Bitka za Stari zavet dobijena je uz pomoć onoga što je pronašao beduinski pastir. Bitka za Novi zavet dobijena je uz pomoć pronalaska nemačkog profesora Konstantina Tišendorfa (Konstantin von Tischendorf).
Beduinovo otkriće se desilo slučajno i to za samo nekoliko sekundi. Profesorovom otkriću je prethodilo dugogodišnje istraživanje, koje obuhvata veći deo njegove karijere.

PROFESOROVA MISIJA

Školovan na Teološkom fakultetu Univerziteta u Lajp­cigu, Tišendorf sa takvim temeljima nije bio očigledan kandidat koji bi stao u odbranu Novog zaveta. Godine 1838., kada je stekao doktorat, među nemačkim naučnicima je bilo uobičajeno žestoko protivljenje pouzdanosti Novog zaveta. Međutim, Tišendorf je bio spreman da se odupre tome. NJegova proučavanja su ga vodila do zaključka da jevanđelja ne samo da su napisali očevici događaja koji su zapisani, nego upravo Matej, Marko, Luka i Jovan, i da se tekstu može u potpunosti verovati. Dok su ostali nemački teolozi tvrdili da je Pavle napisao samo četiri od poslanica koje mu se pripisuju – Rimljanima, 1. i 2. Korinćanima i Galatima – Tišendorfova pažljiva ispitivanja jezika i stila navela su ga na zaključak da je Pavle autor svih posanica koje su vekovima smatrane njegovim. 
Uskoro se Tišendorf našao u središtu debate o tome da li je Novi zavet pouzdan. Edvard Gibon (Edward Gibbon), u svom delu Opadanje i propast Rimskog carstva – napisanom u 18. veku – pokrenuo je debatu svojom tvrdnjom da su rane hrišćanske vođe “brzopletim i svetogrdnim rukama” pokvarile prvobitne novozavetne manuskripte. Ričard Porson (Richard Porson) sa Kembridža kritiku Novog zaveta pretvorio je u lični krstaški rat. 
Hajnrih Paulus (Heinrich Paulus) iz Hajdelberga i David Štraus (David Strauss) iz Ciriha, napadali su sve opise čuda u Novom zavetu. Tišendorfov rad “nije došao nimalo prerano”. 
Tišendorfa je ljutilo to što su biblijski kritičari bili u stanju da tako lako otkrivaju netačnosti u Biblijama na narodnom jeziku. Bio je ljut što su biblijski prevodioci, od Martina Lutera pa sve do prevodilaca njegovog vremena, tako nekritično koristili Erazmov grčki Novi zavet (1516. god.). Verovao je da je rad holandskog renensansnog naučnika bio urađen “na brzu ruku” i sa dosta grešaka. Ono što je potrebno, zaključio je, bio je jedan tačan tekst Novog zaveta zasnovan na najstarijim manuskriptima. Odlučio je da posveti svoj život nastojanju da otkrije jedan takav manuskript. To bi, pisao je, zbunilo “sjajne umove i genijalnu sofistiku” onih koji “izobličavaju i izvrću činjenice koje su se dogodile pre 1800 godina”. “Ja sam sauočen sa svetim zadatkom”, pisao je Tišendorf svojoj supruzi Anđeliki, “sa borbom za ponovno uspostavljanje prvobitne forme Novog zaveta.”

PRVI POKUŠAJ

Kada je Tišendorf započeo svoje traganje, postojala su četiri stara manuskripta Novog zaveta. Prvi, Kodeks Aleksandrinus, bio je 1300 godina star i bio je u vlasništvu Britanskog muzeja. Drugi, Kodeks Klaramontanus, bio je skoro isto toliko star i nalazio se u vlasniš­tvu Nacionalne biblio­teke u Parizu. Oba manuskripta su bila nekompletna.
Ostala dva manuskripta su bila Kodeks Vatikanus i Kodeks Efremi. Prvi, koji je datiran na sredinu četvrtog veka, bio je u posedu Vatikana i nije bio na raspolaganju protestantskim stručnjacima. Drugi je bio dostupan u Parizu, ali je bio nečitak. NJegov tekst iz petog veka bio je manje ili više izbrisan nekoliko vekova nakon nastanka, a zapisi sirijskog učenjaka Jefrema bili su ispisani preko njega.
Teškoće sa kojima se susreo Tišendorf u traženju novog, konačnog izdanja grčkog Novog zaveta bile su veoma velike!
On ih je prihvatio kao izazov.
Govorio je da će svoj konačni grčki tekst Novog zaveta sačiniti za godinu dana!
Otišao je u Pariz. Tamo je mesecima naprezao svoje oči pažljivo proučavajući izbledeli Kodeks Klaramontanus i uveliko izbrisan Kodeks Efremi. Nadljudskim naporom je uspeo da prepiše 64 izbledela novozavetna lista i 145 u velikoj meri izbrisanih novozavetnih strana. 
U Britanskom muzeju mu je, kao mnogima pre njega, dat neo­graničen pristup Kodeksu Aleksandrinusu.
U Rimu je naišao na odugovlačenje. Iako mu je odbijena molba da dobije dozvolu da pristupi Kodeksu Vatikanusu, on je nastavio da insistira. Na kraju mu je dopušteno da provede samo šest časova s njim.
Kao što je i obećao, njegov grčki tekst Novog zaveta je bio završen za godinu dana! Ali on nije bio zadovoljan. U svom srcu je znao da je to bilo samo malo bolje od onoga što je 1831. godine uradio berlinski profesor Karl Lahman (Karl Lachmann). Čak i najbolji manuskripti do kojih je imao ograničeni pristup, sadržali su samo delove Novog zaveta. 
Odlučio je: Još neotkriveni manuskripti na kojima bi se zasnivao autentični tekst Novog zaveta – moraju biti pronađeni.

GLASINE SA ISTOKA

Američki arheolog dr Edvard Robinson (Edward Robin­son) je 1838. godine preduzeo jedno od svojih čuvenih putovanja na Bliski istok. U isto vreme je Tišendorf zapisao svoje verovanje da “u nekom zabitom mestu grčkih ili koptskih, sirijskih ili jermenskih manastira, mora da postoji neki precizan manuskript koji drema vekovima u prašini i tami”. Robinson je potvrdio njegov predosećaj, kad je izvestio da je u manastiru Svete Katarine na planini Sinaj bila velika nedirnuta biblioteka najstarijih manuskripata koji se mogu zamisliti!
Tišendorf to nije znao, ali manastir Svete Katarine je – iz razloga koji su utkani u njegovu jedinstvenu istoriju, a nepozanatih bilo kome – posedovao najveću zbirku najstarijih biblijskih manuskripata na svetu. A među njima je bio “neprocenjivi dragulj”.
Manastir Svete Katarine je najstariji neprekidno naseljen manastir u hrišćanskom svetu. Osnovan je naredbom cara Justinijana 527. godine, a ime je dobio u čast Katarine, hrišćanske mučenice koju su razapeli i odrubili joj glavu 307. godine.
Ogroman broj manastira je osnovan za vreme vizantijskog perioda. U godinama nakon osnivanja, kao što je slučaj sa Svetom Katarinom, sakupljali su biblioteke manuskripata. Većina, ako ne i svi, postali su plen osvajača koji su povremeno pustošili Bliski istok.
Ono što je biblioteku Svete Katarine sačuvalo od pljački u kojima su mnoge druge samostanske biblioteke uništene, bila je politička tradicija koja je postojala u njemu. To je bila ustaljena praksa političkog nesvrstavanja, ali i aktivnog ulagivanja svakom uspešnom osvajaču. U 19. veku, svi monasi Svete Katarine bili su Grci. U ranijim vekovima tu je bila mešavina Grka, Sirijaca, Gruzijaca i Etiopljana. Multinacionalna priroda ove grupe pomogla je da se očuva politička fleksibilnost koja je njih i njihovu biblioteku sačuvala od uništenja. 
Monasi su 625. godine poslali delegaciju samom Muhamedu, moleći za njegovu zaštitu. To je bio početak njihovih jedinstvenih tolerantnih odnosa sa islamom. Jednom godišnje oni su podnosili molbu Konstantinopolju, tražeći da se zaštita nastavi. Sa druge strane, 1115. godine uputili su molbu krstaškom kralju Boldvinu Jerusalimskom (Baldwin) da im ne dolazi u posetu! Želeli su iznad svega da izbegnu gubitak naklonosti sultana. 
Tišendorf i hrišćanski svet imali su razloga da budu zahvalni monasima čija je oprezna diplomatija sačuvala ma­nuskripte tokom mnogih vekova krvoprolića i uništavanja.

NA TRAGU

Planina Sinaj je planinski trougao, stenovita pregrada između Azije i Afrike. Sa vrha, koji se nalazi 2260 metara iznad nivoa mora, pogled na puste grebene i stenovite vrhove odiše dahom Starog zaveta. Površina nalik na Mesečevu je plavičasta u senci, a boje lavljeg krzna na mestima gde prodiru zraci Sunca; ponekad namreškana, a ponekad spiralno izdubljena.
Ovde je smešten manastir Svete Katarine.
Marta 1844. godine Tišendorf je zaplovio brodom iz Italije za Aleksandriju. Iz Aleksandrije je otputovao za Kairo. Monasi koji su zastupali Svetu Katarinu bili su tamo da se sretnu sa njim. Rekli su mu da imaju neprocenjive manuskripte u manastiru, ali nešto u njihovom tonu je govorilo Tišendorfu da oni nisu dovoljno svesni koliko neprocenjive.
Putovanje iz Kaira na planinu Sinaj bilo je opasno. Bilo je potrebno dvanaest dana da stignu do ravnice Raha sa koje se uzdizao severni deo planine Sinaj.
Pred manastir je spuštena jedna korpa. Tišendorf je smestio u nju pismo sa preporukom, koje je doneo sa sobom. Korpa je povučena u manastir. Kada je ponovo spuštena dole, monasi su zakačili poprečnu spojnicu za nju. Tišendorf prvi, a onda i ostatak njegove družine, izvučeni su gore jedan po jedan.
Manastirsko književno blago je bilo u narteksu. Da bi došao do velikih drvenih vrata narteksa, Tišendorf je trebalo da siđe strmim stepenicama. Crkva je bila niža od skoro svakog drugog dela untrašnjosti manastirskih zidina, a narteks je bio kao neki prednji brod crkve.
Narteks, ili biblioteka, bio je, prema Tišendorfu, “bed­­no mesto na koje niko u manastiru nije obraćao mnogo pažnje”. Ipak, izvesni bibliotekar Kirilos bio je od pomoći. Dok je Tišendorf istraživao manuskripte jedan po jedan, u toku maja 1844. godine, Kirilos je prema njemu iskazivao učtivost koju bi malo koji profesionalni bibliotekar pokazao. Tišendorfu je dopušteno da uzme neprocenjive manuskripte iz narteksa i pregleda ih u svoje slobodno vreme u svojoj sobi.
Krajem maja je osetio da je pronašao “biser svih dotadašnjih istraživanja”. “Primetio sam u sredini velikog hola veliku i široku korpu punu starih pergamenata; a bibliotekar, koji je bio čovek pun informacija, rekao mi je da su dve takve hrpe dokumenata, koja su se raspala tokom vremena, bile bačene u plamen. Iznenadilo me je da se usred ove gomile dokumenata nalazi znatan broj listova kopija Starog zaveta na grčkom, za koje mi se činilo da su među najstarijim koje sam ikada video.”
Od 129 pergamenata koje je Tišendorf pregledao, Kirilos mu je dozvolio da četrdeset i tri ponese sa sobom kući. Sa tim pergamentima vratio se u Kairo.
Tišendorf je 1846. godine objavio sjajno izdanje od četr­deset i tri pergamenta pod naslovom Kodeks Frederiko-Avgustanus. Saksonski kralj je platio njegove troškove; Tišendorf je smatrao da je pravo da njegovi nalazi ponesu kraljevo ime.

OTKRIĆE

Međutim,Tišendorf nije našao ono za čim je tragao: stari i kompletan manuskript Novog zaveta. Krenuo je ponovo 1853. godine, posećujući manastire u Liliji, Kairu, Aleksandriji, Jerusalimu, Laodikiji, Smirni i Konstanti­nopolju, kao i Svetu Katarinu na Sinaju.
U Svetoj Katarini je zatražio od monaha da mu pokažu osamdeset i sedam pergamenata koje je video devet godina ranije. Iz razloga koji su njima najbolje poznati, odbili su da mu dopuste pristup i, zapravo, negirali da znaju nešto o postojanju bilo kakvih pergamenata. Ipak, Tišendorf se vratio sa nalazima iz drugih manastira i bio u stanju da objavi, zasnovano na njima, poboljšano izdanje grčkog Novog zaveta.
Kako su meseci prolazili, prašnjava dubina Svete Katarine okupirala je Tišendorfovu maštu. Osećao je da je tamo bilo još mnogo neotkrivenog blaga i da ga monasi možda namerno sprečavaju da mu pristupi.
Uskoro je odlučio da treći put poseti Svetu Katarinu. Ovoga puta je novac za ekspediciju stigao od ruskog cara. Carev uslov je bio da bilo kakvo otkriće koje načini Tišendorf postane njegovo vlasništvo. 
U početku se činilo da će treća poseta biti još veće razočarenje od druge. Posle nekoliko dana traganja među oblacima prašine u narteksu Svete Katarine, Tišendorf je počeo da gubi strpljenje. Rekao je svojim prijateljima da će ostati još tri dana, a onda se vratiti u Kairo.
Pokazalo se da je taj trodnevni period bio ključan. Za to vreme je otkrio 346 pergamenata (svi su bili pisani istim rukopisom) – uključujući kodeks koji sadrži ceo Stari i Novi zavet. Bio je neverovatno star.
Tišendorf je otkrio biser velike vrednosti; postigao je životni cilj.
Pisao je svojoj supruzi: “To je jedini takav manuskript u svetu. Niti Kodeks Vatikanus niti londonski Aleksandrinus ne sadrže ceo Novi zavet, a Sinajski kodeks je očigledno stariji od oba. Otkriće je izvanredan događaj i veliki za hrišćansku nauku.” 
Tišendorf nije preterivao.

PRETRAŽIVANJE

NARUČITE KNJIGU

Knjiga VELIKA BORBA

Nema sumnje da mnogi ljudi osećaju borbu između suprotstavljenih sila, između dobra i zla, ispravnog i neispravnog. Mi to vidimo, mi to osećamo, mi to doživljavamo, ne samo u našim životima već, u još većoj razmeri, u događajima u svetu. Koje su to sile? Da li su one samo naša uobrazilja? Ako ne, koje je njihovo poreklo, šta one žele i kako da se odnosimo prema njima?