Bitka za Novi zavet bila je najžešća sredinom devetnaestog veka. F. H. Baur (F. C. Baur) sa Univerziteta u Tibingenu izjavio je da gotovo nijedna knjiga Novog zaveta nije autentična. Pod “nije autentična” Baur i njegovi sledbenici su podrazumevali da novozavetne knjige nisu mogle biti napisane u vreme u koje se tvrdilo da jesu ili da ih nisu napisali autori koji su im pripisani. Jedini izuzetak koji su bili spremeni da priznaju bile su poslanice Rimljanima, Korinćanima i Galatima.
Holandska škola van Manena otišla je još dalje. Njihova poruka je bila: Nijedna od novozavetnih knjiga nije bila napisana u prvom veku, niti od strane bilo koga ko je iz prve ruke imao znanje o Isusovom životu.
U Engleskoj je vrhunac pokreta skepticizma bio u delu V. R. Kaselsa (W. R. Cassels). Njegova knjiga Natprirodna religija (1871-1877) bila je temeljan napad na verovanje u čuda i na datiranje i autentičnost knjiga Novog zaveta.

Važna otkrića Kostantina Tišendorfa predstavljala su težak udarac nemačkoj, holandskoj i engleskoj školi kritike. Otkrivanjem rukopisa grčke verzije Biblije u sinajskom manastiru, obelodanjivanjem istorijskih činjenica koje su datirale rukopis između 300. i 350. godine i njegovim povezivanjem sa Kodeksom Vatikanusom (koji je Vatikan držao nedostupnim tokom mnogih vekova, i za koji je dokazano da je iz približno istog perioda kao i Kodeks Sinaitikus), Tišendorf je kritičare nagnao na povlačenje. Međutim, oni nisu odustali.

“NAJČISTIJI FRAGMENT”

Kritičari su ponovo bili spremni za borbu.
Ostao je, govorili su, značajan period između prvog veka u kojem su, kako se tvrdi, napisane novozavetne knjige, i vremena u kojem su nastali prepisi Kodeks Sinaitikus i Kodeks Vatikanus. Konzervativni hrišćanski stručnjaci su bili izazvani da pronađu “najčistiji fragment” manuskripta nastalog između prvog veka (kada se pretpostavljalo da su novozavetne knjige napisane) i početka četvrtog veka, kada su napisani Sinaitikus i Vatikanus.
To je bio ogroman izazov!
Kritičari su imali razloga da veruju da je ovo izazov koji nikada neće biti dosegnut, a konzervativni biblijski stručnjaci strahovali su da su kritičari u pravu. 
Sinaitikus i Vatikanus su datirani na period kada je glavni materijal za pravljenje knjiga bio velum. Velum je bio izdržljiv i, kako se pokazalo, mogao je da traje mnogo vekova. Ali kritičari i konzervativni biblijski stručnjaci su vrlo dobro znali da je materijal za knjige koji se koristio u grčko-rimskom svetu pre četvrtog veka bio papirus. A znali su isto tako dobro da je papirus bio raspadljiv materijal.
Čak i najhrabriji hrišćanski stručnjaci osećali su da jaz između 100. i 300. godine nikada neće biti premošćen.
Međutim, nisu bilu u pravu.

JOŠ BLAGA NA SINAJU

Godine 1891. dokumenti od papirusa počeli su da pristižu sa vrućeg egipatskog peska u biblioteke i muzeje Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.
Trebalo je da Sveta Katarina donese još blaga. Monasi u izolovanoj tvrđavi na Sinaju bili su, najblaže rečeno, prilično podozrivi prema spoljašnjem svetu od kada im je Tišendorf odneo njihov dragoceni kodeks. Da bi se rastopila njihova ledena rezervisanost, bilo je potrebno mnogo sračunatog takta i šarma dveju bliznakinja, vičnih orijentalistkinja sa Kembridža, gospođe Luis (Lewis) i gospođe Gibson (Gibson). Nakon mnogo meseci istraživanja i proučavanja, one su otkrile primerak sa delimično izbrisanim tekstom jevanđelja na sirijskom. Ovaj primerak je vremenski prethodio svim otkrivenim do tog vremena i bio je, po opštem slaganju, načinjen pre 200. godine n.e.
Pre nego što je bilo ko imao priliku da analizira ogroman značaj onoga što su ove dve dame otkrile na Sinaju, dr Ezra Abot (Ezra Abbot) skrenuo je pažnju na jedan komentar četiri jevanđelja na aramejskom, koji je proučavao već više od jedne decenije. Ovaj komentar, na grčkom nazvan Diatesaron, datiran je na vreme pre 170. godine. Ali njegov značaj nije bio samo u velikoj starosti. On je pokazivao da su do 170. godine jevanđelja po Mateju, Marku, Luki i Jovanu “imala neospornu nadmoćnost nad svim drugim pripovedanjima o Hristovom životu”. Ukratko: Već 170. godine jevanđelja su smatrana svetim spisima; za to nije bilo potrebno veliko vremensko razdoblje.
Od tada su veliki bataljoni kritičara počeli da se povlače na svim frontovima.

VRUĆ EGIPATSKI PESAK 

Dokumenti na papirusu, otkriveni u vrućem pesku Egipta koji ih je sačuvao, sadržali su tekstove i iz Starog i iz Novog zaveta. Tamo je bilo delova 1. knjige Mojsijeve i Knjige psalama, i oni su datirani na četvrti vek. Tamo je bila zbirka Isusovih izreka – od kojih se većina nalazi u jevanđeljima – koja je datirana na treći vek. Tamo je bio jedan značajan deo Poslanice Jevrejima koji je datiran na treći vek.
U Duri, na obalama Eufrata, grupa oficira Britanske armije načinila je 1920. godine slučajno otkriće. Doveli su arheologe. Ono što je pronađeno oni su identifikovali kao rimsko utvrđenje i, u godinama koje su sledile, potpuno ga iskopali. Ono što su pronašli omogućilo im je da steknu celovitu sliku njegove istorije. Na primer, Persijanci su ga osvojili 256. godine. Pre njegovog pada, zidovi utvrđenja su bili ojačani materijalom koji je ostao nakon rušenja mnogih kuća, sinagoge i hrišćanske crkve. U ruševinama su pronađeni brojni manuskripti na papirusu i velumu, koji su bili zaštićeni od vlage na sličan način kao oni koji su opstali u egipatskom pesku. Među njima je bio fragment već otkrivenog Diatesarona – komentara četiri jevanđelja na grčkom – “pisan rukom u prvoj polovini trećeg veka”. Kao i sa Diatesaronom dr Abota, stručnjaci su bili snabdeveni mozaikom odlomaka iz sva četiri jevanđelja. Složili su se da je ovim dokazano da je Diatesaron postojao na grčkom pre 150. godine i da je ovaj “Komentar” jevanđelja bio u opticaju mnogo pre vremena u kojem su jevanđelja, po verovanju skeptika, bila napisana!

PREMOŠĆAVANJE JAZA

Pripadnici najranije generacije nemačkih, holandskih i engleskih kritičara odavno nisu bili među živima. Smetenost onih koji su prihvatili, a kasnije i sami popularizovali njihova gledišta, rasla je sa svakim novim otkrićem. Ali ono najgore za njih je tek trebalo da dođe. Konzervativne biblijske stručnjake je čekao najveći uspeh od otkrića Kodeksa Sinaitikusa. Novo otkriće nazvano je Čester-Biti biblijski papirusi (Chester-Beatty).
Otkriće se dogodilo 1930. godine. Tačna priča o ovom pronalasku poznata je samo lokalnom stanovništvu koje je učestvovalo u njemu, na jednom koptskom groblju blizu Nila. Kao i svici sa Mrtvog mora (koji su u ovo vreme ležali neotkriveni u pećinama), ovi papirusi su bili zatvoreni u brojnim glinenim ćupovima. Najveći deo nalaza sproveo je A. Čester-Biti (Chester-Beatty), američki kolekcionar koji je živeo u Engleskoj. Manji broj fragmenata otkupio je Mičigenski univerzitet. Otkriće je prvi put objavljeno u Tajmsu 17.11.1931. godine. U izveštaju je pisalo da je otkrivena velika biblio­teka papirusa i da je ona sastav­ljena od delova dvanaest manu­skripata, od kojih osam sadrže knjige Starog zaveta, a tri manu­skripta sadrže knjige Novog zaveta. Svi su se složili sa ku­ratorom Britanskog muzeja ser Frederikom Kenjonom da su papirusi “stariji za jedan vek ili više od tada najstarijih poznatih manuskripata (koji nisu bili samo mali fragmenti)”.
U Čester-Biti kolekciji nalaze se i dva važna manuskripta 1. knjige Mojsijeve, jedan iz trećeg, a drugi iz ranog četvrtog veka. Oni obuhvataju veći deo ove knjige. Tamo su pronađeni i manuskritpi iz 4. i 5. knjige Mojsijeve – datirani na prvu polovinu drugog veka (između 100. i 150. godine)! Tu je i fragmentirani manuskript Knjige proroka Isaije koji je datiran na treći vek, jedan deo Knjige proroka Jeremije datiran na kasni drugi ili rani treći vek i manuskripti Knjige proroka Jezekilja, Knjige proroka Danila i Knjige o Jestiri, iz istog perioda.
Najveće interesovanje budili su papirusi sa tekstovima knjiga Novog zaveta. Jedan od njih je započinjao sa četiri jevanđelja i knjigom Dela apostolska. NJega su naučnici datirali na prvu polovinu trećeg veka. Drugim rečima, bio je ceo vek stariji od Sinaitikusa ili Vatikanusa. Od ukupno 110 listova originalnog teksta, sačuvani su fragmenti njih trideset. Delovi Jevanđelja po Mateju nalazili su se na dva lista, Jevanđelja po Marku na šest, Jevanđelja po Luki na sedam, Jevanđelja po Jovanu na dva, a delovi Dela apostolskih na trinaest listova. Delovi Pavlovih poslanica Rimljanima, Filibljanima, Kološanima i 1. poslanice Solunjanima pronađeni su u ranijoj fazi. Kasnije je otkriveno da su sve Pavlove poslanice u odličnom stanju. Jedan od najistaknutijih autoriteta za proučavanje papirusa, profesor V. Vilken (V. Wilcken), datirao ih je na oko 200. godinu.
Treći novozavetni manuskript u Čester-Biti kolekciji sadrži otprilike jednu trećinu teksta knjige Otkrivenje. On je datiran na treći vek.

SVETLOST PADA NA ZAGONETKU VASKRSENJA

U međuvremenu je počeo da se ceni značaj jednog ranijeg otkrića. Čarls Frir (Charles Freer) iz Detroita, putujući u Egipat, pronašao je delove manuskripta od veluma u kojem je prepoznao biblijski sadržaj. Manuskripti su bili u posedu jednog trgovca iz Kaira. Frir ih je kupio za Sjedinjene Države. Među njima je bio jedan od najranijih primeraka jevanđelja na grčkom. Pored toga, bila su tu i dva starozavetna manuskripta koja su obuhvatala 5. knjigu Mojsijevu i Knjigu Isusa Navina, datirana na peti ili rani šesti vek, kao i fragmenti prvih Mojsijevih knjiga zajedno sa Knjigom o Ruti. Bio je tamo i oštećeni primerak Knjige psalama datiran na šesti vek. Među njima je bio jedan novozavetni manuskript koji je uključivao jevanđelja i poslanice, datiran na četvrti ili peti vek. Zbirno, Frirov nalaz je postao poznat kao Vašingtonski kodeks.
Vašingtonski kodeks je bio zanimljiv iz više razloga. On nije predstavljao samo još jedan značajan pronalazak starih biblijskih manuskripata, već je i pomogao stručnjacima da razumeju nešto što ih je zbunjivalo od otkrića Kodeksa Sinaitikusa. Jedan od nedostataka Kodeksa Sinaitikusa bili su poslednjih dvanaest stihova Jevanđelja po Marku. Dok sadrži detaljan opis vaskrsenja iz ostala tri jevanđelja, Jevanđelje po Marku iz Kodeksa Sinaitikusa završava objavljivanjem vaskrsenja, ali izostavlja detalje koji slede, uključujući poruku koju je vaskrsli Hristos namenio učenicima. Jedna naročita osobina Vašingtonskog kodeksa odmah je privukla pažnju stručnjaka. U njemu je postojalo osporavanih dvanaest stihova Jevanđelja po Marku. To je omogućilo stručnjacima da to označe nedostatkom Sinaitikusa. U Sinaitikusu nedostaje poslednjih nekoliko stihova Jevanđelja po Marku; u Vatikanusu nedostaje poslednji deo Poslanice Jevrejima. Međutim, Vašingtonski kodeks sadrži ove delove teksta. 
Ovim propustima je prestao da se pridaje veći značaj. Mnogi stručnjaci su za njih okrivili ljudsku podložnost greškama ili umor. 
Ser Frederik Kenjon je 1948. godine napisao: “Čester-Biti papirusi su ojačali – već veoma jaku – materijalnu osnovu našeg poverenja u tekst Novog zaveta kojeg danas imamo.”

NAJSTARIJI OD SVIH FRAGMENATA

U borbi za Novi zavet načinjeno je još jedno krajnje dramatično otkriće. Radi se o nalazu iz 1920. godine, koji je tek 1936. godine prodat Britaniji, i tada su stručnjaci kazali šta je tačno u pitanju.
Najstariji od svih biblijskih fragmenata – sada se nalazi u DŽon Rilends univerzitetskoj biblioteci u Mančesteru (John Rylands University Library) – bio je jedan iscepani fragment koji je vekovima umotavao jednu egipatsku mumiju. Neki od ovakvih fragmenata su iz drugog veka pre Hrista i sadrže stihove na hebrejskom iz 5. knjige Mojsijeve. Ipak, najstariji fragment Novog zaveta, sada poznat kao “Rilendsov fragment”, potiče iz prve polovine drugog veka. Ovaj fragment papirusa nije veći od čovečije šake i, sa obe strane, sadrži stihove iz osamnaestog poglavlja Jevanđelja po Jovanu (stihovi 31-33, 37, 38). 
Kritičari iz 19. veka bili su jednoglasni u oceni da je Jevanđelje po Jovanu pisano veomo kasno i tvrdili su da je nemoguće da je Jovan autor. Značaj Rilendsovog fragmenta za stručnjake koji se bave papirusima je u tome što je pisan u prvoj polovini drugog veka, drugim rečima neposredno nakon Jovanove smrti (oko 100. godine). Stoga hrišćanski stručnjaci imaju razloga da budu zahvalni Egipćanima koji su koristili ovaj fragment jevanđelja za umotavanje tela mumije, i tako zajedno sa telom održali fragment u stanju u kom je sačuvan kroz vekove. Fragment je dovoljan da dokaže da je manuskript Jevanđelja po Jovanu bio u opticaju u egipataskoj provinciji u kojoj je pronađen, u periodu oko 130. do 150. godine. Komentarišući ovo, ser Frederik Kenjon tvrdi: “Čak i ako uzmemo da je bilo potrebno minimalno vreme da ovo delo pristigne od mesta njegovog nastanka, to nas vraća unazad do vremena sastavljanja koje je tako blizu tradicionalnom datiranju na poslednju dekadu prvog veka, da više ne postoji razlog da se postavlja pitanje tačnosti te tradicije.” To tradicionalno verovanje je, naravno, bilo da je Jovan napisao jevanđelje koje nosi njegovo ime i da je on to učinio u kasnim devedesetim godinama prvog veka. 
U istoj godini kada je shvaćen značaj Rilendsovog fragmenta, dr H. I. Bel (H. I. Bell) i T. K. Skit (T. C. Skeat) kupili su tri lista papirusnog kodeksa za Britanski muzej. Ova tri lista sadrže delove opisa Hristovog života koji se, mada nisu prepisani iz bilo kog od četiri jevanđelja, nisu razlikovali od njih. Listovi takođe sadrže izvode iz svakog od četiri jevanđelja. Citati iz Jevanđelja po Jovanu (5:39, 45; 9:29; 7:30; 10:39) su prihvaćeni kao još jedan dokaz da je tačno tradicionalno datiranje Jevanđelja po Jovanu i verovanje da je Jovan autor. Ova tri lista papirusnog kodek­sa, kao i Rilendsov fragment, datirani su na prvu polovinu drugog veka.
Zbog otkrića biblijskih manuskripata u proteklih pola veka, ser Frederik Kenjon je 1948. godine izjavio da su tvrd­nje kritičkih škola Baura i van Manena “razbijene u komade”. Došlo je vreme, rekao je, da se preispita vrednost kritika Svetog pisma koje su bile intenzivne u prethodnih 150 godina, u odnosu na “autentičnost i autorstvo knjiga od kojih je Biblija sačinjena”. Skorašnja otkrića, rekao je Kenjon, ojačala su poziciju konzervativnih izučavalaca Biblije, pruživši im jake materijalne dokaze. Vreme je, smatra on, da se “otrese prekomerni skepticizam karakterističan za mnoge biblijske škole u drugom delu 19. veka i da se ponovo uspostavi poverenje u Bibliju kao vodič ka istini i kao osnovu za vladanje u životu.”
Visoka kritika devetnaestog veka izazvala je hrišćansku nauku da pronađe “najčistiji fragment” manuskripta, koji potiče iz vremena između prvog i četvrtog veka. Oni su tada bili sigurni da ovaj jaz, između vremena kada su hrišćani verovali da su knjige Novog zaveta završene (oko 100. godine) i 300-350. godine (vreme nastanka Kodeksa Sinaitikusa), nikada neće biti premošćen.
Nasuprot veoma malim izgledima za uspeh, bitka za Novi zavet je dobijena. Nadmeni kritičari su potučeni do nogu.
Pronađeni manuskripti, kao materijalni dokazi u prilog autentičnosti Novog zaveta, daleko su brojniji i ubedljiviji od dokaza za bilo koji drugi stari dokument. Sada je na raspolaganju preko 5300 grčkih manuskripata Novog zaveta, 8000 latinske Vulgate i više od 9300 manuskripata drugih ranih verzija. Ovo tako odudara od drugog po redu najautentičnijeg dela starog doba: Homerove Ilijade. Do danas je sačuvano 643 manuskripta Homerove Ilijade.
A šta je sa razlikama u tekstu kod hiljada starih novozavetnih manuskripata? Ko bi mogao bolje da objasni ovaj problem od profesora Vestkota i profesora Horta, koji su proveli četrdeset godina proučavajući ih:
“Ako izuzmemo trivijalnosti kao što su promena reda re­či, ubacivanje ili izostavljanje člana vlastitih imena i slič­no, reči koje po našem mišljenju mogu biti predmet za sumnju predstavljaju jedva hiljaditi deo Novog zaveta.”

PRETRAŽIVANJE

NARUČITE KNJIGU

Knjiga VELIKA BORBA

Nema sumnje da mnogi ljudi osećaju borbu između suprotstavljenih sila, između dobra i zla, ispravnog i neispravnog. Mi to vidimo, mi to osećamo, mi to doživljavamo, ne samo u našim životima već, u još većoj razmeri, u događajima u svetu. Koje su to sile? Da li su one samo naša uobrazilja? Ako ne, koje je njihovo poreklo, šta one žele i kako da se odnosimo prema njima?