Bavili smo se ljudima koji su pisali šezdeset i šest knjiga Biblije, procenili približno vreme nastanka biblijskih knjiga i tako smo mogli da procenimo period koji je protekao od pisanja prve do poslednje knjige.
Međutim, kako su sve ove knjige sakupljene zajedno i označene kao “svete” ili “posebne”?

KNJIGE KOJE SU DRUGAČIJE

Za hrišćane je Biblija sveta knjiga. Zapravo, kako smo videli, to je biblioteka ili zbirka knjiga.
Od kada se 39 knjiga Staroga zaveta i 27 knjiga Novoga zaveta smatraju naročito “svetim” ili “drugačijim”?
Već smo ustanovili da je Biblija, najblaže rečeno, ne­obična. Mojsije, prvi od četrdeset pisaca biblijskih knjiga, živeo je stotinama godina pre Jovana, koji je bio poslednji. Biblijski pisci imali su veoma različite životne puteve i različite nivoe obrazovanja, od najvišeg do najnižeg. Veoma su se razlikovali i kao ličnosti. Videli smo da je među njima bilo stočara, pastira, vojnika i ribara, ali i careva, zakonodavaca, državnika, dvorana, sveštenika i lekara.
NJihovi književni stilovi takođe se razlikuju. Neki su pisali zakon, a neki istoriju, lirsku prozu ili lirsku poeziju; neki su pisali u parabolama i alegorijama; neki biografije ili lične memoare i dnevnike; neki su zapisivali proročanstva, a neki drugi, sasvim jednostavno, ličnu prepisku.
Uzimajući u obzir ovu veliku raznolikost, kako je procenjeno da su ovih 66 knjiga dovoljno “drugačije” ili “svete” da bi bile uključene u ono što se naziva “kanon” Biblije?
Prvo, treba shvatiti da Bibliju nije sastavio pojedinac ili grupa ljudi. Biblija je rasla. Ovaj princip se odnosi i na Stari i na Novi zavet. Oni koji malo dublje razmatraju ovo pitanje zaključuju da Bibliju svetom, drugačijom, životnom, čini Isus Hristos, koji je opisan kao Spasitelj ljudskog roda. Dok posmatramo tok pisanja ovih knjiga i na koji način su bile prihvaćene kao Bogom nadahnute, raste osećaj da je na to uticao i Onaj koji je bio sjedinjujući princip, izvor inspiracije, Onaj koji je doneo spasenje. 

Knjige Starog zaveta. Isus Hristos je često citirao različite delove Starog zaveta, pripisivao im autoritet i, nakon svog vaskrsenja, rekao svojim učenicima da je sve što mu se desilo ispunjenje starozavetnih proročanstava. Mesijanska proročanstva rasuta su kroz čitav Stari zavet. Naravno, nije mogao da dâ sličan značaj autoritetu Novog zaveta, zato što on još nije bio napisan. 
Tokom obnavljanja službe u hramu, za vreme Josijine vladavine, otkrivena je “Knjiga zakona”. Knjiga je odnesena caru i on ju je pročitao. Bila je, shvatio je on, izgubljena zbog ravnodušnosti njegovih prethodnika. U ranijim vremenima bila je držana u Šatoru, zatim u hramu, a sveštenici su često čitali iz nje. Pred carem Josijom se sada našla jedna kopija. I car i kasniji hroničari su ponovno pronalaženje Knjige zakona smatrali događajem od velike važnosti. Car je naglas čitao narodu odlomke iz 26. poglavlja 3. knjige Mojsijeve, i iz 28. i 29 poglavlja 5. knjige Mojsijeve. Iz ovoga može da se zaključi da Knjiga zakona predstavlja prvih pet knjiga Biblije ili bar njihov deo. Značajno je zapaziti da je ponovno otkrivanje ove knjige iniciralo reformu carstva.
Tokom sedamdeset godina izgnanstva,reči proroka p­­o­­­­­­­­čele su da se veoma cene. Država je prestala da postoji, zajedno sa prestonicom i hramom, ali je još uvek postojala Knjiga zakona – i još uvek su postojale proročke knjige.
Jevrejski Talmud tvrdi da je Jezdra, koji je predvodio narod u izlasku iz izgnanstva, preduzeo poduhvat sakupljanja i uređivanja Knjige zakona i Knjige proroka. Takođe se smat­ra da je sazvana “Velika sinagoga” i da su tokom niza godina razmatrane sve knjige Zakona, Proroka i Spisa. Pored posla koji je izvršio Jezdra, mnogi stručnjaci sugerišu da su članovi Velike sinagoge decenijama uređivali ove knjige. 
Stari zavet se obično deli na četiri celine: Petoknjižje (knjige Mojsijeve), istorijske knjige (od Knjige Isusa Navina do Knjige o Jestiri), pet knjiga poezije i etičkih principa (od Knjige o Jovu do Pesme nad pesmama) i knjige proroka (od Knjige proroka Isaije do Knjige proroka Malahije).
Posao formiranja onoga što nazivamo Starim zavetom započeo je, zahvaljujući Jezdri i Velikoj sinagogi, pre 450. godine p.n.e. Većina stručnjaka danas smatra da je do Hristovog vremena Stari zavet postojao u obliku koji smo opisali.
Nakon pada Jerusalima 70. godine, vodila se značajna rasprava oko kanona Pisma. Rabin Johanan ben Zakaj dobio je pismenu dozvolu rimskih vlasti da sazove Jamnijski sabor da bi se raspravilo pitanje kanona Pisma. Međutim, debata na tom veću bila je usmerena na četiri knjige koje su smatrane “marginalnim”: Priče Solomunove, Knjigu propovednika, Pesmu nad pesmama i Knjigu o Jestiri. Kada su razmotreni razlozi za i protiv ove četiri knjige, odlučeno je da se uključe u kanon. Zapravo, oni su malo toga mogli da urade, “knjige koje su odlučili da priznaju kao kanonske već su bile opšte prihvaćene, mada su se postavljala pitanja u vezi njih. Knjige koje su odbili da priznaju nikada nisu bile uključene u kanon. Oni nisu izbacili iz kanona nijednu knjigu koja je ranije bila priznata.” 
Knjige Starog zaveta nisu na neku svetu listu – kanon – uvrštene autoritetom Jamnijskog sabora; one su već bile prepoznate kao Bogom nadahnute, autoritativne, a bile su to, u najvećem broju slučajeva, tokom više vekova.
Hristov savremenik, Filon Aleksandrijski, prihvatio je starozavetni kanon u onom obliku u kojem postoji i danas, kao i Josif Flavije iz prvog veka. Najstariju listu starozavetnih knjiga za koju znamo sastavio je Melito, episkop iz Sarda, oko 170. godine, a sačuvao ju je Jevsevije u četvrtom tomu svoje Crkvene istorije.

Knjige Novog zaveta. Postoje tri kategorije novozavetnih knjiga: pripovedačke knjige (četiri jevanđelja i Dela apostolska), poslanice i apokaliptična knjiga Otkrivenje.
Mada su novozavetne knjige nastale u vremenskom intervalu od samo pedesetak godina, mnogo više vremena je bilo potrebno da dobiju formu koju imaju danas. Nije pronađen spisak novozavetnih knjiga (nabrojanih po redosledu koji sada postoji) stariji od onog iz 367. godine, koji je dao hrišćanski episkop Atanasije u Uskršnjoj poslanici.
U periodu od dva i po veka između dovršavanja poslednje knjige Novog zaveta i Atanasijevog spiska, vođene su mnoge rasprave oko toga koje knjige bi trebalo ili ne bi trebalo uključiti u kanon. Starozavetni spisi su predstavljali Sveto pismo najranijih hrišćana, a postepeno su neki hrišćanski spisi svrstavani zajedno sa njima, “ne nekim dekretom sabora… nego usaglašenošću vernih; duhovna intuicija Crkve polako je odlučivala koje bi od njenih spisa trebalo smatrati ‘kanonskim’ “.
Kako je došlo do “usaglašenosti vernih”? Ko je nadahnuo “duhovnu intuiciju Crkve”?
Knjige koje nisu svrstane u starozavetni kanon nazvane su apokrifi. Još jedna grupa knjiga je odbačena – to su tzv. pseudoepigrafi. Apokrifi sadrže istoriju i mudre izreke. Pseudoepigrafi sadrže dosta magije i malo istorije. Ispitujući knjige koje nisu prihvaćene u kanon Novog zaveta – novozavetne “apokrife” – možemo takođe zapaziti prisustvo natprirodnog vođstva.
U kanon su svrstane one knjige koje su prepoznate kao nadahnute od Boga, knjige koje mogu da pomognu čoveku da kroz njih upozna Isusa Hrista. Potvrđeno je da su ih napisali ljudi bliski Isusu i uključeni u veliki poduhvat prvog veka koji je proširio jevanđelje do granica tada poznatog sveta.
Jedan Grk, savremenik Atanasija, govorio je o “odjeku velike duše” i izjavio da čuje taj odjek u kanonskim knjigama Novog zaveta. Vilijam Barkli (William Barclay) je napisao: “Uzvišenost zrači iz knjiga Novog zaveta. One oličavaju izuzetnost. One same sebe dokazuju.”
Kada je prevodilac Biblije DŽ. B. Filips (J. B. Phillips) počeo da upoređuje novozavetne knjige “sa spisima koje su rani ‘oci’ isključili iz Novog zaveta” mogao je samo da se “divi njihovoj mudrosti”. Nastavio je sledećim rečima: “Većina ljudi verovatno nikada nije imala priliku da čita apokrifna “jevanđelja” i “poslanice”, mada ih je skoro svaki stručnjak čitao. Ja ovom prilikom mogu samo da kažem da su ti spisi svet magije i privida, mita i fantazije. U celokupnom poslu prevođenja Novog zaveta, nikada, ni za jedan trenutak, ma kako da sam mogao biti isprovociran i izazvan, nisam osetio da sam prenesen u svet sablasti, vračanja i magičnih moći, čime obiluju knjige odbačene iz Novog zaveta. Nepokolebljiva vera pisaca Novog zaveta prenosila je na mene neizreciv osećaj istinitosti i autentičnosti.”
“Samodokazujuća” karakteristika postaje najizraženija kada ih uporedite sa knjigama koje nisu ušle u Novi zavet. 
U drugom veku su napisane brojne knjige koje su nazvane “Jevanđelja o detinjstvu”. Četiri kanonska jevanđelja daju malo detalja o prve tri decenije Isusovog života pre početka njegove javne službe. Jevanđelja o detinjstvu imaju nameru da “popune praznine”.
Takozvano Tomino jevanđelje navodno daje izveštaj o Isusovom detinjstvu. Dete Isus je opisano kako od gline stvara žive vrapce, ili kako je učinio da umre jedno dete koje je “trčalo i udarilo ga u rame”. Isus koji uči zanat drvodelje je opisan kako razvlači drvene grede kao lastiš i vežba asortiman magičnih moći koje nemaju praktičnu svrhu.
Ovakvi sadržaji se ne mogu poistovetiti sa sadržajem Pisma. Pismo je samodokazujuće. Kada upoređujete jevanđelja sa ovim knjigama, ne postoji sumnja zašto su neka “unutra”, a druga “van”. Linija razdvajanja je očigledna. Nema mesta za rasprave.
Autori knjiga koje su bile primljene u kanon imali su želju da pokažu da je Isus, koji je činio dela u prošlosti, živi Hristos koji još uvek deluje. U Delima apostolskim svaka pojedinačna propoved se završava pominjanjem vaskrsenja. Za Novi zavet, Isus je, iznad svega – živi Hristos. Pošto pisci četiri jevanđelja govore o živom Hristu, oni daju veoma nesrazmernu količinu prostora poslednjoj sedmici pre njegovog raspeća i vaskrsenja. Ono što pre svega zanima učenike, hrišćanstvo i hrišćansku teologiju je Isusova smrt i vaskrsenje. Knjige u kojima ovo nije bilo u središtu, ili nisu razmatrane ili su namerno isključene iz kanona.
“Možemo verovati”, kaže profesor F. F. Brus (F. F. Bruce), “da su ovi rani hrišćani po ovom pitanju delovali po mudrosti koja je viša nego što je njihova sopstvena, ne samo po pitanju onoga što su prihvatili nego i onoga što su odbacili… Ono što je naročito važno da se primeti jeste da kanon Novog zaveta nije utvrđen arbitrarnom odlukom nekog crkvenog sabora. Kada je napokon crkveni sabor – Sinod u Hiponu 393. godine – načinio spisak od dvadeset i sedam knjiga Novog zaveta, to nije učinjeno davanjem autoriteta knjigama koje ga već nisu imale, već je jednostavno konstatovana njihova ranije prepoznata kanoničnost.”
Ukratko, proces kojim su postale prihvaćene knjige Novog zaveta bio je isti proces kojim su postale prihvaćene knjige Starog zaveta. Na ovaj način su ova dva dela – Biblija iz vremena apostola i Biblija koju su napisali apostoli – zajedno postale ono što hrišćani prihvataju kao pisanu Božju reč.

PRETRAŽIVANJE

NARUČITE KNJIGU

Knjiga VELIKA BORBA

Nema sumnje da mnogi ljudi osećaju borbu između suprotstavljenih sila, između dobra i zla, ispravnog i neispravnog. Mi to vidimo, mi to osećamo, mi to doživljavamo, ne samo u našim životima već, u još većoj razmeri, u događajima u svetu. Koje su to sile? Da li su one samo naša uobrazilja? Ako ne, koje je njihovo poreklo, šta one žele i kako da se odnosimo prema njima?