KNJIGA ZA POSTMODERNU

Uvek je bila kontroverzna.
Bacali su u zatvor ljude koji su je čitali.
Ubijali su one koji su je prevodili.
Zabranjivali su je i spaljivali oni koji su se plašili njenog uticaja. Jednom je opisana kao “najsubverzivnija knjiga koja postoji”. U godinama komunizma postojala je tajna mreža preko koje je krijumčarena iza “gvozdene zavese”. Krijumčari koje bi uhvatili u njenom rasturanju nestajali su bez traga.
Bila je ismevana, rugali su joj se; osuđivana je i bacana u plamen više od bilo koje druge knjige. Kritičari su napa­da­­li njenu autentičnost i verodostojnost njenih tvrdnji; pro­­­glašavajući događaje i ličnosti koje pominje običnim mi­tovima. Ipak, pod kritičkim pogledom naučnih istraživanja i arheoloških pronalazaka, njene tvrdnje su potvrđene kao autentične. Svaki put iznova, njeni kritičari su bili prinuđeni da se povuku u pometnji. Ova knjiga je bila u pravu. Kritičari su grešili.
Međutim, kritičari su jednostavno menjali svoje stanovište i počinjali da “pucaju” iz novog ugla.
U međuvremenu, naučnici su radili. Arheolozi su nastavili svoja iskopavanja. Pločice ispisane prastarim klinastim pismom ugledale su svetlost dana, a tvrdnje skovane tako dogmatično od strane pripadnika druge škole “eksperata”, pokazale su se kao neosnovane. Telovi, stari gradovi i naselja Bliskog istoka, u svojim slojevima sadrže mnoš­tvo rukotvorina koje čekaju da posvedoče o tačnosti ove knjige.
Ove rukotvorine, ploče i pergamenti, zajedno i preko sredstava moderne nauke, u tako su mnogo tačaka potvrdili ovu knjigu da su ljudi sa otvorenim umom bili primorani da, u najmanju ruku, razmisle o mogućnosti da iza nje stoji božansko prisustvo.
Biblija ili njeni delovi prevedeni su na više od 1700 jezika. U toku jedne godine samo u Sjedinjenim Državama se štampa pedeset miliona primeraka. Svake godine se u Velikoj Britaniji potroši u proseku 4,1 miliona funti na kupovinu Biblija. A pored toga, Velika Britanija ih izvozi u vrednosti od 6,3 miliona funti svake godine. Portparol Biblijskog društva kaže da se u ukupnom iznosu ovo svodi na 3.466.000 primeraka godišnje.
Ipak, statistike su varljive, a nikada tako mnogo kao u ovom slučaju. Ova prastara knjiga verovatno je najmanje čitan svetski bestseler.
Uprkos tome, postoji neobična, neobjašnjiva fasciniranost ovom knjigom.
Zašto?
Da li se na nju gleda kao na predmet koji donosi sreću?
Ili postoji neobjašnjiv osećaj da između njenih korica leži mudrost koja daje značenje putovanju od kolevke do groba, prozor sa pogledom na poreklo i sudbinu, vreme i večnost?
Da li postoji osećaj – iracionalan, čak “sujeveran” – da je velika Sila koja je stvorila Svemir, nadahnula umove i doživljaje četrdesetoro ljudi koji su pisali ovu knjigu, koja je potvrđena na tako mnogo načina? I da, ako je to slučaj, ona može, baš može, nešto da kaže nama?
Da li među moder­nim ljudima po­s­­­toji reakcija na stav da se uspeh u životu može u potpunosti izmeriti sticanjem materijalnih dobara, reakcija na pretpostavku da apsolutna istina dolazi jedino iz laboratorija, na ideju da je uzaludan pokušaj da se nađe smisao tako kompleksnog i sofisticiranog sveta?
Da li postoji reakcija na “moderno” prihvatanje one vrste “smisla” koji nude dela Frojda, Darvina i Marksa? Da li postoji strah da moderna “primljena mudrost” zapravo postavlja više pitanja nego što daje odgovora?
Idem li predaleko, prebrzo? Raste li krvni pritisak, postaje li prevruće?
Ili smo zbunjeni, neugodna nam je bilo kakva sugestija da neka prastara knjiga ima nešto da kaže u eri silikonskih čipova? Apsurdno. Da li je? Da li je to vraćanje u doba praznoverja koje je najbolje zaboraviti?
Možda je naš svet u tolikoj meri lišen problema da vi­­­­še nemamo potrebu za nadljudskim vođstvom koje nam je otkriveno preko neke nadahnute knjige… Ili možda život stvarno jeste ono što nam moderan “mudrac” kaže – “noćna mora između dve večnosti”, “kazna za zločin rođenja”… Možda ljudska rasa nije ništa više od “planetarnog ekcema” čija je svaka jedinka samo puki “uvećan proteinski molekul”?
Tako je mnogo puta Biblija – i njeno objašnjenje o značenju života – bila opovrgavana, “razotkrivena”. A onda, tvrdoglavo nevoljna da ode sa scene, ona se vraćala.
U doba prosvetiteljstva Volter je održao predavanje o Bibliji u svom domu u Parizu. Rekao je da je ta stara knjiga, bez sumnje, potpuno prevaziđena i da će za samo sto godina prestati da se štampa i upotrebljava. To je bilo u 18. veku. Sto godina nakon ovog Volterovog predavanja, kuća u kojoj je ono održano postala je centar za distribuciju ove knjige koju je on otpisao kao zastarelu. NJegove reči su skoro zaboravljene, ali se njegova kuća koristi za distribuciju Biblija na mnogobrojnim jezicima do najudaljenijih delova planete. Volter je dao neosporan doprinos misli i životu svoga doba, ali da li je moguće da je knjiga koju je proglasio zastarelom – večita, značajna u svako doba?
Može li ova drevna knjiga koja se odupire prolaznosti imati vrednost i za nas danas? Da li stvarno ima nešto da kaže u naše postmodernističko doba? Da li je vredno truda pažljivije ispitivanje činjenica obelodanjenih u protek­lim godinama u prilog njene tačnosti i autentičnosti?
U društvu kao što je naše, u svetu kao što je naš – da li je išta vredno pokušati?