KO JE NAPISAO BIBLIJU I KADA?

Četrdeset ljudi je napisalo šezdeset i šest knjiga Biblije u razdoblju od oko 1600 godina.
Petnaest vekova pre Hrista, Mojsije je u izuzetnim okolnostima predvodio izvođenje Jevreja iz ropstva u Egiptu.

MOJSIJE KAO AUTOR

Mojsije je živeo 120 godina. Iako rođen kao Jevrejin, on je bio odgajan na egipatskom dvoru gde je do svoje četrdesete godine stekao političko i vojno iskustvo, kao i najbolje moguće obrazovanje tog vremena.
Iznenada, Mojsije je bio primoran da pobegne u izgnanstvo nakon nepromišljenog napada na jednog Egipćanina, izazvanog Mojsijevim saosećanjem prema porobljenim Jevrejima, njegovim sunarodnicima. Narednih četrdeset godina proveo je radeći kao pastir u divljini, među Madijanima.
Tek nakon toga preuzeo je ulogu velikog predvodnika oslobođenja svog naroda.
Kada je, nakon Mojsijeve smrti, Isus Navin poveo Jevreje u zemlju zapadno od Jordana, Bog mu je uputio poziv: “Neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovoga zakona.” Uskoro je Isus Navin sakupio narod, polovinu je postavio na padinama planine Garizim, a polovinu na padinama planine Eval. Tamo “pročita sve riječi zakona… sve kako je napisano u knjizi zakona. Ne bi ni jedne riječi od svega što je Mojsije napisao, koje ne pročita Isus pred svijem zborom Izrailjevim.” Mnogo kasnije, Isus Navin je još uvek podsticao narod da “drže i tvore sve što je napisano u Mojsijevoj knjizi zakona”.
Mojsijeve knjige su prihvaćene kao Tora ili Petoknjižje, prvih pet knjiga Starog zaveta (1. knjiga Mojsijeva ili Postanje, 2. knjiga Mojsijeva ili Izlazak, 3. knjiga Mojsijeva ili Levitska, 4. knjiga Mojsijeva ili Brojevi i 5. knjiga Mojsijeva ili Ponovljeni zakoni). Niko ne tvrdi da je Mojsije bio jedini autor Tore ili Petoknjižja. Ipak, car David, čija vladavina počinje oko 1050. godine p.n.e. (tj. oko 500 godina posle Mojsija), prihvatio je da je Mojsije glavni autor ovih pet knjiga. Između zlatnog doba carstva pod Davidom i Solomunom, i razorenja Jerusalima od strane Vavilonjana 586. god. p.n.e., dva druga cara – Amasija i Josija – takođe podrazumevaju Mojsijevo autorstvo.
Prvu od svojih pet knjiga – 1. knjigu Mojsijevu – Mojsije je, izgleda, delimično napisao a delimično sakupio tokom srednjeg perioda svog života, za vreme boravka u Madijanskoj zemlji.
Druga knjiga Mojsijeva nastavlja pripovedanje započeto u 1. knjizi Mojsijevoj. U određenim iskazima Mojsije se imenuje kao njen autor. Aktivnosti Mojsija kao hroničara, kao zakonodavca i sistematskog uređivača zakona doslovno su pomenute. Veštine koje je Mojsije koristio u pisanju 2, 3, 4. i 5. knjige, u trećem periodu svog života, gotovo sigurno su stečene tokom visokog obrazovanja u Egiptu u prvom periodu njegovog života. Isus Hristos prihvata da je Mojsije napisao 2. knjigu Mojsijevu. Treća knjiga Mojsijeva je srž onoga što Isus naziva “Mojsijev zakon”. U jednom drugom tekstu On podrazumeva da je Mojsije bio plodan pisac.
Peta knjiga Petoknjižja je uređena i dodata pošto je ubačena priča o Mojsijevoj smrti. Ipak, Isus i rane hrišćanske vođe jasno prihvataju Mojsija kao glavnog autora 5. knjige Mojsijeve.
Postoji tradicija i u hrišćanstvu i u judaizmu da je Mojsije takođe napisao duboko misaonu i poetski prelepu Knjigu o Jovu. Veruje se da je on to uradio tokom boravka u Madijanskoj zemlji. Knjiga o Jovu se rve sa problemom: Zašto postoje bol, bolest i smrt u svetu kojim upravlja svemoćni Bog koji sve voli? Ako je autor Knjige o Jovu zaista bio Mojsije, on je koristio Jovovu priču da odgovori na pitanje: Kako moj narod može biti iskorišćavan kao roblje u Egiptu, a da Bog još uvek bude Bog? Posredstvom različi­tih govornika, u ovoj knjizi Mojsije istražuje alterna­tivne poglede na Božju prirodu i doseže do modela “lju­bavi i milosti” kojem je privržena većina Jevreja i hrišćana. Teološki okvir Knjige o Jovu oslanja se na 1. knjigu Mojsijevu i njen opis pada u greh, porekla zla i oslikavanje ličnosti Sotone.

JEDINSTVO I RAZNOLIKOST

Čak i ako prihvatite da je, recimo, Mojsije napisao samo deo jedne od šest knjiga koje mu se pripisuju, prihvatili ste da je pisanje Biblije započeto pre 3500 godina. Budući da može postojati samo mala sumnja da poslednja knjiga Novog zaveta nije napisana pri kraju prvog veka n.e, to znači da je Biblija pisana 1600 godina. Prihvativši sve to, ne možete a da se ne začudite jedinstvu misli, pripovedanja i otkrivenja. Zadivljujuće je, takođe, odsustvo protivurečnosti između poruka koje je napisalo četrdeset različitih pojedinaca, koji su se međusobno veoma razlikovali po poreklu i obrazovanju, kao i vremenima i geografskim lokacijama u kojima su živeli.
Razmotrićemo različitosti u zanimanjima ljudi koji su pisali Bibliju.
Vojskovođa. Mada napisana u trećem licu, opšte je prihvaćeno da je Knjigu Isusa Navina napisao sam Isus Navin. Ovo ne isključuje mogućnost dodataka nakon njegove smrti ili da je Isus Navin sakupio deo pripovesti, a ostale delove sam napisao. Isus Navin je bio vojskovođa.
Sveštenik. Pretpostavlja se da je Knjigu o sudijama napisao Samuilo, a prilično široko je prihvaćeno da je on napisao i prvih dvadeset i četiri poglavlja 1. knjige Samuilove. Samuilo je bio sveštenik.
Pisar. Ostatak Knjiga Samuilovih napisali su Natan i Gad (vidi 1. Dnevnika 29:29). Ovi ljudi su bili proroci i pisari.
Istorijsko pripovedanje dveju Knjiga o carevima i dveju Knjiga dnevnika predstavlja kompilaciju različitih istorijskih izvora, ali je nemoguće reći ko je preduzeo ovaj brižljiv zadatak za Knjige o carevima. Međutim, isto tako kao dve knjige dnevnika, Jezdra i Nemija su jezički, stilom i gledištima slični jedan drugome, pa se može pretpostaviti da je postojao jedan autor. Činjenica da se knjige dnevnika završavaju usred rečenice koja je dovršena u početnim stihovima Knjige Jezdrine, može ukazivati da je Jezdra bio autor. Slično tome, postoji blizak odnos među knjigama Jezdre i Nemije; u stara vremena su na njih gledali kao na jednu knjigu, a ne dve. Činjenice u samoj knjizi ukazuju da su napisane, ili u najmanju ruku završene, u periodu persijske dominacije, oko 400. godine p.n.e. Autor, Jezdra, bio je sveštenik i iz svešteničke porodice.
Car. Knjiga Psalmi je biblijska zbirka himni. Otuda postoji velika raznolikost autora. Najznačajniji među njima bio je David, pastir koji je postao car.
Unutrašnji dokazi u knjizi Priče Solomunove identifikuju cara Solomuna kao njenog autora. Gotovo da nema sumnje da je Solomun takođe napisao Knjigu propovednika i knjigu poznatu kao Pesma nad pesmama. Solomun je car-učenjak.
Proroci, robovi, stočar – i premijer. Neke knjige Starog zaveta napisali su “profesionalni” proroci. Isaija je bio obrazovani jevrejski aristokrata iz carske loze; i verovatno su ga drugi pomagali. Jeremija je imao pomoć svog poverljivog sekretara, Varuha.
Dugačku, komplikovanu, a povremeno zagonetnu Knjigu proroka Jezekilja napisao je visoko obrazovani jevrejski rob, koji je radio zajedno sa jednom grupom robova u muljevitim oblastima ravnica Vavilona, blizu kanala Keba.
Knjigu proroka Danila je, kako mnogi smatraju, napisao Danilo, čovek koji je na mestu premijera služio vavilonske i persijske careve.
Među “malim” prorocima je Osija, “profesionalni” prorok, koji je po jednoj stvari izuzetan: svoju proročku službu obavljao je više od sedamdeset godina. Joilo je, takođe, poznat samo po tome da je bio prorok. Za Amosa piše da je bio govedar i sakupljač sikomore. Iako je Jona pomenut u 2. knjizi o carevima, ništa se ne zna o njegovom zanimanju. Sofonija je vodio poreklo od cara Jezekije. Zaharija je verovatno bio sveštenik.
Kada je Malahija, poslednji prorok Starog zaveta, izneo svoju poruku (oko 425. godine p.n.e), period izgnanstva je bio daleka prošlost. Mnogi komentatori smatraju da je Malahija bio sveštenik.
Pisci četiri jevanđelja. Novi zavet sadrži sličnu raznolikost autora. Pisci jevanđelja – Matej, Marko, Luka i Jovan – bili su, redom, činovnik poreske uprave, rani hrišćanin za koga ne piše kog je zanimanja, lekar i zagonetni, ljubljeni Isusov učenik.
Šatordžija – a intelektualac. Pavle, koji je napisao najveći deo poslanica koje se nalaze u Novom zavetu, poznavao je zanat izrade šatora. Osim toga, bio je teolog, intelektualac i, pre obraćenja u hrišćanstvo, jedan od jevrejskih vođa.
Petar, ribar – i pisac. S druge strane, Petar je bio ribar. Autor Jakovljeve poslanice verovatno je bio brat samog Isusa.
Dakle, različiti ljudi su napisali toliko mnogo knjiga sa velikom raznolikošću u stilu, ali sa jednako velikom jednolikošću poruke i svrhe.
Kada su napisana jevanđelja. Većina se slaže da je od četiri javanđelja Markovo prvo napisano. Kako to možemo znati?
Dok čitamo prva tri jevanđelja može se zaključiti da su Matej i Luka dosta pozajmljivali od Marka. Neki događaji su rečeni potpuno istim rečima; Isusova učenja su predstavljena na gotovo identičan način. Jevanđelje po Marku se može podeliti na 105 delova. Od toga, 93 se pojavljuju u Jevanđelju po Mateju, 81 u Jevanđelju po Luki. Samo četiri dela u svoj tekst nisu uvrstili ni Matej ni Luka. Jevanđelje po Marku ima 661 stih; po Mateju 1068 stihova; po Luki 1149 stihova. Od Markovih 661, Matej je reprodukovao najmanje 606 stihova. Povremeno on neznatno menja formulisanje rečenica, ali ponavlja 51% Markovih reči. Od Markovih 661, Luka je preuzeo 320 stihova, a ponovio 53% Markovih reči. Od 55 Markovih stihova koje Matej nije ponovio, 31 je pronađen kod Luke. Dakle, svega 24 stiha kod Marka ne po­jav­ljuju se u jevanđeljima po Mateju i po Luki.
Očigledno su jevanđelja po Mateju i po Luki zasnovana na Markovom jevanđelju, koje možemo nazvati “osnovnim jevanđeljem”. Matej i Luka su čak sledili Markov redosled događaja. U Jevanđelju po Marku postoji brz tempo i privlačan realizam. Stalno iznova on u svoje pripovedanje uključuje jasne detalje; Marko je očigledno zasnovao svoje pripovedanje na opisu očevica – gotovo sigurno Petra.
Činjenica da jevanđelja Mateja, Marka i Luke imaju toliko mnogo zajedničkog, navela je stručnjake da ih smatraju “sinoptičkim jevanđeljima”. (Reč sinoptičko dolazi od grč­kih reči koje znače “gledati zajedno”.)
“Q” izvor. Postoji, međutim, 200 dodatnih stihova kod Mateja i Luke kojih nema kod Marka. Oni se tiču onoga što je Isus govorio, dok je Marko bio zaokupljen onim što je Isus radio. Stručnjaci su pretpostavili da su Matej i Luka pribegli nekoj drugoj knjizi kao izvoru, pored Jevanđelja po Marku. Oni su ga nazvali Q (skraćeno od Quelle, što je nemačka reč za izvor). Veruje se da je taj drugi izvor knjiga Isusovih izreka. Izuzev toga, niko ne zna bilo šta o njoj, niti je iko bio u stanju da je pronađe.
Jevanđelje za Jevreje. Jevanđelje po Mateju je pre svega napisano da uveri Jevreje da je Isus Mesija. Matej je revno dokazivao da su se sva proročanstva Starog zaveta ispunila u Isusu i da, stoga, on mora biti Mesija. Jevanđelje po Mateju je takođe zaokupljeno odnosom između Isusa i Jevreja, bilo da je on pozitivan ili negativan.
Jevanđelje za neznabošce. Jevanđelje koje je pisao Luka prevashodno je napisano za neznabošce. Luka izvanredno brižljivo postavlja događaje opisane u Jevanđelju u kontekst svetovne istorije. Da bi odredio tačnu godinu Isusovog rođenja, Luka imenuje ključne vladare: cezara Avgusta; Kirina, guvernera Sirije; Iroda, cara u Judeji. Luka je još brižljiviji u datiranju pojavljivanja Jovana Krstitelja (Luka 3:1,2).
Prisno jevanđelje. Jevanđelje po Jovanu veoma je različito od ostala tri. Jasno je da su jevanđelja po Mateju, Marku i Luki već bila na raspolaganju kada je pisano Jevanđelje po Jovanu. Možda je Jovan, učenik koji je bio najbliži Isusu, ostale jevanđeoske izveštaje čitao u svojim poznim godinama i pomislio da bi, pre nego što bude previše kasno, mogao da zapiše svoja sećanja o Isusovom životu i učenju.
Jovan izostavlja mnoge detalje koje su Matej, Marko i Luka već zapisali. Koja bi bila svrha to ponavljati? Ali on je znao da je bilo mnogo toga što su oni propustili, a on je imao želju da to zapiše. Samo Jovan priča o svadbenoj svečanosti u Kani, upoznavanju Nikodima sa učenjem o novom rođenju, o ženi Samarjanki, o vaskrsenju Lazara, o načinu na koji je Isus oprao noge svojim učenicima i čudesnoj “besedi u gornjoj sobi” (Jovan 13-17. poglavlje).
U Jevanđelju po Jovanu opisan je specifičan karakter sva­kog Hristovog učenika; Jovan ih je sve dobro poznavao. Naravno, i Marko je od Petra mogao dobro da se informiše o učenicima, ali je cilj Markovog jevanđelja pružanje kratkog i brzopoteznog opisa Isusovog života. Jovan, nasuprot tome, takođe prenosi mnoge od tih izveštaja, ali on živim detaljima ličnosti čini stvarnijima. Svi pisci jevanđelja pominju čudo hranjenja 5000 ljudi, ali samo Jovan pominje da su mladićevi hlebovi bili ječmeni. U događaju o umirivanju mora, samo Jovan pominje da su učenici odveslali pet do šest kilometara od obale. U opisu raspeća, samo je Jovan primetio da su se četiri vojnika kockala za Isusovu odoru sašivenu iz jednog dela.
Napisane u periodu od pedeset godina. Novozavetne knjige su, uglavnom, napisane između 50. i 100. godine. Ra­zumljivo je da je Marko pisao pre Petrove smrti. Pošto se ovo desilo između 64. i 66. godine, većina istraživača pretpostavlja da je Jevanđelje po Marku nastalo između 55. i 64. godine.
Jevanđelje po Mateju je mnogo teže datirati. R. T. Frans (R. T. France) smatra da je u pitanju 63. godina.
Međutim, Luka, koji je pored jednog jevanđelja napisao knjigu Dela apostolska i uputio obe knjige Teofilu, daje nam brojne indicije na osnovu kojih se mogu doneti izvesni zaključci. U nekim odlomcima Dela apostolskih on piše u trećem licu, ali inače piše u prvom licu jasno pokazujući da je bio prisutan. Luka je napisao jevanđelje pre nego što je pisao Dela apostolska. Knjigu Dela apostolska je naglo završio, prekinuvši opis događaja. Najjednostavnije objašnjenje za ovo je da Luka nije imao ništa više da kaže; njegova pripovest je dosegla do sadašnjosti, tj. do vremena u kojem je Luka pisao. Pošto je to vreme bilo početak prvog Pavlovog zatočenja u Rimu (otprilike od 61. do 63. godine), Dela apostolska su očigledno napisana pre 63. godine – a Jevanđelje po Luki još ranije.
Jovanovo pisanje se gotovo sigurno odvijalo tokom 90-ih godina prvog veka. Međutim, DŽ. A. T. Robinson (J. A. T. Robinson) veruje da su sva jevanđelja, uključujući i Jovanovo, napisana pre 70. godine. Izvesno je da su tri Jovanove poslanice napisane 90-ih godina prvog veka, da se izbore sa jeresima koje su ušle u crkvu. Jovanovo Otkrivenje napisano je u toku njegovog izgnanstva na ostrvo Patmos. U tvrdnjama Jevsevija nalazimo osnovu za pretpostavku da se Jovanovo progonstvo na Patmos odigralo tokom carske vladavine Domicijana, mada stručnjaci iz novijeg vremena naginju ranijem periodu. Dakle, knjiga Otkrivenje je verovatno bila napisana pre Jovanove tri poslanice, a verovatno i pre Jevanđelja po Jovanu.
Pavlove poslanice. Najveći deo Novog zaveta sastoji se od poslanica, a većinu njih je napisao apostol Pavle. Pavle, čije je originalno ime Savle, u početku je bio pripad­nik jevrejskog društvenog vrha i progonilac hrišćana. NJegovo obraćenje u hrišćanstvo bilo je najdramatičnije od svih, a desilo se na putu za Damask.
Posle svog obraćenja, Pavle je išao na više “misionarskih” putovanja. Na svakom od njih pratila ga je grupa pomoćnika. Zajedno su osnivali crkve i nailazili na žestok progon. Crkvama koje je osnovao Pavle je pisao poslanice, tj. pisma – često sa velike udaljenosti – sa najvažnijim ciljem da im pomogne oko rešavanja problema koji su postojali u tim crkvama.
Izuzetak je Poslanica Rimljanima. Pre nego što ju je napisao, Pavle nikada nije bio u Rimu, pa se, stoga, nije usmeravao na tamošnje probleme. Zato je Poslanica Rimljanima u Novom zavetu najbliža sistematskom izlaganju hriš­ćanske teologije. Otuda se ona smatra najvažnijom knjigom Novog zaveta i “najčistijim Jevanđeljem”. Vilijam Tindal je pisao: “Poslanica Rimljanima je svetlost i put u celo Pismo.”
Kaže se da je svako probuđenje u istoriji hrišćanstva bilo rezultat proučavanja Poslanice Rimljanima. Sigurno je da je reformacija predvođena Martinom Luterom došla kao direktan rezultat njegovog shvatanja opravdanja putem vere u Poslanici Rimljanima. Pišući rimskoj crkvi iz Korinta 58. godine, Pavle je izneo samu suštinu svog verovanja da bi pomogao sazrevanje jedne jake crkve koja bi mu, kako se mogao nadati, pomogla da ostvari svoj cilj – propovedanje jevanđelja u Španiji.
Pavle je pisao i lične poslanice. Među njima su poslanice Timotiju i Titu. Njegova druga poslanica upućena Timotiju verovatno je bila poslednja u njegovom životu. U toj poslanici je on tražio svoju toplu kabanicu, svoje knjige i pergamente, pre početka zime (2. Timotiju 4:9,13). Veruje se da mu je odrubljena glava 67. godine.
Dakle, dok je Pavle bio ličnost koja je dala najznačajniji doprinos pisanju Novog zaveta, uloga poslednjeg pisca verovatno pripada Jovanu. Za Jovana, voljenog Isusovog učenika, veruje se da je bio jedini apostol koji je umro prirodnom smrću. On je bio poslednji od onih četrdest pisaca čije je zajedničko delo, napisano tokom perioda od 1600 godina, hrišćanima postalo poznato kao Biblija.