Kada je Muhamed ed Dib, beduinski pastir, bacio kamen u otvor planinskog zida nasuprot Mrtvog mora, nije ni sanjao da će se odjek čuti širom sveta. Na kraju krajeva, on je samo tražio izgubljenu kozu…
Ono što je tada čuo bila je lomljava grnčarije. Umor­­ni mladić verao se uz krečnjačku liticu, još uvek doziva­jući životinju koja se izgubila. Kada se približio otvoru, bacio je drugi kamen. Opet isti zvuk; lomljenje grnčarije.
NJegova radoznalost se povećala, pa se uzverao do otvora, a onda provirio u mrak male pećine. Bio je to samo kratak pogled. NJegovi prsti su izgubili oslonac i on je pao. Ali tokom tog kratkog pogleda u unutrašnjost pećine video je dovoljno da se raspali njegova odvažnost.
Uzverao se drugi put. Pronašao je brojne cilindrične ćupove sa karakteristično uobličenim poklopcima. Sadrže li oni zlato, dragulje? Naokolo su bili komadi ćupova slomljenih kamenjem koje je bacio.
NJegov nos je nanjušio nešto mnogo vrednije od bilo koje koze. S obzirom da je bio iz plemena Ta’amire koje je lutalo preko Judejske pustinje između Vitlejema i Mrtvog mora, odjurio je brzinom i okretnošću lokalnog kozoroga do senke okačenih životinjskih koža, razapetih i smrdljivih, koje je nazivao domom.
Saopštio je šta je našao starešini svoje porodice. On je takođe bio zainteresovan i insistirao je da ga mladić odvede na to mesto.
Sledeći dan ih je obojicu zatekao u pećini. Prebrojali su sedam ili osam ćupova. Neki od njih su bili prazni, a ostali su bili ispunjeni nečim što je izgledalo kao krpeni zamotuljak. Osetili su da bi moglo biti nečega u tome kada su nabasali na svitke od glatke smeđe kože.
Vratili su se u logor sa onim šta su pronašli. Bez mnogo poštovanja odmotali su skoro 2000 godina star svitak. Razvili su ga od jednog kraja šatora do drugog. Gledali su u ono što je kasnije postalo poznato kao veći od dva svitka Knjige proroka Isaije. 
Pomislili su da je to što su pronašli bilo sasvim beskorisno. Nisu mogli da pročitaju pismo. Koža je bila previše krhka da bi imala bilo kakvu upotrebnu vrednost. Tokom nekog vremena, kako su se beduini selili s mesta na mesto sa svojim kozama, nosili su svitke sa sobom i koristili ih za razmenu sa svojim susedima. Neke su sačuvali i odlučili da ponesu sa sobom u Vitlejem. Možda bi tamo mogli da dobiju bolju cenu.
Pijačni dan u Vitlejemu zatekao ih je u trgovini sa jednim sirijskim hrišćaninom, koji je bio obućar. On je video malu vrednost u svicima, ali je mislio da mogu poslužiti kao materijali za njegov posao opravke obuće. Nekoliko dana su stajali razbacani po podu njegove obućarske radnje.
Onda je dobio ideju. Slova na starim svicima su izgledala nekako izazovno. Gore u Jerusalimu možda postoji neko ko bi mogao shvatiti ovo pismo, a tako i vrednost svitaka. Poneo ih je do sirijskog manastira Svetog Marka u starom delu grada. Tek tada je ovaj obućar shvatio da svici imaju znatnu novčanu vrednost.
Organizovane su ekspedicije u pećine. Uskoro je svaka pećina u blizini prvobitnog pronalaska bila pretražena. Potpuna tajnost je pokrivala njihove operacije; radili su ilegalno. Po zakonima Britanskog mandata trebalo je odmah obavestiti vlasti. Umesto toga, sirijski mitropolit počeo je da nudi fragmente i svitke raznim naučnim institucijama u Jerusalimu da bi doznao njihovu pravu vrednost. Tek kada su pokazani profesoru E. L. Sukeniku (E. L. Sukenik) sa Hebrejskog univerziteta, odjek ovog pronalaska počeo je da se oseća širom sveta.
Dr DŽon Trever (John Trever) iz Američke škole za orijantalna istraživanja, prvi je saopštio da je ono u šta su gledali bio svitak Knjige proroka Isaije ispisan hebrejskim na papirusu iz prehrišćanskog perioda. “Vi držite”, rekao je mitropolitu, “najstariji manuskript Biblije koji je poznat.”
Priča je krenula.
Prvi pronalazak se desio u martu 1947. godine. A onda, skoro dvanaest meseci kasnije, arheolozi i specijalisti za stare jezike počeli su da dolaze na to mesto. Manuskripti koji su do tada otkriveni premešteni su u Arheološki muzej (sada poznat kao Rokfelerov muzej) u Jerusalimu.
Naučni svet je obuzelo ogromno uzbuđenje, koje je uskoro zahvatilo i novinare, pa se još veća masa ljudi stuštila u Jerusalim. Za nešto manje od dvanaest meseci od prvobitnog pronalaska, “svici sa Mrtvog mora” su bili u udarnim naslovima širom sveta.
Na pitanja koja su tako dugo i glasno upućivana ju­deo-hrišćanskim učenjacima – samo što nije stigao odgovor.
Glavni nalazi su načinjeni u pećinama oko Kumrana. Uskoro su pećine numerisane; pećina Muhameda ed Diba postala je Pećina I. Pećina IV je bila naročito bogata, imala je 35.000 fragmenata svitaka. Umesto beduina, naučnici su preduzeli potragu za ostatkom “blaga”. Konačno je u blizini Kumrana pronađeno desetak pećina koje su sadržale manuskripte, četiri u Vadi Muraba’at blizu Vitlejema, manji broj u dolini južno od En-Gedija i još nekoliko tokom iskopavanja Masade, gde su zeloti pružali otpor generalu Silvi od 70. do 73. godine.

ESENI

Tokom perioda u kojem su seleukidski carevi Antioh III i Antioh IV nametali grčki jezik i kulturu u Palestini, zajednica ekstremno pobožnih Jevreja smestila se u Kumranu na severnoj obali Mrtvog mora.
Oni su bili deo reakcije na proces helenizacije.
Dok su jerusalimski i judejski Jevreji bili u pobuni pod makabejskim vođstvom, eseni su gradili manastir. Iza njihovog manastira bila je krečnjačka stena, naspram Judejske pustinje, prošarana pećinama poput saća. 
NJihov način života bio je asketski, a njihov vođa bio je poznat kao Učitelj pravednosti.
Najstariji novčići nađeni na kumranskom nalazištu potiču iz vremena Jovana Hirkana (134-104. p.n.e.), a najmlađi su iz perioda 132-135. godine, iz vremena drugog ustanka Jevreja. Međutim, izgleda da je manastir ispražnjen 70. godine i da je period okupacije u vreme drugog ustanka bio kratak. Verovatno su eseni pobegli 70. godine, kada su doznali za približavanje rimske vojske u vreme pada Jerusalima. Neki su sigurno pobegli u Masadu i tamo poginuli sa zelotima 73. godine.
Centralni deo kumranskog manastira bila je biblioteka. Neosporno, važan deo posla esenske zajednice bio je da umnožava starozavetne spise, zajedno sa drugom literaturom. Među manuskriptima pronađenim u pećinama bio je i “Priručnik o disciplini” ili “Pravilo zajednice”. Ovaj vredan dokument nam pruža uvid u život i verovanja ove zajednice. Oni su smatrali da žive u vremenu neuporedive poročnosti; da su bili blizu dani suda, koje su prorekli Jeremija i Jezekilj. 
Cilj esena je bio proučavanje Pisma i njegovo tumačenje po nacrtu koji su postavili njihovi učitelji pravednosti. Verovali su da je mesijansko doba bilo blizu, i da bi do dolaska tog doba oni trebalo da se posvete strogom pridržavanju Božjeg zakona, i izučavanju i umnožavanju svetih spisa.
Kada su 70. godine doznali za masovni pokolj u Galileji pod Vespazijanom i kasnije za pad Jerusalima u ruke Tita, mogli su pomisliti da je stiglo to novo doba. NJihova reakcija je morala biti unapred isplanirana, pećine unapred odabrane, cilindrične posude pripremljene. Bilo da rimski pokolj predstavlja kraj ili početak, eseni su bili odlučni u jednoj stvari: sačuvaće svete spise koje su i do tada tako brižljivo čuvali.
Raspodela cilindričnih posuda sa svicima u tako širo­koj oblasti u najnepristupačnije pećine, bio je ogroman zadatak. Verovatno su bili pod pritiskom kratkoće vremena zbog legija koje su se približavale manastiru, pa su morali da rade veoma brzo i efikasno. Kakva god da su bila njihova očekivanja i njihove sudbine, vrlo je verovatno da kumranski eseni nisu očekivali da njihovi sveti spisi budu neotkriveni tokom narednih 1877 godina. 

SVICI

Mada je tek trebalo da usle­de mnoga otkrića, do kraja 1952. godine obim onoga šta je pronađeno bio je značajan. Bibilij­ski stručnjaci su počeli da govore o dvema erama u biblijskim proučavanjima: BQ i AQ, pre Kumrana i posle Kumrana.
U modernom Jerusalimu, nedaleko od Kneseta, nalazi se zgrada neobičnog oblika. Ova moderna građevina projektovana je tako da oblikom podseća na neobičan poklopac cilindričnih posuda u kojima su pronađeni svici. Građevina je nazvana “Svetilište knjige” i podignuta je da bude stalan dom za svitke. U njoj se vazduh neprekidno kontroliše; uslovi su tako podešeni da najbolje pogoduju čuvanju svitaka. Sada su svici tamo izloženi, uključujući jedan odlično očuvan – čuveni Isaijin svitak. Ostali su malo više izlomljeni na frag­mente. Međutim, fragmenti su, u većini sučajeva, spojeni u celinu. Ovde je zastupljena svaka od starozavetnih knjiga osim Knjige o Jestiri. Najstariji manuskript iz tog muzeja datiran je na 3. vek p.n.e. Tu se čuva i bogata zbirka nebiblijskog materijala, ali preovladava biblijski materijal i onaj koji se odnosi na biblijski materijal. 

ZNAČAJ OVIH OTKRIĆA

Do 1947. godine, najstariji poznati starozavetni manuskripti su bili masoretski tekstovi iz oko 900. godine.
Iznenada se sve promenilo. 
Glavni cilj proučavanja istraživača kao što su V. F. Olbrajt (W. F. Albright) i Zigfrid H. Horn (Siegfried H. Horn), koji su došli u Jerusalim ranih 50-ih godina 20. veka, bio je da dokuče do koje mere 2000 godina stari svici sa Mrtvog mora potvrđuju masoretske tekstove i, na osnovu toga, tačnost Starog zaveta kojeg hrišćani i Jevreji tako dugo prihvataju.
Olbrajt je bio među prvima koji su razumeli važnost svitaka. U proleće 1948. godine, on je rekao svojim studentima da pronalasci kod Mrtvog mora predstavljaju “najveće otkriće manuskripata u moderno doba”. U mesecima i godinama koji su usledili, on, i mnogi drugi, uložili su hiljade časova strpljivog rada nad detaljnim fotografijama svitaka.
Svici su identifikovani, svrstani i spojeni u celine. Neki naučnici su naročito bili zainteresovani za nebiblijske svitke – šta oni mogu da nam kažu o esenima i veku u kojem su živeli. Drugi, kao što je Olbrajt, bili su zaokupljeni veoma važnim upoređivanjem sadržaja svitaka i hebrejskog Starog zaveta zasnovanog na masoretskim tekstovima iz 900. godine (koje su tokom dva veka mnogi stručnjaci odbacivali kao iskvarene kopije Pisma iz Hristovog vremena).
U igri nije bio samo ugled Masoreta kao prepisivača. Pod znakom pitanja je bila pouzdanost starozavetnih teksto­va, jednog važnog izvora na kojem se zasnivala hrišćanska doktrina, Pismo koje duboko poštuju Jevreji i hrišćani. 
Do 1952. godine završeno je pažljivo upoređivanje sadržaja Pećine I (datiranog na Hristovo vreme) sa masoretskim tekstom (datiranog na deseti vek). Tekst je, što se tiče praktične upotrebe, bio identičan. Razlike su se gotovo isključivo sastojale od nepravilnog pisanja reči ili od grešaka gramatičke prirode. Ni na jednom mestu one nisu uticale na smisao biblijskog teksta koji se tada koristio. Pokazalo se da je jevrejska Biblija koja je postojala u Isu­sovim danima bila ista kao masoretski tekst sa kojeg je bio preveden Stari zavet dvadesetog veka. Isaijin svitak iz Pećine I sadrži tekst koji je praktično identičan sa onim u štampanim jevrejskim Biblijama koje se danas upotrebljavaju.
Kako su godine prolazile, i sadržaj drugih pećina bio ispitivan i upoređivan, mnogo se saznalo. Bilo je nekoliko manjih propusta i dodavanja, ali je masoretski tekst sasvim verno odražavao tekst na kumranskim svicima.
Na nekim mestima sadržaj svitaka je bio bliži Septua­ginti (grčkom prevodu Starog zaveta) nego masoretskom tekstu. Ovo je pokazivalo da su prevodioci Septuaginte sledili jevrejsku “revidiranu verziju” koja se razlikuje od revizije kojoj su bili naklonjeni Masoreti. Ipak, ako uzmemo sve u obzir, poruka svitaka sa Mrtvog mora je bila ova: tekst Starog zaveta je očuvan nepromenjen tokom vekova!
Ali šta je bilo sa stručnjacima koji su, od osamnaestog veka, mislili da je biblijski tekst tokom vekova doživeo kvarenje “više nego što možemo da zamislimo”? I šta je bilo sa hiljadama onih koji su im verovali?
Većina od njih nije više bila živa u vreme otkrivanja svitaka sa Mrtvog mora. Ostali su bili zbunjeni. Mnogi su priznali da je masoretska Biblija bila suštinski ista kao Biblija iz vremena Isusa i apostola. Neki su se, međutim, spremali za borbu koja će uslediti…

SPOR OKO SVITAKA

Pošto se pokazao sklad između manuskripata sa Mrtvog mora i jevrejske Biblije, kritičari su počeli da napadaju autentičnost samih svitaka.
Kad god se talas kritike i suprotnih stavova pojav­ljivao u Jerusalimu i sa unuverzitetskih kampova zapadnih zemalja, spor je bio saopštavan preko svetskih medija. Ret­ko kad su izjave staromodnih akademika bile u udarnim naslovima.
U Evropi i Sjedinjenim Državama je datiranje svitaka – od trećeg veka p.n.e. (u najvećem broju) do 70. godine n.e. – bilo vatreno osporavano. Međutim, nakon svakog novog naučnog istraživanja i testa, starost i istinitost svitaka je sve više potvrđivana. 
Kada je otkopan kumranski manastir, pronađena grnčarija, kovanice i druge rukotvorine potvrđivale su činjenicu da su eseni zauzimali to područje tokom tri poslednja veka pre Hrista, a do 70. godine n.e. Pronađeni su i dokazi kratkotrajne rimske okupacije te lokacije. Konačno, stručnjaci su pronašli rukotvorine koje ukazuju na naredni period u kojem su Jevreji zauzimali to mesto, u vreme drugog ustanka Jevreja 135. godine p.n.e. Arheološki nalazi su potvrdili tačnost datiranja manuskripata.
Bilo je i drugih naučnih dokaza. Laneni omotači svitaka su bili podvrgnuti testovima datiranja. Velika većina svitaka je datirana na tri veka pre Hristovog vremena, a nekoliko na vek nakon Hrista, veoma malo njih na drugi vek n.e. (podudarno sa zauzimanjem lokacije tokom drugog ustanka Jevreja).
Ponovo su kritičari ućutkani. Pokazalo se da su starost i autentičnost svitaka neosporni.

PRETRAŽIVANJE

NARUČITE KNJIGU

Knjiga VELIKA BORBA

Nema sumnje da mnogi ljudi osećaju borbu između suprotstavljenih sila, između dobra i zla, ispravnog i neispravnog. Mi to vidimo, mi to osećamo, mi to doživljavamo, ne samo u našim životima već, u još većoj razmeri, u događajima u svetu. Koje su to sile? Da li su one samo naša uobrazilja? Ako ne, koje je njihovo poreklo, šta one žele i kako da se odnosimo prema njima?