U POTRAZI ZA JEVREJIMA

Otkriće epova o Gilgamešu skrenulo je pažnju biblij­skih stručnjaka na početna poglavlja 1. knjige Mojsijeve. Ep o Stvaranju (otkriven 1854. godine) i Ep o Potopu (otkriven 1871. godine) vrlo su bliski biblijskim izveštajima.
Usledila je potraga za drugim izveštajima na klinastom pismu o Stvaranju i Potopu. Godine 1915. pronađen je najstariji od svih epova o Stvaranju – stela sa šest kolona, poznata kao Sumerski ep, datirana na oko 2350. godinu p.n.e. Sumerski ep iznenađujuće verno odražava opis iz 1. knjige Mojsijeve.
Otkriveni su i vavilonski izveštaji o Potopu, koji čak sadrže imena careva i dinastija koje su vladale pre Potopa!

UR HALDEJSKI

Ser Leonard Vuli (Leonard Woolley) preduzeo je iskopavanje haldejskog grada Ura i otkrio neke vrlo vredne činjenice. To je onaj grad blizu Zaliva koji su napustili Avram i njegova porodica.
Oni kritičari Biblije koji nisu potisnuli Avrama u zemlju legendi, spustili su ga na nivo nepismenog šeika koji je napustio primitivno naselje da praznoverno luta kroz pustinju.
Kada su tokom dvadesetih godina 20. veka shvaćeni Vulijevi pronalas­ci, prilično velika grupa “viših kritičara” morala je da odustane od svojih ubeđenja. Vuli je otkopao gusto naseljen grad koji je bio politički i kulturni centar pre više od 4000 godina. U njemu su postojale impozantne građevine – tako velike da se pretpostavlja da su za građenje posedovali neku vrstu snažnih kranova sa sistemom poluga.
Ur je posedovao najimpresivniji zigurat ili hramski toranj u mesopotamskoj oblasti. Čak i posle četiri milenijuma u ruševinama, visok je preko 20 metara. Izgrađen je od pečene opeke. Skoro svaka opeka ima na sebi neki natpis. Na tim natpisima Vulijev tim je mogao da pročita istoriju cele te oblasti.
Ime Avram identifikovano je na ugovornim pločicama koje potiču iz otprilike 2000. godine p.n.e. Među svedocima takvih ugovora pojavljuju se imena kao što su Jakov, Tara, Sara, Melha i Lavan.
U Uru je postojala dobro uređena četvrt za stanovanje. Kuće su obično imale dva sprata, ulična vrata i zadnja vrata koja su vodila u centralno dvorište ograđeno kuhinjama, ostavama i prostranim gostinskim sobama. Ur se služio podzemnim kanalizacionim sistemom koji je bio efikasniji nego kod mnogih gradova koji danas postoje na toj teritoriji (država Irak).
Iskopani su ostaci nekoliko škola. U njima su pronađene pločice sa klinastim pismom. Na osnovu tih pločica je zaključeno da je bogatiji stalež u Uru (a Avram je, zbog veličine svojih stada, verovatno bio među bogatijima) imao razvijeno znanje iz matematike, trigonometrije, astronomije i geografije.

DATUM IZLASKA IZ EGIPTA

Tumačenje arheoloških nalaza u Egiptu u velikoj meri zavisi od toga da li izlazak Jevreja iz Egipta datiramo na 15. ili 13. vek p.n.e. Smatra se da je tačno datiranje – 15. vek p.n.e. Razlozi su i biblijski i arheološki.
Ključna referentna tačka za biblijsku hronologiju je ­1. knjiga o carevima 6:1: “Četiri stotine i osamdesete godine po izlasku sinova Izrailjevih iz zemlje misirske, četvrte godine carovanja Solomunova nad Izrailjem, meseca Zifa, a to je drugi mesec, poče zidati dom Gospodu.”
Nije sporno da je Solomun počeo da gradi hram 967. godine p.n.e. Odatle sledi da datum izlaska Jevreja iz Egipta mora biti oko 1450. p.n.e. Uzima se da je faraon koji ih je ugnjetavao bio Tutmos III. Smatra se da je u vreme izlaska faraon bio Amenhotep II (1450-1425. p.n.e.). Za period lutanja Jevreja po pustinji uzima se približno 1450. do 1410. godina p.n.e.
Ako bismo izlazak Jevreja iz Egipta smestili u 13. vek p.n.e., pod Remzesom II, onda bi vreme Mojsijevog naslednika Isusa Navina bilo dva veka pre Mojsija, što je, svakako, nemoguće. Datiranje izlaska na petnaesti vek p.n.e. se slaže sa Božjim proročanstvom koje je dato Avramu, da će Izraelci služiti 400 godina dok Božji plan za njih da zauzmu Hanan ne sazri (1. Mojsijeva 15:13-16). Ako se shvati da se taj period pruža od Avrama, to se takođe uklapa sa 430 godina spomenutih u 2. Mojsijevoj 12:40.
Gledište “kasnijeg datuma” (13. vek p.n.e.) bilo je opšte prihvaćeno sredinom devetnaestog veka. Od devedesetih godina devetnaestog veka “raniji datum” (15. vek p.n.e.) je dobijao podršku. Stručnjaci, kao što su Maks Miler (1897. godine), DŽejms Brestid (1897. godine), H. R. R. Hol i A. H. Gardiner (1913. godine), E. Pit (1922. godine), K. A. F. Najt (1922. godine), DŽ. V. DŽek (1925. godine), J. Garstang (1931. godine), T. H. Robinson (1932. godine), A. S. Jahud (1933. godine), V. DŽ. Fitian-Adams (1934. godine), E. O. DŽejms (1935. godine), V. A. F. Blant (1936. godine), A. Bredford (1936. godine), S. L. Krejger (1936. godine) i Zigfrid Horn (1953. i 1978. godine), bili su uvereni da biblijsko datiranje, zajedno sa otkrićem izraelske stele i dokaza sa pločica iz Tel el Amarne – čine kasniji datum neodrživim.
Međutim, neki savremeni egiptolozi podupiru gledište kasnijeg datuma, zato što ne postoje arheološki dokazi za izlazak Jevreja iz Egipta. Zato je postalo pomodno sumnjati da se izlazak zaista dogodio. Da li postoje arheološki dokazi za izlazak ako prihvatimo gledište ranog datuma?
Verujemo da postoji ne samo dokaz za raniji datum izlaska, nego i za Josifo prisustvo u egipatskoj istoriji.
Josif je bio prodan u roblje i odveden u Egipat oko 1847. godine p.n.e. Ovo se dogodilo u Dotanu, gde je Josif bačen u jamu, tj. rezervoar. Iskopan je tel koji je identifikovan kao Dotan, i u njemu se nalazio duboki rezervoar u podnožju kosine.
Madijanski trgovci su Josifa prodali Petefriju, što je slično mnogim zapisima o Kan’amu (hananskim) robovima. Ime Petefrije je egipatskog porekla. Primerci “šarene haljine” do članaka su pronađeni na slikama semitskih posetilaca Egiptu. I “pečatni prsten”, i “haljina od tankog platna” i “zlatna verižica oko Josifovog vrata” na koje Biblija ukazuje, u skladu su sa egipatskim običajima.
Biblijski zapis tvrdi da je Josif prorekao faraonu da će biti “sedam plodnih godina” i “sedam godina gladi”, i da ga je faraon postavio na mesto vezira, da bi rukovodio pripremom za te događaje. Ovo se verovatno dogodilo na početku dvanaeste dinastije, možda u vreme faraona Sesostrisa I. Sesostris je bio faraon koji je sagradio prvi veliki obelisk nazvan Onski stub. Bilija govori da se Josif oženio kćerkom onskog sveštenika.
Značajna služba na koju je Sesostris postavio Josifa i oprema za tu službu su često pominjani u natpisima. Ipak, postojala je sumnja u mogućnost da običan hananski rob dobije tako visoke počasti u Egiptu. Međutim, arheolozi su pronašli neke zaprepašćujuće paralele. Neri-Ra, Hananac, postao je faraonov štitonoša. Ben-Mat-Ana, takođe Hananac, uzdigao se do visoke službe tumača. Jankamu, Semit, postao je zamenik Amenhotepa III i nadzornik nad žitnicama delte Nila.
Biblija kaže da je Sesostris izdao naređenje da svako “savije kolena” pred Josifom. Ovaj detalj je zbunjivao stručnjake izvesno vreme. Obično se narod nije klanjao veziru. Ali arheolozi su otkrili dokaz da je postojao takav vezir u vreme Sesostrisa I. NJegovo ime, prema tom zapisu, bilo je Min-tu-ho-tip. U ranom periodu dvanaeste dinastije iskopan je kanal, i danas poznat kao Bar Jusuf (Josifov kanal), koji je verovatno nastao za vreme pripreme za godine gladi.
Amanijeva grobnica datira iz vremena vladavine Sesostrisa I. Na zidovima ove grobnice je zapis u hijeroglifima o tome kako je Amani pomogao u pripremi za nadolazeću glad i kako je, dobrim upravljanjem, Egipat uspešno preživeo glad.
Faraon s početka osamnaeste dinastije, možda Tutmos I, bio je “nov car u Misiru, koji nije znao za Josifa” (2. Mojsijeva 1:8). On je kod Egipćana podsticao duh nacionalne svesti. Ovo nije bio prvi takav pokret zbog kog su stranci podneli glavni udar kvazinacionalističkog duha. Vek ranije – 1576. godine p.n.e. – Hiksi, azijski narod, isteran je iz Egipta.
Podozrenje i mržnja prema Izraelcima, koji su počeli u vreme Tutmosa I, nastavili su se tokom kratkog perioda vladavine njegovog naslednika, Tutmosa II, četvrtog vladara iz osamnaeste dinastije.
Prerana smrt Tutmosa II učinila je da njegova udovica Hatšepsut postane stvarni vladar. Od 1504. do 1482. godine p.n.e. ona je vladala jakom, ali smirenom rukom. Izgradila je grandiozni hram-mrtvačnicu u Deir el-Bahri zapadno od Tebe, koji mnogi još uvek smatraju najlepšim od svih egipatskih hramova.
Karakter Hatšepsut u Bibliji je prikazan isto kao i u drugim istorijskim izvorima. I hronologija i istorijske okolnosti ukazuju da je ona bila Mojsijeva pomajka. Zapisi govore da je ona mrzela Tutmosa III, svog nećaka, koji joj se nametnuo kao suvladar (ali koga je uspešno držala u pozadini tokom mnogih godina). Sasvim je moguće da je planirala da Mojsije bude njen naslednik. Josif Flavije povezuje ovu princezu iz Kuće Tutmosa sa “princezom” koja je pronašla Mojsija “u trsci” (2. Mojsijeva 2:5 i dalje).
Bebi je dala ime uobičajeno za njenu porodicu. Pošto ga je našla u reci moguće je da ga je nazvala po božanstvu reke, Hapi; verovatno ga je nazvala Hapi-Moše: “Rođen od boga Hapija”. Kasnije je Mojsije odbacio ime egipatskog boga, pa njegovo ime jednostavno znači: “Rođen od”.
Na početku vladavine, Hatšepsut je objavila svoju nameru da vlada kao muškarac. Moguće je da je zbog toga na mnogo mesta prikazana u muškoj odeći. Pored mnogo hramova i obeliska (koji su opstali do naših dana), ona je podigla Džinovski obelisk u Karnaku, visok oko 30 metara.
Kakvi god da su bili planovi koje je Hatšepsut imala sa Mojsijem, on je tajanstveno nestao sa scene. Verovatno je njena energična vladavina budila zavist Tutmosa III, njenog suvladara potisnutog u drugi plan. U svakom slučaju, čim je umrla, on je započeo politiku brisanja spomenika koje je podigla.
Hatšepsutina smrt bila je uvod u poslednju, najgoru fazu ugnjetavanja Izraelaca. Tutmos III je samostalno vladao 33 godine, od 1482. do 1450. p.n.e. Imao je reputaciju nemilosrdnog tiranina; vodio je uspešne pohode na Palestinu i Siriju. Najznačajniji istorijski spomenik Tutmosa III je njegov čuveni natpis na stubu hrama u Karnaku. Ovde se nalazi najranije spominjanje Hanana u sačuvanim egipatskim carskim zapisima. Tu se opisuju osvajanja Tutmosa III, i imena (koja se pominju u Bibliji) kao što su Kadis, Megido, Dotan, Damask, Asor, Karmil, Jopa, Gat i Vetilj. Među imenima zapisanim na tom spomeniku su dva koja su nam posebno zanimljiva: Josef-El i Jakob-Er. Stručnjaci nisu sigurni da li se ova imena odnose na Josifa i Jakova iz Biblije, ali je, ipak, značajno da su ova imena postojala u ovom vremenskom periodu.
Naslednik Tutmosa III, Amenhotep II (1450-1425. p.n.e.) verovatno je bio faraon u vreme izlaska Jevreja iz Egipta. Bio je poznat po svireposti kao i njegov prethodnik.
Blizu piramide Sesostrisa II, ser Flinders Petri (Flinders Petrie) iskopao je jedan grad 1891. godine. Rozali Dejvid (Rosalie David) je 1986. godine objavila knjigu ističući neka Petrijeva otkrića; među njima i to da je ceo grad bio nastanjen semitskim robovima. Sledeći teoriju “kasnijeg datuma” izlaska, Rozali Dejvid nije napravila vezu između ovih iskopina i Izraelaca iz Biblije. Ona je, međutim, pomenula jedno od Petrijevih otkrića koje ima veze sa biblijskim zapisom: ispod podova mnogih kuća pronađeni su mali sanduci u kojima su bili kosturi beba, koje su u trenutku smrti imale najviše nekoliko meseci. To može, a ne mora biti povezano sa politikom ubijanja muške novorođenčadi koju je sprovodio faraon, a koja je opisana u 2. Mojsijevoj 1:11-22. Još je zanimljivija tvrdnja Rozali Dejvid da je odlazak semitskih robova bio “iznenadan”. Da su se robovi mogli jednostavno spakovati i otići je zbunjujuće, osim ako ne prihvatite biblijski izveštaj.