Tišendorf je načinio svoje veliko otkriće 1859. godine u manastiru na planini Sinaj. 
Kodeks Sinaitikus – kompletan Stari i Novi zavet u obliku knjige za razliku od svitaka – bio je stariji od najstarijeg postojećeg manuskripta. Tišendorf je bio siguran da je nastao u veoma rano hrišćansko doba. “Bio sam izvan sebe od radosti”, pisao je.
Žalosno je za njegov ugled da je Tišendorf u tom trenutku dozvolio svom oduševljenju da ga nadvlada.

RUSKA VEZA

Sećajući se svog obećanja caru – uslova sa kojim se složio u žurbi da obezbedi finansije za svoj treći poduhvat – Tišendorf je počeo da pravi planove kako da skloni ovaj kodeks iz manastira na Sinaju. Iako je dao obećanje, vero­vat­no je njegovo razmišljanje izgledalo ovako: Jedino uklanjanjem ovog neprocenjivog manuskripta s mesta na kojem je bio tako dugo zaboravljen, svet će dobiti jedno izvanredno obogaćenje hrišćanske nauke. 
Sa ostalima, Tišendorf je izvršio dugotrajan zadatak prepisivanja ovog kodeksa. Istovremeno je nastojao da u umove monaha usadi zamisao da kodeks predstave caru.
Ali umovi monaha su se mnogo promenili od njegove prve posete 1842. godine. Nerado su dozvoljavali da bilo koji manuskript izađe iz manastira. Najviše što je Tišendorf mogao da uradi bilo je da im obeća da kodeks neće pokloniti, već posuditi caru.
Sa ovim lukavstvom, izneo je kodeks iz manastira i preneo ga u Sankt Peterburg. Monasi nikada više nisu videli svoj kodeks.
“Dana 19. novembra 1859. godine”, pisao je Tišendorf, “predstavio sam Njegovom Carskom Visočanstvu, u Zimskom dvorcu, svoju bogatu kolekciju grčkih, sirijskih, koptskih, arapskih i drugih rukopisa usred kojih je Sinaitikus Biblija sijala kao kruna.” Svakako, Sinaitikus Biblija nije bila njegova da bi je nekom dao.
Uskoro su car i patrijarh Ruske pravoslavne crkve izvršili pritisak na Tišendorfa da objavi Kodeks Sinaitikus. To je bio neizmerno složen zadatak. Kao i drugi veoma rani manuskripti – a i originali – Kodeks Sinaitikus nije sadržao podelu na pasuse, razmak između reči, a ni znakove interpunkcije. Svakako, nije sadržao ni podelu na stihove ili poglavlja.
Tišendorf se latio zadatka s velikim elanom. Car je 1862. godine poklonio 223 kopije velikim bibliotekama sveta. Bez namere da bude ironičan, car je poklonio jednu kopiju i manastiru na planini Sinaj. Tamo je izložena na mestu originala. Na kraju su monasi vlasništvo nad svojim dragocenim rukopisom preneli na cara, u zamenu za poklon od 9000 rubalja i izvesne političke ustupke.

KAKO JE KODEKS DOSPEO U BRITANIJU

Kodeks Sinaitikus je ostao u Sankt Peterburgu (koji je preimenovan u Petrograd, pa u Lenjingrad) tokom Boljševičke revolucije. Finansijski pritisak koji je pratio revoluciju doveo je do toga da vođe Sovjetskog Saveza odluče da prodaju neprocenjivi manuskript. Do ser Frederika Kenjona iz Britanskog muzeja je 1933. godine doprla informacija da Sovjetska vlada planira da proda Kodeks Sinaitikus za 200.000 funti. On je odmah počeo da sakuplja podršku za ovaj projekat, ali je bio u stanju da ponudi samo 40.000 funti. Sovjeti su onda spustili cenu na 100.000 funti. Ser Frederik je osećao da je to prilika koja se ne sme propustiti. Ugovorio je konsultacije sa premijerom Remzijem Mekdonaldom (Remsy McDonald) i nadbiskupom Kanterberija. Obojica su bili skoro isto toliko uzbuđeni oko ovog projekta koliko i sam ser Frederik. Ser Frederiku je dato ovlašćenje da podigne svoju ponudu na 60.000 funti. Ali Rusi su i dalje zahtevali 100.000 funti.
Neposredno pre Božića 1933. godine, na vrhuncu Velike depresije, vlada je iznela pred naciju projekat Kodeks Sinaitikus. Garantovali su plaćanje polovine cene ako bi britanski građani poklonili drugu polovinu.
Sakupljanja su sprovođena od vrata do vrata. Uprkos ogromnoj stopi nezaposlenosti i velikoj oskudici, tražena suma novca je sakupljena.
Kodeks Sinaitikus stigao je u Britanski muzej u taksiju – u društvu novinara Dejli Ekspresa (Daily Express).

ZNAČAJ KODEKSA

Tišendorf je umro u 59. godini života u uverenju da je postigao svoj životni cilj. Pribavio je svetu svedoka da je tekst Pisma neiskvaren i čist; pre svega tekst Novog zaveta.
Iste godine u kojoj je kodeks objavljen – 1862. – Tišendorf je objavio knjigu u kojoj je izložio njegov značaj. Sa Kodeksom Vatikanusom, tvrdio je on (i to ispravno), Kodeks Sinaitikus je bio jedna od dve najstarije kopije cele grčke Biblije. Mada su postojale neke rasprave oko datiranja Sinajske Biblije, svi stručnjaci su bili spremni da prihvate Tišendorfovo gledište da je napisana između početka i sredine četvrtog veka (oko 300-350. godine).
Posle Tišendorfove smrti delovi mozaika su se složili. Car Konstantin je 331. godine naložio Jevseviju Kesarijskom da nadgleda prepisivanje pedeset tačnih manuskripata Biblije. Konstantin je čak odredio tip pergamenta na kojem je trebalo da budu napisani. Jevsevije je obezbedio usluge najprofesionalnijih pisara koji su tada bili na raspolaganju. 
Pedeset kopija je načinjeno po najvišim mogućim standardima.
Smatra se da su i Kodeks Sinaitikus i Kodeks Vatikanus bili među tih pedeset kopija.
Niko zasigurno ne zna kako je Kodeks Sinaitikus došao u posed manastira Svete Katarine. Bio je napisan vekovima pre nego što je osnovana Sveta Katarina. Poznato je, međutim, da je nekada bio čuvan u biblioteci Cezareje. Prilikom svoje prve posete Svetoj Katarini, Tišendorf je doneo četrdeset i tri manuskripta; među njima su bile beleške pisara. Iz njih je saznao da su skoro svi manuskripti poticali iz Cezareje.
Pošto su Cezareju 638. godine zauzeli Arapi, logično je pretpostaviti da je Kodeks Sinaitikus – sa mnogim drugim manuskriptima – sačuvan i da su ga izbeglice iz Cezareje odnele u udaljeni manastir na planini Sinaj.
Otkada je Tišendorf otkrio Kodeks Sinaitikus i objavio svoj komentar, nije bilo ozbiljne revizije Biblije na osnovu ovih dokumenata.
Engleska autorizovana verzija (verzija King DŽejms) objav­ljena je 1611. godine i zasnovana je na prevodu koji je ranije, između ostalih, uradio Vilijam Tindal. Manuskripti sa kojih je ovaj prevodilac radio nastali su mnogo posle Kodeksa Sinaitikusa. Zbog toga su mnogi stručnjaci sa kraja devetnaestog veka želeli da kritički ispitaju King DŽejms Bibliju u odnosu na Kodeks Sinaitikus kao referencu. Među tim stručnjacima su bili B. F. Vestkot (B. F. Westcott) i F. DŽ. A. Hort (F. J. A. Hort).
Ono što su pronašli nije bilo od velikog značaja, ali je ipak bilo zanimljivo. Oni koji su, kroz vekove, rukom prepisivali knjige Novog zaveta bili su, pokazalo se, krivi za brojne neznatne greške. U engleskim prevodima Novog zaveta urađenim do tada, varijacije između tekstova su bile označavane u fusnotama, na primer – “ne nalazi se u starijim manuskritpima”.
Sledi prikaz primera znatnijih varijacija:
U drugoj polovini stiha Matej 6:13 (KJV) čitamo: “Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava vavek. Amin.” Ovo nedostaje i u Kodeksu Vatikanusu i u Kodeksu Sinaitikusu. 
Jovan 8:1-11 (KJV) izveštava o ženi koju su uhvatili u preljubi. Događaj nedostaje i u Kodeksu Vatikanusu i u Kodeksu Sinaitikusu.
Marko 9:43 (drugi deo) i 44 iznosi sliku pakla, omiljenu među propovednicima paklenog ognja u pređašnjim vekovima; “u oganj koji se nikada neće ugasiti: gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi”. Ovo nedostaje u Kodeksu Sinaitikusu.
Jovan 4:9 (poslednji deo): “Jer se Jevreji ne mešaju sa Samarjanima.” Ovog pomoćnog istorijskog komentara nema u Kodeksu Sinaitikusu.
Jovan 5:4 (KJV) glasi: “Jer anđeo Gospodnji silažaše u određeno vreme u banju i mućaše vodu; i koji najprije ulažaše, pošto se zamuti voda, ozdravljaše, makar kakva bolest da je na njemu.” Ovaj prilično čudan dodatak priči o čoveku u banji Vitezdi nedostaje u Kodeksu Sinaitikusu.
Kao što su Tišendorf, Vestkot i Hort verovali, ovi neznatni dodaci/promene ili su se dogodili slučajno ili kada su delovi komentara sa margina bili ubačeni u tekst. Oni su verovali da su pisari povremeno pogrešno pročitali ili pogrešno čuli reči; ili su ih, još ređe, pogrešno preveli.
U uvodu njihove knjige Novi zavet i originalni grčki tekst, Vestkot i Hort su napisali: “Neće biti nepodesno da ovde dodamo da je naše lično uverenje da čak i među brojnim delovima teksta koji prvobitno nisu bili deo Novog zaveta nema znakova namernog falsifikovanja teksta u dogmatske svrhe… Česti dodaci tekstu koji su pronađeni u kasnijim dokumentima, a ne i u Sinaitikusu, su sasvim neškodljivi, i ponekad čak i korisni dodaci.”
Edvard Gibon i drugi stručnjaci osamnaestog i ranog devetnaestog veka su verovali da su rane hrišćanske vođe “sa svetogrdnim rukama” načinili značajne promene u novozavetnom tekstu. Tišendorfova otkrića i pažljivo izučavanje ostalih stručnjaka otkrivaju samo neznatne, trivijalne razlike. Zahvaljujući Kodeksu Sinaitikusu možemo sa sigurnošću reći da u Novom zavetu naše Biblije iz dvadeset i prvog veka, imamo tekst koji su napisali autori iz prvog veka – tekst koji prenosi sve njihove namere i ciljeve.
Posle razmatranja malih razlika između dela Novog zaveta Kodeksa Sinaitikusa i kasnijih manuskripata, na kojima je savremena Biblija zasnovana, ser Frederik Kenjon je 1933. godine napisao: “Biblija koju imamo danas je verna rečima koje su koristili autori svetih knjiga – koliko je god to bilo moguće.”

PRETRAŽIVANJE

NARUČITE KNJIGU

Knjiga VELIKA BORBA

Nema sumnje da mnogi ljudi osećaju borbu između suprotstavljenih sila, između dobra i zla, ispravnog i neispravnog. Mi to vidimo, mi to osećamo, mi to doživljavamo, ne samo u našim životima već, u još većoj razmeri, u događajima u svetu. Koje su to sile? Da li su one samo naša uobrazilja? Ako ne, koje je njihovo poreklo, šta one žele i kako da se odnosimo prema njima?