1. Razorenje Jerusalima

»Kad bi i ti znao u ovaj tvoj dan što je za mir tvoj! Ali je sada sakriveno od očiju tvojih. Jer će doći dani na tebe, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima, i opkoliće te, i obuzeće te sa sviju strana; i razbiće tebe i decu tvoju u tebi, i neće ostaviti u tebi kamena na kamenu, zato što nisi poznao vremena u kojemu si pohođen.« (Luka 19,42-44)

Isus je sa vrha Maslinske gore posmatrao Jerusalim. Spokojan i lep oku bio je prizor koji se pokazivao pred Njim. Bilo je vreme Pashe, pa su se sinovi Jakovljevi iz svih zemalja okupljali da proslave veliki narodni praznik. Između vrtova i vinograda, zelenih padina posutih šatorima hodočasnika, uzdizali su se terasasti brežuljci, dostojanstvene palate i masivna utvrđenja izrailjske prestonice. Izgledalo je kao da kćer Sionska u svojoj oholosti govori: »Sedim kao carica i neću videti žalost!« – isto tako prelepa i osećajući se sada isto tako sigurnom u naklonost Neba kao i onda, kada je vekovima pre toga, carski pesnik pevao: »Prekrasna je visina, uteha svoj zemlji, gora Sion… grad cara velikoga!« (Psalam 48,2) Veličanstvene zgrade Hrama mogle su se jasno videti. Zraci zalazećeg Sunca obasjavali su snežnu belinu njegovih mermernih zidova i odbijali se od zlatnih vrata, kula i kupola. Kao »savršenstvo lepote« uzdizao se hram, ponos jevrejskog naroda. Koje bi dete Izrailjevo moglo da posmatra taj prizor, a da ne oseti duboku radost i divljenje! Međutim, sasvim drugačije misli obuzimale su Isusa. »I kad se približi, ugleda grad i zaplaka za njim.« (Luka 19,41) Otkupitelj sveta iznenada je bio obuzet tajanstvenom tugom, usred sveopšteg klicanja kojim je pozdravljen Njegov pobedonosni ulazak u grad, iako su se palmove grane talasale, radosni uzvici Osana izmamljivali odjeke s bregova, a hiljade glasova proglašavale Ga carem. On, Sin Božji, Obećani, čija je moć nadvladavala smrt i pozivala njene robove iz grobova, bio je obliven suzama, ne zbog običnog bola, već zbog prevelike, nesavladive agonije.

Nije plakao zbog sebe, iako je dobro znao kuda će ga noge odneti. Pred Njim se prostirala Getsimanija, poprište Njegove sve bliže agonije. Ovčija vrata bila su na vidiku, vrata kroz koja su stolećima provođene životinje određene za žrtvu, vrata koja će se i za Njega otvoriti, kada bude bio »vođen kao jagnje na zaklanje«. (Isaija 53,7) Nije daleko bila ni Golgota, mesto Njegovog raspeća. Put kojim će Hristos uskoro krenuti prekrivao je užas velike tame, jer je svoju dušu trebalo da ponudi kao žrtvu za greh. Ipak, razmišljanje o ovim prizorima nije bacilo senku tuge na Njega u ovom radosnom trenutku. Nikakvo predosećanje o Njegovoj natčovečanskoj muci nije pomračivalo Njegov nesebični duh. Plakao je nad hiljadama osuđenih Jerusalimljana, nad slepilom i nepokajanjem onih koje je došao da blagoslovi i spase.

Pred Isusovim očima bila je hiljadugodišnja istorija Božje posebne naklonosti i očinske brige, iskazane prema izabranom narodu. Tu je bilo i brdo Morija, na kome je sin obećanja, kao žrtva koja se nije opirala, bio vezan i položen na oltar – simbol prinošenja Božjeg Sina. Tu je zavet blagoslova, slavno mesijansko obećanje, bio potvrđen ocu svih vernih (1. Mojsijeva 22,9.16-18). Tu su bili i plamenovi žrtve, koji su se uzdizali k nebu s Ornanovog gumna i odvratili mač anđela zatirača (1. Dnevnika 21) – kao prikladan simbol Spasiteljeve žrtve i posredovanja za grešne ljude. Bog je čašću uzdigao Jerusalim iznad cele Zemlje. Gospod je »izabrao Sion«, »omile mu živeti u njemu«. (Psalam 132,13) U njemu su sveti proroci vekovima izgovarali svoje poruke pune upozorenja. U njemu su sveštenici mahali svojim kadionicama dok su se oblaci tamjana, s molitvama vernih, uzdizali Bogu. Tu je svakoga dana bila prinošena krv zaklanih jaganjaca, unapred ukazujući na Božje Jagnje. U njemu je Gospod, oblakom slave iznad prestola milosti, pokazivao svoju prisutnost. Tu je počivalo podnožje tajanstvenih lestvica koje su povezivale Nebo i Zemlju (1. Mojsijeva 28,12; Jovan 1,51) – onih lestvica kojima su se penjali i spuštali Božji anđeli i koja su svetu otvorila put u Svetinju nad svetinjama. Da je Izrailj kao narod sačuvao svoju vernost Nebu, Jerusalim bi, kao Božji izabranik, večno stajao (Jeremija 17,21-25). Ali, istorija tog povlašćenog naroda predstavljala je zapis o otpadu i pobuni. Taj narod se usprotivio blagodati Neba, zloupotrebio svoje prednosti i zanemario svoje prilike.

Iako se Izrailjci »rugahu glasnicima Božjim i ne marahu za reči Njegove i smejahu se prorocima Njegovim« (2. Dnevnika 36,16), On je nastavio da im se i dalje pokazuje kao »Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom« (2. Mojsijeva 34,6); ne mareći za ponovljena odbijanja, Njegova milost nastavljala je da ih poziva. Bog im je u ljubavi punoj sažaljenja, ljubavi koja je nadmašivala ljubav oca prema sinu koji je poveren njegovom staranju, slao »zarana jednako glasnike svoje, jer mu beše žao naroda Njegova i stana Njegova«. (2. Dnevnika 36,15) Kada prigovori, usrdne molbe i ukori nisu pomogli, poslao im je najbolji dar Neba; izlio im je celo Nebo u tom jednom daru!

Sin samoga Boga bio je poslan da se zauzme za nepokajnički grad. Hristos je presadio Izrailja kao dobru lozu iz Egipta (Psalam 80,8). Njegova ruka uklonila je neznabošce pred njim. On ga je zasadio »na rodnu brdašcu«! Njegova zaštitnička ruka podigla je ogradu oko njega. Poslao je svoje sluge da ga neguju. Zato je i uzviknuo: »Što je još trebalo učiniti vinogradu Mojemu što mu ne učinih?« (Isaija 5,1-4) Međutim, kada je očekivao da će roditi grožđem, vinograd je rodio vinjagom. Ispunjen dubokom nadom da će se rod konačno pokazati, sam je došao u svoj vinograd da bi ga, ukoliko bude moguće, spasao od uništenja. Okopao je svoju lozu; orezao je i negovao. Bio je neumoran u svojim naporima da spase vinograd koji je posadio.

Gospod videla i slave tri godine je prolazio kroz svoj narod, »čineći dobro i isceljujući sve koje đavo beše nadvladao«, zavijao rane ljudima slomljena srca, oslobađao zarobljene, vraćao vid slepima, činio da hromi prohodaju, da gluvi čuju, da se gubavi čiste, da mrtvi ustaju i da se siromašnima propoveda jevanđelje (Dela 10,38; Luka 4,18; Matej 11,5). Svim društvenim grupama podjednako je upućivao poziv: »Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti!« (Matej 11,28)

On je istrajno obavljao svoju misiju milosti, iako je kao nagradu za dobro dobijao zlo, i mržnju za ljubav (Psalam 109,5). Nikada nije odbio nikoga ko bi zatražio Njegovu blagodat. Kao beskućnik i putnik, kome su poniženja i oskudica svakodnevno padali u deo, živeo je da služi nevoljnima, da olakšava bedu bližnjima, da ih preklinje da prime dar života. Talasi milosti, koji su se odbijali od tih tvrdovratih srca, vraćali su se ponovo kao još snažnija plima saosećajne, bezgranične ljubavi. Ipak, Izrailj je okrenuo leđa svom najboljem Prijatelju i jedinom Pomoćniku. Pozivi Njegove ljubavi bili su prezirani, Njegovi saveti odbacivani, Njegove opomene izvrgavane poruzi.

Trenutak nade i oproštenja brzo je prolazio; čaša Božjeg dugo odlaganog gneva bila je skoro puna. Oblaci koji su se prikupljali tokom vekova otpada i pobune, sada već nabijeni pretećom nepogodom, pretili su da se provale nad grešnim narodom; Onoga koji ga je jedini mogao izbaviti od zle sudbine, narod je prezirao, zlostavljao, odbacivao i na kraju osudio da bude razapet. Vreme kada je Izrailj kao narod uživao božansku naklonost i blagoslove, isteklo je kada se Hristos našao na krstu, na Golgoti. Gubitak jedne jedine duše je nesreća koja beskrajno nadmašuje sve dobitke i sva blaga ovoga sveta; dok je posmatrao Jerusalim, propast celoga grada, celog naroda, pokazala se pred Hristovim očima – propast toga grada, toga naroda koga je Bog nekada izabrao da bude Njegovo naročito blago.

Proroci su plakali nad otpadom Izrailja i nad strašnim pustošenjem kojim su njegovi gresi bili pohođeni. Jeremija je poželeo da mu oči postanu izvori suza da bi mogao da plače dan i noć nad pobijenim kćerima svoga naroda, nad Gospodnjim stadom koje je bilo odvedeno u ropstvo (Jeremija 9,1, 13,17). Kakav je, onda, bio bol Onoga čiji je proročki pogled mogao da obuhvati ne godine, već vekove! On je gledao anđela zatirača koji je podigao mač protiv grada u kome je tako dugo bilo Gospodnje boravište. Sa obronaka Maslinske gore, sa istog mesta koje je kasnije zauzeo Tit sa svojom vojskom, gledao je preko doline sveta predvorja i tremove, i od suza zamagljenim očima, iz strašne perspektive, posmatrao zidove okružene neprijateljskim četama. Slušao je bat armija koje su se postrojavale za rat. Čuo je vapaj majki i dece koja su opkoljenom gradu plakala za hlebom. Posmatrao je njegove svete i prekrasne zgrade, njegove palate i kule, obuhvaćene plamenom, a mesta na kojima su nekada stajale pritisnuta gomilama zadimljenih razvalina.

Gledajući dalje kroz vekove, video je zavetni narod rasejan po svim zemljama, »kao olupine na pustoj obali«. U privremenoj kazni, koja je uskoro morala da se izlije na njegove sinove, video je samo prve gutljaje iz čaše gneva koju će na konačnom sudu morati da ispiju sve do dna. Božansko saučešće i živa ljubav, našli su svoj izraz u ovim tužnim rečima: »Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi, koliko puta hteh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne hteste!« O, narode koji si bio uzdizan iznad svih ostalih, da si poznao vreme svoga pohođenja i ono što je za tvoj mir! Ja sam zaustavio anđela pravde, ja sam te pozivao na pokajanje, ali uzalud. Ti nisi odbacivao i odbijao samo sluge, predstavnike i proroke, već samoga Sveca Izrailjeva, svog Otkupitelja. Ako, dakle, budeš uništen, sam ćeš biti odgovoran! »I nećete da dođete k meni da imate život!« (Matej 23,37; Jovan 5,40)

Hristos je u Jerusalimu gledao simbol sveta okorelog u neverstvu i buntovništvu, sveta koji žuri u susret osvetničkim Božjim sudovima. Jadi grešnog roda, koji su tištali Njegovu dušu, iznudili su sa Njegovih usana taj izrazito gorak krik. Gledao je tragove greha koji su se mogli sagledati u ljudskoj bedi, suzama i krvi; Njegovo srce bilo je pokrenuto beskrajnim sažaljenjem prema nevoljnima i napaćenima na Zemlji; čeznuo je da im svima pomogne. Međutim, ni Njegova ruka nije mogla da zaustavi plimu ljudskih stradanja; samo će retki potražiti svoj jedini Izvor pomoći. Bio je spreman da svoju dušu prepusti smrti samo da im spasenje stavi nadohvat ruke; ali samo retki pojedinci doći će k Njemu da dobiju večni život.

Veličanstvo Neba je u suzama! Sin večnog Boga uznemiren u duhu, iznemogao od briga! Ovaj prizor je ispunio celo Nebo čuđenjem. Prikazao nam je beskrajnu grešnost greha; pokazao nam je koliko je težak zadatak, čak i za moć Večnoga, da spase krivca od posledica prestupanja Božjeg zakona. Isus je, gledajući unapred prema poslednjem naraštaju, video svet izložen prevari sličnoj onoj koja je izazvala razorenje Jerusalima. Jevreji su učinili veliki greh odbacivanjem Hrista; veliki greh hrišćanskog sveta biće odbacivanje Božjeg zakona, koji predstavlja temelj Njegove vladavine i na Nebu i na Zemlji. Gospodnje zapovesti biće prezrene i proglašene ništavnim. Milioni u okovima greha, sotoninih robova, osuđenih da dožive drugu smrt, odbiće da slušaju reči istine u dan svoga pohođenja. Strašne li zaslepljenosti! Užasnog li bezumlja!

Hristos se ponovo, dva dana pre Pashe, kada je poslednji put izašao iz Hrama u kome je obelodanio licemerje jevrejskih starešina, zajedno sa učenicima, popeo na Maslinsku goru i smestio se sa njima na travnatoj padini koja se uzdizala iznad grada. Još jednom se zagledao u njegove zidine, njegove kule i palate. Još jednom je mogao da gleda Hram i njegovu blistavu lepotu, sličnu prekrasnoj dijademi koja je ukrašavala sveto brdo.

Psalmista je hiljadu godina pre toga dana, veličao Božju naklonost prema Izrailju zato što je njegov sveti dom izabrao za svoje boravište: »U Salemu je stan njegov i naselje njegovo na Sionu!« »Nego izabra koleno Judino, goru Sion, koja mu omile. I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove, i kao zemlju utvrdi je doveka.« (Psalam 76,2; 78,68.69) Prvi Hram bio je podignut tokom najblagoslovenijeg razdoblja u istoriji Izrailja. Car David je prikupio veliku zalihu blaga za tu svrhu, a pod uticajem božanskog nadahnuća načinjeni su planovi za njegovu izgradnju (1. Dnevnika 28,12.19). Solomun, najmudriji car u Izrailju, dovršio je ovo delo. Hram je predstavljao najveličanstveniju građevinu koju je svet ikada video. Međutim, Bog je preko proroka Ageja prorekao drugi Hram: »Slava će ovoga doma poslednjega biti veća nego onoga prvoga, veli Gospod nad vojskama.« »I potrešću sve narode, i doći će Izabrani svih naroda, i napuniću ovaj dom slave, veli Gospod nad vojskama.« (Agej 2,9.7)

Narod koji se posle života provedenog u progonstvu, oko pet stotina godina pre Hristovog rođenja, vratio u opustošenu i skoro praznu zemlju, obnovio je Hram, razoren u doba Navuhodonosora. Među tim ljudima bilo je staraca koji su se još sećali slave Solomunovog hrama i koji su plakali prilikom postavljanja temelja za novi, jer je morao da bude mnogo skromniji od prethodnog. Prorok je upečatljivo opisao osećanja koja su preovladavala u narodu: »Ko je među vama ostao koji je video ovaj dom u prvoj slavi njegovoj? A kakav vi sada vidite? Nije li prema onome kao ništa u vašim očima?« (Agej 2,3; Jezdra 3,12) U to vreme dato je obećanje da će slava kasnijeg Hrama biti veća od slave prethodnoga.

Drugi Hram se po veličanstvenosti nije mogao uporediti s prvim; niti je bio posvećen istim vidljivim znacima božanske prisutnosti kao prvi. Nikakva natprirodna sila nije se pokazala da obeleži njegovo posvećenje. Oblak slave nije se pojavio da ispuni tek izgrađenu svetinju. Oganj s neba nije se spustio da sažeže žrtvu na njegovom oltaru. Šekina nije više počivala među heruvimima u Svetinji nad svetinjama; kovčeg, presto milosti i ploče svedočanstva nisu se nalazile u njemu. Nikakav glas nije odjeknuo s neba da na pitanja sveštenika objavi Gospodnju volju.

Jevreji su stolećima uzaludno pokušavali da pokažu na koji su se način ispunila Božja obećanja data preko Ageja; ali, oholost i neverovanje potamnili su njihov um i nisu bili u stanju da shvate pravo značenje prorokovih reči. Drugi Hram nije bio počastvovan oblakom Gospodnje slave, već stvarnom prisutnošću Onoga u kome je živela svaka punina Božanstva telesno – koji je sam bio Bog otkriven u telu. »Čežnja svih naroda« zaista se pojavila u svom Hramu kada je Čovek iz Nazareta učio i isceljivao u njegovim svetim tremovima. Hristovom prisutnošću, i samo Njegovom prisutnošću, drugi Hram je slavom nadmašio prvi. Međutim, Izrailj je odbacio ponuđeni dar sa Neba. Zajedno sa skromnim Učiteljem, koji je toga dana izašao kroz njegova zlatna vrata, slava je zauvek otišla iz toga Hrama. Spasiteljeve reči su se već ispunile: »Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta!« (Matej 23,38)

Hristovo proročanstvo o razorenju Hrama ispunilo je učenike strahom i čuđenjem. Poželeli su da potpunije shvate značenje Njegovih reči. Bogatstvo, trud i veština graditelja u razdoblju dužem od četrdeset godina neštedimice su ulagani u povećavanje njegovog sjaja. Irod Veliki potrošio je na njega rimsko i jevrejsko bogatstvo, pa ga je čak i imperator sveta obogatio svojim darovima. Masivni blokovi beloga mermera, ogromnih razmera, poslani iz Rima u tu svrhu, sačinjavali su deo njegove građevine, i upravo na njih učenici su skrenuli pažnju svoga Učitelja, govoreći: »Učitelju, gle kakvo je kamenje i kakva građevina!« (Marko 13,1)

Isus je na ove reči dao svečan i zapanjujući odgovor: »Zaista vam kažem, neće ostati ovde ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti!« (Matej 24,2)

Učenici su u mislima razorenje Jerusalima povezali sa događajima prilikom Hristovog dolaska, kada bude došao da u slavi ovoga sveta preuzme presto celokupnog carstva, da kazni nepokajane Jevreje, a da narod oslobodi rimskog jarma. Gospod im je rekao da će još jednom doći, i zato su se prilikom spominjanja sudova nad Jerusalimom njihove misli vratile tom dolasku, i dok su se na Maslinskoj gori okupljali oko Spasitelja, postavili su mu pitanje: »Kaži nam kada će to biti? I kakav je znak tvoga dolaska i posletka veka?« (Matej 24,3)

Budućnost je pred učenicima bila milostivo sakrivena. Da su u to vreme potpuno shvatili dve tragične činjenice – Otkupiteljeve patnje i Njegovu smrt, i razorenje njihovog grada i Hrama – bili bi ispunjeni užasom. Hristos im je opisao niz istaknutih događaja koji će se zbiti pre kraja vremena. Njegove reči tada nisu bile potpuno shvaćene; ali njihovo značenje biće otkriveno Njegovom narodu u vreme kada mu budu neophodna uputstva koja se kriju u njima. Proročanstvo koje je izrekao imalo je dvostruko značenje; najavljivalo je razorenje Jerusalima, ali i užase poslednjeg velikog dana.

Isus je učenicima, koji su Ga pažljivo slušali, objavio sudove koji će pasti na otpali Izrailj, i posebno odmazdu koja će ga zadesiti zbog odbacivanja i razapinjanja Mesije. Očigledni znaci prethodiće tragičnom vrhuncu zbivanja. Trenutak od koga su se užasavali stići će iznenada i brzo. Spasitelj je upozorio svoje sledbenike: »Kada, dakle, ugledate mrzost opustošenja, o kojoj govori prorok Danilo, gde stoji na mestu svetome, koji čita da razume, tada, koji budu u Judeji, neka beže u gore!« (Matej 24,15.16; Luka 21,20.21) Kada rimske zastave budu pobodene na svetom tlu, koje se protezalo nekoliko stotina metara izvan gradskih zidina, onda Hristovi sledbenici treba bežanjem da potraže sigurnost. Oni koji budu želeli da pobegnu ne smeju oklevati, kada zapaze znak upozorenja. U celoj judejskoj zemlji, kao i u samom Jerusalimu, ovaj znak za bežanje odmah su morali da poslušaju. Onaj koji se bude zadesio na kućnom krovu ne sme da se spusti u kuću, čak ni da pokupi svoje najvrednije blago. Oni koji budu radili u poljima ili vinogradima ne smeju odvajati vreme da pokupe plašteve koje su odložili, dok su radili u toku najvrelijih časova u danu. Ne smeju oklevati ni trenutka da ne bi bili obuhvaćeni opštim uništenjem.

Za vreme Irodove vladavine, Jerusalim je postao ne samo mnogo lepši, već je podizanjem kula, zidova i utvrđenja, povećana prirodna snaga njegovog položaja, pa je izgledao skoro neosvojiv. Onaj koji bi u to vreme proricao njegovo uništenje, bio bi, kao i Noje u svoje doba, prozvan nerazumnim izazivačem nemira. Međutim, Hristos je rekao: »Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći!« (Matej 24,35) Gnev se podigao protiv Jerusalima zbog njegovih greha, a njegovo uporno neverovanje zapečatilo je njegovu sudbinu.

Gospod je preko proroka Miheja objavio: »Čujte ovo, poglavice doma Jakovljeva i knezovi doma Izrailjeva, koji se gadite na pravdu, i sve što je pravo izvrćete, koji gradite Sion krvlju, i Jerusalim bezakonjem. Poglavari njegovi sude po mitu, i sveštenici njegovi uče za platu, i proroci njegovi gataju za novac, a na Gospoda se oslanjaju govoreći: nije li Gospod usred nas? Neće doći zlo na nas!« (Mihej 3,9-11)

Ove reči verno opisuju grešnost stanovnika Jerusalima, veoma uverenih u svoju pravednost. Iako su tvrdili da strogo poštuju načela Božjeg zakona, kršili su sva njegova pravila. Mrzeli su Hrista zato što su Njegova neporočnost i svetost otkrivali njihovo bezakonje; optuživali su Ga da je uzrok svih nevolja koje su ih zadesile kao posledica njihovih greha. Iako su znali da je bezgrešan, izjavljivali su da je Njegova smrt neophodna, jer samo tako narod može biti siguran. »Ako ga ostavimo tako, svi će ga verovati, pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod«, govorile su jevrejske starešine (Jovan 11,48). Ukoliko Hristos bude žrtvovan, mogli bi još jednom da postanu snažan, ujedinjen narod. Tako su razmišljali, i podržavali odluku svog prvosveštenika da je bolje da jedan čovek umre nego da propadne sav narod.

Jevrejske starešine tako su gradile »Sion krvlju, i Jerusalim bezakonjem«. (Mihej 3,10) Ipak, iako su ubijali svoga Spasitelja zato što ih je korio zbog greha, bili su tako duboko uvereni u svoju pravednost da su sebe i dalje smatrali omiljenim Božjim narodom i očekivali da ih Gospod oslobodi njihovih neprijatelja. Prorok nastavlja: »Zato će se s vas Sion preorati kao njiva i Jerusalim će postati gomila, i gora od doma visoka šuma.« (Mihej 3,12)

Gospod je skoro četrdeset godina, posle Hristovog izricanja presude nad Jerusalimom, odlagao svoje sudove nad gradom i narodom. Uzvišeno je bilo Božje strpljenje prema ljudima koji su odbacili Njegovo jevanđelje i pogubili Njegovog Sina. Kratka priča o neplodnom drvetu predstavlja Božje postupanje prema jevrejskom narodu. Zapovest je bila izrečena: »Poseci je, dakle, zašto zemlji da smeta?« (Luka 13,7), ali ih je božanska milost još malo poštedela. Još je među Jevrejima bilo mnogo onih koji ništa nisu znali o Hristovom karakteru i delu. Deca nisu imala priliku da prime svetlost koju su njihovi roditelji prezreli. Bog je preko propovedanja apostola i njihovih saradnika želeo da Njegova svetlost zablista i nad njima, i da im bude dozvoljeno da vide ispunjavanje proročanstva, ne samo o rođenju i životu Isusa Hrista, već i o Njegovoj smrti i vaskrsenju. Deca neće biti osuđena za grehe svojih roditelja; ali, kada budu upoznala celokupnu svetlost darovanu roditeljima, i kada budu odbacila dodatnu svetlost koju su dobila, postaće učesnici u gresima svojih roditelja i dopuniti meru njihovog bezakonja.

Neizmerno Božje strpljenje prema Jerusalimu samo je učvrstilo Jevreje u njihovom tvrdovratom nepokajanju. U svojoj mržnji i surovosti prema Isusovim učenicima odbacili su i poslednju ponudu milosti. Bog je tek tada povukao svoju zaštitu nad njima, prestao da svojom silom obuzdava sotonu i njegove anđele i prepustio ih vlasti toga vođe koga su sami izabrali. Deca Izrailjeva odbacila su Hristovu blagodat, koja bi ih osposobila da suzbiju svoje zle pobude, i one su ih nadvladale. Sotona je raspalio u njima njihove najsurovije i najniže strasti. Ljudi se više nisu razumno ponašali; postali su bezumni i ostali u vlasti nagona i slepog besa. U svojoj surovosti postali su slični sotoni. U porodicama, kao i narodu, u najvišim i najnižim društvenim slojevima, zavladali su na isti način sumnjičavost, zavist, mržnja, sukobi, buntovništvo, ubistva. Nigde nije bilo sigurnosti. Prijatelji i rođaci izdavali su jedni druge. Roditelji su ubijali svoju decu, a deca svoje roditelje. Narodni upravitelji nisu imali snage da vladaju sobom. Strasti koje nisu savladali pretvarale su ih u tirane. Jevreji su prihvatili lažna svedočanstva da osude nevinog Božjeg Sina. Sada su lažna svedočanstva unosila nesigurnost u njihov život. Svojim delima kao da su već dugo govorili: »Neka nestane ispred nas Sveca Izrailjeva!« (Isaija 30,11) Želja im je bila ispunjena. Strah Božji više ih nije uznemiravao. Sotona je stao na čelo naroda, a najviši građanski i verski autoriteti potpali su pod njegovu vlast.

Vođe suprotstavljenih pokreta ponekad bi se sjedinjavali u pljačkanju i mučenju svoje nesrećne žrtve, ali posle toga ponovo bi se bacali jedni na druge i bez milosti se istrebljivali. Čak ni svetost Hrama nije mogla da obuzda Njihovu okrutnost. Vernike su ubijali i pred oltarom i Svetinja je bila oskrnavljena telima ubijenih. Međutim, u svojoj slepoj i bogohulnoj oholosti podstrekači ovog paklenog dela javno su izjavljivali da se ne boje da će Jerusalim biti razoren, jer je to Božji grad. Da bi još više učvrstili svoju moć, podmićivali su lažne proroke da objavljuju, čak i u trenutku kada su rimske legije opsedale Hram, da narod treba da očekuje da će Bog izbaviti svoj grad. Mnoštvo je sve do kraja čvrsto verovalo da će se Svevišnji umešati i pobediti njihove neprijatelje. Međutim, Izrailj je odbacio božansku zaštitu i sada više nije imao ko da ga brani. Nesrećni Jerusalim! Razdiran unutrašnjim podelama; krv njegove dece, koja su se međusobno poubijala, tekla je njegovim ulicama, dok su strane armije razarale njegova utvrđenja i ubijale njegove vojnike!

Sva proročanstva koja je Hristos izrekao o razorenju Jerusalima doslovno su se ispunila. Jevreji su doživeli verodostojnost Njegovih opominjućih reči: »Jer kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti!« (Matej 7,2)

Propast i kaznu najavljivali su znaci i čuda koja su se događala. Usred noći neka neprirodna svetlost obasjavala je Hram i oltar. Na oblacima prilikom zalaska Sunca, pojavljivale su se slike bojnih kola i ratnika koji su se svrstavali za bitku. Sveštenike koji su po noći služili u Svetinji plašili su tajanstveni zvuci; zemlja je podrhtavala, a čuli su se i mnogobrojni glasovi koji su vikali: »Bežimo odavde!« Velika istočna vrata, koja su bila tako teška da ih je moglo zatvoriti samo desetak ljudi, i koja su bila učvršćena ogromnim gvozdenim polugama, ukopanim duboko u čvrstu kamenu podlogu, bez vidljivog uzroka, otvorila su se u pola noći. (Milman, The History of the Jews, book 13)

Neki čovek istrajno sedam godina je hodao jerusalimskim ulicama objavljujući nesreće koje će zadesiti grad. On je i danju i noću pevao neobičnu tužbalicu: »Glas sa istoka! Glas sa zapada! Glas sa sva četiri vetra! Glas protiv Jerusalima i protiv Hrama! Glas protiv ženika i protiv neveste! Glas protiv svega naroda!« (Isto) Ovog neobičnog čoveka bacili su u tamnicu i izbičevali, ali nikakva pritužba nije se čula sa njegovih usana. Na sve uvrede i zlostavljanja odgovarao je jedino rečima: »Teško, teško Jerusalimu«; »Teško, teško njegovim stanovnicima!« Glas njegove opomene nije prestajao da se razleže, sve dok nije poginuo za vreme opsade koju je najavljivao.

Nijedan hrišćanin nije stradao prilikom razorenja Jerusalima. Hristos je svojim učenicima uputio opomenu, i svi koji su poverovali Njegovim rečima, pazili su na obećani znak. Isus je rekao: »Kada vidite da Jerusalim opkoli vojska, onda znajte da se približilo vreme da opusti. Tada koji budu u Judeji neka beže u gore, a koji budu u gradu neka izlaze napolje.« (Luka 21,19.20) Kada su Rimljani pod Cestijem opkolili grad, neočekivano su prekinuli opsadu, iako su sve okolnosti bile pogodne za odlučan napad. Opkoljeni stanovnici, bez nade da će se uspešno odbraniti, bili su spremni da se predaju, onda je rimski vojskovođa, bez vidljivog uzroka povukao svoje snage. Međutim, Božje milostivo proviđenje usmeravalo je događaje u korist Njegovog naroda. Obećani znak bio je pokazan hrišćanima koji su ga čekali, i tako se pružila prilika svima koji su bili spremni da poslušaju Spasiteljevu opomenu. Događaji su se tako odvijali da ni Jevreji ni Rimljani nisu mogli da spreče odlazak hrišćana. Kada se Cestije povukao, Jevreji su provalili iz Jerusalima i krenuli u poteru za vojskom koja se povlačila; pošto su obe strane bile potpuno zauzete, hrišćani su imali priliku da napuste grad. U tom trenutku i unutrašnjost zemlje bila je oslobođena od neprijatelja koji bi mogli pokušati da ih zadrže. Jevreji su u vreme opsade bili okupljeni u Jerusalimu na proslavi praznika Senica, tako da su hrišćani u celoj zemlji imali mogućnost da se nesmetano povuku. Bez oklevanja povukli su se na sigurno mesto – u grad Pelu, u pokrajini Pereji, s one strane Jordana.

Jevrejske snage, koje su progonile Cestija i njegovu armiju, napale su tako žestoko njegovu zaštitnicu da joj je zapretilo potpuno uništenje. Rimljani su uz velike napore jedva uspeli da se izvuku. Jevreji nisu pretrpeli skoro nikakve gubitke i natovareni plenom, pobedonosno su se vratili u Jerusalim. Međutim, taj prividni uspeh imao je rđave posledice. Nadahnuo ih je duhom tvrdoglavog otpora Rimljanima, koji je osuđenom gradu ubrzo doneo neizrecive patnje.

Strašne nesreće zadesile su Jerusalim, kada ga je Tit ponovo opkolio. Grad je bio napadnut u vreme Pashe, kada su se milioni Jevreja našli među njegovim zidovima. Zalihe namirnica, koje bi pažljivim raspolaganjem, godinama mogle da snabdevaju stanovnike, ranije su bile uništene zbog zavisti i osvetoljubivosti sukobljenih stranaka, tako da su stanovnici bili izloženi užasima gladovanja. Mera pšenice prodavana je za talanat. Glad je bila tako strašna da su ljudi žvakali kožu svojih opasača i sandala i presvlake svojih štitova. Mnogi ljudi noću su se iskradali iz grada i sakupljali samonikle biljke koje su rasle izvan zidova. Mnogi među njima bili su uhvaćeni i pogubljeni posle užasnih mučenja, a onima koji su uspeli da se vrate često je otimano ono što su uz tako veliku opasnost prikupili. Ljudi na vlasti izlagali su neljudskim mučenjima nestašicom pogođene stanovnike, pokušavajući da iznude od njih poslednje neznatne zalihe hrane koje su možda sačuvali. Sve ove surovosti mnogo puta činili su upravo oni koji su bili dobro nahranjeni, ali i oni koji su želeli da naprave zalihe za budućnost.

Hiljade su izgubile život od gladi i bolesti. Prirodne naklonosti kao da su bile uništene. Muževi su otimali od svojih supruga, a žene od svojih muževa. U takvim prilikama nije bilo neobično videti decu kako grabe hranu iz usta svojih ostarelih roditelja. Pitanje proroka: »Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje«, dobilo je odgovor među zidinama ovog osuđenog grada: »Svojim rukama žene žalostive kuhaše decu svoju, ona im biše hrana u pogibli kćeri naroda svojega!« (Plač Jeremijin 4,10) Ponovo se ispunilo proročansko upozorenje objavljeno četrnaest stoleća pre toga: »Žena koja je bila meka i vrlo nežna među vama, koja od mekote i nežnosti nije bila navikla stajati nogom svojom na zemlju, prozliće se prema milome mužu svojemu i prema sinu svojemu i prema kćeri svojoj… i deci koju rodi, jer će ih jesti krišom u oskudici svakoj od nevolje i od teskobe, kojom će ti pritužiti neprijatelj tvoj po svim mestima tvojim.« (5. Mojsijeva 28,56.57)

Rimske vođe pokušavali su da zaplaše Jevreje i da ih tako navedu na predaju. Zarobljenici koji su se odupirali prilikom zarobljavanja bili su bičevani, mučeni i razapinjani pred gradskim zidovima. Stotine su svakoga dana bile ubijane na taj način, a ovo strašno delo je nastavljano sve dok u Josafatovoj dolini i na Golgoti nije bilo podignuto toliko krstova da je između njih jedva bilo mesta za prolaz. Tako se ispunila strašna kletva izrečena pred Pilatovom sudskom stolicom: »Krv njegova na nas i na našu decu!« (Matej 27,25)

Tit bi vrlo rado učinio kraj ovim strašnim prizorima i tako prištedeo Jerusalimu punu meru kazne koja mu je bila određena. Bio je užasnut gledajući mrtva tela pobijenih kako u gomilama leže u dolinama. S vrha Maslinske gore posmatrao je veličanstveni Hram i bio tako oduševljen prizorom da je izdao naređenje da se ne sme dirnuti nijedan njegov kamen. Pre nego što je pokušao da zauzme ovo utvrđenje, uputio je ozbiljan poziv jevrejskim starešinama da ga ne prisiljavaju da krvlju obeščasti to sveto mesto. Ukoliko budu izašli i prihvatili bitku na bilo kom drugom mestu, nijedan Rimljanin neće povrediti svetost Hrama. Josif Flavije, vrlo rečitim pozivom, preklinjao ih je da se predaju, da spasu sebe, svoj grad i svoje mesto za bogosluženje. Međutim, na njegove reči odgovorili su ogorčenim kletvama. Strelama su obasuli poslednjeg ljudskog posrednika koji je, preklinjući ih, stajao pred njima. Jevreji su odbacili i pozive Božjeg Sina, pa su ih sada opomene i pozivi samo učvršćivali u odluci da sve do kraja pružaju otpor. Uzaludni su bili Titovi napori da spase Hram; Neko veći od njega izjavio je da ni kamen na kamenu neće ostati od njega.

Slepa tvrdovratost jevrejskih starešina i strašni zločini koji su se događali u opsednutom gradu, izazivali su užas i gnev Rimljana i Tit je konačno odlučio da u jurišu osvoji Hram. Nameravao je ipak, ukoliko to bude moguće, da ga sačuva od razaranja. Međutim, njegove zapovesti nisu bile izvršene. Kada se jedne večeri povukao u svoj šator, Jevreji su provalili iz Hrama i napali njegove vojnike. U toku bitke, neki vojnik ubacio je buktinju kroz neki otvor u trem i kedrovinom obloženi zidovi prostorija koje su okružavale Hram, bili su zahvaćeni požarom. Tit je požurio na mesto, praćen vojvodama i legionarima, i zapovedio vojnicima da gase vatru. Niko nije poslušao njegove reči. Vojnici, pokretani besom, bacali su raspaljene baklje u prostorije koje su okružavale Hram i mačevima masakrirali mnoštvo koje je u njima potražilo utočište. Krv je potocima tekla niz stepenice Hrama. Hiljade i hiljade Jevreja su izgubile život. Ubojnu viku nadjačavali su glasovi koji su vikali: »Ihabod!« – Nestala je slava!

»Tit je ustanovio da nije u stanju da obuzda gnev svojih vojnika. Zajedno sa oficirima ušao je u Hram i pregledao unutrašnjost svetog zdanja. Njegov sjaj ispunio ih je divljenjem; pošto to sveto mesto još nije bilo zahvaćeno plamenom, učinio je poslednji napor da ga spase; progurao se napred, i još jednom zapovedio vojnicima da zaustave širenje požara. Centurion Liberalis pokušao je da svojom zapovedničkom palicom privoli vojnike na poslušnost, ali čak ni poštovanje prema imperatoru nije moglo da nadvlada žestoko neprijateljstvo prema Jevrejima, surovo borbeno uzbuđenje i nezadrživu želju za plačkanjem. Vojnici su gledali kako na sve strane oko njih blista zlato, koje je zaslepljujuće odsjajivalo prema podivljalim plamenovima požara; smatrali su da su neprocenjiva blaga sakrivena u svetinji. Neki vojnik neprimetno je bacio raspaljenu buktinju kroz otvorena vrata; i u trenutku cela zgrada bila je u plamenu. Zaslepljeni dimom i ognjem oficiri su morali da se povuku, a dostojanstvena zgrada bila je prepuštena svojoj sudbini.

Bio je to užasan prizor za Rimljane, a još više za Jevreje. Celi vrh brda koje se uzdizalo iznad grada, buktao je kao vulkan. Jedna za drugom zgrade su se rušile su žasnim treskom i nestajale u plamenom ponoru. Krovovi od kedrovine ličili su na plamena jedra; pozlaćeni tornjevi blistali su crvenom svetlošću kao plameni jezici; a sa kula nad vratima uzdizali su se visoki stubovi plamena i dima. Okolni brežuljci bili su osvetljeni; grupe ljudi iz naroda okružene tamom sa strahom i užasom posmatrali su napredovanje razaranja. Na zidovima i uzvisinama gornjeg grada okupljala su se lica, neka bleda od strašnog očajanja, a druga mrgodna od nezadovoljene želje za osvetom. Uzvici rimskih vojnika koji su trčali tamo i amo, i zapomaganje buntovnika koji su nestajalu u plamenu, mešali su se sa hujanjem požara i tutnjavom greda koje su padale. Odjeci s planina ponavljali su krik naroda na uzvišicama; duž celog zida odjekivali su krici i zapomaganje; ljudi koji su izdisali od gladi trošili su poslednju snagu da izuste krik tuge i očajanja.

Masakr koji se događao u unutrašnjosti hrama, bio je užasniji od onoga koji se mogao videti napolju. Ljudi i žene, stari i mladi, buntovnici i sveštenici, oni koji su se borili i oni koji su tražili milost, bili su odreda isečeni u ovom krvoproliću. Broj pobijenih nadmašivao je broj ubica. Legionari su morali da gaze preko gomila mrtvih da bi nastavili svoje delo istrebljenja.« (Milman, The History of the Jews, book 16)

Posle razaranja Hrama, ubrzo je i ceo grad pao u ruke Rimljanima. Jevrejske starešine napustile su svoje neosvojive kule i Tit ih je zatekao prazne. Posmatrao ih je zadivljeno i tvrdio da mu ih je sam Bog predao u ruke; jer nikakva ratna oruđa, bez obzira na svoju snagu, ne bi mogla da savladaju ta velika utvrđenja. Grad i Hram bili su razoreni do temelja, a zemlja na kojoj je nekada stajao sveti dom bila je »uzorana kao njiva«. (Jeremija 26,18) Za vreme opsade i krvoprolića koje je usledilo poginulo je više od milion ljudi. Preživeli su bili odvedeni kao zarobljenici, prodati kao roblje, odvedeni u Rim da ulepšaju trijumf pobednika, bacani zverima u amfiteatrima ili rasejani kao beskućnici i lutalice po celom svetu.

Jevreji su sami sebi iskovali okove; sami su prepunili čašu osvete. Strašnim uništenjem koje ih je zadesilo kao narod, i u svim nevoljama koje su ih pratile u njihovom rasejanju, samo su prikupljali žetvu koju su svojim rukama posejali. Prorok je rekao: »Propao si, Izrailju.«, »jer si pao svojega radi bezakonja!« (Osija 13,9; 14,1) Njihove patnje često su predstavljane kao kazna koja ih je zadesila po izričitom Božjem nalogu. Veliki varalica je na taj način pokušao da prikrije svoje delo. Tvrdovratim odbacivanjem božanske ljubavi i milosti, Jevreji su doprineli da im bude uskraćena Božja zaštita, a da sotoni bude dozvoljeno da po svojoj volji upravlja njima. Užasne surovosti koje su se događale za vreme razaranja Jerusalima predstavljaju samo prikaz sotonine osvetničke moći nad onima koji se podvrgnu njegovoj vlasti.

Nikada nećemo znati koliko dugujemo Hristu za mir i zaštitu koje uživamo. Božja moć obuzdava i sprečava ljudski rod da potpuno ne padne pod sotoninu vlast. Neposlušni i nezahvalni imaju više nego dovoljno razloga da budu zahvalni Bogu za Njegovu milost i strpljivost kojom obuzdava okrutne i surove snage Zloga. Međutim, kada prestupe granice božanskog podnošenja, ta zaštita se povlači. Bog se ne ponaša prema grešniku kao izvršilac presude izrečene prestupniku, ali one koji su odbacili Njegovu milost prepušta samima sebi da žanju ono što su posejali. Svaki odbačeni zrak svetlosti, svaka opomena, prezrena ili odbačena, svaka nesavladana strast, svaki prestup Božjeg zakona, sve to predstavlja seme koje donosi svoju sigurnu žetvu. Božji Duh, kome se čovek uporno odupire, konačno se povlači od grešnika, i tako nema više nijedne snage koja bi mogla obuzdati strasti duše, nema više zaštite od sotonine zlobe i njegovog neprijateljstva. Razorenje Jerusalima je strašno i svečano upozorenje svima koji se neozbiljno odnose prema ponudama božanske blagodati i odupiru se pozivima božanske milosti. Odlučnije svedočanstvo o Božjoj mržnji prema grehu i o izvesnosti kazne koja će zadesiti krivce, nikada nije bilo objavljeno.

Spasiteljevo proročanstvo o sudovima koji će pohoditi Jerusalim treba da dobije još jedno ispunjenje, kome će ovo strašno pustošenje biti samo bleda senka. U sudbini izabranog grada možemo videti budućnost sveta koji je odbacio Božju milost i pogazio Njegov zakon. Mračni su izveštaji o ljudskoj bedi s kojom se svet suočavao tokom dugih stoleća zločina. Srce se steže, a svest gubi, dok o tome razmišljamo. Strašne su posledice odbacivanja autoriteta Neba. Međutim, još mračnija slika nam je pokazana prilikom otkrivanja budućnosti. Izveštaji o prošlosti – o dugom nizu buna, sukoba i revolucija, »ratnika koji se bije… u graji viču, i odelo u krv uvaljano«. (Isaija 9,5) Šta predstavlja to sve prema užasu onoga dana u kome će Božji Duh, koji obuzdava sile zla, biti potpuno uskraćen zlima, kada više neće obuzdavati izlive ljudskih strasti i sotonskog gneva! Svet će tada videti, kao nikada do tada, posledice sotonine vlasti.

Ali, toga dana, kao i u vreme razorenja Jerusalima, Božji narod biće izbavljen, svaki koji se nađe zapisan među živima (Isaija 4,3). Hristos je izjavio da će ponovo doći da uzme k sebi svoje verne: »I tada će proplakati sva plemena na zemlji, i ugledaće Sina čovečjega gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom. I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim i sabraće izabrane njegove od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa.« (Matej 24,30.31) I tada će oni koji nisu poslušali jevanđelje biti uklonjeni duhom usta Njegovih i uništeni sjajem Njegovog dolaska (2. Solunjanima 2,8). Bezakonici će, kao i nekadašnji Izrailj, uništiti sami sebe; pašće zbog svoga bezakonja. Svojim grešnim životom doveli su sebe u takav nesklad s Bogom, njihova priroda postala je toliko pokvarena zlom, da će pokazivanje Njegove slave za njih biti kao oganj koji proždire.

Neka se ljudi čuvaju da ne zanemare pouku koja im je objavljena Hristovim rečima. Kao što je upozorio svoje učenike na razorenje Jerusalima, dajući im i znake propasti koja se približava da bi se mogli izbaviti; tako je opomenuo i svet na dane konačnog uništenja, a dao mu je i znake njegovog približavanja, tako da svako ko hoće može izbeći gnev koji dolazi. Isus je izjavio: »I biće znaci na suncu i na mesecu i na zvezdama, i ljudima na zemlji tuga!« (Luka 21,25; Matej 24,29; Marko 13,24-26; Otkrivenje 6,12-17) Oni koji vide ove preteče Njegovog dolaska treba da znaju »da je blizu kod vrata«. (Matej 24,33) »Stražite, dakle«, reči su Njegove opomene (Marko 13,35). Oni koji budu poslušali opomenu neće biti ostavljeni u tami, niti će ih taj dan zateći nespremne. Ali, onima koji neće stražiti »doći će dan Gospodnji kao lupež noću« (1. Solunjanima 5,2-5).

Savremeni svet nije ništa više spreman da poveruje u vest za ovo vreme, nego što su Jevreji bili gotovi da prihvate Spasiteljevo upozorenje da će Jerusalim biti razoren. Kada god bude došao, Božji dan će zateći bezbožne u stanju nespremnosti. Život će se odvijati svojim uobičajenim tokom; ljudi će biti obuzeti uživanjima, poslovima, putovanjima, sticanjem novca; verske vođe preterano će hvaliti napredak sveta i njegovu prosvećenost; kada ljudi budu uljuljkani u lažnu sigurnost – tada, kao što se ponoćni provalnik prikrada nečuvanom boravištu, tako će iznenadna propast pogoditi bezbrižne i bezbožne, »i neće uteći«. (1. Solunjanima 5,3)