13. Holandija i Skandinavija

U Holandiji je papska tiranija vrlo rano izazvala odlučne proteste. Sedam stotina godina pre Luterovog vremena, dva biskupa, koji su kao poslanici bili u Rimu i tamo upoznali pravi karakter »svete stolice«, ovim rečima neustrašivo su optužili rimskog pontifeksa: »Bog je svojoj kraljici i nevesti, Crkvi, dao plemenito i nepropadljivo blago za njenu porodicu, snabdeo je mirazom koji neće ni izbledeti niti se pokvariti, dao joj je večnu krunu i skiptar… i sve to što koristiš ti si kao lupež prisvojio. Zaseo si u Božjem hramu; umesto da budeš pastir, postao si vuk ovcama… hoćeš da poverujemo da si vrhovni biskup, ali se ponašaš kao tiranin… umesto da budeš sluga slugama, kao što sebe nazivaš, trudiš se da postaneš gospodar gospodarima… Ti si zapovesti Božje izložio preziru… Sveti Duh je Graditelj svih crkava sve do kraja Zemlje… Grad našega Boga, koga smo građani, obuhvata svu oblast nebesa; veći je od grada koga sveti proroci nazivaju Vavilonom, koji se proglašava božanskim, uzdiže do neba, i hvališe da je njegova mudrost besmrtna; konačno, iako potpuno bezrazložno, tvrdi da nikada ne greši niti ikada može.« (Gerard Brandt, History of the Reformation in and About the Low Cauntries, b. 1, p. 6)

Drugi su se pojavljivali tokom vekova i ponavljali taj protest. Ti nekadašnji učitelji, koji su prolazili raznim zemljama i bili poznati pod raznim imenima, koji su imali obeležja valdenžanskih misionara i na sve strane širili znanje o jevanđelju, stigli su i u Holandiju. Njihova nauka brzo se širila. Svoju valdenžansku Bibliju preveli su u stihovima na holandski jezik. Govorili su »da je njena velika prednost u tome što nema ni doskočica, ni bajki, ni bezvrednosti, ni prevara, već samo reči istine; tu i tamo postoji i poneka tvrda ljuska, ali samo zato da se jezgro i slast onoga što je dobro i sveto u njoj lako može otkriti.« (Isto, b. 1, p. 14) Tako su pisali prijatelji stare vere u dvanaestom stoleću.

Tada su počela rimska progonstva; ali usred lomača i mučenja vernici su nastavili da se umnožavaju, odlučno izjavljujući da je Biblija jedini nepogrešivi autoritet u religiji, i da »niko ne sme da bude prisiljen da veruje, već da bude zadobijen propovedanjem«. (Martyn, vol 2, p. 87)

Luterovo učenje naišlo je na plodno tlo u Holandiji i ozbiljni i verni ljudi ustajali su da propovedaju jevanđelje. Iz jedne holandske provincije izašao je Meno Simons. Vaspitan kao rimokatolik i rukopoložen kao sveštenik, uopšte nije poznavao Bibliju, a nije ni hteo da je čita iz straha da ne postane jeretik. Kada su ga obuzele sumnje u verodostojnost doktrine o transsupstancijaciji, smatrao ih je sotonskim iskušenjima, pa je molitvom i ispovedanjem greha uzaludno nastojao da ih se oslobodi. Zatim je pokušao da svetovnim razonodama ućutka glas savesti koji ga je optuživao, ali bez uspeha. Posle izvesnog vremena, neko mu je predložio da proučava Novi zavet, i to ga je, zajedno sa Luterovim spisima, navelo da prihvati reformisanu veru. Ubrzo posle toga u obližnjem selu gledao je kako nekom čoveku odsecaju glavu zato što se po drugi put krstio. To ga je navelo da proučava Bibliju i da u njoj potraži rešenje problema krštavanja novorođenčadi. Nije uspeo da nađe nikakav dokaz o tome u Pismu, ali uvideo je da se pokajanje i vera uvek postavljaju kao uslov za krštenje.

Meno se povukao iz rimske Crkve i posvertio svoj život propovedanju istina koje je primio. U Nemačkoj i u Holandiji pojavila se tada grupa fanatika koja je širila besmislene i buntovničke doktrine, grubo kršeći red i poštenje, pribegavajući nasilju i nepokornosti. Meno je predosetio do kakvih će užasnih posledica neizbežno dovesti uticaj ovih pokreta, pa se odlučno suprotstavio pogrešnim učenjima i neobuzdanim planovima ovih fanatika. Nailazio je na mnoge ljude koje su ti fanatici zaveli i koji su odbacili njihove štetne doktrine, ali i na mnoge preostale potomke starih hrišćana koji su bili plod valdenžanskog učenja. Meno je revno i uspešno delovao među svim tim grupama.

Meno je dvadeset i pet dugih godina putovao, zajedno sa ženom i decom, podnoseći velike teškoće i odricanja, često izlažući opasnosti svoj život. Prolazio je Holandijom i severnom Nemačkom, radeći pretežno među pripadnicima nižih slojeva. Obdaren rečitošću, iako skromnog obrazovanja, bio je čovek nepokolebljivog poštenja, skromnog duha i ljubaznog ponašanja, iskrene i ozbiljne pobožnosti, primenjujući u svom životu načela koja je propovedao, i zadobijajući time poverenje naroda. Njegovi sledbenici bili su rasejani i tlačeni. Imali su velike teškoće zbog toga što su ih zamenjivali s fanatičnim Minsterovim sledbenicima. Ipak, veliki broj ljudi obratio se njegovim radom.

Reformisana nauka nigde nije bila tako svesrdno prihvaćena kao u Holandiji. Međutim, retke su bile zemlje u kojima su njihovi sledbenici bili izloženi tako surovom progonstvu. Karlo V je u Nemačkoj zabranio reformaciju, i rado bi sve njene sledbenike poslao na lomaču, ali knezovi su stajali kao prepreka njegovoj tiraniji. Njegova vlast u Holandiji bila je veća, pa su edikti o progonstvu bili izdavani jedan za drugim. Čitati Bibliju, slušati je ili propovedati, ili samo govoriti o njoj, značilo je izložiti se smrti na lomači. Potajno se moliti Bogu, odbiti klanjanje pred likovima, pevati psalam, takođe je kažnjavano smrću. Čak i oni koji bi se odrekli svojih zabluda bili su osuđivani, muškarci da umru od mača, a žene da budu žive sahranjene. Hiljade su izginule za vreme vladavine Karla V i Filipa II.

Jednom je cela porodica bila izvedena pred inkvizitore, optužena da nije prisustvovala misi, već da se molila Bogu u svojoj kući. Prilikom ispitivanja o njihovim tajnim običajima, najmlađi sin je odgovorio: »Mi padamo na svoja kolena, molimo se da Bog prosvetli naš um i oprosti naše grehe, mi se molimo za našeg vladara, da njegova vladavina bude uspešna i njegov život srećan, mi se molimo i za naše gradske vlasti da ih Bog čuva.« (Wylie, b. 18, ch. 6) Neki od sudija bili su duboko dirnuti, ali su oca i jednoga od njegovih sinova ipak osudili na lomaču.

Vera mučenika dorasla je gnevu progonitelja. Ne samo ljudi, već i nežne žene i mlade devojke pokazivale su nepokolebljivu hrabrost. »Žene bi zauzele mesto pored muževljeve lomače, i dok je on podnosio oganj one bi mu šapatom upućivale reči utehe ili pevale psalam da ga ohrabre.« »Mlade devojke bi žive legale u svoj i grob kao da ulaze u svoju sobu da provedu noć, ili bi odlazile na lomaču i u oganj, odevene u svoje najlepše haljine, kao da odlaze na venčanje.« (Isto, b. 18, ch. 6)

Hrišćanska krv služila je kao seme, kada je neznaboštvo pokušavalo da uništi jevanđelje (vidi: Tertulian, Apology, paragraph 50). Progonstvo je samo povećavalo broj onih koji su svedočili za veru. Monarh, doveden do ludila nesavladivom odlučnošću naroda, iz godine u godinu, uzalud je nastavljao svoje surovo delo. Pod plemenitim Vilhelmom Oranskim konačno je u Holandiji izbila revolucija koja je narodu donela slobodno služenje Bogu.

Napredovanaje jevanđelja u planinama Pijemonta, u francuskim ravnicama i na holandskim obalama, bilo je obeleženo krvlju njegovih sledbenika. Međutim, u severne zemlje ušlo je na miran način. Mladići koji su studirali u Vitenbergu i vraćali se kućama, donosili su reformisanu veru u Skandinaviju. Objavljivanje Luterovih spisa doprinelo je širenju videla. Jednostavni, otvrdnuli stanovnici Severa odbacili su pokvarenost, raskoš i sujeverje Rima i radosno pozdravili neporočnost, jednostavnost i životodavne biblijske istine.

Tauzen, »Reformator Danske«, bio je sin zemljoradnika. Još kao dečak dokazao je živahnost svoga intelekta, bio je gladan i žedan obrazovanja, ali to mu je bilo onemogućeno materijalnim stanjem roditelja, i zato je stupio u manastir. Neporočnošću svog života, ali i svojom vrednoćom i vernošću, zadobio je u manastiru naklonost svojih pretpostavljenih. Na ispitu je otkriveno da ima sposobnosti koje obećavaju i da će u budućnosti korisno poslužiti svojoj Crkvi. Odlučeno je da mu bude omogućeno obrazovanje na jednom od univerziteta u Nemačkoj ili Holandiji. Mladi student dobio je dozvolu da sam izabere školu, uz jedan uslov, da to ne bude Vitenberg. Stipendista Crkve nije smeo da bude ugrožen otrovom jeresi. Tako su govorili monasi.

Tauzen je otišao u Keln, koji je onda, kao i sada, prestavljao jedno od uporišta katolicizma. Tu mu je uskoro dojadio misticizam skolastika. Nekako u isto vreme dobio je i Luterove spise. Čitao ih je s divljenjem i uživanjem, i duboko poželeo da dobije prednost da sluša velikog reformatora. Međutim, ako bi to učinio izložio bi se opasnosti da uvredi svog manastirskog starešinu i da izgubi njegovu podršku. Odluka je uskoro ipak pala i on se kao student upisao na Univerzitet u Vitenbergu.

Posle povratka u Dansku, ponovo se pojavio u svom manastiru. Niko nije imao pojma da je postao luteran, on sam nije otkrivao svoju tajnu, već je pokušavao, ne budeći predrasude svojih drugova da ih povede čistijoj veri i svetijem životu. Otvarao je Bibliju i objašnjavao njeno pravo značenje, a zatim je počeo da propoveda i Hrista kao grešnikovu pravednost i njegovu jedinu nadu u spasenje. Veliki gnev je obuzeo njegovog starešinu, koji je polagao tolike nade u njega kao junačkog branitelja Crkve. Odmah je bio udaljen iz ovog manastira, premešten u drugi, zatvoren u svoju ćeliju i stavljen pod strogi nadzor.

Na užasavanje njegovih novih čuvara, nekoliko monaha uskoro se javno obratilo u protestantizam. Tauzen je kroz rešetke svoje ćelije razgovarao sa svojim novim drugovima i prenosio im poznanje istine. Da su danski oci bili upoznati s crkvenim načinom postupanja s jereticima, Tauzenov glas više se nikada ne bi čuo; ali, umesto da ga zatvore u grob u nekoj podzemnoj tamnici, oni su ga isterali iz manastira. Tako su postali bespomoćni. Kraljevski edikt, upravo proglašen, garantovao je zaštitu učiteljima nove vere. Tauzen je počeo da propoveda. Crkve su mu bile otvorene, a narod je masovno dolazio da ga sluša. I drugi su propovedali Božju Reč. Novi zavet, preveden na danski jezik, naširoko je prodavan. Napori papskih prijatelja da spreče rad reformista samo su ga ubrzali, i ubrzo posle toga Danska je objavila da prihvata reformisanu veru.

Mladići koji su pili sa izvora u Vitenbergu, doneli su vodu života svojim sugrađanima u Švedskoj. Dvojica starešina švedske reformacije, Olaf i Laurentius Petri, sinovi kovača iz Erebra, studirali su kod Lutera i Melanhtona, i istine koje su slušali vredno su propovedali drugima. Kao i veliki reformator, Olaf je oduševljevao ljude svojom revnošću i rečitošću, dok je Laurentius, slično Melanhtonu, bio učen, odan razmišljanju. Obojica su bili ljudi vatrene pobožnosti, visokih teoloških dostignuća, neukrotive hrabrosti u propovedanju istine. Papsko protivljenje nije izostalo. Katolički sveštenici podbunjivali su neuki i praznoverni narod. Olafa Petrija masa je često napadala; nekoliko puta je jedva uspevao da sačuva život. Kralj je, međutim, bio naklonjen ovoj dvojici reformatora i pružao im svoju zaštitu.

Pod vladavinom rimske Crkve narod je pao u siromaštvo i bio izmučen nasiljem. Pismo mu je bilo uskraćeno, a pošto je pripadao religiji obreda i ceremonija, koja nije prosvetljavala um, vratio se praznoverju i paganskim običajima svojih neznabožačkih predaka. Podelio se na međusobno sukobljene strane, čije su stalne borbe povećavale sveopštu bedu. Kralj se opredelio za reformu države i Crkve i radosno pozdravio ova dva pomoćnika u borbi protiv Rima.

Olaf Petri je velikom veštinom branio doktrine reformisane vere pred rimskim predstavnicima, u prisutnosti monarha i vodećih ljudi u Švedskoj. Izjavio je da se učenja Otaca mogu prihvatiti jedino kada su u skladu s Biblijom, da su najbitnija saznanja o veri objašnjena u Bibliji na jasan i jednostavan način, tako da ih svi ljudi mogu razumeti. Hristos je rekao: »Moja nauka nije moja, nego onoga koji me je poslao!« (Jovan 7,16), a Pavle je izjavio da će biti proklet ako bude propovedao ijedno drugo jevanđelje osim onoga koje je primio (Galatima 1,8). Reformator je zatim zaključio: »Kako se, onda, drugi usuđuju da proglašavaju dogme po svojoj volji i da ih nameću drugima kao neophodne za spasenje?« (Wylie, b. 10, ch. 4) Pokazao je da crkveni dekreti nemaju nikakve vlasti kada se suprote Božjim zapovestima, i uzdigao veliko protestantsko načelo da je »Biblija i samo Biblija« pravilo vere i ponašanja.

Ova rasprava, iako vođena na uglavnom neuglednoj pozornici, pomaže nam da »upoznamo vrstu ljudi koji su sačinjavali redove armije reformatora. To nisu bili neobrazovani, sektaški, bučni polemičari – daleko od toga! To su bili ljudi koji su proučavali Božju Reč, koji su dobro znali kako da se posluže oružjem kojim ih je snabdevala oružarnica Biblije. U oblasti učenosti bili su daleko ispred svoga vremena. Kada svoju pažnju usmerimo na tako sjajna središta kao što su bili Vitenberg i Cirih, i na tako slavna imena kao što su Luter i Melanhton, Cvingli i Ekolampad, moramo biti spremni da nam ljudi prigovore da su to bile starešine pokreta, i da je sasvim prirodno da se od njih očekuju čudesna snaga i velika dostignuća, ali da njihovi podređeni nisu bili takvi. Dobro, okrenimo se onda neuglednoj pozornici Švedske, i skromnim imenima Olafa i Laurentiusa Petrija – od učitelja učenicima – i šta ćemo pronaći?… Poznavaoce klasične literature i teologe; ljude koji su potpuno vladali celim sistemom evanđeoske istine; i koji su postizali lake pobede nad sofistima sa univerziteta i rimskim dostojanstvenicima.« (Isto, b. 10, ch. 4)

Švedski kralj je kao rezultat ove rasprave prihvatio protestantsku veru, a kratko vreme posle toga i nacionalna skupština izjasnila se njoj u prilog. Olaf Petri je preveo Novi zavet na švedski jezik, a na kraljevu želju oba brata prihvatila su se posla da prevedu celu Bibliju. Tako je švedski narod prvi put dobio Božju Reč na svom maternjem jeziku. Parlament je naredio da u celom kraljevstvu propovednici objašnjavaju Sveto pismo, i da deca po školama uče da čitaju Bibliju.

Tama neznanja i sujeverja postepeno i sigurno nestajala je pred blagoslovenim videlom jevanđelja. Oslobođena rimskog nasilja, Švedska je dostigla veličinu kakvu nikada pre toga nije imala. Postala je jedno od uporišta protestantizma. Posle stotinu godina, u vreme velike opasnosti, ovaj mali i do tada slabi narod – jedini koji se u Evropi usudio da pruži ruku pomoćnicu – došao je da oslobodi Nemačku od strahota Tridesetogodišnjeg rata. Izgledalo je da će cela Severna Evropa ponovo pasti pod tiransku vlast Rima. Švedske armije upravo su osposobile Nemačku da prekine niz papskih uspeha i da izdejstvuje toleranciju za protestante – za kalviniste kao i za luterane – i obnovi slobodu savesti u onim zemljama koje su prihvatile reformaciju.