Jedan čestit i pošten zemljoradnik, naveden da posumnja u božanski autoritet Pisma, ali ipak duboko zainteresovan da upozna istinu, bio je čovek koga je Bog izabrao da predvodi delo objavljivanja vesti o drugom Hristovom dolasku. Kao i mnogi drugi reformatori, i Vilijam Miler u mladosti se borio sa siromaštvom i na taj način naučio veliku lekciju o delotvornosti i samoodricanju. Članovi porodice kojoj je pripadao odlikovali su se nezavisnim, slobodoljubivim duhom, istrajnošću i patriotizmom – osobinama koje su zauzimale istaknuto mesto i u njegovom karakteru. Njegov otac bio je kapetan u revolucionarnoj vojsci, i u žrtvama koje je podnosio u borbama i patnjama tog olujnog vremena, mogu se tražiti uzroci teških okolnosti u kojima je Miler proveo rane godine svog života.
Bio je snažne telesne građe, ali još u detinjstvu pokazivao je da poseduje i natprosečne intelektualne sposobnosti. Kako je rastao, ova osobina postajala je sve izrazitija. Njegov um bio je aktivan i dobro razvijen, uvek željan znanja. Iako nije uživao prednosti višeg školskog obrazovanja, njegova ljubav prema učenju, navika dubokog razmišljanja i oštrog zapažanja, načinile su od njega čoveka zdravog rasuđivanja i širokih pogleda. Imao je besprekoran moralan karakter i uživao zavidan ugled i sveopšte poštovanje zbog svog poštenja, marljivosti i dobronamernosti. Marljivošću i odlučnošću vrlo rano se osamostalio, ali je naviku da uči i dalje zadržao. Obavljao je uspešno mnoge građanske i vojne dužnosti, pa je izgledalo da mu je široko otvoren put sticanju bogatstva i počasti.
Njegova majka bila je žena iskrene pobožnosti, pa je još u detinjstvu bio izložen verskim uticajima. Međutim, kao mladić našao se u društvu deista, čiji je uticaj bio veći, jer su to uglavnom bili dobri građani, ljudi humane i dobrodušne prirode. Pošto su bili okruženi hrišćanskom sredinom, i njihov karakter se u izvesnoj meri prilagodio tom okruženju. Vrline kojima su sticali ugled i poverenje dugovali su Bibliji, ali su te dobre darove zloupotrebljavali, jer su svojim uticajem odvraćali ljude od Biblije. Miler je družeći se s tim ljudima, prihvatio njihova shvatanja. Tadašnje uobičajeno tumačenje Pisma nailazilo je na teškoće koje su se njemu činile nepremostivim, ali ni njegovo novo uverenje, u kome nije bilo mesta za Bibliju, nije umesto nje nudilo ništa bolje i on je zbog toga ostajao nezadovoljan. Ipak, držao se tih uverenja skoro dvanaest godina. Međutim, kada je napunio trideset i četiri godine, pod uticajem Svetoga Duha shvatio je svoje grešno stanje. Njegova dotadašnja uverenja nisu mu pružala nikakve osnove da veruje u sreću posle groba. Budućnost mu je izgledala mračna i neizvesna. Govoreći kasnije o svojim osećanjima u to vreme, rekao je:
»Pomisao na uništenje bila je hladna i grozna, a mogućnost pozivanja na odgovornost je značila sigurnu propast za sve. Nebesa su bila kao olovo nad mojom glavom, a zemlja kao gvožđe pod mojim nogama. Večnost – šta je to? A smrt – zbog čega? Što sam više razmišljao, to sam bio dalje od mogućnosti da nađem objašnjenje. Što sam više mislio, to sam postajao sve zbunjeniji. Pokušao sam da prestanem da o tome mislim, ali nisam uspevao da usmeravam svoje misli. Bio sam duboko ožalošćen, ali nisam znao uzrok. Gunđao sam i bunio se, ali nisam znao protiv koga. Znao sam da postoji zlo, ali nisam znao kako i gde da tražim dobro. Jadao sam se, ali bez nade.«
U tom stanju ostao je nekoliko meseci. O tome ovako kaže: »Iznenada Spasiteljev karakter živo se pojavio u mojim mislima. Učinilo mi se da možda ipak postoji biće tako dobro i puno sažaljenja da je dalo sebe da okaje naše prestupe, i tako nas spaslo od kazne za greh. Odmah sam shvatio koliko je dobro takvo biće i zamislio sebe kako se bacam u njegovo naručje i kako se oslanjam na njegovu milost. Ali onda se nametnulo pitanje: Kako bi se moglo dokazati da takvo biće zaista i postoji? Osim u Bibliji, ustanovio sam, nigde ne mogu naći dokaze o postojanju Spasitelja, ali ni o budućem životu…«
»Video sam da mi Biblija otkriva upravo onakvog Spasitelja kakav je meni neophodan; i bio sam zbunjen kako jedna nenadahnuta knjiga može da objavljuje načela tako savršeno prilagođena potrebama grešnog sveta. Bio sam prisiljen da priznam da je Biblija božansko otkrivenje. Ona je postala moja radost, a u Isusu sam našao Prijatelja. Spasitelj mi je postao ‘prvi među deset tisuća’, a Biblija, nekada tako mračna i puna protivrečnosti, postala je žižak nozi mojoj i videlo stazi mojoj. Moje misli su se smirile i postao sam zadovoljan. Ustanovio sam da je Gospod Bog za mene kao Stena usred okeana života. Biblija je sada postala osnovni predmet mog proučavanja, i moram iskreno da kažem, proučavao sam je s velikim uživanjem. Uvideo sam da mi ni polovina njenoga sadržaja nije bila poznat. Pitao sam se zašto ranije nisam zapažao njenu lepotu i njen sjaj i čudio se kako sam mogao da je odbacujem. Bilo mi je otkriveno sve za čime je moje srce čeznulo, dobio sam lek za sve bolesti svoje duše. Izgubio sam želju da čitam druge knjige, i potrudio se svim srcem da dobijem mudrost od Boga.« (S. Bliss, Memoirs of William Miller, pp. 65-67)
Miler je javno izrazio svoju veru u religiju koju je nekada prezirao. Međutim, njegovi neverni prijatelji požurili su da iznesu sve one dokaze koje je i on sam tako često iznosio protiv božanskog autoriteta Biblije. Tada još nije bio spreman da im odgovori, ali zaključio je da Biblija, ukoliko je zaista Božje otkrivenje, mora biti dosledna sebi; ukoliko je zaista data čoveku za poučavanje, mora biti prilagođena njegovoj moći shvatanja. Odlučio je da sam proučava Pismo i uveri se da li se sve prividne protivrečnosti u njemu mogu dovesti u sklad.
Nastojao je da odbaci sve unapred stvorene predrasude, ne uzimajući u pomoć komentare, upoređivao je tekst sa tekstom pomoću biblijskog rečnika i primedaba na margini teksta. Proučavanje je nastavljao sistematski i redovno, počevši od 1. Mojsijeve čitao je tekst po tekst, i nije išao dalje sve dok mu ukupno značenje nije postalo tako jasno da ga više ništa nije zbunjivalo. Kada bi naišao na nejasan tekst, imao je običaj da to mesto upoređuje sa svim ostalim mestima za koja je smatrao da imaju neke veze sa predmetom koji je razmatrao. Svakoj reči davao je priliku da doprinese razumevanju ukupnog teksta, i ako bi njegovo shvatanje bilo u skladu sa značenjem svih sporednih mesta, tada više nije bilo problema. I tako je uvek, kada bi naišao na tekst težak za razumevanje, nalazio objašnjenje u nekom drugom delu Pisma. Pošto je u iskrenoj molitvi tražio prosvetljenje, bilo mu je objašnjavano sve što je do tada izgledalo nejasno. Doživeo je istinitost reči psalmiste: »Reči tvoje kad se jave, prosvetljuju i urazumljuju proste.« (Psalam 119,130)
S najvećim zanimanjem čitao je Knjigu proroka Danila i Otkrivenje, služeći se istom metodom tumačenja kao i prilikom proučavanja ostalih biblijskih knjiga i ustanovio, na svoju veliku radost, da se i proročki simboli mogu razumeti. Uvideo je da se proročanstva, u onoj meri u kojoj su se ispunila, ispunjavaju doslovno, da sve slike, metafore, kratke priče, poređenja i slično, nalaze svoje objašnjenje ili u svom neposrednom tekstualnom okruženju ili je simbolika u kojoj su bile izrečene objašnjena nekim drugim tekstom, pa se tako objašnjeni opet mogu doslovno shvatiti. On sam o tome ovako piše: »Na taj način pokazalo se da Biblija predstavlja sistem otkrivenih istina, tako jasno i jednostavno izrečenih, da ni zalutali čovek, čak i kada bi bio zaveden, ne bi mogao da zastrani.« (Bliss, p. 70) Karika za karikom u lancu istine nagrađivala je njegove napore, dok je korak po korak koračao stazom proročanstava. Nebeski anđeli usmeravali su njegove misli i pomagali mu da razume Pismo.
Uzimajući način na koji su se proročanstva ispunjavala u prošlosti kao merilo po kome mora da oceni kako će se neispunjena ispunjavati u budućnosti, zaključio je da vrlo široko prihvaćeno gledište o Hristovoj duhovnoj vladavini – o zemaljskom milenijumu pre kraja sveta, nema biblijsku potvrdu. Ta nauka koja ukazuje na hiljadu godina vladavine pravednosti i mira pre Gospodnjeg dolaska, odlaže daleko u budućnost nevolje Gospodnjeg dana. Međutim, koliko god to zvuči prijatno, suproti se učenju Isusa Hrista i Njegovih apostola, koji su govorili da pšenica i kukolj, sve do kraja sveta; treba da rastu zajedno do žetve, da će »zli ljudi i varalice napredovati na gore«; da će »u poslednje dane nastati vremena teška«; i da će carstvo tame postojati sve do dolaska našega Gospoda i da će biti uništeno Duhom usta Njegovih i uklonjeno sjajem Njegovog dolaska (Matej 3,30. 38-41; 2. Tomotiju 3,13.1; 2. Solunjanima 2,8).
Apostolska crkva nije verovala u učenje o obraćenju sveta i o Hristovoj duhovnoj vladavini. Ona nije bila prihvaćena ni u hrišćanskom svetu sve do početka osamnaestog stoleća. Kao i svaka druga zabluda, i ova je imala rđave posledice. Ona je upućivala ljude da gledaju u daleku budućnost i očekuju Gospodnji dolazak, i sprečavala ih da obrate pažnju na znake koji su najavljivali blizinu Njegovog dolaska. Ona je unosila neutemeljeno osećanje pouzdanja i sigurnosti i navodila mnoge da zanemare neophodnu pripremu za susret sa Gospodom.
Miler je ustanovio da Biblija jasno govori o doslovnom, ličnom dolasku Isusa Hrista. Pavle kaže: »Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom arhanđelovim, i s trubom Božjom, sići s neba.« (1. Solunjanima 4,16) Spasitelj je izjavio: »I ugledaće sina čovečijega gde ide na oblacima nebeskima sa silom i slavom velikom.« »Jer kao što munja izlazi od istoka i pokazuje se do zapada, takav će biti i dolazak sina čovečijega.« (Matej 24,30.27) Pratiće ga sve nebeske čete. »A kada dođe sin čovečiji u slavi svojoj, i svi sveti anđeli s njime.« (Matej 25,31) »I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim, i sabraće izabrane njegove od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa.« (Matej 24,31)
Prilikom Njegovog dolaska vaskrsnuće umrli pravednici, a živi pravednici će se preobraziti. Pavle kaže: »Jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti, u jedanput, u trenuću oka, u poslednjoj trubi, jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti, jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.« (1. Korinćanima 15,51-53) U svojoj poslanici Solunjanima, pošto je opisao dolazak Gospodnji, Pavle kaže: »I mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre, a potom mi živi, koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti na oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.« (1. Solunjanima 4,16.17)
Sve do Hristovog ličnog drugog dolaska, Njegov narod neće primiti carstvo. Spasitelj je rekao: »A kada dođe sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njim, onda će sesti na presto slave svoje, i sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca. I postaviće ovce s desne strane sebi, a jarce s leve. Tada će reći car onima što mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni oca mojega, primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta.« (Matej 25,3-34) Iz navedenih tekstova već smo videli da će, kada Sin čovečji bude došao, mrtvi ustati nepropadljivi, a živi se preobraziti. Tom velikom promenom oni će se pripremiti da prime carstvo; jer Pavle kaže: »Telo i krv ne mogu naslediti carstva Božjega, niti raspadljivost neraspadljivost nasleđuje.« (1. Korinćanima 5,50) U svom sadašnjem stanju, čovek je smrtan, propadljiv, ali Božje carstvo biće nepropadljivo, trajaće večno. Čovek u svom sadašnjem stanju ne može ući u Božje carstvo. Međutim, Isus će prilikom svog dolaska dodeliti besmrtnost pripadnicima svoga naroda, i onda će ih pozvati da naslede ono čemu su do tada bili samo naslednici.
Mileru su ovi i drugi tekstovi jasno posvedočili da će se događaji, koje su svi očekivali pre Hristovog dolaska, kao što su sveopšta vladavina mira i uspostavljanje Božjeg carstva na Zemlji, ipak dogoditi tek posle toga, tek posle drugog dolaska. Osim toga, svi znaci vremena i stanje u svetu odgovaraju proročkom opisivanju poslednjeg vremena. Proučavajući Bibliju morao je da zaključi, da se razdoblje određeno postojanju Zemlje u njenom sadašnjem stanju, približava kraju.
»Druga vrsta dokaza koji su odlučujuće uticali na moje misli«, kaže on. »bile su biblijske hronologije… Ustanovio sam da su prorečeni događaji, koji su se ispunjavali u prošlosti, često zbivali u okviru nagoveštenog vremena. Sto i dvadeset godina do Potopa (1. Mojsijeva 6,3); sedam dana koji su mu prethodili, sa četrdeset dana prorečene kiše (1. Mojsjijeva 7,4); četiri stotine godina lutanja Avramovih potomaka (1. Mojsijeva 15,13); tri dana iz pekarovog i peharnikovog sna (1. Mojsijeva 40,12-20); sedam godina iz faraonovog sna (1. Mojsijeva 41, 28-54); četrdeset godina u pustinji (4. Mojsijeva 14,34); tri i po godine gladi (1. O carevima 17,1; vidi: Luka 4,25)… sedamdeset godina izgnanstva (Jeremija 25,11); sedam Navuhodonosorovih vremena (Danilo 4,13-16); sedam sedmica, šezdeset i dve sedmice, i jedna sedmica, ukupno sedamdeset sedmica, određenihe Jevrejima (Danilo 9,24-27) – događaji ograničeni ovim vremenima, svi jednom prorečeni rečima proroka, ispunili su se u skladu sa proročanstvom.« (Bliss, pp. 74.75)
I zato, kada bi prilikom proučavanja Biblije, pronašao neke hronološke nizove, koji su se, prema njegovom shvatanju, produžavali sve do drugog Hristovog dolaska, nije mogao drugačije nego da ih prihvati kao »unapred određena vremena«, koja je Bog otkrio svojim slugama. Mojsije je rekao: »Što je tajno ono je Gospoda Boga našega, a javno je naše i sinova naših doveka«; Gospod je preko proroka Amosa izjavio da »Gospod, Gospod, ne čini ništa ne otkrivši tajne svoje slugama svojim prorocima.« (5. Mojsijeva 29,29; Amos 3,7) Prema tome, oni koji proučavaju Božju Reč, mogu očekivati da će u njoj, jasno najavljene u Pismima istine, pronaći i najveličanstvenije događaje u ljudskoj istoriji.
Miler kaže: »Pošto sam bio potpuno uveren da je sve ’Pismo od Boga dano i korisno’ (2. Timotiju 3,16), da ni u jednom trenutku nije nastajalo čovekovom voljom, već da su ga pisali sveti ljudi pokrenuti Svetim Duhom (2. Petrova 1,21) i da je napisano ‘za našu nauku, da trpljenjem i utehom Pisma nad imamo’ (Rimljanima 15,4), morao sam da prihvatim da su i hronološki delovi Biblije isto toliko deo Božje Reči i isto toliko dostojni našeg ozbiljnog razmatranja, kao i svaki drugi deo Pisma. Osećao sam zato da u nastojanju da shvatim šta je Bog u svojoj milosti našao za dobro da nam otkrije, nemam pravo da zanemarim proročke vremenske nizove.« (Bliss, p. 75)
Proročanstvo koje naizgled najjasnije otkriva vreme drugog dolaska nalazilo se u Knjizi proroka Danila 8,14: »Do dve hiljade i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti.« Držeći se svog pravila da Pismo samo sebe najbolje tumači, Miler je shvatio da jedan dan u simboličkim proročanstvima predstavlja jednu kalendarsku godinu (4. Mojsijeva 14,34; Jezekilj 4,6); i da se razdoblje od 2300 proročkih dana ili doslovnih godina, produžuje daleko iza vremena određenog Jevrejima, pa se, prema tome, ne može odnositi ni na svetilište toga naroda. Miler je prihvatio sveopšte gledište da se u razdoblju hrišćanske ere, Zemlja mora smatrati svetilištem, pa je na toj osnovi zaključio da čišćenje svetilišta, prorečeno u Knjizi proroka Danila 8,14, treba shvatiti kao čišćenje Zemlje ognjem drugog Hristovog dolaska. Ukoliko bi, onda, mogla biti ustanovljena početna godina razdoblja od 2300 dana i noći, bilo bi moguće ustanoviti i vreme drugog dolaska. Tako bi bilo otkriveno i vreme velikog kraja, vreme kada će ovo sadašnje stanje »sa svom svojom ohološću i silom, raskoši i taštinom, pokvarenošću i tlačenjem, doći svome kraju«, kada će prokletstvo biti »uklonjeno sa Zemlje, smrt biti uništena, nagrada biti data Božjim slugama, prorocima i svecima, i onima koji se boje Njegovog imena, i biti uništeni oni koji Zemlju uništiše«. (Bliss, p. 76)
Miler je nastavio da istražuje proročanstva s novom i još većom ozbiljnošću, posvećujući noći i dane proučavanju onoga što mu je sada izgledalo tako značajno i budilo tako veliki interes. U osmom poglavlju Knjige proroka Danila nije uspevao da nađe rešenje za početnu tačku razdoblja od 2300 dana i noći, jer ni anđeo Gavrilo, iako mu je bilo naređeno da objasni viđenje Danilu, nije proroku dao ništa više od delimičnog objašnjenja. Kada je strašno progonstvo, s kojim će se Crkva suočiti, bilo otkriveno proroku u viđenju, napustila ga je telesna snaga. Više nije mogao da izdrži i anđeo ga je ostavio za neko vreme. »Tada ja Danilo zanemogoh, i bolovah neko vreme… i čudih se utvari, ali niko ne dozna«, objašnjava sam prorok.
Međutim, Bog je zapovedio svom vesniku: »Gavrilo, kaži ovome utvaru!« Ova naredba se morala ispuniti. Poslušan Bogu, anđeo se posle izvesnog vremena, vratio Danilu i rekao: »Danilo, sada dođoh da te urazumim… Zato slušaj reč i razumej utvaru!« (Danilo 8,27.16; 9,22.23.25-27) Jedna važna pojedinost postojala je u viđenju zapisanom u osmom poglavlju, koja je ostala nerazjašnjena, i koja se odnosi na vreme – na razdoblje od 2300 dana i noći; zato se anđeo u svom objašnjenju, uglavnom bavi pitanjem vremena:
»Sedamdeset je nedelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetome… Zato znaj i razumij: otkad iziđe reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja, šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vreme. A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti pomazanik i ništa mu neće ostati… I utvrdiće zavet s mnogima za nedelju dana, a u polovini nedelje ukinuće žrtvu i prinos.« (Danilo 9,24-27)
Anđeo je pošao Danilu s naročitim ciljem da mu objasni ono što nije razumeo iz viđenja u osmoj glavi, a to je izveštaj o vremenu: »Do dve hiljade i tri stotine dana i noći, tad će se svetinja očistiti.« Pošto je pozvao Danila: »Zato slušaj reč i razumej utvaru«, anđeo je nastavio: »Sedamdeset je nedelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetome.« Reč »određeno« znači doslovno »odsečeno«. Anđeo objašnjava da je sedamdeset nedelja, to znači 490 godina, odsečeno i da se odnosi samo na Jevreje. Međutim, od čega su one odsečene? Pošto je razdoblje od 2300 dana jedino vreme koje je spomenuto u osmoj glavi to je sedamdeset sedmica odsečeno od tog razdoblja. To znači da je sedamdeset sedmica deo razdoblja od 2300 dana, a ta dva dela počinju u isto vreme. Sedamdeset sedmica, prema objašnjenu koje je dao anđeo, mogle su da počnu jedino u vreme izdavanja zapovesti da se Jerusalim opet sazida. Kada bi mogao biti utvrđen datum ove zapovesti, onda bi bila određena i polazna tačka velikog vremenskog odseka od 2300 dana.
Ova zapovest zapisana je u sedmoj glavi Knjige Jezdrine (Jezdra 7,12-26). Persijski car Artakserks izdao je ovaj dekret u njegovom konačnom obliku 457. godine pre Hrista. U Knjizi Jezdrinoj 6,14. piše da je dom Gospodnji u Jerusalimu sagrađen »po zapovesti Kira, Darija i Artakserksa, careva persijskih«. Ova tri cara izdala su, potvrdila i upotpunila dekret, tako da taj dekret, prema proročanstvu, označava početnu tačku 2300 dana. Ako uzmemo godinu 457. pre Hrista, u kojoj je dekret bio upotpunjen, kao vreme njegovog izdavanja, možemo zaključiti da je ispunjena svaka pojedinost iz proročanstva o sedamdeset sedmica.
»Otkad iziđe reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja i šezdeset i dve nedelje«, odnosno šezdeset i devet nedelja ili 483 godine. Artakserksova zapovest stupila je na snagau u jesen 457. godine pre Hrista. Ako 483 godine počinju od ove određene tačke, onda one zahvataju razdoblje do 27. godine posle Hrista. U to vreme proročanstvo se ispunilo. Reč »Mesija« znači »Pomazanik« ili »Hristos«. U jesen dvadeset i sedme godine, Jovan je krstio Hrista, i Hristos je primio pomazanje Svetim Duhom. Apostol Petar svedoči da je Isusa iz Nazareta »Bog pomazao Svetim Duhom i silom«. (Dela 10,38) Sam Spasitelj govori: »Duh je Gospodnji na meni, zato me pomaza da javim jevanđelje siromasima.« (Luka 4,18) Isus je posle svog krštenja pošao u Galileju »propovedajući jevanđelje o carstvu Božjem, i govoreći; ispunilo se vreme«. (Marko 1,14.15)
»I utvrdiće zavet s mnogima za nedelju dana.« Ova sedmica je poslednja u nizu od sedamdeset sedmica, to su poslednjih sedam godina u razdoblju koje je posebno određeno Jevrejima. Tokom toga vremena, koje se proteže od 27. do 34. godine naše ere, Hristos je, najpre sam, a posle preko svojih učenika, upućivao evanđeoski poziv posebno Jevrejima. Kada su apostoli krenuli s dobrim vestima o carstvu, Spasitelj im je naredio: »Na put neznabožački ne idite, i u grad samarjanski ne ulazite, nego idite k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva!« (Matej 10,5.6)
»A u polovini nedelje ukinuće žrtvu i prinos.« Godine 31. naše ere, tri i po godine posle svog krštenja, naš Gospod je bio razapet. Velikom žrtvom koja je prinesena na Golgoti, završen je veliki sistem prinošenja žrtava, koji je preko četiri hiljade godina unapred ukazao na Božje Jagnje. Tako se tip sreo sa svojim prototipom, simbol sa svojim ostvarenjem, pa su sve žrtve i prinosi iz ceremonijalnog sistema morali da prestanu.
Sedamdeset sedmica, ili 490 godina, posebno određenih Jevrejima, došlo je svome kraju, kao što smo videli, 34. godine posle Hrista. U to vreme, odlukom jevrejskog Sinedriona, narod je, kamenovanjem Stefana i progonstvom Hristovih sledbenika, zapečatio svoje odbacivanje jevanđelja. Posle toga vest spasenja, koja više nije bila isključivo usmerena izabranom narodu, objavljena je svetu. Učenici, primorani progonstvom da beže iz Jerusalima, »prolažahu propovedajući reč«. »A Filip, sišavši u grad samarijski, propovedaše im Hrista.« Petar, vođen Božjim duhom, objavio je Jevanđelje centurionu iz Cezareje, bogobojaznom Korniliju; a vatreni Pavle, pošto je prihvatio hrišćansku veru, dobio je zadatak da Radosnu vest odnese »daleko… među neznabošce«. (Dela 8,4.5; 22,21)
Sve do tog trenutka, svaki navod iz proročanstava doslovno se ispunio, i početak sedamdeset sedmica je izvan svake sumnje smešten u godinu 457. pre Hrista, a njihov završetak u 34. godinu posle Hrista. Na osnovu ovih podataka nije bilo teško pronaći i vreme završetka razdoblja od 2300 dana i noći. Pošto je sedamdeset sedmica – 490 godina – odsečeno od 2300 godina, preostalo je još 1810 godina. Posle završetka 490 dana ili godina, još je trebalo da prođe 1810 dana ili godina. Kada 34. godini posle Hrista, dodamo još 1810 godina, dospećemo do 1844. godine. U skladu s ovim računanjem, 2300 dana i noći iz Knjige proroka Danila 8,14. ističu 1844. godine posle Hrista. Posle završetka ovog velikog proročkog razdoblja, prema svedočanstvu Božjeg anđela, »onda će se svetinja očistiti«. Tako je vreme čišćenja Svetilišta – za koje se skoro jednodušno verovalo da će se ispuniti prilikom drugog Hristovog dolaska – bilo konačno utvrđeno.
Miler i njegovi saradnici u početku su verovali da će se razdoblje od 2300 dana i noći završiti u proleće 1844. godine, iako je proročanstvo ukazivalo na jesen te iste godine. Pogrešno tumačenje ove pojedinosti donelo je razočaranje i zbunilo one koji su prihvatili raniji datum kao vreme Gospodnjeg dolaska. Međutim, ono ni najmanje nije uticalo na snagu dokaza, koji su pokazivali da se razdoblje od 2300 dana i noći završava 1844. godine, i da se veliki događaj, opisan kao čišćenje Svetilišta, mora tada dogoditi.
Započinjući proučavanje Pisma s ciljem da dokaže da ono predstavlja otkrivenje od Boga, Miler nije očekivao da će doći do zaključaka do kojih je došao. On sam jedva je mogao da poveruje u rezultate svojih istraživanja. Međutim, dokazi iz Pisma bili su toliko jasni i snažni da nije mogao da ih odbaci.
Pošto je istraživanju Pisma posvetio dve godine, Miler je 1818. godine svečano zaključio da će se kroz oko 25 godina Hristos pojaviti da otkupi svoj narod. On o tome ovako piše: »Ne treba ni da govorim o radosti koja je ispunila moje srce kada sam shvatio tu prekrasnu budućnost, niti o vatrenim željama moje duše da učestvujem u radosti otkupljenih. Biblija mi je sada postala nova knjiga. Zaista je predstavljala bogatu trpezu za moje misli; sve što mi je bilo mračno, tajanstveno, ili sakriveno u njenom učenju sada je nestalo pred jasnom svetlošću koja je blistala sa njenih svetih stranica; o, kako mi je blistavo i slavno izgledala istina! Nestalo je svih protivrečnosti i nedoslednosti koje sam ranije nalazio u njenim rečima; iako je još bilo mnogih njenih delova koje nisam na zadovoljavajući način i potpuno razumevao, sa njenih stranica širilo se toliko svetlosti koja je obasjavala moj do tada pomračeni um da sam s oduševljenjem, za koje nisam ni mislio da može nastati iz proučavanja njenog učenja, listao njene stranice.« (Bliss, pp. 76.77)
»Kada sam stekao svečano uverenje da će tako značajni događaji, prorečeni u Bibliji, biti ispunjeni u tako kratkom vremenu, snažno me je pogodilo pitanje kakva je sada moja dužnost prema svetu, ako uzmem u obzir dokaze koji su toliko uticali na moje misli!« (Isto, p. 81) Nije mogao da se odupre uverenju da je dužan da drugima prenese svetlost koju je primio. Očekivao je da će se suočiti s protivljenjem bezbožnika, ali bio je siguran da će se svi hrišćani obradovati nadi da sretnu voljenog Spasitelja. Ipak, plašio se da će ljudi u velikoj radosti što će biti slavno izbavljeni i tako skoro doživeti ostvarenje svoje nade, prihvatiti nauku ne istražujući dovoljno Pismo koje bi potvrdilo tu istinu. Zato je oklevao da je objavi, da ne bi, ukoliko je u zabludi, i druge poveo za sobom. To ga je navelo da preispita dokaze u prilog zaključcima do kojih je došao i da pažljivo razmotri svaku primedbu koja bi se pojavila u njegovim mislima. Ustanovio je da teškoće nestaju kao magla pred zracima Sunca. Posle pet godina provedenih u ovom istraživanju, postao je potpuno uveren u pravilnost stvorenih zaključaka.
Dužnost da i drugima objavi ono što misli da je jasno učenje Pisma, nametala se novom silinom. Rekao je: »Dok sam se bavio svojim poslovima, stalno mi je odzvanjalo u ušima: ‘Idi, i kaži svetu u kakvoj se opasnosti nalazi!’ Sledeći tekst stalno mi se vraćao u sećanje: ‘Kada rečem bezbožniku: bezbožniče, poginućeš, a ti ne progovoriš i ne opomeneš bezbožnika da se prođe puta svojega; taj će bezbožnik poginuti za svoje bezakonje, ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke. Ako li ti opomeneš bezbožnika da se vrati sa svoga puta, a on se ne vrati sa svoga puta, on će poginuti za svoje bezakonje, a ti ćeš sačuvati dušu svoju.’ (Jezekilj 33,8.9) Osećao sam da bi se mnoštvo bezakonika pokajalo kada bismo ih delotvorno opomenuli, ali i da bi njihova krv mogla biti tražena iz moje ruke, ukoliko ih ne opomenemo. » (Bliss, p. 92)
Svoje mišljenje počeo je da iznosi u užem krugu kada bi mu se za to ukazala prilika, moleći se da i neki propovednik oseti njihovu snagu i da se posveti njihovom širenju. Međutim, nije se mogao osloboditi uverenja da mu je poverena lična odgovornost da objavljuje vest opomene. Stalno su ga progonile reči: »Idi i kaži to svetu; njihovu krv ću iskati iz tvoje ruke!« Čekao je još devet godina, ali je teret odgovornosti teško pritiskao njegovu dušu, sve dok 1831. godine nije prvi put objavio razloge svoga uverenja.
Kao što je Jelisije bio pozvan, dok je u polju išao za volovima, da preuzme plašt posvećenja proročkoj službi, tako je i Vilijam Miler bio pozvan da ostavi svoj plug i da ljudima objavi tajne Božjega carstva. Sa strepnjom je otpočeo svoj rad, vodeći svoje slušaoce, korak po korak, kroz proročka razdoblja sve do drugog Hristovog dolaska. Svaki napor donosio mu je i novu snagu i hrabrost dok je zapažao nepodeljeno interesovanje kojim su bile dočekivane njegove reči.
Miler je tek na nagovaranje svoje braće, u čijim je rečima prepoznavao Božji glas, pristao da javno objavi svoje poglede. Bilo mu je već pedesetak godina, i nije bio naviknut da javno govori, bio je opterećen svešću da nije pripremljen za delo koje mu predstoji. Međutim, od samog početka njegov rad na spasavanju duša bio je blagoslovljen na poseban način. Njegovo prvo predavanje izazvalo je versko probuđenje koje je, osim dve osobe, dovelo do obraćenja trinaest porodica. Odmah je dobio pozive da govori u drugim mestima, a u skoro svakom mestu njegov rad dovodio je do oživljavanja Božjeg dela. Grešnici su se obraćali, hrišćani pokretani na veće posvećenje, a deisti i nevernici pozivani da priznaju verodostojnost istine i biblijske religije. O njegovom radu svedočili su oni s kojima je radio: »On je imao uspeha kod onih na koje drugi nisu uspevali da utiču!« (Isto, p. 138) Njegovo propovedanje imalo je cilj da zainteresuje javnost za velike verske istine i zaustavi prodor sve veće svetovnosti i senzualnosti u tadašnje društvo.
Skoro u svakom mestu bilo je po nekoliko desetina, u nekim i po nekoliko stotina obraćenja, što je bilo rezultat njegovog propovedanja. Protestantske crkve svih denominacija u mnogim mestima otvarale su mu svoja vrata, a pozivi na rad stizali su obično od propovednika raznih crkava. Njegovo pravilo je glasilo da ne radi ni u jednom mestu u koje nije pozvan, ali uskoro se našao u položaju da ne može da odgovori ni na polovinu poziva koji su mu bili upućivani sa svih strana. Mnogi, koji se nisu slagali s njegovim mišljenjem o tačnom predviđanju vremena Hristovog dolaska, bili su osvedočeni u blizinu Njegovog dolaska i u neophodnost pripreme za njega. U nekim velikim gradovima njegove propovedi ostavljale su snažan utisak. Prodavci alkoholnih pića napuštali su svoj posao i svoje trgovine pretvarali u mesta za okupljanje, zatvarane su kockarnice, nevernici, deisti, univerzalisti, pa čak i najgori razvratnici su se menjali, iako neki među njima godinama nisu ušli u crkvu. Različite Crkve u raznim gradskim četvrtima, u skoro svako doba, organizovale su molitvene sastanke, a poslovni ljudi okupljali su se oko podneva da se mole i slave Boga. To nije bilo nikakvo nastrano uzbuđenje, već su misli ljudi bile prožete nekim sveobuhvatnim svečanim raspoloženjem. Ugledajući se na rane reformatore, trudio se da osvedoči um ljudi i probudi njihovu savest umesto da samo pokrene njihova osećanja.
Miler je od Baptističke crkve, čiji je bio vernik, godine 1833. dobio ovlašćenje da propoveda. Veliki broj propovednika njegove Crkve odobravao je njegov rad, i upravo je ohrabren tim njihovim formalnim odobravanjem nastavio svoje delovanje. Stalno je putovao i propovedao, iako je njegovo delovanje bilo uglavnom ograničeno na države Nove Engleske i Srednjeg zapada. Godinama je sve svoje izdatke pokrivao iz svoga džepa, a ni kasnije nikada nije dobijao dovoljno da pokrije putne troškove do mesta u koja je bivao pozvan. Njegov javni rad, nije mu donosio materijalnu korist, ali je zato veoma opterećivao njegov imetak, koji se tokom njegovog života postepeno smanjivao. Bio je otac brojne porodice, ali, pošto su svi bili štedljivi i marljivi, porodično imanaje bilo je dovoljno i za njihovo i njegovo izdržavanje.
Godine 1833, dve godine pošto je Miler započeo javno objavljivanje svedočanstva o Hristovom skorom dolasku, pojavio se poslednji znak koji je Spasitelj obećao kao dokaz blizine svog Drugog dolaska. Isus je sam rekao: »I zvezde će s neba spasti.« (Matej 24,29) Apostol Jovan izjavljuje u Otkrivenju, gledajući u viđenju prizore koji najavljuju dan Gospodnji: »I zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje pupke svoje kada je veliki vetar zaljulja.« (Otkrivenje 6,13) Ovo proročanstvo je dobilo svoje izrazito i neobično ispunjenje 13. novembra 1833. godine u velikom meteoritskom pljusku. To je bio veličanstven primer padanja zvezda kakav istorija do tada nije zabeležuila. »Ceo nebeski svod iznad Sjedinjenih Država nalazio se satima u stanju ognjene uskomešanosti. Nijednu nebesku pojavu, koja je ikada primećena u ovoj zemlji, otkako je prvi put bila naseljena, nisu posmatrali s takvim divljenjem pripadnici jednog dela društva, i sa tako mnogo užasa i straha pripadnici drugog.« »Njena veličanstvenost i strašna lepota i sada mnogima lebdi pred očima… Nikada kišne kapi nisu padale gušće od tih meteora koji su se rojili prema zemlji; na istoku, zapadu, severu i jugu, svuda je isto bilo. Jednom rečju, izgledalo je kao da je celo nebo u pokretu… Prizor, opisan u novinama profesora Silimana (Professor Siliman’s Journal), bio je viđen po celoj Severnoj Americi… Od dva sata pa sve do belog dana, dok je nebo bilo savršeno mirno i vedro, neprekidna igra sjajnih svetlećih tela nastavljala se po celom nebu.« (R.M.Devens, American Progress; ili, The Great Event of the Greatest Century, ch. 28, pars. 1-5)
»Nijedan jezik, zaista, ne može da opiše sjaj tog veličanstvenog prizora… niko, osim onih koji su ga videli, ne može da stvori odgovarajuću sliku njegove nadzemaljske lepote. Izgledalo je kao da se celo zvezdano nebo prikupilo na jednom mestu u blizini zenita, a onda je istovremeno brzinom munje krenulo prema svim delovima horizonta; ne icrpljujući se – hiljade su munjevito letele tragom hiljada, kao da su stvorene za ovu priliku.« (F. Reed, u The Christian Advocate and Journal, 13. decembar 1833) »Nije mogla biti zamišljena tačnija slika stabla smokve koje odbacuje svoje plodove pod udarima snažnog vetra.« (»The Old Countryman« u portlandskom Evening Advertiser, 26. novembra 1833)
U njujorškom časopisu Journal of Commerce od 14. novembra 1833. godine pojavio se dugačak članak o ovom neobičnom fenomenu: »Pretpostavljam da nijedan filozof ili naučnik nije opisao ili zabeležio događaj sličan onome koji se dogodio juče pred jutro. Prorok ga je tačno predskazao pre osam stotina godina, ukoliko bismo bili u neprilici da pomislimo da padanje zvezda znači samo padanje zvezda… i to na jedan jedini način na koji možemo biti doslovno verodostojni.«
Tako se ispunio poslednji od onih znakova Njegovog dolaska, na koje je Isus želeo da obrati pažnju svojih učenika: »Tako i vi, kad vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata.« (Matej 24,33) Jovan posle tih znakova, posmatra, kao sledeći događaj, kako se nebesa savijaju kao knjiga, dok se zemlja trese, planine i ostrva pomeraju sa svojih mesta, a bezakonici užasnuto pokušavaju da pobegnu iz blizine Sina čovečjeg (Otkrivenje 6, 12-17).
Mnogi koji su posmatrali padanje zvezda gledali su taj događaj kao najavu suda koji dolazi, »kao strašni simbol, sigurnog preteču, milostivi predznak velikog i strašnog dana.« (The Old Countryman u portlandskom Evening Advertiser od 26. novembra 1833. godine). Tako je pažnja ljudi bila usmerena na ispunjenje proročanstava, dok su mnogi su bili pokrenuti da poslušaju opomenu povezanu s drugim dolaskom.
Godine 1840. drugo značajno ispunjenje proročanstva pobudilo je široko zanimanje. Dve godine pre toga, Džosaja Lič, jedan od istaknutih propovednika koji su najavljivali drugi Hristov dolazak, objavio je tumačenje teksta iz 9. poglavlja Knjige Otkrivenja, nagoveštavajući propast Otomanskog carstva. Prema njegovim proračunima, ta velesila trebalo je da propadne »godine 1840. posle Hrista, negde u mesecu avgustu«. Svega nekoliko dana pre ispunjenja proročanstva on je napisao: »Uzimajući da se prvo razdoblje od 150 godina tačno navršilo pre nego što je Deakozes (Konstantin XI- prim. prev) po odobrenju Turaka stupio na presto, a da je razdoblje od 391 godine i petnaest dana započelo završetkom prvog razdoblja, onda će se ono završiti 11. avgusta 1840. godine, kada se može očekivati da će otomanska sila u Konstantinopolju propasti. To će se, verujem, zaista i dogoditi.« (Josiah Litch, u Signs of the Times, i Expositor of Prophecy, 1. avgust 1840)
Turska je, i upravo u navedeno vreme, preko svoga poslanika, prihvatila zaštitu ujedinjenih evropskih sila, i na taj način stavila sebe pod kontrolu hrišćanskih naroda. Ovaj događaj predstavljao je tačno ispunjenje proročanstva. Kada je sve ovo postalo poznato, mnogi ljudi shvatili su pravilnost načela tumačenja proročanstava koje su prihvatili Miler i njegovi saradnici, a pokret čekalaca Hristovog dolaska dobio je novi, snažan zamah. Obrazovani i uticajni ljudi pridružili su se Mileru, i u propovedanju i u objavljivanju vesti preko štampe, tako da se od 1840. do 1844. njegovo delo naglo proširilo.
Vilijam Miler imao je izvanredne mentalne sposobnosti, izgrađene razmišljanjem i proučavanjem, a sam je tome dodao i nebesku mudrost kada se povezao s Izvorom mudrosti. Bio je to čovek visokih vrednosti, koji je budio poštovanje i sticao ugled u svakoj sredini koja je cenila ljude poštenog karaktera i moralne neporočnosti. Sjedinjujući istinsku dobrotu srca sa hrišćanskom poniznošću i samosavlađivanjem, bio je pažljiv i ljubazan prema svima, spreman da sasluša mišljenje drugih i oceni vrednost njihovih dokaza. Bez strasti i uzbuđenja ocenjivao je svaku nauku i teoriju u skladu sa merilima Božje Reči, a njegovo zdravo rasuđivanje i temeljno poznavanje Pisma osposobljavali su ga da odbaci zablude i razobliči laži.
Ipak, njegov rad nije se odvijao bez ogorčenog protivljenja. Kao i u delovanju ranijih reformatora, predstavnici velikih religija nisu blagonaklono dočekivali istine koje je objavljivao. Pošto svoje mišljenje nisu mogli dokazati Biblijom, bili su prisiljeni da pribegavaju izrekama i ljudskoj nauci i otačkoj tradiciji. Međutim, propovednici blizine Hristovog dolaska prihvatali su svedočenje Božje Reči. »Biblija i samo Biblija«, bila je njihova lozinka. Njihovi protivnici su nedostatak biblijskih dokaza nadoknađivali ismejavanjem i ruganjem. Vreme, sredstva i sposobnosti stavljani su u službu klevetanja onih čija je jedina krivica bila u tome što su radosno očekivali dolazak svoga Gospoda, što su želeli da žive svetim životom i da pozivaju i druge da se pripreme za Njegov dolazak.
Protivnici su ulagali ozbiljne napore da misli ljudi skrenu s Hristovog dolaska. Svako proučavanje proročanstava o Hristovom dolasku i kraju sveta proglašavali su grehom, nečim čega se treba stideti. Tako su pripadnici velikih religija potkopavali veru naroda u Božju Reč. Njihova nauka pretvarala je ljude u nevernike, i mnogi među vernicima uzimali su slobodu da žive u skladu sa svojim bezbožnim željama, a onda su začetnici zla sve posledice pripisivali propovednicima blizine Hristovog dolaska.
Iako je privlačio mnoštvo inteligentnih i pažljivih slušalaca koji su punili dvorane u kojima je govorio, Milerovo ime retko se pojavljivalo u verskoj štampi, osim kada bi bilo izloženo ismejavanju ili optuživanju. Ravnodušni i bezbožni, oslanjajući se na svoj položaj verskih učitelja, pribegavali su pogrdnim izrazima, niskim i bogohulnim dosetkama, u svom naporu da oklevetaju njega i njegov rad. Sedokosi čovek koji je napustio udobnost svoga doma da bi o svom trošku putovao od grada do grada, od sela do sela, neumorno nastojeći da svetu objavi svečanu opomenu o približavanju suda, bio je podsmešljivo optuživan kao fanatik, lažov i promišljeni varalica.
Ismejavanje, laži i poruge kojima su ga obasipali, izazivale su negodovanje i žaljenje čak i svetovne štampe. »Da se temi tako uzvišene veličine i tako sudbonosnih posledica pristupa s takvom lakomislenošću i prostaštvom«, govorili su svetovni ljudi, »ne znači samo igrati se osećanjima njenih predstavnika i branilaca, već izrugivati se i danu suda, ismejavati i samo Božanstvo, prezirati užase Njegove sudnice.« (Bliss, p. 183)
Začetnik svega zla pokušavao je ne samo da poništi uticaj vesti o Hristovom drugom dolasku, već da uništi i samog vesnika. Miler je biblijskim istinama praktično uticao na srca svojih slušalaca, ukoravajući ih zbog greha, rušeći njihovo samozadovoljstvo, a njegove jednostavne i prodorne reči budile su njihovo neprijateljstvo. Protivljenje koje su pripadnici Crkava pokazivali prema njegovoj vesti ohrabrivalo je niže društvene klase i na otvorenije poteze; neki neprijatelji su se zaverili da mu oduzmu život dok bude napuštao dvoranu. Međutim, sveti anđeli nalazili su se u mnoštvu, i jedan od njih, u obliku čoveka, uzeo je za ruku ovog Božjeg slugu i izveo ga u sigurnost izvan domašaja razjarenog mnoštva. Njegovo delo još nije bilo dovršeno, i zato su sotona i njegovi poslanici ostali razočarani.
Uprkos velikom protivljenju, zainteresovanost ljudi za vest o Hristovom dolasku sve više je rasla. Od desetina i stotina, skupovi čekalaca Hristovog dolaska umnožili su se na hiljade i stotine hiljada. Različite Crkve doživljavale su neočekivani priliv mnogih novih vernika, ali posle izvesnog vremena duh protivljenja okrenuo se i protiv njih, jer su Crkve počele da preduzimaju disciplinske mere protiv onih koji su prihvatali Milerove poglede. Ovaj potez od strane Crkava naveo je Milera da se prihvati pera i uputi poruku hrišćanima svih zajednica, tražeći da mu, u slučaju da je njegova nauka lažna, tekstovima iz Biblije dokažu njegove zablude.
Ovako je pisao: »Šta smo mi to uzeli da verujemo što nam Božja Reč nije naložila da verujemo, ista Božja Reč za koju kažete da je pravilo, jedino pravilo, naše vere i ponašanja? Šta smo mi to učinili čime bismo izazvali tako otrovne optužbe protiv sebe sa propovedaonica i u štampi, šta je to što je vama pružilo opravdan razlog da nas isključite iz svojih crkava i iz svoga zajedništva?« »Ako nismo u pravu, molimo vas, pokažite nam od čega se sastoji naša krivica. Pokažite nam iz Božje Reči u čemu smo u zabludi, dosta nam je ruganja, njime nas nikada nećete uveriti da smo pogrešili, jer samo Božja Reč može da promeni naše poglede. Svoje zaključke doneli smo promišljeno i sa molitvom, onako kako smo za njih našli potvrdu u Pismu.« (Isto, pp. 250.252)
Iz veka u vek opomene koje je Bog preko svojih slugu slao svetu bile su primane s istom takvom sumnjičavošću i istim neverovanjem. Kada ga je bezakonje pretpotopnih stanovnika pokrenulo da dopusti da vode potope Zemlju, Bog je prvo objavio svoju nameru da bi im pružio priliku da se vrate sa svojih zlih puteva. Stotinu i dvadeset godina u njihovim ušima odjekivao je poziv da se pokaju da se Božji gnev ne bi pokazao u njihovom uništenju. Međutim, njima je poruka izgledala kao bajka, i nisu joj poverovali. Ogrezli u bezakonju, rugali su se Božjem vesniku, olako odbacivali njegove opomene, čak su ga optuživali za drskost. Kako se jedan čovek usuđuje da ustane protiv svih velikana na Zemlji? Ako je Nojeva poruka tačna, zašto je nije verovao i prihvatio ceo svet? Tvrđenje jednog čoveka protiv mudrosti celoga sveta! Nisu želeli da poveruju opomeni, niti su hteli da potraže utočište u kovčegu!
Rugači su se pozivali na prirodne pojave – na nepromenljivo smenjivanje godišnjih doba, na plavo nebo iz koga nikada nije padala kiša, na zelena polja osvežavana nežnom noćnom rosom, i vikali: »On zaista priča samo priče!« Prezrivo su izjavljivali da je propovednik pravde samo nerazumni zanesenjak, i nastavili su da žive, još revniji u svojoj trci za uživanjima, još uporniji, nego ranije na svojim zlim putevima. Međutim, njihovo neverovanje nije sprečilo prorečeni događaj. Bog je dugo i strpljivo podnosio njihovu pokvarenost, pružao im obilne prilike za pokajanje; ali u određeno vreme Njegovi sudovi pohodili su one koji su odbacili Njegovu milost.
Hristos je najavio da će se slično neverovanje pojaviti i pred Njegov drugi dolazak. Kao što ljudi Nojevog vremena »ne osetiše dok ne dođe potop i odnese sve«, tako će, prema rečima našega Spasitelja, »biti i dolazak Sina čovečijega«. (Matej 24,39) Kada se takozvani Božji narod bude sjedinio sa svetom, živeo kao što svet živi, udruživao se sa svetom u njegovim zabranjenim zadovoljstvima, kada svetovna raskoš, postane raskoš Crkve, kada svadbena zvona budu odjekivala, a svi budu očekivali mnoge godine svetovnog blagostanja – tada će, iznenada kao što munja zasija na nebu, doći kraj njihovim blistavim vizijama i prevarnim nadama.
Kao što je Bog poslao svoga slugu da opomene svet da će doći potop, tako je poslao i svoje izabrane vesnike da objave blizinu konačnog suda. I kao što su se Nojevi savremenici smejali i pokazivali prezir prema proročanstvima propovednika pravde, tako su se u Milerove dane, čak i pripadnici takozvanog Božjeg naroda, rugali rečima opomene.
Zašto su nauka o Hristovom drugom dolasku i njeno propovedanje nailazili na takvo neprihvatanje Crkava? Zato što dolazak našeg Gospoda donosi tugu i propast bezakonicima, dok među pravednicima budi radost i nadu! Ova velika istina bila je uteha Božjim vernim sledbenicima tokom svih vekova; zašto je postala, kao i njen Autor, »kamen spoticanja« i »stena sablazni« Njegovom takozvanom narodu? Upravo je naš Gospod sam obećao svojim učenicima: »I kada otidem i pripravim vam mesto opet ću doći i uzeću vas k sebi!« (Jovan 14,3) Upravo je Spasitelj, ispunjen saučešćem, predosećajući usamljenost i tugu svojih sledbenika, dao nalog anđelima da ih uteše obećanjem da će On sam ponovo doći, isto onako kao što je otišao na Nebo. Dok su učenici stajali i napeto gledali prema nebu da još poslednjim pogledom isprate Onoga koga su toliko voleli, njihovu pažnju privukle su reči: »Ljudi Galilejci! Što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo, tako će doći kao što videste da ide na nebo!« (Dela 1,11) Ove anđeoske reči ponovno su oživele njihovu nadu. Učenici »vratiše se u Jerusalim s velikom radošću, i bejahu jednako u crkvi, hvaleći i blagosiljajući Boga.« (Luka 24,52.53) Oni se nisu radovali zato što se Isus odvojio od njih i što ih je ostavio da se sami bore s nevoljama i iskušenjima u svetu, već zbog anđeoskog obećanja da će ponovo doći.
Objavljivanje Hristovog dolaska trebalo bi danas da postane, kao što je bilo onom prilikom kada su ga anđeli najavili pastirima u Vitlejemu, dobra vest koja najavljuje veliku radost. Oni koji stvarno vole Spasitelja ne mogu drugačije nego da radosno pozdrave vest utemeljenu na Božjoj Reči da će Onaj koji je središte njihove nade u večni život ponovo doći, ali ne zato da bude vređan, prezren, i odbačen, kao prilikom svog prvog dolaska, već da u sili i slavi otkupi svoj narod. Samo oni koji ne vole svoga Spasitelja žele da On ostane daleko, i zaista nema jasnijeg dokaza da su se Crkve udaljile od Boga od ogorčenja i neprijateljstva kojim dočekuju ovu vest sa Neba!
Oni koji su prihvatili vest o ponovnom Spasiteljevom dolasku, shvatili su potrebu da se pokaju i ponize pred Bogom. Mnogi koji su se već dugo kolebali između Hrista i sveta, sada su shvatili da je došlo vreme da se opredele. »Sve što se odnosilo na večnost za njih je sada postalo neobična stvarnost; Nebo im se približilo, osetili su da su krivi pred Bogom.« (Bliss, p. 146) Hrišćani su se probudili u novi duhovni život. Osetili su da je vreme kratko i da ono što moraju da učine za svoje bližnje moraju brzo učiniti. Zemlja se povlačila, večnost je izgledala kao da se otvara pred njima, a njihova duša, sa svim što je moglo da bude uračunato u njeno besmrtno dobro ili zlo, kao da je počela da napušta sve što je prolazno. Božji Duh počivao je na njima i davao snagu njihovim ozbiljnim pozivima upućenim njihovoj braći, ali i grešnicima, da se pripreme za Gospodnji dan. Tiho svedočenje njihovog svakodnevnog života, predstavljalo je stalan ukor naizgled pobožnim i neposvećenim vernicima Crkve. Takvi nisu želeli da ih neko ometa u trci za uživanjima, u želji za sticanjem novca, u čežnji za svetovnim častima. I upravo zbog toga pojavilo se neprijateljstvo i protivljenje veri u drugi dolazak i onima koji su je objavljivali.
Protivnici su, pošto su uvideli neoborivost dokaza o proročkim razdobljima, pokušali da obeshrabre ljude i da ih navedu da prekinu proučavanje ove tematike tvrdeći da su proročanstva zapečaćena. U tome su protestanti u stopu pratili katolike. Dok je papska Crkva vernicima uskraćivala Bibliju, protestantske Crkve tvrdile su da je jedan važan deo Biblije – upravo onaj deo koji objavljuje istine za naše vreme – potpuno nerazumljiv.
Propovednici i vernici izjavljivali su da su proročanstva iz Knjige proroka Danila i Otkrivenja neshvatljive tajne. Međutim, Hristos je svoje učenike lično podsetio na reči proroka Danila koje opisuju događaje njihovog vremena, i rekao: »Koji čita da razume!« (Matej 24,15) Primedba da je Otkrivenje tajanstveno i nerazumljivo, suproti se samom naslovu knjige: »Otkrivenje Isusa Hrista koje dade njemu Bog da pokaže slugama svojim šta će skoro biti… Blago onome koji čita i onima koji slušaju reči proroštva i drže što je napisano u njemu, jer je vreme blizu.« (Otkrivenje 1,1-3)
Prorok kaže: »Blago onome koji čita«, ali ima i onih koji ne žele da čitaju i zato se blagoslov ne odnosi na njih. »I onima koji slušaju«, biće i onih koji će odbiti da slušaju sve što je povezano sa proročanstvima, blagoslov nije namenjen ni toj grupi. »I drže što je napisano u njemu«, mnogi odbijaju da poslušaju opomene i savete koji postoje u Otkrivenju, prema tome nijedan od takvih ne može da traži obećani blagoslov. Svi oni koji se rugaju proročkim temama i smeju simbolima koji su ovde tako svečano objavljeni, svi koji odbijaju da promene svoj život i da se pripreme za dolazak Sina čovečjeg, ostaće bez blagoslova.
Suočen sa svedočanstvima Nadahnuća, kako čovek sme da se usudi da tvrdi da je Otkrivenje tajna koju ljudski um ne može da shvati? To je otkrivena tajna, otvorena knjiga! Proučavanje Otkrivenja usmerava misli prema Danilovim proročanstvima, a obe knjige iznose najvažnije pouke, koje Bog upućuje ljudima, i koje se odnose na događaje koji će nastati na kraju istorije ovoga sveta.
Jovanu su bili otkriveni prizori koji imaju dubok i uzbudljiv značaj za iskustvo Crkve. On je video položaj, opasnosti, sukobe i konačno izbavljenje Božjeg naroda. Zapisao je završne poruke koje će ubrzati sazrevanje žetve zemaljske, bilo kao snopova koje će svesti u nebeske žitnice, ili pleve koja će biti uništena večnim ognjem. Otkrivene su mu teme od neizmerne važnosti, posebno za poslednju Crkvu, da bi oni koji će odbaciti zabludu i prihvatiti istinu mogli da znaju kakve im opasnosti i sukobi predstoje. Niko ne treba da ostane u tami neznanja kada je u pitanju sve ono što dolazi na Zemlju.
Zašto se, onda, pojavljuje tako široko rasprostranjeno neznanje o tako važnom delu Svetoga pisma? Zašto postoji sveopšta odbojnost prema istraživanju njegovog učenja? To je posledica dobro planiranih napora kneza tame da od ljudi sakrije sve što otkriva njegove prevare. Hristos, autor Otkrivenja, predviđajući rat koji će se voditi protiv proučavanja Otkrivenja, iz tog razloga, izriče svoj blagoslov svima onima koji će čitati, slušati i držati reči toga proročanstva.
