21. Odbačena opomena

Vilijam Miler i njegovi saradnici, propovedajući nauku o Hristovom drugom dolasku, imali su samo jedan cilj – da pokrenu ljude da se pripreme za sud. Trudili su se da u srcima formalnih hrišćana razbude istinsku nadu Crkve, da im ukažu na potrebu da steknu dublje hrišćansko iskustvo, da i neobraćene pokrenu da shvate svoju dužnost da se smesta pokaju i obrate Bogu. »Nisu ni pokušavali da ljude privuku kakvoj sekti ili verskoj grupi. Zato su delovali među pripadnicima svih grupacija i sekti, ne mešajući se u njihovu organizaciju ili red.«

»U celokupnom svom radu« – kaže sam Miler, »nikada nisam poželeo, niti samo pomislio, da osnujem neku posebnu grupu mimo postojećih crkava, ili da nekoj ukažem prednost na štetu druge. Želeo sam da budem na korist svima. Smatrajući da će se svi hrišćani radovati nadi u Hristov dolazak, i da oni koji nisu delili moje mišljenje neće zato manje voleti one koji su prihvatili ovu nauku, nisam ni pomišljao da će se ikada pojaviti potreba za odvojenim okupljanjem. Jedini moj cilj bio je da se duše obrate Bogu, da svet bude obavešten o sudu koji dolazi, i da moji sugrađani učine sve da svoja srca pripreme da bi se u miru mogli sresti sa svojim Gospodom. Većina onih koji su se obratili mojim radom pristupila je već postojećim crkvama.« (Bliss, p. 328)

Pošto je izgledalo da svojim radom utvrđuje Crkve, one su ga neko vreme blagonaklono posmatrale. Međutim, kada su propovednici i verske starešine odlučili da ustanu protiv nauke o drugom Hristovom dolasku i poželeli da suzbiju svako dalje bavljenje tom tematikom, ne samo da su govorili protiv njega s propovedaonica, već su svojim vernicima uskratili i pravo da prisustvuju propovedima o drugom dolasku ili da čak samo govore o toj nadi na sastancima u svojoj crkvi. Tako su se vernici našli u teškom položaju, ostali su zbunjeni. Voleli su svoje crkve i nisu želeli da se od njih odvajaju; ali kada su ustanovili da u njima potiskuju svedočanstvo Božje Reči, da im se uskraćuje pravo da istražuju proročanstva, osetili su da im vernost Bogu zabranjuje da se pokore. One koji su pokušavali da ućutkaju svedočanstvo Božje Reči više nisu mogli da smatraju delom Hristove crkve, »stubom i tvrđom istine«. Uverili su se da imaju opravdan razlog da se odvoje od svojih dotadašnjih Crkava. U leto 1844. godine oko pedeset hiljada vernika napustilo je svoje Crkve.

U to vreme, u većini Crkava u Sjedinjenim Američkim Državama mogla je da se zapazi izrazita promena. Već godinama, polako ali uporno, one su se sve više prilagođavale svetovnim navikama i običajima, i u skladu sa tim nastupilo je i opadanje stvarnog duhovnog života. Međutim, te godine, u skoro svim Crkvama u zemlji pokazali su se znaci iznenadnog, ali izrazitog duhovnog opadanja. Iako niko nije mogao da pronađe razlog tome, sama činjenica bila je široko zapažena i o tome se raspravljalo i u štampi i sa propovedaonica.

Na sastanku propovednika u Filadelfiji, gospodin Barns, pisac poznatog biblijskog komentara i pastor jedne od vodećih crkava u gradu, »izjavio je da radi kao propovednik već dvadeset godina i da nikada, sve do poslednje Gospodnje večere, nije obavio taj obred ne primajući u Crkvu veći ili manji broj novih vernika. Međutim, sada više nema buđenja, nema obraćenja, nema nikakvog vidljivog rastenja vernika u blagodati, i niko ne dolazi u njegovu kancelariju da razgovara o spasenju svoje duše. Povećanje poslova i blistavi izgledi u trgovini i proizvodnji kao da su izazvali i sve veće posvetovljenje vernika. Tako je to u svim Crkvama«. (Congregational Journal, 23. maj, 1844. godine)

Meseca februara iste godine, profesor Fini iz koledža u Oberlinu dao je sledeću izjavu: »Već dugo nam je poznata činjenica da su, uopšteno govoreći, protestantske Crkve u našoj zemlji ravnodušne ili neprijateljski raspoložene prema skoro svim moralnim reformama u našem vremenu. Ima i delimičnih izuzetaka, ali oni nisu dovoljni da bi se promenilo opšte činjenično stanje. Može se navesti i druga potvrđena činjenica: skoro sveopšta nespremnost da se naše Crkve obnove i probude iz sna. Duhovna ravnodušnost prožima skoro sve, i zastrašujuće je duboka, što potvrđuje i verska štampa po celoj zemlji… U velikoj meri, vernici Crkve postali su poklonici mode – pridružuju se nevernicima na zabavnim prijemima, na plesovima, na proslavama, i tako dalje… Međutim, ne treba da previše govorimo o ovoj bolnoj temi. Dovoljni su dokazi koji se gomilaju i koji nas preplavljuju, da pokažemo da Crkve uglavnom postaju žalosno izopačene. Otišle su vrlo daleko od Gospoda, a i On se povukao iz njih.«

Pisac članka u časopisu Verski teleskop (Religious Telescope) svedoči: »Nikada do sada nismo bili svedoci tako opšteg opadanja religioznosti kao što je sada slučaj. Zaista, Crkve bi se morale probuditi i potražiti uzroke ove nevolje; jer svaki koji voli Sion treba da takvo stanje smatra nevoljom. Kada se podsetimo kako su retki i vremenski udaljeni slučajevi istinskog obraćenja, kako su neuporedivo bezobzirni i tvrdovrati grešnici, skoro da nehotice uzvikujemo: ‘Zar je Gospod zaboravio da bude milostiv? Ili, zar su se već zatvorila vrata milosti?’«

Ovakvo stanje svoj pravi uzrok uvek je imalo u samoj Crkvi. Duhovna tama koja je obuzela narode, Crkve i pojedince, ne može se pripisati samovoljnom božanskom uskraćivanju blagodati, već ljudskom zanemarivanju ili odbacivanju božanskog videla. Izraziti primer istinitosti ovog tvrđenja predstavljaju zbivanja u krilu jevrejskog naroda u Isusovo vreme. Svojom odanošću svetu, svojim zaboravljanjem Boga i Njegove Reči, doprineli su da im um potamni, a srca postanu telesna i senzualna. Zato nisu mogli da shvate da je Mesija došao, pa su u svojoj oholosti i svom neverovanju odbacili Otkupitelja. Međutim, Bog ni tada jevrejskom narodu nije uskratio ni poznavanje blagoslova spasenja ni učestvovanje u njima. Međutim, oni koji su odbacili istinu izgubili su svaku želju za tim darom Neba. Oni su stvarali »od mraka svetlost, a od svetlosti mrak« sve dok svetlost koja je bila u njima nije postala tama, a koliko je samo velika bila ta tama!

Potpuno je u skladu sa sotoninim namerama da ljudi zadrže spoljašnji oblik religije, a da odbace pravi duh životodavne pobožnosti. Jevreji su, pošto su odbacili jevanđelje, nastavili da revnosno obavljaju svoje prastare obrede, da strogo čuvaju svoju nacionalnu isključivost, iako su morali da priznaju da se Božja prisutnost više ne oseća u njihovoj sredini. Danilovo proročanstvo je tako izričito objavljivalo vreme Mesijinog dolaska i tako tačno proricalo Njegovu smrt da su rabini počeli da odvraćaju ljude od njegovog proučavanja, dok konačno nisu izrekli i prokletstvo nad svima koji bi pokušali da izračunaju najavljeno vreme. U svojoj zaslepljenosti i nepokajanju, izrailjski narod proživljavao je stoleća koja su se od tada nizala, ravnodušan prema milostivoj ponudi spasenja, ne obraćajući pažnju na blagoslove jevanđelja, na svečanu i zastrašujuću opomenu koja ga je upozoravala na opasnost koju donosi odbacivanje svetlosti s Neba.

Svuda gde postoji isti uzrok pojaviće se i iste posledice. Onaj koji namerno guši svoju svest o dužnosti zato što se suproti njegovim sklonostima, konačno će izgubiti sposobnost da razlikuje istinu od zablude. Sposobnost shvatanja će potamneti, savest otupeti, srce otvrdnuti i duša će se odvojiti od Boga. Kada se poruka božanske istine odbacuje ili omalovažava, Crkvu počinje da obavija tama, vera i ljubav se hlade, a otuđenje i razdor pojavljuju. Vernici usredsređuju svoje interese i energiju na svetovne poduhvate, a grešnici postaju tvrdovrati u svom nepokajanju.

Poruka prvog anđela iz 14. poglavlja Otkrivenja najavljujući čas Božjeg suda i pozivajući ljude da se boje Boga i da Mu služe, ima cilj da one koji su se izjasnili kao pripadnici Božjeg naroda odvoji od pokvarenog uticaja sveta i da ih pokrene da uvide da se nalaze u stanju svetovnosti i otpadništva. Bog je u toj poruci uputio opomenu Crkvi, i ona bi, da je bila prihvaćena, uklonila zla koja su je odvajala od Njega. Da su vernici prihvatili poruku sa Neba, da su ponizili svoje srce pred Gospodom, da su iskreno poželeli da se pripreme da opstanu u Njegovoj prisutnosti, Božji Duh i Božja sila bi se pokazali među njima. Crkva bi ponovo dostigla blagosloveno stanje jedinstva, vere i ljubavi koje je vladalo u apostolsko doba, kada su vernici bili »jednoga srca i jedne duše«, kada su »govorili Reč Božju sa slobodom«, kada je Gospod »svakoga dana umnožavao društvo onih koji se spasavahu«. (Dela 4,32.31; 2,47)

Da su oni koji su se izjasnili kao pripadnici Božjeg naroda prihvatili svetlost koja ih je obasjala iz Njegove Reči, dostigli bi jedinstvo za koje se Hristos molio, jedinstvo koje je apostol opisao kao »jedinstvo duha u svezi mira«. »Jedno telo, jedan duh, kao što ste i pozvani u jednom nadu zvanja svojega; jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje«, zaključio je on (Efescima 4,3-5).

Takve blagoslovene rezultate doživeli su oni koji su prihvatili poruku o drugom dolasku. Oni su dolazili iz različitih Crkava, ali su oborili ograde kojima su verske zajednice pokušale da ih razdvoje, razbili su u atome njihova protivrečna verovanja, odbacili nebiblijsku nadu u zemaljsko hiljadugodišnje carstvo, ispravili svoja pogrešna gledišta o drugom Hristovom dolasku, uklonili oholost i prilagođavanje svetu, popravili učinjena zla, sjedinili svoja srca vezama bratskog zajedništva, tako da je među njima zavladala ljubav i radost. Ako je ova nauka to mogla da učini za ono malo stado koje ju je prihvatilo, učinila bi to i za sve koji bi je prigrlili.

Međutim, u većini slučajeva Crkve nisu prihvatile opomenu. Njihovi propovednici, koji bi, kao stražari »u domu Izrailjevu«, među prvima morali da otkriju znake Isusovog dolaska, propustili su da saznaju istinu ili iz izjava proroka ili na temelju znaka vremena. Kada svetovne nade i težnje ispunjavaju srce, hladi se ljubav prema Bogu i vera u Njegovu Reč, i tako, kada je nauka o drugom dolasku bila objavljena, probudila je samo njihove predrasude i ojačala njihovo neverovanje. Činjenica da su vest, u velikoj meri, propovedali obični vernici bila je isticana kao dokaz protiv nje. Kao i u stara vremena, jednostavno svedočanstvo Božje Reči bilo je dočekivano pitanjem: »Verova li ga ko od knezova ili fariseja?« Uviđajući da će vrlo teško uspevati da pobiju dokaze do kojih se došlo izračunavanjem proročkih razdoblja, mnogi su govorili da ne treba proučavati proročanstva, jer su proročke knjige zapečaćene i da se zato ne mogu razumeti. Neograničeno verujući svojim pastirima, mnogi su odbijali da čuju opomenu, a drugi, iako osvedočeni u istinu, nisu se usuđivali da je priznaju iz straha da će biti »isključeni iz sinagoge«. Poruka koju je Bog poslao da bi okušao i očistio Crkvu jasno je ukazala koliko je onih koji su svoju ljubav poklonili svetu umesto Hristu. Veze koje su ih povezivale sa Zemljom bile su jače od onih koje su ih spajale s Nebom. Odlučili su da poslušaju glas svetovne mudrosti i da okrenu leđa vesti istine koja je ispitivala srce.

Odbijajući poruku prvog anđela, odbacili su i sredstvo koje im je Nebo ponudilo da bi se preporodili. Prezreli su milostivog vesnika koji bi mogao ukloniti zla koja su ih odvajala od Boga, i zato su sa još većom usrdnošću okrenuli da razviju prijateljstvo sa svetom. U tome su se krili razlozi zastrašujućeg stanja svetovnosti, otpadništva i duhovne smrti koje je zavladalo u američkim Crkvama 1844. godine.

U Otkrivenju u 14. poglavlju, prvog anđela sledi drugi koji objavljuje: »Pade, pade Vavilon grad veliki, jer otrovnim vinom bluda svojega napoji sve narode.« (Otkrivenje 14,8) Pojam »Vavilon« izveden je iz imena »Babel« i označava zbrku. Upotrebljen je u Pismu da označi različite oblike lažne ili otpale religije. U Otkrivenju, u 17. poglavlju, Vavilon je predstavljen kao žena – slika koja se upotrebljava u Bibliji kao simbol Crkve, tako da moralna žena predstavlja čistu Crkvu, a nemoralna otpalu Crkvu.

Posvećen i trajan karakter odnosa koji postoji između Hrista i Njegove Crkve, u Bibliji je predstavljen bračnom zajednicom. Gospod je svoj narod sjedinio sa sobom svečanim zavetom, kojim je obećao da će mu biti Bog, dok se narod zavetovao da će pripadati Njemu i samo Njemu. Bog je izjavio: »I zaručiću te sebi do veka, zaručiću te sebi pravdom i sudom i milošću i milosrđem.« (Osija 2,19) I ponovio: »Jer sam ja muž vaš.« (Jeremija 3,14) Pavle se služi istom slikom u Novom zavetu i kaže: »Jer vas obrekoh mužu jednome da devojku čistu izvedem pred Hrista.« (2. Korinćanima 11,2)

Neverstvo Crkve Hristu, kada je svoje poverenje i svoju ljubav odvratila od Njega i dozvolila da ljubav prema onome što je na svetu osvoji njenu dušu, upoređeno je s kršenjem bračnog zaveta. Greh Izrailja izražen u njegovom udaljavanju od Gospoda predstavljen je istom slikom, dok je Božja uzvišena ljubav koju je narod na taj način prezreo, ovako dirljivo opisana: »Zakleh ti se i učinih veru s tobom, govori Gospod Gospod, i ti posta moja.« »I beše vrlo lepa i prispe do carstva. I raziđe se glas o tebi po narodima radi lepote tvoje, jer beše savršena krasotom svojom, koju metnuh na te, govori Gospod Gospod… Ali se ti osloni na lepotu svoju i pokvari se s glasa svojega.« »Doista, kao što žena izneveri druga svojega, tako izneveriste mene, dome Izrailjev, veli Gospod.« »Nego kao žena preljubočinica, koja mesto muža svojega prima druge.« (Jezekilj 16,8.13-15; Jeremija 3,20; Jezekilj 16,32)

U Novom zavetu, slične reči upućene su takozvanim hrišćanima kojima je više stalo do prijateljstva sa svetom nego do Božje naklonosti. Apostol Jakov kaže: »Preljubočinci i preljubočinice, ne znate li da je prijateljstvo ovoga sveta neprijateljstvo Bogu? Jer koji hoće svetu prijatelj da bude neprijatelj Božji postaje.« (Jakov 4,4)

Žena (Vavilon) iz 17. glave Otkrivenja opisana je kao »obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i kamenjem dragim i biserom i imaše čašu zlatnu u ruci svojoj punu mrzosti i poganštine bluda svojega; i na čelu njezinu napisano ime: tajna, Vavilon veliki, mati bludnicama«. Prorok kaže: »I videh ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih.« Kasnije je dato objašnjenje da je Vavilon »grad veliki, koji imaše carstvo nad carevima zemaljskim«. (Otkrivenje 17,4-6.18) Rim je sila koja je tokom mnogih stoleća imala despotsku vlast nad hrišćanskim monarsima. Purpurna i skerletna boja, zlato, dragoceno kamenje i biseri, živo slikaju veličanstvenost i više nego carsku raskoš ohole rimske stolice. I nijedna druga sila ne može da bude tako verodostojno opisana slikom »pijana od krvi svetaca« kao Crkva koja je surovo progonila Hristove sledbenike. Vavilon je optužen i za greh nelegalne veze »s carevima zemaljskim«. Jevrejska crkva je udaljavanjem od Gospoda i ujedinjavanjem sa neznabošcima, postala bludnica; Rim je, izopačujući se na sličan način, tražeći podršku svetovnih sila, navukao na sebe sličnu osudu.

Za Vavilon je rečeno da je »mati bludnicama«. Njenim »kćerima« svakako su simbolički nazvane Crkve koje su prihvatile njenu nauku i tradiciju, koje su sledile njen primer i bile spremne da žrtvuju istinu i Božju naklonost da bi sklopile nazakoniti savez sa svetom. Poruka iz 14. poglavlja Otkrivenja, koja najavljuje pad Vavilona mora da bude primenjena na verske zajednice koje su u početku bile neporočne, a posle su se pokvarile. Pošto se ova poruka objavljuje posle upozorenja o sudu, svakako će se propovedati u poslednje dane, i zato se ne može odnositi isključivo na Rimsku crkvu, jer se ta Crkva već stolećima nalazi u stanju otpada. Osim toga, u osamnaestom poglavlju Otkrivenja upućen je Božjem narodu poziv da izađe iz Vavilona. Prema tom tekstu, mnogi pripadnici Božjeg naroda još i sada se nalaze u Vavilonu. U kojim se verskim zajednicama sada nalazi pretežna većina Hristovih sledbenika? Nesumnjivo, u različitim Crkvama koje ispovedaju protestantsku veru! U vreme svoga nastanka, ove Crkve su dostojanstveno stale na stranu Boga i istine, a Njegov blagoslov počivao je na njima. Čak je i neverni svet bio prisiljen da prizna blagoslovene posledice prihvatanja evanđeoskih načela, kao što ističu reči proroka upućene Izrailju: »I razide se glas o tebi po narodima radi lepote tvoje; jer beše savršena krasotom mojom, koju metnuh na te, govori Gospod Gospod.« Međutim, one su pale na istoj želji koja se pokazala u prokletstvu i propasti Izrailja – na želji da imitiraju običaje bezbožnika i neguju prijateljstvo s njima. »Ali se ti osloni na lepotu svoju, i pokvari se s glasa svojega, te si prosipala blud svoj svakome koji prolažaše!« (Jezekilj 16,14.15)

Mnoge protestantske Crkve, sklapanjem bezakoničkih veza »s carevima zemaljskim«, slede primer Rima, jer neke državne Crkve to čine svojom povezanošću sa svetovnim vlastima, a druge traženjem naklonosti sveta. Pojam »Vavilon« – zbrka, može se sasvim prikladno primeniti na te verske zajednice, od kojih svaka tvrdi da svoju nauku crpi iz Biblije, iako su beznadežno podeljene na skoro bezbrojne sekte, sa oštro suprotstavljenim verovanjima i teorijama.

Osim grešnog sjedinjavanja sa svetom, Crkve koje su se odvojile od Rima pokazuju i njegove druge karakteristike.

Jedno rimokatoličko delo kaže da »ukoliko je Rimska crkva ikada bila kriva za idolopoklonstvo u svom odnosu prema svecima, njena kćerka, Anglikanska crkva, kriva je za isto delo, jer ima deset crkava posvećenih Mariji na jednu koja je posvećena Isusu«. (Richard Challoner, The Catholic Christian Instructed, Preface, pp. 21.22)

Doktor Hopkins, u svom delu »Studija o milenijumu« izjavljuje: »Nemamo nikakav razlog da smatramo da su antihrišćanski duh i običaji ograničeni na Crkvu koja se sada naziva Rimskom. Protestantske crkve imaju u sebi mnogo onoga što bi se moglo nazvati antihrišćanskim i daleko su od toga da su potpuno reformisane od… oslobođene pokvarenosti i bezbožnosti.« (Samuel Hopkins, Works, vol. 2, p. 328)

Govoreći o odvajanju Prezviterijanske crkve od Rima, dr Gatri piše: »Pre tri stotine godina, naša Crkva, sa otvorenom Biblijom na svojoj zastavi i lozinkom ‘Pretražujte Pisma’ na usnama izašla je kroz vrata Rima.« A posle toga postavlja značajno pitanje: »Da li je čista izašla iz Vavilona?« (Thomas Guthrie, The Gospel in Ezekiel, p. 237)

Spurdžon kaže: »Anglikanska crkva izgleda kao da je potpuno izjedena sakramentalizmom; dok je nonkonformizam u isto tolikoj meri izrešetan filozofskim bezverjem. Oni o kojima smo imali bolje mišljenje, jedni za drugima, napuštaju temelje vere. Verujem da je i samo srce Engleske potpuno zaraženo prokletim neverništvom koje se usuđuje da i dalje izlazi na propovedaonicu i da se naziva hrišćanstvom.«

Gde se krije početak ovog velikog otpada? Gde se Crkva prvi put udaljila od jednostavnosti jevanđelja? Prilagođavajući se neznabožačkim običajima da bi neznabošcima olakšala da prihvate hrišćanstvo! Apostol Pavle je izjavio da se već u njegovim danima »radi tajna bezakonja«. (2. Solunjanima 2,7) Za života apostola Crkva je ostala uglavnom čista. Međutim, »pri kraju drugog stoleća većina crkava poprimila je novi oblik; nestalo je prvobitne jednostavnosti, i neosetno, dok su se stari učenici polako povlačili u svoje grobove, njihova deca, zajedno s novoobraćenima… preuzela su vlast i preoblikovala delo«. (Robert Robinson, Ecclesiastical Researches, ch. 6, par. 17, p. 51) U naporima da se pridobije što više pristalica, uzvišena merila hrišćanske vere su bila snižena, i kao posledica »plima neznaboštva preplavila je Crkvu, donoseći sa sobom svoje običaje, navike i idole«. (Gavazzi, Lectures, p. 278) Kada je hrišćanstvo osiguralo naklonost svetovnih vladara, mnoštvo ga je prividno prihvatilo; ali, iako su naizgled postali hrišćani, mnogi među njima su »stvarno ostali neznabošci, jer su i dalje potajno obožavali svoje idole« (Isto, p. 278).

Zar se isti ovaj proces nije ponovio u skoro svakoj Crkvi koja sebe naziva protestantskom? Kada su osnivači, ljudi prožeti istinskim duhom reforme, otišli na počinak, pojavili su se njihovi potomci i »preoblikovali delo«. Dok su se držali verovanja svojih otaca i odbijali da prihvate bilo koju istinu koja je prelazila njihov vidokrug, sledbenici reformatora veoma su se udaljili od njihovog primera skromnosti, požrtvovanja i odricanja od sveta. Tako je nestalo “prvobitne jednostavnosti”. Plima svetovnosti preplavila je Crkvu, donoseći »sa sobom svoje običaje, navike i idole«.

Na žalost, do koje se mere među takozvanim Hristovim sledbenicima sada gaji to prijateljstvo sa svetom, koje se izrodilo u »neprijateljstvo prema Bogu«? Koliko su se velike Crkve u celom hrišćanstvu udaljile od biblijskih merila poniznosti, samoodricanja, jednostavnosti i pobožnosti? Džon Vesli je, govoreći o pravilnoj upotrebi novca, rekao: »Ne rasipajte uzalud nijedan deo ovog tako dragocenog dara samo zato da biste zadovoljili želju očiju za suvišnom ili skupom odećom, ili za nepotrebnim ukrasima. Ne rasipajte uzalud nijedan njegov deo na posebno ukrašavanje svojih domova; na nepotrebni ili skupi nameštaj; na skupe slike, platna, ulepšavanje… Ne trošite ništa na zadovoljavanje ponosa života, da biste zadobili divljenje ili hvalu ljudi… ‘Sve dok budeš ugađao sebi, ljudi će te slaviti!’ (Psalam 49,18) Sve dok se budeš ‘odevao u skerlet i svilu’, sve dok budeš živeo ‘gospodski svaki dan’ (Luka 16,19), nema nikakve sumnje da će mnogi uzdizati eleganciju tvoga ukusa, tvoju velikodušnost i gostoljublje. Međutim, nemoj tako skupo plaćati njihovo odobravanje! Radije se zadovolji čašću koja dolazi od Boga.« (Wesley, Works, Sermon 50, »The Use of Money«) Ipak, u mnogim Crkvama našega vremena ovaj savet je zanemaren.

Ispovedanje neke religije postalo je popularno u svetu. Vladari, političari, pravnici, lekari, trgovci, pristupaju Crkvi da bi osigurali ugled i poverenje u društvu, i da bi unapredili svoje svetovne interese. Trude se, u stvari, da pod plaštem religije prikriju sve svoje nezakonite poslovne poteze. Različite verske zajednice, ojačane bogatstvom i uticajem tih pokrštenih svetovnih ljudi, dobijaju tako još bolju priliku da steknu popularnost i pridobiju pokrovitelje. Sjajne crkve, ukrašene na najraskošniji način, podižu se u najprometnijim avenijama. Okupljeni vernici pojavljuju se u skupoj i modernoj odeći. Talentovani propovednici dobijaju visoke plate da zabavljaju i privlače narod. Njihove propovedi ne smeju da žigošu omiljene grehe, već moraju biti uglađene i ugodne ušima savremenih slušalaca. Ovi savremeni grešnici upisani su u crkvene knjige, a moderni gresi su prikriveni pod plaštem pobožnosti.

Raspravljajući o sadašnjem odnosu takozvanih hrišćana prema svetu, jedan vodeći svetovni časopis kaže: »Crkva se neosetno pokorila duhu vremena i prilagodila svoje oblike bogosluženja savremenim zahtevima.« I zaista, sve što bi moglo pomoći u naporu da religija postane privlačnija, Crkva sada upotrebljava kao svoje oruđe.« Neki pisac u njujorškom časopisu Independent ovako opisuje stanje u metodizmu: »Granica odvajanja između pobožnih i nereligioznih ljudi izbledela je i postala nejasna, a revnosni ljudi sa obe strane trude se da izbrišu svaku razliku između svog načina ponašanja i zabavljanja.« »Popularnost religije neizmerno je doprinela da se poveća broj onih koji bi želeli da iskoriste njene prednosti ne ispunjavajući časno njene obaveze.«

Hauard Krozbi kaže: »Veoma nas zabrinjava kada vidimo da Hristova crkva tako slabo ostvaruje planove svoga Gospoda. Isto onako kao što su stari Jevreji dozvolili da bliski dodiri sa idolopokloničkim narodima udalje njihova srca od Boga… i Isusova crkva sada, sklapajući nedozvoljene veze s neverničkim svetom, odustajući od božanskih pravila stvarnog života, odajući se opasnim, iako često ugodnim, običajima nehrišćanskog društva, iznoseći razloge i donoseći zaključke strane Božjim otkrivenjima, neposredno se protivi svakom rastenju u blagodati.« (The Healthy Christian: An Apeal to the Church, pp. 141.142)

U ovoj poplavi svetovnosti i trke za uživanjima, samoodricanje radi Hrista skoro potpuno se izgubilo. »Neki ljudi i žene koji su sada aktivni u životu naših crkava bili su kao deca vaspitani da podnose žrtve da bi se osposobili da učine ili daju nešto za Hrista.« Međutim, »ako se sada prikupljaju sredstva… nikoga ne smete pozvati da priloži. O, ne! Priredite sajam, priredbu, veselo veče, rasprodaju starih stvari ili pripremite neku zakusku – bilo šta samo da zabavite ljude.«

Guverner Vašbern iz Viskonsina u svojoj godišnjoj besedi, održanoj 9. januara 1873. godine, dao je sledeću izjavu: »Izgleda da su nam potrebni neki zakoni da raspustimo škole u kojima se školuju kockari. One se sreću na sve strane. Čak se i Crkva (nenamerno, svakako) ponekad nalazi u položaju da obavlja sotonino delo. Dobrotvorni koncerti, dobrotvorni poduhvati i ždrebanja, ponekad s namerom da se pomognu verski i dobrotvorni ciljevi, ali često i s manje vrednim namerama, lutrije, nagradni paketi i tako dalje, sve su to sredstva za dobijanje novca bez davanja protivvrednosti. Ništa tako ne izopačuje niti opija, posebno mlade, kao što je sticanje novca ili imanja bez ulaganja truda. Ako časni ljudi, uključeni u te igre na sreću, umiruju svoju savest mišlju da će ta sredstva biti utrošena u dobre svrhe, onda nije čudo da se i mladi ljudi u našoj državi tako često odaju navikama, koje se skoro sigurno stvaraju igranjem uzbudljivih hazardnih igara.«

Duh usaglašavanja sa svetom prodire u crkve širom hrišćanstva. Robert Etkins, u propovedi koju je održao u Londonu, daje mračnu sliku niskog duhovnog stanja koje preovladava u Engleskoj: »Istinskih pravednika je sve manje na Zemlji i niko to ne uzima k srcu. Takozvani religiozni ljudi današnjeg vremena, pripadnici svih Crkava, vole svet, usaglašavaju se sa svetom, uživaju u ličnoj udobnosti, čeznu za poštovanjem. Iako su pozvani da stradaju sa Hristom, nisu u stanju da podnesu čak ni ukor… Otpad, otpad, otpad, kao da stoji uklesano iznad ulaza u svaku crkvu; ali, kada bi vernici to znali, kada bi to osećali, bilo bi neke nade; međutim, nažalost, oni uzvikuju: bogati smo, i obogatili smo se i ništa ne potrebujemo!« (Second Advent Library, tract No 39)

Vavilon je optužen za veliki greh da je »otrovnim vinom bluda svojega napojio sve narode«. Tu čašu opojnog pića koju on nudi svetu predstavljaju lažne nauke koje je sam prihvatio kao posledicu svoje nezakonite veze s velikanima ovoga sveta. Prijateljstvo sa svetom je pokvarilo njegovu veru, a i on sa svoje strane širi štetan uticaj na svet propovedajući nauke koje se protive najjasnijim izjavama Svetog pisma.

Rim je Bibliju uskratio narodu i od svih ljudi zahteva da prihvate njegovu nauku umesto njene. Reformcija je imala zadatak da ljudima vrati Božju Reč, ali zar nije i više nego istinito da se u Crkvama našeg vremena ljudima govori da svoju veru temelje na verovanjima i učenjima svoje Crkve umesto na Bibliji? Čarls Bičer je ovako opisao stanje u protestantskim Crkvama: »Oni se ustručavaju od bilo koje oštre reči protiv kreda, odnosno dogmi, sa istom onom osetljivošću kojom bi se sveti oci ustručavali od oštre reči protiv sve većeg obožavanja svetaca i mučenika koje su podupirali… Protestanske evangeličke zajednice tako su vezale ruke jedna drugoj, a i same sebi, da među svima njima niko ne može da postane propovednik, bilo gde, ukoliko ne prihvati još neku knjigu osim Biblije… Nema ništa izmišljenoga u izjavi da moć dogmi sada počinje da zabranjuje Bibliju isto onako stvarno kao što je to Rim činio, ali na mnogo lukaviji način.« (Propoved »The Bible a Sufficient Creed«, održana u Fort Wayne, Indiana, 22. februara 1846)

Kada verni učitelji objašnjavaju Božju Reč, odmah se podižu učeni ljudi, propovednici koji tvrde da razumeju Pisma, i proglašavaju zdravu nauku jeretičkom da bi na taj način odvratili od istine one koji je traže. Da svet nije tako beznadežno otrovan vavilonskim vinom, zar se mnoštvo ljudi ne bi osvedočilo i obratilo jasnim, nedvosmislenim istinama Božje Reči? Međutim, u oblasti religije vladaju takva zbrka i nesklad da ljudi više ne znaju šta da prihvate kao istinu. Odgovornost za greh nepokajanja sveta zaista leži na Crkvama!

Druga anđeoska poruka iz 14. poglavlja Otkrivenja prvi put je bila objavljena u leto 1844. godine i ona je tada mogla da bude neposredno primenjena na Crkve u Sjedinjenim Državama u kojima je opomena o sudu bila najšire objavljena i istovremeno najšire odbačena, i u kojima je duhovno stanje najbrže opadalo. Međutim, poruka drugog anđela nije se potpuno ispunila 1844. godine. Crkve su tada doživele svoj moralni pad kao posledicu odbacivanja istine o drugom dolasku, ali taj pad nije bio potpun. Kada su nastavile da odbacuju posebne istine za svoje vreme počele su da padaju sve dublje i dublje. Ipak, još nije moglo da se kaže »Pade, pade Vavilon, grad veliki, jer otrovnim vinom bluda svojega napoji sve narode!« Vavilon još nije uspevao da napoji sve narode. Duh usklađivanja sa svetom i ravnodušnosti prema istinama koje predstavljaju probni kamen našeg vremena postoji i sve više se širi u Crkvama protestantskog usmerenja po svim hrišćanskim zemljama, iako su i te Crkve obuhvaćene svečanom i strašnom optužbom drugog anđela. Međutim, delo otpada još nije dostiglo svoj vrhunac.

Biblija tvrdi da će pre dolaska našeg Gospoda, sotona delovati »sa svakom silom i znacima i lažnim čudesima i sa svakom prevarom nepravde«, i da će oni »koji ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli« biti ostavljeni da osete »silu prevare i da veruju laži«. (2. Solunjanima 2,9-11) Tek kada nastane takvo stanje, tek kada u celom hrišćanstvu bude uspostavljeno potpuno jedinstvo Crkava sa svetom, tek tada će pad Vavilona biti potpun. Promena je progresivna, a savršeno ispunjenje proročanstva iz Otkrivenja 14,8. predstoji tek u budućnosti.

Uprkos duhovnoj tami i otuđenju od Boga koje postoji u Crkvama koje sačinjavaju Vavilon, mnoštvo Hristovih pravih sledbenika se i dalje nalazi u tim zajednicama. U njima ima mnogo ljudi koji nikada nisu čuli za svečane istine za naše vreme. Mnogi su nezadovoljni svojim sadašnjim duhovnim stanjem i čeznu za jasnijom svetlošću. Oni uzaludno traže Hristov lik u Crkvama u kojima se nalaze. Kako se te zajednice sve više budu udaljavale od istine, kako se sve više budu povezivale sa svetom, razlika između ove dve grupe povećavaće se i konačno dovesti do razdvajanja. Doći će vreme kada oni koji vole Boga iznad svega, više neće moći da ostanu povezani sa onima koji »više mare za slasti nego za Boga, koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli«. (2. Timotiju 3,4.5)

Otkrivenje u 18. poglavlju ukazuje na vreme kada će, zbog odbacivanja trostruke anđeoske vesti iz Otkrivenja 14,6-12, Crkva u potpunosti dospeti u položaj prorečen porukom drugog anđela i kada će pripadnici Božjeg naroda koji se još nalaze u Vavilonu biti pozvani da se odvoje iz zajedništva s njim. Ta poruka biće poslednja vest koja će ikada biti objavljena svetu, i ona će obaviti svoje delo. Kada oni »koji ne verovaše istini, nego voleše nepravdu« (2. Solunjanima 2,12), budu prepušteni čarima velike obmane da veruju laži, onda će svetlost istine obasjati one koji će otvoriti svoje srce da je prime i tada će sva Gospodnja deca, koja su ostala u Vavilonu, poslušati poziv: »Iziđite iz nje, narode moj!« (Otkrivenje 18,4)