23. Šta je Svetilište?

Biblijski tekst koji je više od svih ostalih postao temelj i središnji stub vere u drugi Hristov dolazak glasi: »Do dve hiljade i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti.« (Danilo 8,14) Ove reči bile su poznate svima koji su verovali u skori Gospodnji dolazak. Usne hiljada vernika ponavljale su ovo proročanstvo kao lozinku svoje vere. Svi su verovali da od događaja spomenutih u tom proročanstvu zavisi ostvarenje njihovih najsjajnijih očekivanja i najdražih nada. Bilo im je pokazano da se ti proročki dani završavaju u jesen 1844. godine. Zajedno sa svim ostalim pripadnicima hrišćanskog sveta, čekaoci Hristovog dolaska tada su verovali da Zemlja, ili neki njen deo, predstavlja Svetilište. Mislili su da čišćenje Svetilišta znači čišćenje Zemlje ognjem poslednjeg velikog dana i da će se to dogoditi prilikom Hristovog drugog dolaska. Odatle je potekao zaključak da će se Hristos 1844. godine vratiti na Zemlju.

Međutim, određeno vreme je prošlo, a Gospod se nije pojavio. Vernici su bili sigurni da Gospodnja Reč ne može da izneveri, i da je njihovo tumačenje proročanstva verovatno bilo pogrešno, ali, gde se krije greška? Mnogi su odmah presekli čvor izjavljujući da se razdoblje od 2300 dana i noći ne završava 1844. godine. Nikakav dokaz za to nisu imali, osim činjenice da Hristos zaista nije došao u vreme kada su Ga očekivali. Tvrdili su da bi se Hristos sigurno vratio da čisteći Zemlju ognjem, očisti Svetilište, da se proročko razdoblje zaista završilo 1844. godine, a pošto nije došao, znači da se ti dani tada nisu ni završili.

Ako bi se prihvatio ovaj zaključak moralo bi se odbaciti prvobitno izračunavanje proročkih razdoblja. Bilo je sigurno da razdoblje od 2300 dana i noći započinje stupanjem na snagu Artakserksovog edikta o obnavljanju i izgradnji Jerusalima, u jesen 457. godine pre Hrista. Ako se taj datum uzme kao početna tačka, tada se svi prorečeni događaji savršeno uklapaju u objašnjenje toga razdoblja obeleženog u Knjizi proroka Danila 9,25-27. Šezdeset i devet sedmica, prvi deo razdoblja od 2300 godina u trajanju od 483 godine, trebalo je da dopre do Mesije, Pomazanika, pa se Hristovo krštenje i pomazanje Svetim Duhom 27. godine naše ere savršeno uklapa u sistem. Tri i po godine posle krštenja, Hristos je bio razapet, u jesen 31. godine naše ere. Sedamdeset sedmica ili 490 godina, bilo je posebno određeno jevrejskom narodu. Istekom tog razdoblja, jevrejski narod zapečatio je svoje odbacivanje Hrista progonstvom Njegovih učenika, pa su se apostoli 34. godine naše ere, okrenuli neznabošcima. Tada je završeno prvih 490 godina iz lanca od 2300 godina, a ostalo je još 1810 godina. Od 34. godine naše ere, 1810 godina dopire do 1844. godine. Anđeo je rekao: »I tada će se svetinja očistiti!« Sve navedene pojedinosti iz proročanstva do tada su se nesumnjivo ispunile u određeno vreme.

Ako ovo tumačenje bude prihvaćeno sve postaje jasno i skladno, osim što se 1844. godine nije zbio nijedan događaj, koji bi mogao da bude proglašen čišćenjem Svetilišta. Odbaciti činjenicu da se razdoblje završava u to vreme, značilo bi izazvati opštu zbrku, značilo bi odbaciti i gledišta koja su se temeljila na nesumljivo ispunjenim proročanstvima.

Međutim, Bog je ipak vodio svoj narod tokom velikog pokreta čekalaca Hristovog drugog dolaska; Njegova sila i slava pratile su ovo delo, i On svakako nije mogao da odobri da se ono završi u tami i razočarenju, da bude zlonamerno proglašeno za neko lažno i fanatičko uzbuđenje. On svakako nije mogao da ostavi svoju Reč da bude proglašena sumnjivom i nesigurnom. Iako su mnogi odbacili svoje pređašnje računanje proročkih razdoblja, a pokret, nastao na osnovu njega, proglasili neprihvatljivim, bilo je i drugih koji su bili nespremni da se odreknu onih tačaka vere i iskustva, koje su bile potvrđene Pismom i svedočenjem Božjega Duha. Verovali su da su u toku svojih istraživanja proročanstava prihvatili zdrava načela tumačenja i da im je dužnost da uzdižu istine koje su već otkrili, ali i da nastave istraživanje Pisma. U iskrenim molitvama ispitivali su svoja gledišta i proučavali Bilbiju da otkriju svoje greške. Pošto nisu uspeli da pronađu nijednu grešku u svom računanju proročkih razdoblja, počeli su pažljivije da istražuju pitanje Svetilišta.

Tokom istraživanja ustanovili su da nema nikakvog biblijskog dokaza za opšte prihvaćeno mišljenje da Zemlja predstavlja Svetilište, međutim, u Bibliji su pronašli potpuno objašnjenje pojma svetilišta, njegove prirode, mesta, i službi; svedočanstvo posvećenih pisaca je bilo tako jasno i potpuno da su sva pitanja bila objašnjena. Apostol Pavle, u svojoj Poslanici Jevrejima, kaže: »Tako i prvi zavet imaše pravdu bogomoljstva i svetinju zemaljsku. Jer skinija beše načinjena prva, u kojoj beše svećnjak i trpeza i postavljeni hlebovi, što se zove svetinja. A za drugim zavesom beše skinija, koja se zove svetinja nad svetinjama, koja imaše zlatnu kadionicu, i kovčeg zaveta okovan svuda zlatom, u kojemu beše zlatan sud s manom i palica Aronova, koja se beše omladila, i ploče zaveta. A više njega behu heruvimi slave, koji osenjavahu oltar.« (Jevrejima 9,1-5)

Svetilište o kome Pavle govori bilo je u stvari šator koji je Mojsije podigao po božanskom naređenju kao zemaljsko boravište Najvišega. »I neka mi načine svetinju da među njima nastavam« (2. Mojsijeva 25,8), glasilo je uputstvo koje je Mojsije dobio, dok je sa Bogom boravio na Gori. Izrailjci su putovali pustinjom, i šator je bio načinjen tako da su mogli da ga prenose s mesta na mesto, ali ipak predstavljao veličanstveno zdanje. Njegovi zidovi sastojali su se od uspravnih dasaka debelo presvučenih zlatom, koje su bile postavljene u ležišta od srebra, dok je krov bio načinjen od niza zavesa ili prekrivača, spoljašnji od kože, a unutrašnji od finog lana na kome su bili izvezeni likovi heruvima. Osim trema, u kome se nalazio oltar za žrtve paljenice, sam šator se sastojao od dve prostorije, nazvane svetinja i svetinja nad svetinjama, odvojene bogatom prekrasnom zavesom, dok je slična zavesa zatvarala ulaz u prvo odeljenje Svetilišta, svetinju.

U svetinji se, na južnoj strani, nalazio svećnjak, sa sedam žižaka koji su osvetljavali odeljenje neprekidno i danju i noću; na severnoj strani stajao je sto s postavljenim hlebovima; ispred zavese koja je razdvajala svetinju od svetinje nad svetinjama bio je zlatni kadioni oltar, sa kojega se mirisni oblak tamjana s molitvama Izrailja svakodnevno uzdizao prema Bogu.

U svetinji nad svetinjama stajao je kovčeg, sanduk od skupocenoga drveta presvučen zlatom, riznica sa dve kamene ploče na kojima je Bog napisao zakon Deset zapovesti. Iznad kovčega, oblikujući neku vrstu poklopca svete riznice, nalazio se presto milosti, veličanstveno umetničko delo sa dva heruvima, po jedan sa svake strane, sve izrađeno od čistoga zlata. U ovom odeljenju u Svetilištu božanska prisutnost pokazivala se u oblaku slave između heruvima.

Pošto su se Jevreji naselili u Hananu, ovo Svetilište bilo je zamenjeno Solomunovim hramom, koji je, iako trajne prirode i veći po dimenzijama, zadržao iste proporcije i bio na sličan način namešten. U ovom obliku Svetilište je postojalo, izuzev vremena kada je ležalo u ruševinama, tokom Danilovog vremena – sve dok ga nisu razorili Rimljani 70. godine posle Hrista.

Ovo je jedino Svetilište koje je ikada postojalo na Zemlji, o kome Biblija daje bilo kakve podatke. Pavle ga opisuje kao Svetilište prvog zaveta. Ali, zar onda novi zavet nema nikakvo svetilište?

Obraćajući se ponovo Poslanici Jevrejima, istraživači istine ustanovili su da postoji i drugo, novozavetno Svetilište, čije postojanje Pavle nagoveštava rečima koje smo upravo naveli: »Tako i prvi zavet imaše pravdu bogomoljstva i svetinju zemaljsku.« Upotreba reči »i« pokazuje da je Pavle već ranije spomenuo ovo Svetilište. Vrativši se na početak prethodnog poglavlja, mogli su da pročitaju: »A ovo je glava od toga što govorimo: imamo takvoga poglavara svešteničkoga koji sede s desne strane prestola veličine na nebesima; koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek.« (Jevrejima 8,1.2)

Ovde je otkriveno Svetilište novoga zaveta. Svetilište staroga zaveta podigao je čovek, izgradio ga je Mojsije, ovo drugo podigao je Gospod, a ne čovek. U onom Svetilištu službe su obavljali zemaljski sveštenici; dok u ovome, Hristos, obavlja službu s desne strane Oca. Jedno Svetilište je bilo na Zemlji, a drugo je na Nebu.

Osim toga, Šator koji je podigao Mojsije bio je načinjen po uzoru. Gospod ga je uputio: »Kao što ću ti pokazati sliku od šatora i sliku od svih svetih stvari njegovih, tako da načinite.« Ponovo mu je poveren isti zadatak: »I gledaj, te načini sve ovo po slici koja ti je pokazana na gori.« (2. Mojsijeva 25,9.40) Pavle ističe da je prvo Svetilište bilo »prilika za sadašnje vreme, u kojoj se prinose darovi i žrtve«; da su njegova sveta mesta bila »obličje i sen nebeskih stvari«, da su sveštenici koji su prinosili darove u skladu sa zakonom služili »seni nebeskih stvari«, i da »Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je prilika prave, nego u samo nebo, da se pokaže sada pred licem Božjim za nas.« (Jevrejima 9,9.23; 8,5; 9,24)

Nebesko Svetilište, u kome Isus služi na nas, predstavlja veliki original, dok je Svetilište, koje je načinio Mojsije, samo kopija. Bog je svojim Duhom nadahnuo graditelje tog zemaljskog Svetilišta. Umetnička veština, pokazana prilikom njegove izgradnje, u stvari je bila izraz božanske mudrosti. Zidovi su izgledali kao da su načinjeni od zlata, i odsjajivali su na sve strane svetlost sedam žižaka zlatnog svećnjaka. Sto sa postavljenim hlebovima i kadioni oltar blistali su kao uglačano zlato. Raskošna zavesa koja je predstavljala tavanicu, izvezena likovima anđela u plavoj, purpurnoj i skerletnoj boji, povećavala je lepotu prizora. Iza druge zavese nalazila se Šekina, vidljivo otkrivenje Božje slave, pred kojom je mogao da stoji i ostane živ jedino poglavar sveštenički.

Neuporediva raskošnost zemaljskog Svetilišta otkrivala je ljudskom pogledu slavu nebeskog Hrama u kome Hristos, naš Zastupnik, služi za nas pred Božjim prestolom. Boravište Cara nad carevima, u kome Njemu služe hiljade hiljada i deset hiljada puta po deset hiljada stoje pred Njim (Danilo 7,10), taj Hram, ispunjen slavom večnoga prestola, u kome serafimi, njegovi blistavi čuvari, zaklanjaju svoje lice u znak obožavanja, mogao je u najveličanstvenijoj građevini koju su ikada podigle ljudske ruke naći samo bledi odraz svoje neizmernosti i slave. Ipak, zemaljsko Svetilište otkrivalo je zajedno sa svojim službama, važne istine o nebeskom Svetilištu i o velikom delu koje se u njemu obavlja za spasenje čoveka.

Sveta mesta u nebeskom Svetilištu bila su predstavljena svetinjom i svetinjom nad svetinjama zemaljskog Svetilišta. Kada je apostolu Jovanu u viđenju bilo omogućeno da pogleda Božji hram na Nebu, ugledao je »sedam žižaka ognjenih koji su goreli pred prestolom«. (Otkrivenje 4,5) Video je i anđela koji je imao »kadionicu zlatnu, a beše mu dano mnogo tamjana da da molitvama svih svetih na oltar zlatni pred prestolom«. (Otkrivenje 8,3) Proroku je ovde bilo dozvoljeno da vidi prvo odeljenje u nebeskom Svetilištu; i ugledao je »sedam žižaka ognjenih« i »zlatni oltar«, koji su bili predstavljeni zlatnim svećnjakom i kadionim oltarom u zemaljskom Svetilištu. I zatim, »otvori se crkva Božja na Nebu« (Otkrivenje 11,19) i on je dobio priliku da pogleda iza unutrašnje zavese, u svetinju nad svetinjama. Tu je video »kovčeg zaveta Njegova«, predstavljen svetim kovčegom koji je Mojsije načinio da se u njemu čuva Božji zakon.

Tako su oni koji su proučavali ovu temu pronašli pouzdan dokaz da postoji nebesko Svetilište. Mojsije je načinio zemaljsko Svetilište po ugledu na sliku koja mu je bila pokazana. Pavle kaže da mu je uzor bilo pravo Svetilište na Nebu. A Jovan svedoči da je zaista video to nebesko Svetilište.

U Hramu na Nebu, u Božjem boravištu, Njegov presto utemeljen je na pravdi i sudu. U svetinji nad svetinjama nalazi se Njegov zakon, veliko merilo pravednosti prema kome se ocenjuje celokupno čovečanstvo. Kovčeg u kome se čuvaju ploče Zakona pokriven je sedištem milosti, pred kojim Hristos prinosi svoju krv za grešnike. Na taj način predstavljeno je sjedinjenje pravde i milosti u planu za otkupljenje čoveka. Ovo sjedinjenje mogla je da zamisli jedino beskrajna mudrost i ostvari jedino beskrajna sila, to sjedinjenje celo Nebo ispunjava divljenjem i obožavanjem. Heruvimi u zemaljskom Svetilištu, koji sa strahopoštovanjem gledaju prema prestolu milosti, pokazuju kakvom zainteresovanošću nebeska vojska prati delo otkupljenja. To je tajna milosti u koji bi i anđeli želeli da zavire – da Bog može biti pravedan, iako opravdava grešnika koji se kaje i obnavlja svoj odnos sa grešnim rodom, da je Hristos mogao da se ponizi da iz ambisa propasti podigne nebrojeno mnoštvo i da ga odene u čistu odeću svoje pravednosti, da ga sjedini s anđelima koji nikada nisu pali i da zauvek boravi u Božjoj prisutnosti.

Hristovo delo u ulozi čovekovog Posrednika opisano je u prekrasnom proročanstvu koje je zapisao prorok Zaharija u kome Božji sluga govori o Njemu kao o Biću »kojemu je ime Klica«. Prorok kaže: »Jer će on sagraditi crkvu Gospodnju, i nosiće slavu, i sedeće i vladati na svom prestolu, i biće sveštenik na prestolu svome, i savet mirni biće među obema.« (Zaharija 6,12.13)

»Jer će on sagraditi crkvu Gospodnju.« Hristos je svojom žrtvom i posredovanjem postao istovremeno i temelj Božje crkve i njen Graditelj. Apostol Pavle ukazuje na Njega kao na »kamen od ugla… na kojemu sva građevina sastavljena raste za crkvu svetu u Gospodu, na kojemu ćete se i vi sazidati za stan Božji u Duhu«. (Efescima 2,20-22)

»I nosiće slavu.« Hristu pripada slava za otkupljenje grešnog roda. Tokom svih večnih vekova otkupljeni će pevati: »Onome koji nas ljubi i umi nas od greha naših krvlju svojom… tome slava i država u vek veka!« (Otkrivenje 1,5.6)

»I sedeće i vladati na svom prestolu, i biće sveštenik na prestolu svome.« Sada još nije uspostavljeno Njegovo carstvo slave, sada On još nije »na prestolu slave svoje«. Tek kada se Njegovo posredničko delo bude završilo, Bog će mu dati »presto Davida, oca njegova«, carstvo kome »neće biti kraja«. (Luka 1,32.33) Hristos kao Sveštenik, već sada sedi sa Ocem na Njegovom prestolu (Otkrivenje 3,21). Na prestolu, sa večnim, samopostojećim Bogom je Onaj koji »bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se«, »koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim greha«, da bi mogao »pomoći i onima koji se iskušavaju«. »Ako ko sagreši, imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista, pravednika.« (Isaija 53,4; Jevrejima 4,15; 2,18; 1. Jovanova 2,1) Njegovo posredovanje je ulaganje Njegovog probodenog i slomljenog tela, besprekornog života. Njegove ranjene ruke, probodena prsa i izranjene noge traže milost za grešnog čoveka, čije je otkupljenje plaćeno tako neizmernom cenom.

»I savet mirni biće među obema.« Očeva ljubav, ništa manje od Sinovljeve, predstavlja izvor spasenja za izgubljeni rod. Isus je pre nego što je otišao rekao svojim učenicima: »I ne velim vam da ću ja umoliti oca za vas, jer sam otac ima ljubav k vama.« (Jovan 16,26.27) »Jer Bog beše u Hristu i svet pomiri sa sobom.« (2. Korinćanima 5,19) Prilikom obavljanja službe u nebeskom Svetilištu »savet mirni biće među« obojicom. »Jer Bogu tako omile svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« (Jovan 3,16)

Podpitanje: »Šta je Svetilište?«, dobilo je u Pismu jasan odgovor. Pojam »svetilište«, onako kao što je upotrebljen u Bibliji, odnosi se, prvo, na Šator koji je podigao Mojsije, kao na sliku nebeske stvarnosti, a drugo, na »pravu skiniju« na Nebu, na koju je ukazivalo zemaljsko Svetilište. Hristovom smrću ukinute su simboličke službe. »Prava skinija« na Nebu je Svetilište novoga zaveta. Pošto se proročanstvo iz Danila 8,14. ispunilo u ovom razdoblju, Svetilište o kome govori mora da bude Svetilište novoga zaveta. U vreme isteka 2300 dana i noći na Zemlji nije postojalo Svetilište već mnogo dugih stoleća. Prema tome proročanstvo: »Do dve hiljade i tri stotine dana i noći, onda će se svetinja očistiti«, nesumnjivo se odnosi na nebesko Svetilište.

Ipak treba pronaći odgovor i na najvažnije pitanje: Šta predstavlja čišćenje Svetilišta? Da je takva služba postojala u zemaljskom Svetilištu, potvrđuju starozavetni spisi. Međutim, zar i na Nebu postoji nešto što se mora čistiti? U Poslanici Jevrejima, u 9. poglavlju, jasno se govori o čišćenju i zemaljskog i nebeskog Svetilišta: »I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez prolivanja krvi ne biva oproštenje. Tako je trebalo da se obličja nebeskih ovima čiste, a sama nebeska boljim žrtvama od ovih« (Jevrejima 9,22.23) – dragocenom krvlju Isusa Hrista.

I u simboličkoj i u stvarnoj službi, čišćenje se jedino moglo obaviti krvlju, u prvoj životinjskom krvlju, u drugoj krvlju Isusa Hrista. Pavle kao razlog što se čišćenje mora obaviti krvlju navodi činjenicu da bez prolivanja krvi nema oproštenja. Oproštenje, ili uklanjanje greha je delo koje se mora obaviti. Ali, na koji je način greh bio povezan sa Svetilištem, bilo nebeskim, bilo zemaljskim? To je moguće otkriti proučavanjem simboličke službe, jer su sveštenici, koji su služili na Zemlji, služili »obličju i senu nebeskih stvari«. (Jevrejima 8,5)

Službe u zemaljskom Svetilištu delile su se u dve kategorije: sveštenici su svakoga dana obavljali službu u svetinji, dok je jednom godišnje poglavar sveštenički obavljao posebno delo pomirenja u svetinji nad svetinjama za očišćenje Svetilišta. Pokajani grešnici iz dana u dan donosili su svoje žrtve do ulaza u Svetilište, i stavljajući ruke na glavu životinje priznavali svoje grehe i tako ih simbolički prenosili sa sebe na nevinu žrtvu. Životinja je zatim bila prinošena na žrtvu. »Jer bez prolivanja krvi«, kaže apostol, nema oproštenja greha. »Jer je život (duša) tela u krvi!« (3. Mojsijeva 17,11; Bakotić) Prekršeni Božji zakon zahtevao je život prestupnika. Krv, koja je predstavljala grešnikov izgubljeni život, čiju krivicu sada nosi žrtva, sveštenik je prenosio u svetinju i njome škropio pred zavesom, iza koje se nalazio kovčeg sa Zakonom koji je grešnik prekršio. U nekim slučajevima krv nije bila unošena u svetinju, ali su sveštenici onda morali da jedu meso žrtve, kao što je Mojsije zapovedio sinovima Aronovim, govoreći: »Dade vam je Gospod da nosite greh svega zbora!« (3. Mojsijeva 10,17) I jedna i druga ceremonija na isti način simbolički su predstavljale prenošenje greha od pokajnika na Svetilište.

To je bilo delo koje je obavljano iz dana u dan, tokom cele godine. Gresi Izrailja su na taj način bili prenošeni na Svetilište, pa je bila potrebna posebna služba za njihovo uklanjanje. Bog je zato zapovedio da se obavi delo pomirenja za svako sveto odeljenje u Svetilištu. »I tako će očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prestupa njihovih u svim gresima njihovim; tako će učiniti i u šatoru od sastanka koji je među njima usred nečistota njihovih.« Delo pomirenja moralo je da bude obavljeno i za oltar za žrtve paljenice, »i tako… ga očistiti i posvetiti od nečistota sinova Izrailjevih«. (3. Mojsijeva 16,16.19)

Jednom godišnje, na veliki Dan pomirenja, sveštenik je ulazio u svetinju nad svetinjama da bi obavio delo čišćenja Svetilišta. Služba koja se tada obavljala dovršavala je godišnji niz službi. Na Dan pomirenja dva jarca bila su dovođena do ulaza u Svetilište i za njih je bacana kocka: »Jedan ždreb Gospodu, a drugi ždreb Azazelu.« (3. Mojsijeva 16,8) Jarac na koga bi pao ždreb za Gospoda morao je da bude zaklan kao žrtva za greh celog naroda. Sveštenik je njegovu krv trebalo da unese iza zavese i da njome poškropi presto milosti i ispred njega. Istom krvlju trebalo je da poškropi i kadioni oltar koji se nalazio ispred zavese.

»I metnuvši Aron obe ruke svoje na glavu jarcu živome, neka ispovedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, i metnuvši ih na glavu jarcu neka ga da čoveku spremnom da ga istera u pustinju. I jarac će odneti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju; i pustiće onoga jarca u pustinju.« (3. Mojsijeva 16,21.22) Ovaj jarac više se nije vraćao u izrailjski logor, a čovek koji ga je izveo u pustinju morao je da opere sebe i svoju odeću pre nego što se vrati u logor.

Celokupni obred je bio zamišljen tako da u svest Izrailjaca usadi misao o Božjoj svetosti i Njegovoj odvratnosti prema grehu; osim toga, i da im pokaže da svaki dodir s grehom zagađuje čoveka. Od svakoga se tražilo da muči dušu svoju za vreme obavljanja celokupne službe pomirenja. Morali su se odložiti svi poslovi i sav zbor Izrailjev morao je da provede ceo dan u svečanoj skrušenosti pred Gospodom, u molitvi, u postu i dubokom ispitivanju srca.

Simbolička služba isticala je vrlo značajne istine o pomirenju. Grešnikova zamena mogla je biti prihvaćena; ali sam greh nije mogao biti uklonjen krvlju žrtve. Žrtva je predstavljala samo sredstvo da se greh prenese na Svetilište. Prinošenjem krvi grešnik je priznavao autoritet Zakona, priznavao je svoju krivicu zbog prestupa i izražavao želju da dobije oproštenje verom u zasluge Otkupitelja koji će doći, ali time još nije bio potpuno oslobođen zakonske osude. Poglavar sveštenički bi, na Dan pomirenja, pošto je od naroda uzeo žrtvu, ulazio u svetinju nad svetinjama s krvlju te žrtve i njome škropio presto milosti, neposredno iznad Zakona, da bi zadovoljio njegove zahteve. Tada, u svojoj posredničkoj ulozi, uzimao je grehe na sebe i iznosio ih iz Svetilišta. Stavljajući svoje ruke na glavu jarca za Azazela, ispovedao bi nad njim sve ove grehe, simbolički ih prenoseći sa sebe na jarca. Jarac ih je onda sa sobom odnosio u pustinju, pa se smatralo da su time zauvek uklonjeni iz naroda.

Ovakva služba se obavljala kao »obličje i sen nebeskih stvari«. Sve ono što se u zemaljskom Svetilištu prilikom službi simbolički obavljalo, obavlja se stvarno prilikom službe u nebeskom Svetilištu. Posle svoga uznesenja, naš Spasitelj je započeo svoje delo kao naš Poglavar sveštenički. Pavle kaže: »Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je prilika prave, nego u samo nebo, da se pokaže sada pred licem Božjim za nas.« (Jevrejima 9,24)

Sveštenikova služba tokom godine u prvom odeljenju Svetilišta, »iza zavese« koja se nalazila na ulazu u prvo odeljenje Svetilišta i razdvajala svetinju od trema, predstavljala je delo službe koje je Hristos započeo prilikom svog uznesenja. Bilo je to delo koje su sveštenici obavljali za vreme svakodnevne službe, iznoseći pred Boga krv žrtava za greh, ali i tamjan koji se uzdizao s molitvama Izrailja. Tako je i Hristos iznosio svoju krv pred Oca u korist grešnika, ali i dragoceni miris svoje pravednosti, molitava pokajanih vernika. Takvo delo službe obavljalo se u prvom odeljenju Svetilišta na Nebu.

Tamo su Hristovi učenici verom pratili svoga Gospoda, kada se uzdizao i nestajao s njihovog vidika. Tamo su bile upućene sve njihove nade, kao što Pavle kaže: »Da se uhvatimo za nadu koja nam je data, koju imamo kao tvrd i pouzdan lenger duše, koja ulazi i iza najdalje zavese, gde Isus uđe napred za nas, postavši poglavar sveštenički do veka.« »Ni s krvlju jarčijom niti telećom, nego kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe večni otkup.« (Jevrejima 6,19.20; 9,12)

Osamnaest stoleća obavljalo se ovo delo službe u prvom odeljenju Svetilišta. Hristova krv, prinesena u korist pokajanih grešnika, osiguravala im je oproštenje i mogućnost da budu prihvaćeni pred Bogom, ali su njihovi gresi i dalje ostajali zapisani u knjizi izveštaja. Međutim, kao što se u sumboličkoj službi delo pomirenja obavljalo na kraju svake godine, tako će se, pre nego što Hristovo delo otkupljenja ljudi bude završeno, obaviti i delo pomirenja za uklanjanje greha iz nebeskog Svetilišta. To delo je započelo kada je isteklo proročko razdoblje od 2300 dana i noći. U to vreme, kao što je prorekao prorok Danilo, naš Poglavar sveštenički ušao je u svetinju nad svetinjama da obavi poslednji deo svoga svečanog zadatka – da očisti Svetilište.

Kao što su se u staro doba gresi naroda verom prenosili na žrtvu za greh i preko krvi simbolički, na zemaljsko Svetilište, tako su se u novom zavetu gresi pokajnika verom stavljali na Hrista i stvarno prenosili u nebesko Svetilište. I kao što se simboličko čišćenje zemaljskog Svetilišta postizalo uklanjanjem greha kojima je bilo ukaljano, tako se i stvarno čišćenje nebeskog Svetilišta mora postići uklanjanjem, ili brisanjem greha koji su u njemu bili zapisani. Međutim, pre nego što se to postigne, moraju biti ispitane knjige izveštaja da bi moglo biti odlučeno ko je, pokajanjem i verom u Hrista, stekao pravo na blagoslove pomirenja. Čišćenje Svetilišta, prema tome, obuhvata i delo istrage – delo suđenja. Ovo delo biće obavljeno pre nego što Hristos bude došao da izbavi svoj narod; jer kada bude došao, i nagrada će biti s Njime da bi svakome mogao dati prema njegovim delima (Otkrivenje 22,12).

Tako su oni, koji su sledili svetlost proročke reči shvatili da je Hristos, umesto da 1844. godine, posle završetka razdoblja od 2300 dana i noći, dođe na Zemlju u stvari ušao u svetinju nad svetinjama nebeskog Svetilišta da obavi završno delo službe pomirenja koje prethodi Njegovom dolasku.

U stvari, shvatili su da dok je žrtva za greh ukazivala na Hrista kao na žrtvu, i dok je poglavar sveštenički predstavljao Hrista kao Posrednika, da je jarac za Azazela predstavljao sotonu, začetnika greha, na koga će gresi svih iskrenih pokajnika konačno biti stavljeni. Kada je poglavar sveštenički, zaslugom krvi žrtve za greh, uklanjao grehe iz Svetilišta, stavljao ih je na jarca za Azazela. Kada Hristos, zaslugom svoje krvi, bude uklanjao grehe svoga naroda iz nebeskog Svetilišta, staviće ih na sotonu, koji će, kada sudska odluka bude izvršena, morati da podnese konačnu kaznu. Jarac za Azazela bio je odvođen u nenastanjenu zemlju, da se više nikada ne vrati u zajedništvo Izrailjaca. Tako će i sotona zauvek biti prognan iz blizine Boga i Njegovog naroda, izbrisan iz društva živih prilikom konačnog uništenja greha i grešnika.