29. Poreklo zla

Mnogi, razmišljajući o poreklu greha i razlogu njegovog postojanja, ostaju veoma zbunjeni. Oni vide delovanje zla, i njegove strašne posledice koje se pojavljuju u obliku jada i očaja i pitaju se kako se sve to može događati pod suverenom vladavinom Onoga koji je beskrajan po svojoj mudrosti, sili i ljubavi. Pred njima je tajna koju ne mogu odgonetnuti. Obuzeti sumnjama i nesigurnošću, postaju slepi za istine koje su jasno otkrivene u Božjoj Reči, za istine koje su neophodne za spasenje. Ima i onih koji bi se, u svojim istraživanjima o postojanju greha, usudili da prodru i u oblasti koje im Bog nikada nije otkrio, i zato i ne nalaze nikakvo rešenje za svoje teškoće; tako se i oni među njima, skloni sumnjama i sitničarenju hvataju za to kao izgovor da odbace tekstove Svetoga pisma. Međutim, ni drugi ne uspevaju da pronađu zadovoljavajuće objašnjenje za problem zla, jer su tradicija i pogrešna tumačenja zasenili biblijska učenja o Božjem karakteru, o prirodi Njegove vladavine, i načelima Njegovog postupanja prema grehu.

Nijedno objašnjenje o poreklu greha ne može da posluži i kao razlog njegovog postojanja. Međutim, problem porekla greha i njegovog konačnog uklanjanja, ipak, možemo toliko razumeti da potpuno shvatimo veličinu Božje pravednosti i dobronamernosti u celokupnom Njegovom postupanju prema zlu. U Pismu ništa nije tako jasno objašnjeno kao činjenica da Bog ni na koji način nije odgovoran za pojavu greha; da nije bilo nikakvog samovoljnog uskraćivanja božanske blagodati, nikakvog nedostatka u božanskoj vladavini, koji bi opravdali pojavu pobune. Greh je uljez, njegovu prisutnost nije moguće opravdati nikakvim razlogom. On je tajanstven, neobjašnjiv; opravdavati ga značilo bi braniti ga. Kada bi neki izgovor za njegovo postojanje mogao da bude pronađen, greh bi prestao da bude greh. Naše jedino tumačenje greha je ono koje postoji u Božjoj Reči, greh je »prestup zakona«, to je izdanak načela koje ratuje protiv velikog zakona ljubavi, protiv temelja božanske vladavine.

Pre pojave zla u celom svemiru su vladali mir i radost. Sve je bilo u savršenom skladu sa Stvoriteljevom voljom. Ljubav prema Bogu bila je iznad svega, a ljubav prema bližnjima nepristrasna. Hristos, Reč, Jedinorodni od Boga, bio je jedno s večnim Ocem – jedno po prirodi, karakteru i namerama – jedino Biće u celom svemiru koje je moglo ući u sve Božje savete i namere.^[1] Bog je preko Hrista delovao prilikom stvaranja svih nebeskih bića. »Jer kroz njega bi sazdano sve što je na Nebu… bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva ili vlasti.« (Kološanima 1,16) Hristu, kao i Ocu, celo Nebo bilo je odano.

Zakon ljubavi bio je temelj Božje vladavine, a sreća svih stvorenih bića zavisila je od njihovog savršenog usklađivanja s velikim načelima pravednosti. Bog je od svih svojih stvorenja očekivao službu iz ljubavi – poštovanje koje se temelji na razumnom priznanju Njegovog savršenog karaktera. On ne uživa u iznuđenoj odanosti, i zato svima potvrđuje slobodnu volju, da bi mogli da Mu dobrovoljno služe.

Međutim, jedno biće je odlučilo da zloupotrebi tu slobodu. Greh se začeo u njemu, u biću koje je, posle Hrista, uživalo najveće počasti kog Boga, koje je bilo najviše po moći i slavi među svim stanovnicima Neba. Pre svoga pada, Lucifer je bio prvi među heruvimima zaklanjačima, svet i čist. »Ovako veli Gospod, Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti i sasvim si lep. Bio si u Edemu, vrtu Božjemu, pokrivalo te je svako drago kamenje… ti si bio heruvim pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti beše na svetoj gori Božjoj, hođaše posred kamenja ognjenoga. Savršen beše na putovima svojim, od dana kada se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi.« (Jezekilj 28, 12-15)

Lucifer je mogao da sačuva Božju naklonost, mogao je da bude voljen i poštovan od svih anđeoskih četa, mogao je da koristi svoje plemenite sposobnosti, da ih upotrebi na blagoslov drugima i da proslavi svoga Stvoritelja. Međutim, prorok kaže: »Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom.« (Jezekilj 28, 17) Lucifer je malo pomalo, počeo da gaji želju za samouzvišenjem. »Izjednačuješ srce svoje sa srcem Božjim.« »A govorio si u srcu svom… više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj… izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim.« (Jezekilj 28,6; Isaija 14,13.14) Umesto da se trudi da Boga uzdigne iznad svega i da Mu osigura ljubav i odanost Njegovih stvorenja, Lucifer je nastojao da ih pridobije da njemu samom služe i odaju počast. Zavideći na počastima koje je večni Otac ukazivao svome Sinu, ovaj anđeoski knez poželeo je da stekne vlast na koju je samo Hristos imao pravo.

Celo Nebo radovalo se što odsjajuje Stvoriteljevom slavom i što Mu izriče hvalu. Dok je Bog na taj način bio slavljen, svi su uživali u miru i radosti. Međutim, nota nesklada pokvarila je nebesku harmoniju. Služenje sebi i uzdizanje sebe, suprotno Stvoriteljevom planu, probudilo je zloslutna predosećanja u mislima onih kojima je iznad svega bila Božja slava. Nebeski saveti preklinjali su Lucifera. Božji Sin mu je predstavio Stvoriteljevu veličinu, dobrotu, i pravednost, i svetu, nepromenljivu prirodu Njegovog zakona. Bog je lično uspostavio nebeski red, i odstupajući od njega, Lucifer će osramotiti svoga Stvoritelja, a sebi doneti propast. Međutim, opomene izrečene u beskrajnoj ljubavi i milosti, samo su još više pobudile duh protivljenja u njemu. Lucifer je dozvolio da zavist prema Hristu preovlada u njemu, i zato je postao još uporniji.

Ponosan na svoju slavu, pothranjivao je težnju za prevlašću. Visoke počasti koje su mu ukazivane, Lucifer nije cenio kao dar od Boga, i one u njemu nisu budile nikakvu zahvalnost prema Stvoritelju. Uživao je u svom sjaju i uzvišenom položaju i želeo da postane jednak Bogu. Nebeske čete volele su ga i poštovale. Anđeli su uživali da izvršavaju njegove zapovesti, a on je bio zaogrnut mudrošću i slavom više od svih ostalih nebeskih bića. Ipak, Božji Sin bio je priznati suveren Neba, jednak Ocu po moći i autoritetu. Hristos je učestvovao u svim Božjim savetima, dok Luciferu nije bilo dozvoljeno da prodre u božanske namere. Ovaj moćni anđeo pitao se: »Zašto Hristos ima najvišu vlast? Zašto ima veću čast od njega, od Lucifera?«

Napuštajući svoje mesto u neposrednoj Božjoj prisutnosti, Lucifer je počeo da širi duh nezadovoljstva među anđelima. Ponašajući se tajanstveno i bez mnogo reči, privremeno skrivajući svoje prave namere pod plaštem poštovanja Boga, trudio se da izazove nezadovoljstvo prema zakonima po kojima su se upravljala nebeska bića, nagoveštavajući da im oni nameću nepotrebna ograničenja. Pošto je njihova priroda sveta, tvrdio je da anđeli treba da slušaju samo naredbe svoje volje. Trudio se da izazove njihovo saučešće prema sebi, govoreći da Bog prema njemu nepravedno postupa, jer ukazuje najviše počasti Hristu. Tvrdio je da želi veću moć i čast ne zato da bi uzdigao sebe, već da bi osigurao slobodu svim stanovnicima Neba, tako da bi se na taj način i oni uzdigli u više sfere postojanja.

Bog je u svojoj velikoj milosti dugo podnosio Lucifera. Nije ga uklonio s njegovog uzvišenog položaja čim je iskazao duh nezadovoljstva, pa čak ni onda kada je počeo da iznosi lažne optužbe pred odanim anđelima. Dugo mu je bilo dopušteno da ostane na Nebu. Stalno mu je bilo nuđeno oproštenje pod uslovom da se pokaje i pokori. Napori, koje samo beskrajna ljubav i mudrost mogu nadahnuti, bili su učinjeni da bi ga uverili da je u zabludi. Duh nezadovoljstva nikada do tada nije bio poznat na Nebu. Ni sam Lucifer u početku nije znao kuda će ga ono odvesti; nije shvatao pravu prirodu svojih osećanja. Međutim, kada se pokazalo da je njegovo nezadovoljstvo neopravdano, Lucifer je shvatio da nije u pravu, da su božanski zahtevi pravedni, i da ih kao takve mora priznati pred celim Nebom. Da je tako postupio, spasao bi samoga sebe i mnoštvo anđela. U to vreme još nije potpuno odbacio svoju odanost Bogu. Iako je napustio svoj položaj heruvima zaklanjača, ipak, da je bio spreman da se vrati Bogu, da je priznao Stvoriteljevu mudrost, da je bio zadovoljan mestom koje mu je bilo određeno u Božjem velikom planu, bio bi vraćen na svoje pređašnje mesto. Međutim, oholost ga je sprečila da se pokori. Tvrdoglavo je branio svoje ponašanje, tvrdio da nema potrebe za pokajanjem, i potpuno se posvetio velikoj borbi protiv svoga Stvoritelja.

Sve sposobnosti njegovog blistavog uma bile su sada posvećene delu prevare, naporu da zadobije saučešće anđela koji su bili pod njegovim zapovedništvom. Čak je i činjenicu da ga je Hristos upozorio i posavetovao, izopačio da bi poslužila njegovim izdajničkim ciljevima. Onima s kojima ga je povezivalo duboko poverenje, govorio je da je pogrešno ocenjen, da njegovo mišljenje nije poštovano, i da će njegova sloboda skoro biti ograničena. Od pogrešnog prikazivanja Hristovih reči prešao je na izostavljanje istine i na čiste laži, optužujući Božjeg Sina za nameru da ga ponizi pred stanovnicima Neba. Potrudio se, takođe, da pokrene lažne sporove između sebe i Bogu odanih anđela. Sve one koje nije uspeo da zavede i potpuno privuče na svoju stranu optuživao je da su ravnodušni prema interesima nebeskih bića. One koji su ostali verni Bogu optuživao je da čine upravo ona dela koja je on sam činio. Da bi dokazao optužbu da je Bog nepravedan prema njemu, pribegavao je iskrivljavanju Stvoriteljevih reči i dela. Držao se pravila da zbunjuje anđele veštim vođenjem rasprava o Božjim namerama. Sve što je bilo jednostavno zaogrtao je velom tajanstvenosti, i svojim prepredenim izopačavanjem sumnje i u najjasnije Gospodnje izjave. Njegov visoki položaj, bliska veza sa božanskom vladavinom davao je veću težinu njegovim izlaganjima i mnoge je naveo da mu se priključe u pobuni protiv autoriteta Neba.

Bog je u svojoj mudrosti dopustio sotoni da nastavi svoje delo, sve dok se duh nezadovoljstva nije preobrazio u otvorenu pobunu. Bilo je neophodno da se njegovi planovi potpuno razviju, tako da svi mogu videti njihovu pravu prirodu i namere. Lucifer, kao pomazani heruvim, bio je visoko uzdignut, nebeska bića veoma su ga volela, a njegov uticaj na njih bio je izuzetno snažan. Božja vlast je obuhvatala ne samo stanovnike Neba, već i svih svetova koje je On stvorio, i zato je sotona pomišljao da će, ukoliko nebeske anđele privuče na svoju stranu, moći da prevari i druge svetove. Vešto je prikazivao svoju stranu problema, služeći se izvrtanjem činjenica i prevarom da bi osigurao ostvarenje svojih ciljeva. Njegova sposobnost varanja bila je vrlo velika, i tako sakrivajući se iza plašta laži, sticao je prednost. Čak ni odani anđeli nisu uspevali da potpuno proniknu u njegov karakter ili da vide kuda vodi njegovo delo.

Sotona je uživao veoma visoke počasti, sva njegova dela su bila tako obavijena tajanstvenošću da je anđelima bilo vrlo teško da objasne pravu prirodu njegovog delovanja. Ukoliko se potpuno ne razvije, greh neće izgledati tako zloćudan kakav jeste. Sve do tada greh se nije pojavljivao u Božjem svemiru i sveta bića nisu imala nikakvog saznanja o njegovoj pravoj prirodi i zloćudnosti. Ona nisu mogla da zamisle strašne posledice odbacivanja Božjeg zakona. Sotona je u početku prikrivao svoje delovanje lažno izražavajući svoju odanost Bogu. Tvrdio je da želi da unapredi Božju čast, čvrstinu Njegove vladavine i dobro svih stanovnika Neba. Dok je u mislima anđela koji su mu bili podređeni, raspirivao nezadovoljstvo, vešto se pretvarao da pokušava da stiša njihovu uznemirenost. Kada je zahtevao da se sprovedu neke promene u redu i zakonima Božje vladavine, činio je to pod izgovorom da su neophodne za očuvanje sklada na Nebu.

Bog je u svom postupanju prema grehu mogao da se posluži jedino pravednošću i istinom. Sotona je mogao da upotrebi i sredstva kojim Bog nije mogao da raspolaže – laskanjem i prevarama. On je pokušao da izmeni Božju Reč, da pogrešno predstavi Njegov plan vladavine pred anđelima, tvrdeći da Bog nije pravedan kada stanovnicima Neba nameće zakone i propise, i da tražeći pokornost i poslušnost od svojih stvorenja samo pokušava da se još više uzdigne. Zato se moralo pokazati stanovnicima Neba, ali i svih drugih svetova, da je Božja vladavina pravedna, a Njegov zakon savršen. Sotona se trudio da sebe predstavi kao biće koje pokušava da unapredi blagostanje svemira. Upravo zato su svi morali da prepoznaju pravi karakter uzurpatora i njegove stvarne ciljeve. Morao je zato da dobije dovoljno vremena da se razotkrije svojim bezbožnim delima.

Razdor koji je svojim delovanjem izazvao na Nebu, sotona je pripisao Božjem zakonu i Njegovoj vladavini. Sve zlo je prema njegovim rečima bilo posledica božanske uprave. Tvrdio je da samo želi da usavrši Gospodnja pravila i da je zato neophodno da samo dobije priliku da pokaže prirodu svojih zahteva, da prikaže kako će se na delu pokazati primene božanskih zakona koje je predlagao. Samo njegovo delo moralo je da ga osudi. Od samog početka tvrdio je da nije buntovnik. Ceo svemir morao je da vidi da je varalica razobličen.

Beskrajna mudrost nije uništila sotonu, čak i onda kada je bilo odlučeno da više ne može ostati na Nebu. Pošto je služba iz ljubavi jedino prihvatljiva pred Bogom, odanost Njegovih stvorenja mora da počiva na osvedočenju u Njegovu pravednost i dobronamernost. Stanovnici Neba i ostalih svetova, pošto nisu bili osposobljeni da shvate prirodu ili posledice greha, ne bi u uništenju sotone prepoznali delovanje Božje pravednosti i milosti. Da je on bio odmah uklonjen, oni bi Bogu služili iz straha umesto iz ljubavi. Uticaj varalice ne bi bio potpuno izbrisan, niti bi duh pobune bio potpuno uklonjen. Zlo je moralo da dobije priliku da sazri. Radi dobra celog svemira u toku svih bezbrojnih vekova sotoni je otvorena prilika da potpunije razvije svoje ideje, da sva stvorena bića u pravoj svetlosti sagledaju sve njegove optužbe protiv božanske vladavine, da Božja pravednost i Njegova milost, ali i nepromenljivost Njegovog zakona, nikada više ne budu dovedeni u sumnju.

Sotonina pobuna trebalo je da, tokom svih budućih vekova, posluži kao pouka svemiru, da bude trajno svedočanstvo o prirodi i strašnim posledicama greha. Posledice sotonine vladavine, njen uticaj i na ljude i na anđele, trebalo je da otkriju plodove odbacivanja božanskog autoriteta; da potvrde da je uz postojanje Božje vladavine i Njegovog zakona neraskidivo povezano blagostanje svih bića koja je On stvorio. Tako je trebalo da istorija ovog strašnog pokušaja pobune posluži kao trajna zaštita svim svetim bićima, da ih sačuva od pogrešnog shvatanja prirode prestupa, da ih spreči da učine greh i pretrpe njegove posledice.

Sve do samog kraja sukoba na Nebu, veliki uzurpator nastavio je da opravdava sebe. Kada je bilo objavljeno da zajedno sa svim svojim pristalicama mora da bude proteran iz boravišta blaženih, vođa pobunjenika drsko je izrazio svoj prezir prema Stvoriteljevom zakonu. Ponovio je svoje tvrđenje da anđelima nije potrebno nikakvo nadgledanje, da im mora biti dozvoljeno da slede prohteve svoje volje, jer će im ona uvek služiti kao siguran vodič. Optužio je božanska pravila kao ograničavanje slobode i izjavio da će se truditi da Zakon bude ukinut, i da tako, slobodne od svih ograničenja, nebeske čete mogu dostići uzvišenije, slavnije postojanje.

Sotona i njegove čete krivicu za svoju pobunu jednodušno su pripisali Hristu, izjavljujući da se nikada ne bi pobunili da nisu bili ukoreni. I tako, prkosni i uporni u svom verolomstvu, uzaludno se trudeći da obore Božju vladavinu, a ipak bogohulno tvrdeći da su nevine žrtve nasilničke vlasti, veliki buntovnik i njegove pristalice konačno su bili prognani s Neba.

Isti duh koji je pokrenuo pobunu na Nebu i dalje podstiče pobunu na Zemlji. Sotona je prema ljudima nastavio da vodi istu politiku koju je vodio prema anđelima. Njegov duh sada vlada u sinovima neposlušnosti. Slično njemu, i oni pokušavaju da obore ograničenja Božjeg zakona i da ljudima obećaju slobodu prestupanjem njegovih odredabi. Ukoravanje greha i dalje izaziva duh mržnje i otpora. Kada Božje poruke i opomene stignu do savesti ljudi, sotona ih navodi da se opravdavaju i traže odobravanje za svoje grešno ponašanje. Umesto da isprave svoje zablude, oni nezadovoljstvo usmeravaju prema onima koji ih ukoravaju, kao da su oni jedini uzrok svih teškoća. Od vremena pravednog Avelja, pa sve do našeg vremena, ovakvim duhom dočekivani su svi koji su se usudili da ukore i osude greh.

Istim pogrešnim predstavljanjem Božjeg karaktera, kojim se služio na Nebu, govoreći da je Bog okrutan i nasilan, sotona i ljude navodi na greh. Kada u tome uspe, izjavljuje da su božanska nepravedna ograničenja navela ljude da pogreše, isto onako kao što su njega navela na pobunu.

Međutim, večni Bog ovako opisuje svoj karakter: »Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev, i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga.« (2. Mojsijeva 34,6.7)

Izagnavši sotonu sa Neba, Bog je proglasio svoju pravednost i sačuvao čast svoga prestola. Međutim, kada je čovek zgrešio popustivši prevarama otpalog duha, Bog je dokazao svoju ljubav dajući svoga jedinorodnoga Sina da umre za grešni rod. U službi pomirenja pokazan je Božji karakter. Moćni dokaz pružen na krstu pokazao je celom svemiru da se grešno ponašanje za koje se Lucifer odlučio ni na koji način ne može pripisati Božjoj vladavini.

U sukobu između Hrista i sotone, u razdoblju Spasiteljeve zemaljske službe, bio je razobličen karakter velikog varalice. Ništa tako uspešno nije iskorenilo simpatije koje su nebeski anđeli i stanovnici celog odanog svemira još gajili prema sotoni, kao njegovo okrutno ponašanje prema Otkupitelju sveta. Drska bogohula kojom je zahtevao da mu se Hristos pokloni, uobražena smelost kojom je Hrista odveo na vrh gore i na najvišu kulu Hrama, podmukla namera kada Ga je nagovarao da skoči sa te velike visine, neumorna zloba kojom Ga je progonio iz mesta u mesto i podsticao srca sveštenika i naroda da odbace Njegovu ljubav i konačno, da poviču: »Raspni ga! Raspni ga« – sve to izazvalo je čuđenje i gnušanje svemira.

Sotona je pokrenuo svet da odbaci Hrista. Knez zla poslužio se svom svojom snagom i lukavstvom da uništi Isusa, shvatio je da Spasitelj svojom milošću i ljubavlju, svojim saučešćem i nežnošću punom sažaljenja, u stvari predstavlja svetu Božji karakter. Sotona je osporavao svaki zahtev koji je postavljao Božji Sin, služio se ljudima kao svojim oruđima da Spasiteljev život ispuni stradanjima i žalošću. Lukavstva i laži kojima je pokušavao da spreči Isusovo delo, mržnja koju su širili sinovi neposlušnosti, surove optužbe protiv Onoga čiji je život bio ispunjen besprimernom dobrotom, sve to proisticalo je iz duboko ukorenjene osvetoljubivosti. Prigušene vatre zavisti i zlobe, mržnje i osvete, raspalile su se protiv Božjeg Sina na Golgoti, dok je celo Nebo ispunjeno nemim užasom posmatralo prizor.

Kada je velika Žrtva bila prinesena, Hristos se uzneo u visine, odbijajući obožavanje anđela, sve dok nije uputio zahtev: »Hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja; da vide slavu moju koju si mi dao, jer si imao ljubav k meni pre postanja sveta.« (Jovan 17,24) A onda, pun neizrecive ljubavi i sile, odjeknuo je odgovor s Očevog prestola: »Da mu se poklone svi anđeli Božji!« (Jevrejima 1,6) Nikakva mrlja nije ostala na Isusu. Njegovo poniženje je prestalo, Njegova žrtva je dovršena, i Njemu je bilo darovano ime koje je iznad svakog drugog imena.

Sotonina krivica sada je ostala bez izgovora. On je pokazao svoj pravi karakter varalice i ubice. Isti duh kojim je vladao sinovima ljudskim, koji su bili pod njegovom vlašću, pokazao bi se i na Nebu da mu je bilo dozvoljeno da upravlja njegovim stanovnicima. On je tvrdio da bi prestup Božjeg zakona doneo slobodu i oduševljenje, ali svi su shvatili da su posledice takvog ponašanja samo okovi i poniženje.

Sotonine lažne optužbe protiv božanskog karaktera i vladavine pokazale su se u pravoj svetlosti. Optuživao je Boga da teži da se uzvisi i da zbog toga zahteva pokornost i poslušnost od svojih stvorenja, izjavljivao je da je Stvoritelj zahtevao samoodricanje od svih, iako sam nije pokazivao spremnost na samoodricanje niti je podneo ikakvu žrtvu. Sada je svima postalo jasno da je Vladar svemira za spasenje grešnog i palog roda prineo najveću žrtvu koju ljubav može prineti: »Jer Bog beše u Hristu i svet pomiri sa sobom, ne primivši im greha njihovih, metnuvši u nas reč pomirenja.« (2. Korinćanima 5,19) Lucifer je, svojom težnjom za čašću i prevlašću, to se moglo brzo uvideti, otvorio vrata grehu, dok je Hristos, da bi uništio greh, ponizio samoga sebe i postao poslušan do same smrti.

Bog je pokazao svoju odvratnost prema pobuni. Celo Nebo je videlo kako se otkrila Njegova pravednost, i prilikom osude upućene sotoni i prilikom otkupljenja čoveka. Ukoliko je Božji zakon nepromenljiv, izjavljivao je Lucifer, onda se kazna po tom Zakonu ne može oprostiti, i zato svaki prestupnik zauvek mora da izgubi Stvoriteljevu naklonost. Tvrdio je da je grešni rod ostavljen izvan domašaja otkupljenja i da je tako postao njegov zakoniti plen. Međutim, Hristova smrt predstavlja neoborivi dokaz u prilog čoveku. Kazna koju je Zakon propisivao pala je na Onoga koji je bio jednak Bogu, a čovek je mogao slobodno da prihvati Hristovu pravednost i pokajanjem i poniznošću da pobedi, isto onako kao što je Božji Sin pobedio sotonsku silu. Tako je Bog ostao pravedan, i opravdao sve one koji veruju u Isusa.

Međutim, Hristos nije došao na ovu Zemlju da strada i umre samo zato da bi otkupio čoveka. On je došao da »učini zakon velikim i slavnim«. (Isaija 42,21) Ne samo zato da bi stanovnici ovoga sveta mogli da poštuju Zakon onako kako treba da bude poštovan, već i da svim svetovima u svemiru pokaže nepromenljivost Božjeg zakona. Da su njegovi zahtevi mogli da budu zanemareni, Božji Sin ne bi morao da prinosi svoj život kao žrtvu pomirnicu za prestup. Hristova smrt to neoborivo dokazuje. Žrtva na koju je beskrajna ljubav navela Oca i Sina, da bi grešnici mogli da budu otkupljeni, pokazuje celom svemiru – ničim osim ovim planom pomirenja to ne bi moglo biti postignuto – da pravednost i milost predstavljaju temelj Zakona i Božje vladavine.

Završno razdoblje suda otkriće činjenicu da greh zaista nije imao nikakvo opravdanje. Kada Sudija cele Zemlje bude upitao sotonu: »Zašto si se pobunio protiv Mene, zašto si otimao podanike Moga carstva«, začetnik zla neće moći da pronađe nikakav izgovor. Sva usta biće zatvorena, sve buntovničke čete ostaće bez reči.

Krst na Golgoti, koji predstavlja dokaz da je Zakon nepromenljiv, objavljuje celom svemiru da je plata za greh smrt. Spasiteljev poslednji uzvik: »Svršeno je«, odjeknuo je kao posmrtno zvono sotoni. Veliki sukob, koji je tako dugo vođen, tada je bio odlučen i postalo je sigurno i konačno uklanjanje greha. Božji Sin je prošao kroz vrata groba, da »smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola«. (Jevrejima 2,14) Želja za uzvišenjem navela je Lucifera da kaže: »Više zvezda Božjih podignuću presto svoj… izjednačiću se s Višnjim.« Bog izjavljuje: »Obratiću te u pepeo na zemlji… i neće te biti doveka!« (Isaija 14,13.14; Jezekilj 28,18.19) Kada bude došao »dan koji gori kao peć, svi će ponositi, svi koji rade bezbožno, biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane«. (Malahija 4,1)

Ceo svemir biće svedok prirode i posledica greha. Njegovo potpuno uništenje, koje je, da se dogodilo u samom početku, moglo da zaplaši anđele i osramoti Boga, sada će odbraniti Njegovu ljubav i potvrditi Njegovu čast pred svemirom punim bića koja radosno ispunjavaju Njegovu volju i u čijim srcima vlada Božji zakon. Zlo se nikada više neće pojaviti. Božja reč kaže: »Neće se dva puta podignuti pogibao!« (Naum 1,9) Božji zakon, kome je sotona prigovarao i tvrdio da predstavlja jaram ropstva, biće poštovan kao »zakon slobode«. Oprobana i okušana stvorenja nikada više neće izneveriti zavet odanosti Onome čiji se karakter potpuno pokazao pred njima kao neshvatljiva ljubav i beskrajna mudrost.