»I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene, i između semena tvojega i semena njezina, ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati.« (1. Mojsijeva 3,15) Božanska presuda izrečena nad sotonom posle čovekovog pada predstavljala je i proročanstvo, koje je obuhvatilo sve vekove do kraja vremena i ukazalo na veliki sukob u kome će učestvovati svi ljudski naraštaji koji će živeti na Zemlji.
Bog je izjavio: »Još mećem neprijateljstvo!« Ovo neprijateljstvo nije nastalo na prirodan način. Kada je čovek prekršio Božji zakon, njegova priroda je postala zla, i on je uspostavio sklad, a ne neprijateljstvo sa sotonom. Između grešnog čoveka i začetnika greha ne postoji prirodno neprijateljstvo. I jedan i drugi svojim otpadom postali su zli. Otpadnik nikada nema mira, osim kada dobije saučešće i podršku onih koje je naveo da se povedu za njegovim primerom. Upravo zato pali anđeli i grešni ljudi ujedinjuju se i stvaraju zajednicu očajnika. Da se Bog nije posebno umešao, sotona i čovek sklopili bi savez protiv Neba, i tako umesto da gaji neprijateljstvo prema sotoni, cela ljudska porodica ujedinila bi se u protivljenju Bogu.
Sotona je naveo čoveka na greh, kao što je anđele naveo na pobunu, i na taj način osigurao njihovu podršku u ratu protiv Neba. Između njega i palih anđela nije bilo nikakve nesloge, u njihovoj mržnji prema Hristu; iako je u svemu ostalome vladala nesloga, bili su čvrsto sjedinjeni u svom suprotstavljanju autoritetu Vladara svemira. Međutim, kada je sotona čuo izjavu da treba da postoji neprijateljstvo između njega i žene, između njegovog potomstva i njenog potomstva, znao je da će njegovi napori da potpuno ponizi ljudsku prirodu biti osujećeni; da će na neki način ljudi biti osposobljeni da se odupru njegovoj moći.
Sotonino neprijateljstvo prema ljudskom rodu nastalo je zbog toga što su ljudi, Hristovim posredovanjem, ostali predmet Božje ljubavi i milosti. On zato želi da osujeti božanski plan otkupljenja čoveka, da nanese sramotu Bogu time što će izobličiti i iskvariti delo Njegovih ruku; želi da nanese bol Nebu i da Zemlju ispuni žalošću i očajanjem da bi posle svega, ukazivao na sve zlo kao na posledicu Božje odluke da stvori čoveka.
Upravo blagodat koju Hristos usađuje u čovekovu dušu stvara u čoveku neprijateljstvo prema sotoni. Bez blagodati koja ga preporađa i sile koja ga obnavlja, čovek bi nastavio da bude sotonin rob, sluga uvek spreman da ispunjava njegove zapovesti. Međutim, ovo novo načelo u njegovoj duši izaziva sukob tamo gde je do tada vladao mir. Sila koju Hristos daje osposobljava čoveka da se odupre tiraninu i uzurpatoru. Ko pokazuje da prezire greh umesto da ga voli, ko se odupire strastima koje su njime vladale i savlađuje ih, pokazuje da u njemu deluje načelo nebeskog porekla.
Neprijateljstvo koje vlada između Hristovog Duha i sotoninog duha najizrazitije se iskazalo onda kada je svet odbacio Isusa. Jevreji nisu odbacili Isusa samo zato što se pojavio bez svetovnog bogatstva, raskoši i veličine. Oni su uvideli da On raspolaže silom koja može više nego samo da nadoknadi nedostatak tih spoljnih prednosti. Međutim, Hristova neporočnost i svetost raspalili su prema Njemu mržnju bezbožnika. Njegov život samoodricanja i bezgrešne odanosti Bogu predstavljao je stalni prekor ovim oholim, pohotljivim ljudima. Upravo to je izazvalo neprijateljstvo prema Božjem Sinu. Sotona i zli anđeli pridružili su se zlim ljudima. Sve otpadničke sile zaverile su se protiv Branitelja istine.
Protiv Hristovih sledbenika ljudi pokazuju isto neprijateljstvo, koje su pokazivali i protiv njihovog Učitelja. Ko prepozna odvratni karakter greha, ko se snagom koju je dobio s Neba odupre iskušenju, sigurno će navući na sebe gnev sotone i njegovih podanika. Mržnja prema čistim načelima istine, ponižavanje i gonjenje njihovih zagovornika, postojaće sve dok bude bilo greha i grešnika. Hristovi sledbenici i sotonine sluge ne mogu se usaglasiti. »Sablazan krsta« još nije prestala. »A i svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu biće gonjeni.« (2. Timotiju 3,12)
Sotonini predstavnici neprestano se trude da u skladu sa njegovim uputstvima učvrste njegov autoritet i izgrade njegovo carstvo nasuprot Božjoj vladavini. Da bi to postigli, pokušavaju da prevare Hristove sledbenike i da ih odvrate od njihove odanosti Bogu. Kao i njihov vođa, i oni pogrešno tumače i izvrću Pisma u pokušaju da ostvare svoju nameru. Kao što je sotona pokušavao da krivicu prebaci na Boga, tako se i njegovi predstavnici trude da ozloglase Božji narod. Isti duh koji je podigao Isusa na krst nagoni i bezakonike da uništavaju Njegove sledbenike. Sve je to nagovešteno u prvom proročanstvu: »I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene, između semena tvojega i semena njezina!« I tako će biti sve do kraja vremena.
Sotona okuplja sve svoje snage i koristi sve svoje sile u ovom sukobu. Zašto ne nailazi na neki veći otpor? Zašto su Hristovi vojnici tako pospani i ravnodušni? Zato što su tako nedovoljno, tako malo povezani sa Hristom, zato što imaju tako malo Njegovog Duha! Greh im ne izgleda tako odbojan i odvratan, kao što je izgledao njihovom Učitelju! Oni ga ne dočekuju, kao što je Hristos činio, odlučnim i jasno vidljivim otporom. Ne shvataju izuzetnu zlokobnost i pokvarenost greha, ne prepoznaju pravi karakter i snagu kneza tame. Pokazuju samo nejako neprijateljstvo prema sotoni i njegovim delima, jer među njima vlada veliko nepoznavanje njegove moći i zlobe, ogromnog zamaha njegove borbe protiv Hrista i Njegove crkve. Mnogi hrišćani pali su kao žrtva ove zablude. Oni ne znaju da je njihov neprijatelj moćni vojskovođa koji upravlja mislima zlih anđela, koji dobro zamišljenim planovima i vešto vođenim pokretima ratuje protiv Hrista s ciljem da onemogući spasenje duša. Među takozvanim hrišćanima, pa čak i među propovednicima jevanđelja, sotona se vrlo retko spominje, osim onih slučajnih opaski sa propovedaonice. Oni previđaju dokaze o njegovoj neprestanoj aktivnosti i uspešnosti; zanemaruju mnoge opomene o njegovoj lukavosti; izgleda kao da zanemaruju i samo njegovo postojanje.
Iako su ljudi nesvesni njegovih lukavstava, ovaj budni neprijatelj svakog trenutka prati ih u stopu. On nameće svoju prisutnost u svakom kutku njihovog doma, na svakoj ulici naših gradova, u crkvama, na nacionalnim savetima, u sudovima, zbunjujući, varajući, zavodeći, uništavajući na svakom koraku duše i tela ljudi, žena i dece, razarajući porodice, sejući mržnju, suparništvo, sukobe, pobune, ubistva. Međutim, hrišćanski svet naizgled mirno prihvata sva ta zbivanja kao da ih je Bog odredio i kao da moraju da se događaju.
Sotona neprestano nastoji da savlada pripadnike Božjeg naroda tako što ruši ograde koje ih odvajaju od sveta. Stari Izrailjci bili su navođeni na greh kada su stupali u zabranjene saveze sa neznabošcima. Pripadnici savremenog Izrailja padaju na sličan način. »Kojima bog sveta ovoga oslepi razum nevernika da im ne zasvetli videlo jevanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga, koji se ne vidi.« (2. Korinćanima 4,4) Svi koji nisu odlučno pošli za Hristom, postaju sotonine sluge! U nepreporođenom srcu vlada ljubav prema grehu i sklonost da se greh gaji i opravdava. U obnovljenom srcu vlada mržnja prema grehu i odlučno protivljenje zlu. Kada hrišćani traže društvo bezakonika i nevernika sami sebe izlažu iskušenjima. Sotona se prikriva i tajno navlači veo svojih prevara preko njihovih očiju. Oni nisu u stanju da shvate da im takvo društvo donosi štetu, i tako, pošto upijaju karakter, reči i dela ovoga sveta, postaju sve zaslepljeniji.
Prilagođavanje svetovnim običajima pretvara Crkvu u svet, i nikada svet neće obratiti Hristu. Bliskost sa grehom neizbežno doprinosi da nam on izgleda sve manje odbojan. Onaj koji odluči da se druži sa sotoninim slugama uskoro će prestati da se plaši njihovog gospodara. Kada izvršavajući svoju dužnost budemo izvedeni pred sudove, kao što se Danilo našao pred carskim sudom, možemo biti sigurni da će nas Bog zaštititi, ali ako se sami izlažemo iskušenju, pašćemo pre ili kasnije.
Kušač često najuspešnije deluje preko onih na koje najmanje sumnjamo da se nalaze u njegovoj vlasti. Divimo se ljudima koji raspolažu sposobnostima i obrazovanjem i cenimo ih kao da te odlike mogu da nadoknade manjak straha Božjega ili da čoveku osiguraju pravo na Božju naklonost. Talenti i kultura, sami po sebi, predstavljaju dar od Boga, ali kada počnu da zamenjuju pobožnost, kada dušu, umesto da je približavaju Bogu, odvode od Njega, postaju prokletstvo i zamka. Mnogi zastupaju mišljenje da sve što izgleda kao uslužnost ili otmenost, na neki način, mora da potiče od Hrista. Međutim, nikada nije učinjena veća greška! Ove vrline zaista treba da krase karakter svakog hrišćanina, jer mogu da šire snažan uticaj u prilog pravoj religiji, ali one moraju da budu posvećene Bogu, jer inače ostaju u službi zla. Mnogi ljudi odnegovanog intelekta i prijatnih manira, koji se nikada ne bi ponizili da učine nešto što bi u javnosti bilo ocenjeno kao nemoralno delo, predstavljaju samo uglađena oruđa u sotoninim rukama. Podmukao, varljivi karakter njihovog uticaja i primera pretvaraju ih u mnogo opasnije neprijatelje Hristovog dela, nego što su to ljudi bez znanja i obrazovanja.
Solomun je iskrenom molitvom i oslanjanjem na Boga stekao mudrost koja je izazivala čuđenje i divljenje sveta. Međutim, kada se odvojio od Izvora svoje snage, i kada je, oslanjajući se na sebe, pošao dalje, pao je kao žrtva iskušenja. U tim trenucima čudesne sposobnosti darovane najmudrijem od svih vladara samo su doprinele da postane još uspešnije oruđe u rukama neprijatelja duša.
Iako se sotona neprestano trudi da iz njihovih misli izbriše tu činjenicu, hrišćani nikada ne smeju zaboraviti da njihov »rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarstvima i vlastima i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba«. (Efescima 6,12) Ovo nadahnuto upozorenje odjekuje kroz vekove sve do našeg vremena: »Budite trezni i pazite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere!« (1. Petrova 5,8) »Obucite se u sve oružje Božje da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga!« (Efescima 6,11)
Od Adamovog vremena pa sve do naših dana, naš veliki neprijatelj služio se svojom snagom da tlači i uništava. Sada sprema svoj poslednji pohod protiv Crkve. Svi koji žele da slede Isusa sukobiće se s tim nemilosrdnim protivnikom. Ukoliko hrišćani više slede svoj božanski Uzor, to će sigurnije postajati cilj sotoninih napada. Svi koji se aktivno uključe u Božje delo, koji se trude da razobliče prevare Zloga i ljudima objave Hrista, moći će da se pridruže Pavlovom svedočenju u kome govori o služenju Gospodu u poniznosti uma svojega, u mnogim suzama i iskušenjima.
Sotona je napadao Hrista svojim najžešćim i najpodmuklijim iskušenjima, ali je bio pobeđen u svakom sukobu. Te bitke vođene su za naše dobro, te pobede i nama omogućuju da pobedimo. Hristos će dati snagu svakome koji je bude tražio. Sotona nikoga ne može da pobedi bez njegovog pristanka. Kušač nema moći da upravlja čovekovom voljom ili da dušu primora na greh. On može da nas muči, ali nije u stanju da nas uprlja. On može da izazove duboko očajanje, ali ne i posrnuće u greh. Činjenica da je Hristos pobedio treba i Njegove sledbenike da nadahne hrabrošću da se muški bore u ratu protiv greha i sotone.
