35. Ugrožena sloboda savesti

Protestanti su danas mnogo naklonjeniji katolicizmu nego ranijih godina. U zemljama u kojima katolicizam nema prevlast i u kojima njegov kler zauzima pomirljiv stav s ciljem da poveća svoj uticaj, zapaža se sve veća ravnodušnost prema doktrinama koje protestantizam dele od rimske hijerarhije; kao da sve više jača uverenje da se ta dva krila hrišćanstva toliko i ne razlikuju prema osnovnim verovanjima koliko se pretpostavljalo i da bi malo popuštanja od strane protestanata moglo dovesti do boljeg razumevanja s Rimom. Bilo je vremena kada su protestanti visoko cenili slobodu savesti koju su stekli uz tako visoku cenu. Oni su svoju decu učili da se gnušaju Rima i smatrali da je izgrađivanje sklada s Rimom ravno neverstvu Hristu. Međutim, koliko su drugačija osećanja koja se danas izražavaju!

Branioci papske hijerarhije izjavljuju da je Crkva bila oklevetana, a protestantski svet sklon je da prihvati tu izjavu. Mnogi smatraju da je nepravedno osuđivati današnju Crkvu zbog sramnih i nerazumnih dela koja su obeležila njenu vladavinu u razdoblju neznanja i duhovne tame. Oni opravdavaju njenu strašnu surovost, prikazujući je kao posledicu varvarstva toga vremena i tvrde da je uticaj savremene civilizacije promenio njena osećanja.

Da li su ti ljudi zaboravili tvrđenje Rima da je nepogrešiv, tvrđenje koje je ova ohola sila ponavljala više od osam stotina godina? Umesto sa bude zaboravljeno, ovo tvrđenje je u devetnaestom stoleću bilo još odlučnije naglašeno nego ikada pre toga. Sve dok Rim tvrdi da »Crkva nikada nije pogrešila, niti će, prema Svetome pismu, ikada pogrešiti« (John L. von Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, book 3, century 11, part 2, ch. 2, section 9, note 17) – kako bi se onda mogla odreći načela koja su usmeravala njeno ponašanje u prošlim vekovima?

Rimska Crkva nikada se neće odreći svoga tvrđenja da je nepogrešiva. Sve što je učinila prilikom progonstva vernika, koji se nisu slagali s njenim dogmama, ona proglašava opravdanim, i zar ne bi ponovila ista dela kada bi za to ponovo imala priliku? Kada bi ograničenja, koja joj sada postavlja svetovna vlast, bila uklonjena, kada bi Rim povratio svoju nekadašnju vlast, veoma brzo nastupilo bi oživljavanje njegove nekadašnje tiranije i progonstva.

Dobro poznati pisac ovako opisuje ponašanje rimske hijerarhije, kada je reč o slobodi savesti i posebno o opasnostima koje prete Sjedinjenim Državama od uspeha njene politike:

»Ima mnogo onih koji su raspoloženi da svaki strah od rimokatoličanstva u Sjedinjenim Državama pripišu ograničenosti ili nedoraslosti. Oni u karakteru ili ponašanju Rima ne zapažaju ništa što bi se kosilo s našim slobodnim ustanovama, niti nalaze išta zloslutno u njegovom rastenju. Uporedimo najpre neka osnovna načela naše vlasti s onima Rimokatoličke crkve!

Ustav Sjedinjenih Država garantuje slobodu savesti. To je ono što je najosnovnije i najdraže svima nama. Papa Pije IX u svojoj poslanici od 15. avgusta 1854. godine kaže: ‘Apsurdne i pogrešne doktrine ili prazni razgovori o odbrani slobode savesti predstavljaju krajnje pogubnu zabludu – kugu, od koje bismo se najviše morali plašiti u državi.’ Isti papa, u svojoj encikliki od 8. decembra 1864. godine anatemiše ‘one koji zahtevaju slobodu savesti i verskog bogosluženja’, kao i sve one ‘koji tvrde da se Crkva ne bi smela služiti silom’.

Miroljubivi ton Rima u Sjedinjenim Državama ne znači promenu njegovog srca. Rim je tolerantan tamo gde je nemoćan. Biskup O’Konor kaže: ‘Verska sloboda se samo toleriše sve dok se drukčije ne može postupati bez opasnosti po katolički svet’… Nadbiskup iz Sent Luisa jednom je izjavio: ‘Jeres i neverovanje su greh pa u hrišćanskim zemljama kao što su Italija i Španija, na primer, u kojima su svi stanovnici katolici i u kojima je katolička religija bitan deo zemaljskih zakona, bivaju kažnjavani kao i svaki drugi zločin’…

Svaki kardinal, nadbiskup i biskup u Katoličkoj crkvi polaže zakletvu vernosti papi, u kojoj se pojavljuju i sledeće reči: ‘Jeretike, šizmatike i buntovnike protiv našeg navedenog gospodara – pape – ili njegovih gore navedenih naslednika, ja ću progoniti i najenergičnije im se protiviti’.« (Josiah Strong, Our Country, ch. 5, pars. 2-4)

Istina je da ima iskrenih hrišćana u rimokatoličkoj verskoj zajednici. Hiljade vernika te Crkve služe Bogu u skladu sa celokupnom svetlošću koju imaju. Njima nije dozvoljen pristup Božjoj Reči i zato ne mogu da prepoznaju istinu. Oni nikada nisu videli razliku između žive službe iz celog srca i praznih formi i ceremonija. Bog s nežnim saučešćem posmatra te duše, koje su vaspitane u veri koja je prožeta obmanama i ne zadovoljava potrebe srca. On će učiniti da zraci svetlosti probiju duboku tamu koja ih okružuje. On će im otkriti istinu kakva je u Isusu, i mnogi će preći na stranu Njegovog naroda.

Međutim, katolicizam kao sistem nije se danas ništa više uskladio s Hristovim jevanđeljem, nego u bilo kojem proteklom razdoblju u svojoj istoriji. Protestantske Crkve nalaze se u velikoj tami, jer bi inače prepoznale znake vremena. Rimska crkva je dalekosežna u svojim planovima i načinu delovanja. Ona se služi svim sredstvima da proširi svoj uticaj i poveća svoju moć da bi se pripremila za surovu i odlučnu borbu da ponovo zadobije prevlast u svetu, da obnovi progonstva i ukine sve što je protestantizam postigao. Katolicizam napreduje u svim oblastima. Sve veći broj njegovih crkava i kapela podiže se u protestantskim zemljama! Pogledajte kakvu popularnost uživaju njegove visoke škole i seminari u Americi, koje protestanti tako obilno pomažu! Razmotrite jačanje ritualizma u Engleskoj (Ritualisti su verska stranka, osnovana 1833. godine u Oxfordu, koja traži sjedinjenje katolika i anglikanaca – prim. prev) i sve češće prelaženje protestanata u katolicizam! Sve ove pojave treba da zabrinu one ljude koji cene čista načela jevanđelja!

Protestanti su se potajno dogovarali s pristalicama Rima i pružali im svoju pomoć, bili su spremni na kompromise i ustupke kojima su iznenađivali i same papiste, jer su im bili nerazumljivi. Ljudi jednostavno ne žele da vide pravi karakter klerikalizma i opasnosti koje prete od njegove prevlasti. Zato narod mora da ustane i usprotiviti se napredovanju tog najopasnijeg neprijatelja građanske i verske slobode.

Mnogi protestanti misle da je katolička religija neprivlačna i da njena bogosluženja predstavljaju samo dosadno i besmisleno obavljanje ceremonija. I tu nisu u pravu! Iako je katolicizam utemeljen na obmanama, to nije nikakva gruba ili nevešta prevara. Verske službe Rimske crkve predstavljaju najimpresivniji ceremonijal koji se može zamisliti. Svojim sjajem, raskošnošću i svečanim obredima mogu da očaraju čovekova čula i ućutkaju glas razuma i savesti. Oko je očarano. Raskošne crkve, veličanstvene procesije, zlatni oltari, dragim kamenjem ukrašeni relikvijari, odabrane slike i umetničke skulpture, sve to deluje na smisao za lepo. I uho je zarobljeno. Muzika je nenadmašna. Bogati i svečani zvuci orgulja, sjedinjeni s melodijom mnogih glasova, koji se uzdižu prema visokim kupolama i odjekuju među kolonadama velelepnih katedrala, neminovno ispunjavaju srca strahopoštovanjem i divljenjem.

Ovaj spoljašnji sjaj, raskoš i ceremonije, kojima se samo naizgled zadovoljavaju čežnje duša opterećenih grehom, mogu da posluže kao dokaz unutrašnje iskvarenosti. Hristovoj religiji nije potrebna takva privlačnost da bi je preporučila. U svetlosti koja dopire s krsta, istinsko hrišćanstvo izgleda tako čisto i privlačno da nikakvo spoljašnje ukrašavanje ne bi moglo da mu poveća istinsku vrednost. Pred Bogom je na ceni lepota svetosti, krotkoga i tihoga duha.

Sjajan stil nije uvek dokaz neporočnih, uzvišenih misli. Smisao za umetnost, istančanost i oplemenjenost ukusa, često se sreću i među ljudima čije su misli zemaljske i telesne. Sotona ih često zapošljava da navedu ljude da zaborave potrebe svoje duše, da izgube iz vida budući, besmrtni život, da se odvrate od svog beskonačnog Pomagača i žive samo za ovaj svet.

Religija koja se iscrpljuje u spoljašnjem sjaju, privlači nepreporođena srca. Raskoš i ceremonije katoličkog bogosluženja imaju zavodljivu, očaravajuću privlačnost, koja je mnoge prevarila; i u skladu sa tim počinju da gledaju na Rim kao na prava nebeska vrata. Niko osim onih koji su svoje noge utvrdili na temeljima istine i čija su srca obnovljena Božjim Duhom, nije siguran od njegovog uticaja. Hiljade onih koji nemaju životno iskustvo sa Hristom biće navedeni da prihvate obličje pobožnosti i da se odreknu njene sile. Takva religija biće upravo ono što mnogi žele.

Crkva koja tvrdi da ima pravo da oprašta grehe navodi svoje vernike na pomisao da mogu slobodno da greše, a sveta tajna, sakrament ispovesti, bez koje se crkveno oproštenje ne može dobiti, kao da otvara vrata zlu. Onaj koji kleči pred grešnim čovekom i prilikom ispovesti otvara mu tajne misli i pobude svoga srca, ponižava svoje ljudsko dostojanstvo i kvari svaku plemenitu pobudu svoje duše. Otkrivajući grehe iz svoga života svešteniku – grešnom smrtniku, koji se često odaje vinu i raspuštenosti – čovek snižava svoja merila karaktera i tako se kvari. Njegove misli o Bogu svedene su na lik palog čoveka, jer sveštenik stoji pred njim kao Božji predstavnik. To ponižavajuće ispovedanje greha čoveku predstavlja tajni izvor iz koga je potekao veliki deo zala koja kvare svet i pripremaju ga za konačno uništenje. Ipak, onome koji uživa da popušta samome sebi, mnogo je ugodnije da priznaje svoje grehe smrtnom čoveku nego da svoje srce otvori Bogu. Ljudskoj prirodi mnogo je lakše da se ispovedi nego da odbaci greh, mnogo je lakše da muči svoje telo oblačenjem kostreti, koprivama i lancima nego da razapne svoje telesne strasti. Zaista je težak jaram koji telesno srce spremno da nosi da bi izbeglo da uzme Hristov jaram.

Postoji izrazita sličnost između Rimske i Jevrejske Crkve iz vremena Hristovog prvog dolaska. Tako su Jevreji potajno gazili svako načelo Božjeg zakona, spolja su bili vrlo strogi u poštovanju njegovih propisa, otežavajući ih preteranim zahtevima i tradicijama, koje su činile da poslušnost postane bolna i teška. I kao što su Jevreji tvrdili da poštuju zakon, tako sledbenici Rima tvrde da poštuju krst. Oni uzdižu simbol Hristovih stradanja, dok svojim životom odbacuju Onoga koga taj krst predstavlja.

Katolici stavljaju krst na svoje crkve, na svoje oltare i svoju odeću. Na sve strane mogu se videti znaci krsta. Na sve strane krst se formalno poštuje i uzdiže. Međutim, Hristova učenja pokopana su pod debelom naslagom besmislenih tradicija, lažnih tumačenja i strogih zahteva. Spasiteljeve reči upućene licemernim Jevrejima, s još većim pravom mogu se odnositi na starešine Rimske crkve: »Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim neće da ih prihvate.« (Matej 23,4) Savesne duše zarobljene su stalnim strahu od gneva uvređenog Boga, dok mnogi od crkvenih dostojanstvenika žive u obilju i čulnim zadovoljstvima.

Obožavanje slika i relikvija, prizivanje svetaca i uzdizanje pape, predstavljaju sotonine metode kojima pažnju ljudi odvraća od Boga i Njegovog Sina. Da bi upropastio duše, sotona ih navodi da ne misle o Onome koji im jedini može osigurati spasenje. Njihovu pažnju pokušava da preusmeri na sve što bi im moglo pomoći da zaborave Onoga koji je rekao: »Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti!« (Matej 11,28)

Sotona ulaže trajne napore da pogrešno predstavi Božji karakter, prirodu greha i osnovna pitanja oko kojih se vodi velika borba. Svojim lukavstvima pokušava da umanji obaveznost Božjeg zakona i da ljudima omogući da slobodno greše. Istovremeno ih navodi da prihvate pogrešna shvatanja o Bogu tako da Mu pristupaju sa strahom i mržnjom umesto s ljubavlju. Surovost koja je svojstvena njegovom karakteru pokušava da pripiše Stvoritelju; sve ove pojedinačne napore ujedinio je i predstavio kao oblik verskog sistema i izrazio oblicima bogosluženja. Tako je uspeo da zaslepi um mnogih ljudi i da ih navede da kao njegove sluge krenu u rat protiv Boga. Prihvatanjem izopačenih shvatanja o božanskim osobinama, neznabožački narodi bili su navedeni da poveruju da su im ljudske žrtve neophodne da zadobiju naklonost božanstva; strašne surovosti počinili su ovi ljudi jedni drugima, sledeći raznovrsne oblike idolopoklontva.

Rimska crkva, koja je sjedinila neznaboštvo s hrišćanstvom i, slično neznaboštvu, pogrešno predstavljala Božji karakter, prihvatila je običaje koji nisu bili ništa manje surovi i neprihvatljivi. U vreme rimske prevlasti postojala su razna sredstva za mučenje kojima su ljudi primoravani da prihvate njihova učenja. Podizane su i lomače za one koji se nisu hteli pokoriti njenim zahtevima. Izvršena su mnoga krvoprolića čija se veličina neće saznati sve do Božjeg suda. Crkveni velikodostojnici nastojali su, pod sotoninim nadzorom, da izmisle oruđa za mučenje koja će nanositi najveću bol, a da bitno ne ugroze život mučenika. U mnogo slučajeva pakleni procesi nastavljani su sve do granica ljudske izdržljivosti, sve dok sama priroda nije odustala od borbe i dok mučenik ne bi pozdravio smrt kao dobrodošlo izbavljenje.

Takva je bila sudbina protivnika Rima. Za svoje pristalice Rim je propisivao disciplinu biča, izgladnjivanje postovima i svako mučenje tela. Da bi stekli naklonost Neba, pokajnici su kršili Božje zakone kršeći prirodne zakone. Od njih se zahtevalo da kidaju veze koje je Bog dao čoveku da bi ulepšao njegovo zemaljsko postojanje. Na crkvenim grobljima postoje grobovi miliona žrtava koje su provodile život u uzaludnom nastojanju da suzbiju svoje prirodne sklonosti, da uguše kao uvredljive Bogu sve misli i osećanja ljubavi prema svojim bližnjima.

Kada bismo poželeli da shvatimo strašnu sotoninu surovost, koja se vekovima pokazivala, ne samo među onima koji nikada nisu ni čuli za Boga, već i u samom i u celoj širini hrišćanstva, treba samo da proučimo istoriju Rimske crkve. Preko ovog ogromnog sistema obmane knez zla ostvaruje svoju nameru da osramoti Boga i da uništi čoveka. Kada vidimo kako uspeva da se preruši i obavi svoje delo preko starešina ove Crkve, možemo bolje razumeti zašto gaji tako veliku odbojnost prema Bibliji. Kada bi ljudi čitali tu Knjigu, otkrili bi Božju milost i ljubav, videli bi da On ne nameće čoveku nijedan od tih teških tereta. Jedino što traži to je smerno i skrušeno srce, ponizan i poslušan duh.

Hristos u svom životu nikada nije ljudima pokazao primerom da treba da se zatvore u manastire i u njima se pripremaju za Nebo. On nikada nije govorio o suzbijanju ljubavi i saosećanja. Spasiteljevo srce prelivalo se ljubavlju. Što se čovek više približava moralnom savršenstvu, to su njegova osećanja jača, to je oštrije njegovo shvatanje greha i dublje njegovo saosećanje prema nevoljnicima. Papa tvrdi da je Hristov zamenik; ali na koji način se njegov karakter može uporediti s karakterom našeg Spasitelja? Da li je Hristos ikada bio poznat po tome što je ljude zatvarao u tamnice ili slao na sprave za mučenje samo zato što mu nisu odali čast kao Vladaru svemira? Da li je Njegov glas ikada izrekao smrtnu presudu onima koji Ga nisu prihvatili? Kada su Ga odbacili stanovnici samarjanskog sela, kada Ga je apostol Jovan pun gneva upitao: »Gospode, hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi kao Ilija što učini«, Isus je sažaljivo pogledao svoga učenika i ukorio ga zbog nemilostivog duha, govoreći: »Jer sin čovečji nije došao da pogubi duše čovečije, nego da sačuva!« (Luka 9,54.56) Koliko se od ovoga duha, koji je Hristos pokazao, razlikuje duh Njegovog navodnog zamenika!

Rimska Crkva sada okreće prema svetu svoje lepše lice, pokrivajući izvinjenjima izveštaje o svojim užasnim surovostima. Odenula se u hristoliko ruho, ali nije se promenila! Svako načelo papstva koje je postojalo u proteklim stolećima postoji i danas! Doktrine prihvaćene u razdoblju najmračnijih dana i danas su na snazi. Neka se niko ne vara! Papstvo koje protestanti danas tako spremno uzdižu, ono je isto koje je vladalo svetom u vreme reformacije, kada su Božji ljudi ustajali, izlažući opasnosti svoj život, da razotkriju njegovo bezakonje! Ono i danas gaji istu oholost i razmetljivu drskost i zahteva vlast nad carevima i vladarima, i prisvaja božanska prava. Njegov duh nije danas ništa manje surov i samovoljan nego u vreme kada je kršilo ljudske slobode i ubijalo svece Najvišega!

Papstvo je upravo ono što je proročanstvo proreklo da će biti: otpad poslednjeg vremena (2. Solunjanima 2,3.4)! Deo njegovog plana je da izgradi karakter koji će najbolje poslužiti njegovim namerama, ali ispod promenljive spoljašnjosti kameleona krije se nepromenljiv otrov stare zmije. Ono kaže: »Veru zadanu jeretiku ne treba držati, a ni osobama osumnjičenim za jeres!« (Lenfant, vol. 1, p. 516). Da li ova sila, čiji su izveštaji hiljadama godina bili pisani krvlju svetih, treba danas da bude priznata kao deo Hristove Crkve?

U nekim protestantskim zemljama nije bez razloga izraženo mišljenje da se današnji katolicizam mnogo manje razlikuje od protestantizma nego u ranija vremena. Nastupile su promene, ali promena se nije dogodila u papstvu! Katolicizam zaista po mnogo čemu podseća na današnji protestantizam, ali samo zato što se protestantizam, u velikoj meri izmenio od vremena reformatora!

Otkako su protestantske Crkve počele da traže naklonost sveta, lažno čovekoljublje zaslepilo je njihove oči. One su već prihvatile misao da treba verovati da u svakom zlu mora biti i ponešto dobra, ali će na kraju kao neizostavna posledica nastupiti i verovanje da u svakom dobru ima i ponešto zla. Umesto da ustanu u odbranu vere koja je jednom bila data svetima, one se sada, skoro izvinjavaju Rimu zbog svog nepovoljnog mišljenja o njemu, i kao da traže oproštaj zbog svoje nekadašnje revnosti.

Veliki broj protestanata, čak i onih koji nisu previše naklonjeni katolicizmu, ne naslućuju nikakvu veliku opasnost koja preti od njegove snage i uticaja. Mnogi tvrde da je intelektualna i moralna tama koja je preovlađivala u razdoblju srednjeg veka išla na ruku širenju njegovih dogmi, sujeverja i tlačenja, ali da veća obaveštenost savremenog čoveka, opšte širenje znanja i sve veća slobodoumnost na području religije, onemogućavaju ponovno pojavljivanje netrpeljivosti i tiranije. Takvi ismejavaju čak i samu pomisao da bi nešto takvo moglo da postoji u ovom našem prosvećenom dobu. Istina je da velika svetlost obasjava ovaj naraštaj na intelektualnom, moralnom i verskom području. Sa otvorenih stranica Božje svete Reči, nebeska svetlost obasjava ovaj svet. Međutim, moramo imati na umu da što više svetlosti obasjava ljude, to je veća tama onih koji je izopačavaju i odbacuju.

Proučavanje Biblije potkrepljeno molitvom pomoglo bi protestantima da shvate stvarni karakter papstva i navelo bi ih da ga prozru i izbegavaju, ali mnogi među njima toliko sebe smatraju mudrima, da ne osećaju nikakve potrebe da tražeći Boga pronađu istinu. Iako se ponose svojom prosvetljenošću, oni ne znaju Pisma niti imaju sile Božje. Oni traže ono što je najmanje duhovno i što od njih zahteva najmanje samoodricanja, jer im je neophodan neki način da umire svoju savest. Ono što traže je metod da zaborave Boga, iako bi želeli da izgleda kao da Ga se sećaju. Papstvo je dobro pripremljeno da zadovolji potrebe svih ovih ljudi. Ono je dobro pripremljeno da se suoči sa dve grupe ljudi, od kojih se sastoji skoro ceo svet – sa onima koji bi želeli da se spasu svojim zaslugama, i onima koji bi želeli da budu spaseni u svojim gresima. U tome se krije tajna njegove snage.

Istorija pokazuje da je vreme velike intelektualne tame bilo vrlo povoljno za uspeh papstva. Međutim, tek će se videti da je i vreme velike intelektualne prosvećenosti isto toliko povoljno za njegov uspeh. U prošlim vremenima, u kojima su ljudi bili lišeni Božje Reči i poznavanja istine, oči su im bile zaslepljene i mnogi su bili uhvaćeni u zamku, jer nisu videli mrežu koja im je bila bačena pred noge. I u ovom naraštaju mnogima su oči zaslepljene sjajem ljudskog načina razmišljanja, »lažno nazvanoga razuma«; jer ni oni ne prepoznaju mrežu i upadaju u nju kao da su im oči povezane. Bog želi da ljudi svoje intelektualne sposobnosti shvate kao dar svoga Stvoritelja i da ih stave u službu istine i pravde; ali kada ljudi gaje oholost i častoljublje i kada uzdižu svoje teorije iznad Božje Reči, tada ljudski razum može da prouzrokuje veću štetu nego neznanje. I upravo zato će lažna nauka u našem vremenu imati isto toliko uspeha u pripremanju puta za prihvatanje papstva u svim njegovim privlačnim formama, kao što je uskraćivanje znanja poslužilo njegovom uzdizanju u mračnom srednjem veku.

Podržavajući pokrete koji se sada razvijaju u Sjedinjenim Državama, koji crkvenim ustanovama i običajima nastoje da osiguraju državnu potporu, protestanti idu stopama katolika. Štaviše, oni otvaraju vrata papstvu da u protestantskoj Americi stekne prevlast koju je izgubilo u Starom svetu. Ono što ovim pokretima daje još veći značaj je činjenica da njihov osnovni zamišljeni cilj predstavlja ozakonjenje svetkovanja nedelje – običaja koji je nastao u Rimu i koji Rim smatra znakom svoga autoriteta. Upravo duh papstva – duh usaglašavanja sa svetovnim običajima, uzdizanja ljudskih tradicija iznad Božjih zapovesti – prožima sada protestantske Crkve i navodi ih da uzdižu nedelju da čini ono što je papstvo činilo pre njih.

Da bi čitalac mogao da shvati koja će sredstva biti upotrebljena u predstojećem sukobu, treba samo da prouči izveštaj o sredstvima iz prošlih vremena kojima se Rim služio da bi postigao isti cilj. Ukoliko bi želeo da sazna kako će sjedinjeni protestanti i prijatelji papstva postupati prema onima koji ne prihvate njihove dogme, treba samo da upozna duh koji je Rim u prošlosti pokazivao prema svetkovanju Subote i njenim braniteljima.

Carski edikti, opšti sabori i crkvene uredbe, podržane svetovnim silama, to su bili koraci uz čiju pomoć se neznabožački praznik uzdigao do časti u hrišćanskom svetu. Prva javna mera koja je propisivala svetkovanje nedelje bio je zakon koji je izdao car Konstantin. Taj edikt je zahtevao od gradskih stanovnika da se odmaraju u »časni dan Sunca«, ali je dozvoljavao zemljoradnicima da obavljaju poljoprivredne radove. Iako je ovo u stvari bio samo mnogobožački propis, imperator ga je izdao tek pošto je formalno prihvatio hrišćanstvo.

Pošto se carski nalog nije pokazao kao dovoljna zamena za božanski autoritet, Euzebije, biskup koji je čeznuo za naklonošću knezova i koji je bio poseban Konstantinov prijatelj i laskavac, tvrdio je da je sam Isus preneo obavezu svetkovanja sa subote na nedelju. Nijedno jedino svedočanstvo Biblije nije bilo ponuđeno kao dokaz u prilog ovoj novoj teoriji. Sam Euzebije nehotice je priznao njenu neosnovanost kada je ukazao na stvarnog autora promene. Evo njegovih reči: »Sve ono što smo po dužnosti morali da činimo u subotu, mi smo prebacili na Gospodnji dan.« (Robert Cox, Sabbath Laws and Sabbath Duties, p. 538) Međutim, ovaj dokaz u prilog nedelje, ma koliko bio neutemeljen, osmelio je ljude da pogaze Gospodnji dan odmora, Subotu. Svi koji su poželeli da uživaju naklonost sveta, prihvatili su ovaj već rasprostranjeni praznik.

Kada se papstvo čvršće ukorenilo, delo uzdizanja nedelje je nastavljeno. Neko vreme narod se bavio poljoprivrednim radovima kada nije dolazio u crkvu, a sedmi dan je i dalje smatran danom odmora. Međutim, promena je postepeno uvođena. Onima koji su obavljali crkvene službe bilo je zabranjeno da nedeljom izriču ikakve presude u građanskim sporovima. Ubrzo posle toga, svim ljudima, bez obzira na položaj, bilo je zabranjeno da se bave običnim poslovima toga dana, pod pretnjom novčane kazne za slobodnjake, a bičevanja za robove. Kasnije je bilo određeno da bogati ljudi budu kažnjavani oduzimanjem polovine imanja, i konačno, u slučaju da ostanu uporni, da budu prodati kao roblje. Nižim klasama pretila je kazna trajnog izgona iz zemlje.

I čuda su bila pozivana u pomoć. Između ostalih čuda, pričalo se o nekom zemljoradniku koji se spremao da u nedelju ore svoju njivu i koji je tom prilikom pokušao da nekim komadom gvožđa očisti raonik. Gvožđe mu se zalepilo za ruku i dve godine je morao da ga nosi »uz neobično velike patnje i sramotu«. (Francis West, Historical and Practical Discourse on the Lord’s Day, p. 174)

Pape su kasnije naredile parohijskim sveštenicima da opominju one koji krše nedelju i da od njih traže da idu u crkvu i izgovaraju svoje molitve, ukoliko ne žele da na sebe i svoje susede navuku neku veliku nesreću. Jedan crkveni sabor objavio je tvrđenje, koje se od tada često upotrebljavalo, čak i među protestantima, da su neki ljudi koji su radili nedeljom bili pogođeni gromom i da je zato nedelja pravi dan odmora. Prelati su govorili: »Bilo je očigledno koliko je Bog bio nezadovoljan zanemarivanjem toga dana!« Zatim je upućen poziv sveštenicima i propovednicima, carevima i knezovima i svem pobožnom narodu da »ulože krajnje napore i staranje da se tome danu vrati njegova čast, i da on, na dobro hrišćanstva, bude još revnosnije poštovan u danima koji dolaze«. (Thomas Morer, Discourse in Six Dialogues on the Name, Notion, and Obsetvation of the Lord’s Day, p. 271)

Kada su se i odluke koncila pokazale nedovoljno uspešne, od svetovnih vlasti bilo je zatraženo da izdaju edikt koji će zaplašiti narod i prisiliti ga da se uzdrži od rada nedeljom. Na sinodu koji je održan u Rimu, potvrđene su oštrije i odlučnije sve ranije odluke. Uključene su i u crkvene zakone i preko građanskih vlasti nametane u celom hrišćanstvu. (Vidi Heylyn, History of the Sabbath, pt. 2,ch. 5, sec. 7)

Međutim, nedostajanje biblijskih dokaza za svetkovanje nedelje i dalje je izazivalo velike probleme. Narod je svojim učiteljima osporavao pravo da odbace jasnu Gospodnju izjavu: »A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu«, i pređu na svetkovanje dana posvećenog Suncu. Za popunjavanje praznine nastale usled nedostatka biblijskih dokaza, bile su potrebne druge mere. Revnosni zastupnik nedelje, koji je krajem dvanaestog stoleća posetio crkve u Engleskoj, naišao je na otpor vernih svedoka istine. Njegovi napori bili su tako neuspešni da je morao privremeno da napusti zemlju i potraži neki dokaz kojim bi potvrdio svoje učenje. Kada se vratio, postigao je u svom kasnijem radu mnogo više uspeha. Naime, doneo je jedan spis za koji je tvrdio da dolazi od samoga Boga, i da sadrži potrebnu zapovest o svetkovanju nedelje, zajedno sa strašnim pretnjama koje su bile upućene nepokornim vernicima. Taj dragoceni dokument – obični falsifikat kao i ustanova koju je podržavao – navodno pao je s Neba i bio je pronađen u Jerusalimu na oltaru svetog Simeona na Golgoti. U stvari, papska palata u Rimu bila je mesto na kome je nastao. Prevare i falsifikati kojima je Crkva tokom svih vekova unapređivala svoju moć i blagostanje, smatrani su potpuno zakonitim sredstvima koja je stoje na raspolaganju rimskoj hijerarhiji.

Dokument je zabranjivao rad od devetoga sata, tri sata posle podne, u subotu, pa sve do izlaska Sunca u ponedeljak, i tvrdilo da je njegov autoritet potvrđen mnogim čudima. Kružila je i priča da su osobe koje su radile u zabranjeno vreme bile pogođene oduzetošću. Mlinar koji je pokušao da melje žito, video je da umesto brašna teče krv, dok je vodenično kolo stajalo nepokretno, iako je vodena struja bila snažna. Drugi čovek koji je pripremio testo za pečenje hleba u deveti sat, ali je odlučio da ga ostavi sve do ponedeljka, ustanovio je sledećeg dana da je testo bilo podeljeno na hlebove i ispečeno božanskom silom. Čovek koji je pekao hleb posle devetoga sata u subotu, ustanovio je sledećeg jutra, kada je razlomio taj hleb, da je krv potekla iz njega. Zastupnici nedelje takvim besmislenim i praznovernim izmišljotinama pokušavali su da uspostave njenu svetost (vidi: Roger de Hoveden, Annals, vol. 2, pp. 528-530).

U Škotskoj, kao i u Engleskoj, veće poštovanje nedelje bilo je osigurano njenim delimičnim sjedinjavanjem sa starom subotom. Međutim, vreme svetkovanja se veoma se razlikovalo. Jedan edikt škotskog kralja tražio je da »subota od dvanaest sati u podne treba da se računa kao sveto vreme« i da niko, sve do ponedeljka ujutro ne sme da se bavi nikakvim svetovnim poslom (Morer, pp. 290.291).

Međutim, uprkos svim naporima u prilog uspostavljanja svetosti nedelje, i sami klerici javno su priznavali božanski autoritet Subote i ljudsko poreklo ustanove kojom je ona bila zamenjena. U šesnaestom stoleću, jedan papski koncil otvoreno je zaključio: »Neka svi hrišćani imaju na umu da je Bog posvetio sedmi dan, koji je bio prihvaćen i svetkovan ne samo među Jevrejima, nego i među svima onima koji su tvrdili da služe Bogu; ipak, mi hrišćani premestili smo dan odmora na Gospodnji dan (nedelja – prim. prev).« (Isto, pp. 281.282) Oni koji su unosili neovlašćene promene u božanski zakon bili su potpuno svesni karaktera svoga dela. Oni su sebe svesno uzdizali iznad Boga.

Izrazit primer rimske politike prema onima koji se nisu slagali s njim predstavlja dugotrajno i krvavo gonjenje valdenžana, od kojih su neki svetkovali Subotu. I drugi su trpeli na sličan način zbog svoje vernosti četvrtoj zapovesti. Istorija Crkve u Etiopiji ima poseban značaj. Usred tame srednjeg veka, svet je potpuno izgubio iz vida i zaboravio hrišćane u centralnoj Africi, koji su tokom mnogih stoleća uživali potpunu slobodu ispovedanja svoje vere. Međutim, Rim je konačno saznao za njihovo postojanje i vladar Etiopije uskoro je obmanom bio naveden da prizna papu kao Hristovog zamenika. Sledili su i drugi ustupci. Bila je izdata naredba koja je preteći najstrožim kaznama zabranjivala svetkovanje subote (vidi: Michael Geddes, Church History of Ethiopia, pp. 311.312). Međutim, papska tiranija uskoro je postala toliko težak jaram da su Etiopljani odlučili da ga skinu sa svoga vrata. Posle teške borbe poklonici Rima bili su proterani sa svojih poseda, a stara religija bila je ponovo uspostavljena. Crkve su se radovale svojoj slobodi i nikada nisu zaboravile pouku koju su stekle o prevarama, fanatizmu i despotskoj moći Rima. Bile su zadovoljne da ostanu u svojoj usamljenosti, skoro nepoznate ostatku hrišćanstva.

Crkve u Africi svetkovale su Subotu onako kako je svetkovana u rimskoj Crkvi pre njenog potpunog otpada. Naime, svetkovale su Subotu u znak poslušnosti četvrtoj zapovesti, i uzdržavale se od rada nedeljom u skladu s običajem Crkve. Kada je stekao vrhovnu vlast, Rim je pogazio Gospodnju subotu i uzdigao svoj dan odmora, ali crkve u Africi, odvojene više od hiljadu godina od ostatka hrišćanstva, nisu se pridružile tom otpadu. Kada su potpale pod vlast Rima, bile su prisiljene da odbace pravi i prihvate lažni sedmični dan odmora, ali čim su ponovo stekle nezavisnost, vratile su se poslušnosti četvrtoj zapovesti.

Ovi izveštaji iz prošlosti jasno ukazuju na neprijateljstvo Rima prema Suboti, istinskom danu odmora, i njegovim zastupnicima, i sredstva kojima se služio da uzdigne ustanovu koji je sam stvorio. Božja Reč kaže da će se ovi prizori ponoviti kada se katolici i protestanti budu ujedinili da zajednički uzdignu nedelju.

Proročanstvo iz 13. poglavlja Otkrivenja govori da će sila, predstavljena kao zver s rogovima kao u jagnjeta, učiniti da se »zemlja i svi koji žive na njoj« poklone Rimu – na tom mestu simbolički predstavljenom kao zver »slična risu«. Zver s rogovima kao u jagnjeta treba da kaže »onima koji žive na zemlji da načine ikonu zveri«; osim toga, ona treba da zapovedi svima, »malima i velikima, bogatima i siromašnima, slobodnjacima i robovima« da prime žig zveri (Otkrivenje 13,11-16). Već je bilo spomenuto da su Sjedinjene Države sila predstavljena kao zver sa rogovima kao u jagnjeta, i da će ovo proročanstvo biti ispunjeno kada Sjedinjene Države zakonom propišu svetkovanje nedelje, što Rim inače ističe kao posebno priznanje svoje prevlasti. Međutim, Sjedinjene Države neće biti usamljene u ovom odavanju počasti Rimu. Uticaj Rima u zemljama koje su nekada priznavale njegovu prevlast ni izdaleka nije otklonjen. Proročanstvo nagoveštava obnavljanje njegove vlasti. »I videh jednu od glava njezinih kao ranjenu na smrt, i rana smrti njene izleči se. I čudi se sva zemlja iza zveri.« (Otkrivenje 13, 3) Nanošenje smrtne rane upućuje na pad papstva 1798. godine. Posle toga, prorok kaže: »i rana smrti njezine isceli se i čudi se sva zemlja iza zveri.« Pavle jasno objavljuje da će »čovek bezakonja« nastaviti svoju delatnost sve do drugog Hristovog dolaska (2. Solunjanima 2,3-8). Sve do samog kraja vremena nastaviće da obavlja svoje delo prevare. Pisac Otkrivenja izjavljuje, takođe govoreći o Rimu: »I pokloniše joj se svi koji žive na zemlji, kojima imena nisu zapisana u životnoj knjizi Jagnjeta.« (Otkrivenje 13,8) Kako u starom tako i u novom svetu, rim će dobijati počasti u obliku poštovanja nedelje, ustanove koja počiva isključivo na autoritetu Rimske crkve.

Od sredine devetnaestog stoleća, istraživači proročanstava objavljivali su ovo svedočanstvo svim stanovnicima Sjedinjenih Država. Po događajima koji se sada zbivaju po svetu možemo videti da se brzo približavamo ispunjenju ovog proročanstva. Protestantski teolozi snažno naglašavaju božanski autoritet svetkovanja nedelje, ali sa istim nedostatkom biblijskih dokaza, što veoma podseća na izjavu papskih izaslanika koji su iznalazili čuda da bi njima zamenili Božju zapovest. Tvrđenje da su Božji sudovi pohodili ljude koji su kršili lažni sedmični dan odmora, nedelju, biće ponovo navođeno, i kao da već počinje da se navodi. Pokret da se svetkovanje nedelje nametne zakonom postaje sve uticajniji.

Rimska crkva zaista je poznata po svojoj prepredenosti i lukavnosti. Ona ima priliku da vidi šta će se dogoditi. Samo čeka svoje vreme, videći da joj protestantske Crkve ukazuju počast svojim prihvatanjem lažnog dana odmora i spremnošću da ga nametnu istim sredstvima kojima se ona služila u prošlosti. Oni koji odbace svetlost istine, potražiće pomoć ove samoproglašene »nepogrešive« sile da uzdignu ustanovu koju je ona uspostavila. Rim će spremno priskočiti u pomoć protestantima da obave ovo delo i to nije teško pretpostaviti! Ko bolje od pripadnika papske hijerarhije zna kako da postupa prema onima koji su neposlušni Crkvi?

Rimokatolička crkva, sa svojim ograncima raširenim po celom svetu, ima u svojoj vlasti ogromnu organizaciju, ustanovljenu da služi interesima papske stolice. Milioni njenih pripadnika u svim zemljama na svetu uče da su vezani obavezom odanosti papi. Bez obzira na nacionalnost i oblik vladavine u svojoj zemlji, treba da smatraju da je autoritet Crkve iznad svih ostalih autoriteta. Iako mogu da polože zavet vernosti svojoj zemlji, iznad svih ostalih zakletvi stoji zavet poslušnosti Rimu, koji ih oslobađa svake zakletve suprotne interesima Crkve.

Istorija svedoči o veštim i istrajnim naporima Rima da se umeša u poslove država, a kada negde stekne oslonac, da onda sledi svoje ciljeve čak i po cenu ugrožavanja opstanka knezova i naroda. Godine 1204, papa Inoćentije III iznudio je od Petra II, aragonskog vladara, neobičnu zakletvu: »Ja, Petar, kralj Aragonije, izjavljujem i obećavam da ću uvek biti veran i poslušan svome gospodaru, papi Inoćentiju, svim njegovim katoličkim naslednicima i Rimskoj crkvi, da ću verno čuvati svoje kraljevstvo u vernosti njemu, braneći katoličku veru i goneći jeretičku pokvarenost.« (John Dowling, The History of Romanism, b. 5, ch. 6, sec. 55) Ovo je u potpunom skladu sa zahtevima rimskog pontifeksa za vlašću: »Potpuno je zakonito da on uklanja careve« i da »može osloboditi podanike njihove zakletve na vernost nepravednom vladaru.« (Mosheim, b. 3, cent. 11, pt. 2, ch. 2, sec. 9, note 17)

Neka se ne zaboravi da se Rim hvali time što se nikada ne menja! Načela Grgura VII i Inoćentija III i dalje su načela Rimokatoličke crkve. Kada bi stekla vlast, ona bi počela da ih primenjuje sa isto toliko revnosti kao i u proteklim stolećima. Protestanti zaista ne znaju šta čine kada predlažu da prihvate saradnju Rima u delu uzdizanja nedelje. Dok se oni bore da ostvare svoju nameru, Rim teži da obnovi svoju moć, i ponovo stekne izgubljenu prevlast. Ako Sjedinjene Države prihvate načelo da Crkva može da se posluži autoritetom države ili da ga čak i nadgleda, da se verski praznici i običaji mogu nametnuti građanskim zakonima, ukratko, da autoritet Crkve i države ima pravo da vlada savešću, pobeda Rima u ovoj zemlji biće osigurana.

Božja Reč je upozorila na neposrednu opasnost koja nam preti, ako opomena ne bude prihvaćena, protestantski svet saznaće stvarne namere Rima, ali prekasno da bi izbegao njegove zamke. Rim polako i neosetno stiče snagu. Njegova učenja šire svoj uticaj u zakonodavnim skupštinama, u crkvama, u srcima ljudi. On podiže svoje veličanstvene i masivne građevine u čijim će se tajnim odajama ponoviti nekadašnja progonstva. Rim neprimetno i neosetno ojačava svoje snage pripremajući se da postigne svoje ciljeve kada bude došlo vreme za napad. Sve što sada želi je uporište, a ono mu je već pruženo. Uskoro ćemo videti i osetiti istinske namere Rima. Ko god bude verovao Božjoj Reči i bude joj bio poslušan, navući će na sebe ruganje i progonstvo.