3. Era duhovne tame – otpad od vere

Apostol Pavle je u svojoj Drugoj poslanici Solunjanima prorekao veliki otpad, čija će posledica biti uspostavljanje papske moći. On je izjavio da Hristov dan neće doći »dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u crkvi Božjoj, pokazujući sebe da je Bog.« Osim toga, apostol opominje svoju braću da se »već radi tajna bezakonja«. (2. Solunjanima 2,3.4.7) U tom ranom razdoblju video je da se u Crkvu uvlače zablude koje će pripremiti put razvoju papstva.

»Tajna bezakonja«, malo pomalo, u početku neprimetno i tiho, a onda sve otvorenije, onoliko koliko je jačala njena snaga i njena vlast nad ljudskim umom, obavljala je svoje prevarno i bogohulno delo. Skoro neosetno neznabožački običaji su se uvukli u hrišćansku Crkvu. Duh nagodbe i usklađivanja sa svetom neko vreme je bio suzbijan surovim progonstvima koje je Crkva podnosila od neznabožačke ruke. Međutim, kada je progonstvo prestalo, kada je hrišćanstvo ušlo u vladarske dvorove i palate, odbacilo je skromnu jednostavnost Isusa Hrista i Njegovih apostola i zamenilo je sjajem i ohološću neznabožačkih sveštenika i upravljača; umesto božanskih zahteva prihvatilo je ljudske teorije i tradicije. Prividno Konstantinovo obraćenje početkom četvrtog stoleća, izazvalo je veliku radost, a svet, ogrnut plaštem pravednosti, ušetao je u Crkvu. Posle toga, delo kvarenja ubrzano je krenulo napred. Neznaboštvo, naizgled pobeđeno, slavilo je pobedu. Njegov duh zavladao je Crkvom. Njegove doktrine, ceremonije i sujeverje uvukli su se u veru i bogosluženje onih koji su sebe smatrali Hristovim sledbenicima.

Ovaj sporazum između neznaboštva i hrišćanstva omogućio je pojavljivanje »čoveka bezakonja«, za koga je u proročanstvu nagovešteno da će se protiviti Bogu i uzdizati iznad Njega. Ovaj divovski sistem lažne religije predstavlja remek-delo sotonske sile – spomenik njegovim naporima da preuzme presto i upravlja Zemljom po svojoj volji.

Sotona je jednom pokušao da učini kompromis sa samim Hristom. On je u pustinji kušanja pristupio Božjem Sinu; pokazao Mu sva carstva ovoga sveta i svu njihovu slavu i ponudio da sve to preda u Njegove ruke ukoliko bude priznao prevlast kneza tame. Hristos je ukorio drskog kušača i primorao ga da se udalji. Međutim, sotona je postigao mnogo veće uspehe, kada je sa istim kušanjima pristupio ljudima. Crkva je da bi sebi osigurala svetovne dobitke i časti, bila navedena da potraži naklonost i podršku velikih ljudi na Zemlji, na taj način odbacila je Hrista i obećala pokornost predstavniku sotone – rimskom episkopu.

Jedno od osnovnih učenja Rimske crkve glasi da je papa vidljiva glava sveopšte Hristove Crkve i da ima vrhovni autoritet nad episkopima i pastirima u svim delovima sveta. Štaviše, papi su pripisane i same titule Božanstva! Prozvan je »Gospod Bog Papa« i proglašen nepogrešivim. On zahteva da mu se klanjaju svi ljudi. Isti zahtev koji je postavio u pustinji kušanja, sotona i dalje postavlja preko Rimske crkve, i mnoštvo ljudi spremno je da mu udovolji.

Međutim, oni koji se boje i poštuju Boga dočekali su ovaj drski zahtev, uperen protiv Neba, na isti način na koji je Hristos dočekao nagovaranje lukavog neprijatelja: »Poklanjaj se Gospodu Bogu svojemu i njemu jedinome služi!« (Luka 4,8) Bog u svojoj Reči nikada nije nagovestio da je postavio ijednog čoveka da bude glava Njegove Crkve. Doktrina o papskoj prevlasti je u neposrednoj suprotnosti sa učenjima Pisma. Papa ne može imati nikakvu vlast nad Hristovom Crkvom, osim ako je nasilno prisvoji.

Pripadnici Rimske crkve uporno optužuju protestante da su jeretici i da su se samovoljno odvojili od prave Crkve. Međutim, bilo bi bolje da te optužbe primene na sebe. Oni su u stvari oborili Hristovu zastavu i udaljili se od »vere koja je jednom bila predana svetima«. (Juda 3)

Sotona dobro zna da će Sveto pismo osposobiti ljude da prepoznaju njegove prevare i da se odupru njegovoj sili. Čak je i Spasitelj sveta upravo Rečju odbio njegove napade. Hristos je na svaki napad, podizao štit večne istine, i govorio: »Pisano je!« Svakom protivnikovom predlogu suprotstavljao je mudrost i silu Reči. Da bi zadržao svoju moć nad ljudima, da bi učvrstio autoritet papskog prisvajača, sotona je morao da ih spreči da upoznaju Pisma. Biblija bi uzdizala Boga, a smrtne ljude stavila na njihovo pravo mesto; i zato su njene svete istine morale da ostanu sakrivene i potisnute. Rimska crkva prihvatila je ovu logiku. Širenje Biblije bilo je stotinama godina zabranjivano. Narodu nije bilo dozvoljeno da je čita ili ima u svojoj kući, a nenačelni sveštenici i visoki dostojanstvenici su njena učenja tumačili tako da podržavaju njihove zahteve. Na kraju, papa je bio skoro sveopšte priznat kao Božji namesnik na Zemlji, kome pripada autoritet nad Crkvom i državom.

Pošto je na taj način uklonio sredstvo za otkrivanje zablude, sotona je mogao da deluje u skladu sa svojim namerama. Proročanstvo je objavilo da će papstvo »pomišljati da promeni vremena i zakone«. (Danilo 7,25) Nije trebalo dugo čekati na pokušaj da se obavi ovo delo. Da bi obraćenima iz neznaboštva bila osigurana zamena za obožavanje idola i da bi im bilo omogućeno da makar po imenu prihvate hrišćanstvo, u hrišćansko bogosluženje postepeno je uvedeno obožavanje slika i relikvija. Dekretom opšteg crkvenog sabora konačno je ozakonjen ovaj sistem idolopoklonstva. Da bi dovršio ovo bogohulno delo, Rim se usudio da iz Božjeg zakona izbriše drugu zapovest, koja zabranjuje obožavanje idola, a da podeli desetu, i tako sačuva broj.

Duh popuštanja neznaboštvu otvorio je put daljem nepoštovanju autoriteta Neba. Delujući preko neposvećenih starešina Crkve, sotona je uneo nezakonite promene i u četvrtu zapovest, nastojeći da potisne staru Subotu, dan koji je Bog blagoslovio i posvetio (1. Mojsijeva 2,2.3), i da umesto nje uzdigne praznik koji su neznabošci svetkovali kao »Časni dan Sunca«. Ova promena nije u početku javno uvođena. Svi hrišćani tokom prvih stoleća svetkovali su pravi dan odmora. Oni su revnovali za Božju čast, i verujući da je Njegov zakon nepromenljiv, pažljivo su čuvali svetost njegovih propisa. Međutim, sotona je veoma podmuklo delovao preko svojih oruđa i trudio se da postigne svoj cilj. Da bi pažnja naroda bila skrenuta na nedelju, ona je proglašena praznikom sećanja na Hristovo vaskrsenje. Verske službe obavljane su toga dana, koji je i dalje smatran samo danom razonode, dok je Subota svetkovana kao sveti praznik.

Da bi pripremio put za delo koje je odlučio da obavi, sotona je davno pre Hristovog dolaska naveo Jevreje da opterete Subotu najstrožim zabranama, pretvarajući tako njeno svetkovanje u teret. Koristeći lažnu svetlost u kojoj je naveo ljude da je sada posmatraju, izložio ju je preziru kao jevrejsku ustanovu. Iako su hrišćani nastavili da poštuju nedelju kao praznik radosti, on ih je naveo da subotu u znak svoje mržnje prema judaizmu, proglase danom posta, danom žalosti i tuge.

Car Konstantin je početkom četvrtog stoleća izdao dekret kojim je nedelju proglasio javnim praznikom u celoj Rimskoj imperiji. Dan Sunca svetkovali su njegovi neznabožački podanici, a poštovali su ga i hrišćani; car je zastupao politiku ujedinjenja sukobljenih interesa neznaboštva i hrišćanstva. Episkopi Crkve to su tražili od njega, jer su nadahnuti ambicijom i željom za vlašću, smatrali da ukoliko neznabošci i hrišćani budu svetkovali isti dan, neznabošcima će biti mnogo lakše da makar po imenu prihvate hrišćanstvo, pa će na taj način biti unapređena sila i slava Crkve. Međutim, iako su mnogi bogobojazni hrišćani bili postepeno navođeni da prihvate misao da i nedelja uživa neki stepen svetosti, oni su i dalje držali pravi dan odmora kao sveti Gospodnji dan i svetkovali ga u znak poslušnosti četvrtoj zapovesti.

Veliki varalica time još nije dovršio svoje delo. Odlučio je da pod svoju zastavu okupi ceo hrišćanski svet, i da svoju moć ostvaruje preko svoga predstavnika, oholog pontifeksa koji je tvrdio da je Hristov predstavnik. Ovaj cilj zaista je postignut nastojanjem poluobraćenih neznabožaca, častoljubivih prelata, i crkvenih ljudi odanih svetu. Veliki koncili održavani s vremena na vreme, okupljali su crkvene dostojanstvenike iz celog sveta. Subota je na skoro svakom takvom koncilu bila sve više potiskivana, dok je nedelja na odgovarajući način uzdizana. Tako je neznabožački praznik konačno postao poštovan kao božanska ustanova, dok je biblijska Subota proglašena ostatkom judaizma, a njeni poštovaoci prokleti.

Veliki otpadnik uspeo je da sebe uzdigne »više svega što se zove Bog ili se poštuje«. (2. Solunjanima 2,4) Usudio se da promeni jedini propis Božjeg zakona koji celom čovečanstvu nepogrešivo ukazuje na istinitog i živog Boga. Bog je u četvrtoj zapovesti otkriven kao Stvoritelj neba i Zemlje, i tako se odvojio od svih lažnih bogova. Sedmi dan je upravo kao uspomena na delo stvaranja i bio posvećen kao dan odmora za čoveka. Bio je određen da u mislima ljudi uzdiže živoga Boga kao Izvor postojanja i predmet poštovanja i obožavanja. Sotona nastoji da odvrati ljude od vernosti Bogu i poslušnosti Njegovom zakonu; zbog toga svoje napore posebno usmerava protiv zapovesti koja ukazuje na Boga kao na Stvoritelja.

Protestanti danas pokušavaju da dokažu da je Hristovo vaskrsenje u nedelju učinilo taj dan hrišćanskim danom odmora. Međutim za to im nedostaju biblijski dokazi. Ni Hristos ni Njegovi apostoli nikada takvu čast nisu ukazivali tom danu. Poštovanje nedelje kao hrišćanske ustanove ima svoje poreklo u »tajni bezakonja« (2. Solunjanima 2,7), koja je započela svoje delo još u vreme apostola Pavla. Gde i kada bi Gospod prihvatio ovo dete papstva? Koji bi se valjan razlog mogao naći za promenu koju Pismo ne odobrava?

U šestom stoleću papstvo se već veoma učvrstilo. Sedište njegove moći bilo je smešteno u carskom gradu, a rimski biskup bio je proglašen za poglavara celokupne Crkve. Neznaboštvo je ustupilo svoje mesto papstvu. Aždaja je predala Zveri »silu svoju, i presto svoj, i oblast veliku«. (Otkrivenje 13,2) Tako je započelo razdoblje od 1260 godina papskog nasilja, prorečeno u Danilovom proročanstvu i Otkrivenju (Danilo 7,25; Otkrivenje 13,5-7). Hrišćani su bili prisiljavani ili da se odreknu svoje besprekornosti i prihvate papske ceremonije i njegovo bogosluženje, ili da svoj život provedu u tamnicama ili da pretrpe smrt na spravi za rastezanje, na lomači ili od dželatove sekire. Sada su se ispunile Isusove reči: »I predavaće vas i roditelji i braća i rođaci i prijatelji, i pobiće neke od vas. I svi će omrznuti na vas imena mojega radi.« (Luka 21,16.17) Progonstvo je silovito zahvatilo verne, više nego ikada pre toga, a svet je pretvoren u nepregledno bojno polje. Hristova Crkva je stotinama godina nalazila utočište u zabiti i na skrivenim mestima. Prorok to ovako opisuje: »I žena uteče u pustinju gde imaše mesto pripravljeno od Boga da se onde hrani hiljadu i dvesta i šezdeset dana.« (Otkrivenje 12,6)

Uspon Rimske crkve na vlast obeležava početak mračnog srednjeg veka. Tama je postajala sve gušća, kako se njena moć povećavala. Vera više nije bila usmerena prema Hristu, njenom stvarnom temelju, već prema papi u Rimu. Narod je umesto da se oslanja na Božjeg Sina i od Njega traži oproštenje greha i večno spasenje, gledao prema papi, prema sveštenicima i prelatima na koje je on preneo svoj autoritet. Oni su učili ljude da je papa njihov zemaljski posrednik i da se niko ne može približiti Hristu osim uz njegovu pomoć; štaviše, da im je on postavljen umesto Boga i da zato mora imati njihovu bezuslovnu poslušnost. Neposlušnost njegovim zahtevima bila je dovoljan razlog za izricanje najstrože kazne telu i duši prestupnika. Misli ljudi tako su skrenute od Boga prema pogrešivim, grešnim, okrutnim ljudima, čak i više od toga, prema samom knezu tame, koji je preko njih iskazivao svoju moć. Greh je bio odeven u odeću svetosti. Kada Pismo bude potisnuto, kada čovek počne da sebe smatra najvišom vlašću, ne treba očekivati ništa drugo osim podvala, prevara i besramnog bezakonja. Uzdizanje ljudskih zakona i tradicija prouzrokovalo je pojavu pokvarenosti kao posledicu potiskivanja Božjeg zakona.

Ovo su bili opasni dani za Hristovu Crkvu. Preostalo je zaista malo vernih nosilaca zastave. Iako istina nije bila ostavljena bez svedoka, ponekad je, ipak, izgledalo kao da će zablude i sujeverje preovladati i da će istinita religija biti proterana sa Zemlje. Jevanđelje je nestajalo sa vidika, iako su se istovremeno umnožavale verske ceremonije i ljudi bili izloženi strogim, ali samovoljnim zahtevima Crkve.

Sveštenici su im govorili da u papi ne gledaju samo svog posrednika pred Bogom, već i da učinjenim delima mogu okajati svoje grehe. Duga hodočašća, dela kajanja, obožavanje relikvija, podizanje crkava, svetilišta i oltara, davanje velikih svota novca Crkvi – sva ta i mnoga druga slična dela zahtevana su od ljudi da bi umilostivili božanski gnev ili osigurali Njegovu naklonost; kao da je Bog sličan ljudima i da se ljuti zbog sitnica, a može ga se smiriti darovima ili delima pokajanja.

Iako su se poroci širili, čak i među starešinama Rimske crkve, njen uticaj je ipak sve više rastao. Krajem osmog veka, papine pristalice počele su da tvrde da su u prvim vekovima postojanja Crkve rimski biskupi imali istu duhovnu vlast kakvu su u to vreme stekli. Da bi dokazali ovo tvrđenje, morali su se poslužiti nekim sredstvima koja bi ga makar prividno potvrdila; a to im je otac laži spremno preporučio. Monasi su počeli falsifikovati stare spise. Tada su otkrivene odluke koncila koje do tada nisu uopšte bile poznate, a kojima je od najranijih vremena, bila potvrđivana vrhovna vlast pape. Crkva koja je odbacila istinu lakomo je prihvatila ove prevare.

Malobrojni verni hrišćani, koji su želeli da zidaju na pravim temeljima (1. Korinćanima 3,10.11) bili su zbunjeni i smeteni, jer je smeće lažnih učenja ometalo njihovo delo. Kao i među graditeljima jerusalimskih zidova u Nemijino vreme, bilo je i među njima onih koji su bili spremni da kažu: »Klonula je snaga nosiocima, a ruševina ima mnogo, ne možemo zidati zida!« (Nemija 4,10) Umorni od stalne borbe protiv progonstava, prevara, bezakonja i svih drugih prepreka koje je sotona izmišljao da bi sprečio njihovo napredovanje, neki među vernim graditeljima su se obeshrabrili; radi mira i sigurnosti za svoju imovinu i život, napustili su prave temelje. Drugi, nezastrašeni protivljenjem svojih neprijatelja, neustrašivo su izjavljivali: »Ne bojte se! Pomenite Gospoda velikoga i strašnoga« (Nemija 4,14) i nastavljali da rade, svaki sa svojim mačem pripasanim uz bok (Efescima 6,17).

Isti duh mržnje i protivljenja istini pokretao je Božje neprijatelje u svim vekovima, ali od Njegovih slugu zahtevana je ista budnost i vernost. Hristove reči upućene prvim učenicima, mogu se odnositi na Njegove sledbenike sve do kraja vremena: »A što vam kažem, svima kažem: stražite!« (Marko 13,37)

Izgledalo je kao da tama postaje sve gušća. Obožavanje slika i likova postajalo je sve uobičajenije. Pred slikama su paljene sveće i njima su upućivane molitve. Množili su se najnerazumniji i najsujeverniji običaji. Ljudske misli bile su toliko podvlašćene sujeverju da je razum naizgled izgubio svaki uticaj na njih. Pošto su i sami sveštenici i episkopi bili ljubitelji uživanja, telesni i pokvareni, zaista se moglo očekivati da i narod, koji se povodio za njihovim primerom, potone u neznanje i porok.

Sledeći korak u papskoj nadmenosti učinjen je u jedanaestom stoleću kada je papa Grgur VII proglasio nepogrešivost, savršenstvo, Rimske crkve. Među izjavama koje je dao jedna je glasila da, prema Svetom pismu, Crkva nikada nije grešila, niti će ikada grešiti. Međutim, dokazi iz Svetog pisma nisu podržavali ovo tvrđenje. Oholi pontifeks objavio je da ima vlast da ruši careve, da nijednu presudu koju on donese niko ne može poništiti, ali da samo on ima pravo da poništi presude svih ostalih.

Izrazit primer tiranskog karaktera ovog zastupnika nepogrešivosti možemo zapaziti u njegovom postupanju prema nemačkom caru Henriku IV. Car je zbog toga što se usudio da iskaže nepoštovanje prema papskom autoritetu, isključen iz Crkve i zbačen s prestola. Henrik je uplašen zbog izdaje i pretnji svojih knezova, koji su papskom odlukom bili ohrabreni da ustanu protiv njega, shvatio da se mora pomiriti s Rimom. U pratnji svoje supruge i vernog sluge usred zime prešao je Alpe da se ponizi pred papom. Kada je stigao pred dvorac u kome se papa nalazio, bio je, bez svojih čuvara doveden, u jedno spoljašnje dvorište da tamo, izložen surovoj zimskoj hladnoći, nepokrivene glave i bosih nogu, odeven u bednu odeću, čeka papsko odobrenje da se pojavi pred njim. Tek posle tri dana, provedena u postu i kajanju, papa je pristao da mu udeli oproštenje. Međutim, i posle svega, ono je bilo dato pod uslovom da car mora da čeka na papino odobrenje, pre nego što će smeti da preuzme znake svoje carske vlasti ili početi da primenjuje svoju moć. Grgur, ponosan na svoj uspeh, hvalio se da je njegova dužnost da gazi oholost careva.

Kakve li izrazite razlike između razmetljive oholosti ovog bahatog pontifeksa i Hristove krotosti i nežnosti, koji je sebe opisao kako stoji pred vratima srca i moli da uđe da bi mogao da donese oproštenje i mir, i koji je učio svoje učenike: »Koji hoće među vama da bude prvi, da vam bude sluga!« (Matej 20,27)

Sledeća stoleća svedočila su o neprekidnom umnožavanju zabluda koje su postojale u doktrinama koje su stizale iz Rima. I pre uspostavljanja papstva učenja neznabožačkih filozofa privlačila su pažnju Crkve i širila svoj uticaj u njoj. Mnogi prividno obraćeni i dalje su se držali načela svoje neznabožačke filozofije i ne samo da su nastavljali da ih proučavaju, već su ih nametali i drugima kao sredstvo da se uticaj proširi i među neznabošcima. Ozbiljne zablude na taj način uvukle su se u hrišćansku veru. Jednu od istaknutih zabluda predstavljalo je verovanje u čovekovu urođenu besmrtnost i u njegovo svesno stanje posle smrti. Ova doktrina postavila je temelj na kome je Rim izgradio prizivanje svetaca i obožavanje Device Marije. Odatle je proizašlo i lažno učenje o večnim mukama nepokajanih, koje se vrlo rano uvuklo u hrišćanstvo.

Tako je bio pripravljen put za uvođenje još jednog neznabožačkog verovanja koje je Rim nazvao čistilištem, i kojim se služio da zastraši lakoverno i sujeverno mnoštvo. Ovom jeresi proglašeno je postojanje mesta za mučenje, u kome duše onih koji nisu zaslužili večno prokletstvo treba da pretrpe kaznu za svoje grehe, i iz koga će, kada se budu očistili od svoje poročnosti, biti primljeni na Nebo.

Još jedna izmišljotina bila je neophodna Rimu da iskoristi strahovanja i poroke svojih sledbenika ‑ doktrina o oproštajnicama. Potpuno oproštenje greha, prošlih, sadašnjih i budućih, oslobađanje od svih dosuđenih muka i kazni, bilo je obećano svima koji bi se prijavili da učestvuju u papinim ratovima koje je vodio za širenje svoje zemaljske vlasti, kažnjavanje svojih neprijatelja, ili istrebljenje onih koji su se usudili da poreknu njegovu duhovnu prevlast. Ljude su, osim toga, učili da davanjem novca Crkvi mogu da se oslobode greha i izbave duše svojih umrlih prijatelja koje se nalaze u plamenu koji ih muči. Takvim sredstvima Rim je punio svoje kovčege i održavao raskoš, rasipnost i poroke takozvanih predstavnika Onoga koji nije imao gde glavu svoju zakloniti.

Biblijski obred Gospodnje večere bio je zamenjen idolopokloničkom žrtvom mise. Papski sveštenici izjavljivali su da svojim nerazumljivim mrmljanjem mogu pretvoriti obični hleb i vino u stvarno »Hristovo telo i krv«. (Cardinal Wiseman, The Real Presence of the Body and Blood of Our Lord Jesus Christ in the Blessed Eucharist, Proved From Scripture, lecture 8, sec. 3, par. 26) Bogohulnom drskošću, otvoreno su svojatali moć Boga Stvoritelja, Boga koji je sve načinio. Od hrišćana je, pod pretnjom smrtne kazne, zahtevano da se zavetuju na veru u ovu strašnu jeres, koja vređa celo Nebo. Mnogi od onih koji su to odbili bili su predati plamenu.

U trinaestom veku osnovana je najstrašnija od svih papskih oruđa – inkvizicija. Knez tame sarađivao je s vođama papske hijerarhije. Na njihovim tajnim savetovanjima sotona i njegovi anđeli usmeravali su misli zlih ljudi, dok je nevidljiv u njihovoj sredini stajao i Božji anđeo, koji je zapisivao strašne izveštaje o njihovim bezakoničkim dekretima i pisao istorijat dela toliko užasnih da bi se mogla prepustiti ljudskim očima. »Vavilon veliki« bio je »pijan od krvi svetih«. Unakažena tela miliona mučenika vapila su Bogu tražeći osvetu nad ovom otpalom silom.

Papstvo je postalo svetski tiranin. Kraljevi i carevi klanjali su se pred odlukama rimskog pontifeksa. Sudbine ljudi, i za vreme i za večnost, kao da su se nalazile u njegovoj vlasti. Stotinama godina rimsko učenje bilo je opšte i bespogovorno prihvatano, njegovi obredi s poštovanjem obavljani, njegovi praznici redovno slavljeni. Njegovi sveštenici bili su poštovani i velikodušno podupirani. Nikada posle toga Rimska crkva nije dostigla tako veliko dostojanstvo, veličanstvenost i moć.

Međutim, »podne papstva bilo je ponoć sveta«. (J. A. Wylie, The History of Protestantism, b. 1, ch. 4) Sveto pismo bilo je skoro nepoznato, ne samo narodu, već i samim sveštenicima. Papske starešine su, kao i nekadašnji fariseji, mrzeli svetlost koja je otkrivala njihove grehe. Pošto su uklonili Božji zakon, merilo pravednosti, mogli su se služiti svojom moći bez ikakvih ograničenja, i odavati se porocima bez ikakvog ustručavanja. Prevare, lakomstvo i raskalašnost su preovladavali. Ljudi nisu prezali ni od kakvog zločina kojim bi mogli steći bogatstvo ili položaj. Papske i prelatske palate bile su mesta najporočnijeg razvrata. Neki među vladajućim papama bili su krivi za zločine tako surove da su pojedini svetovni vladari pokušavali da uklone te dostojanstvenike iz Crkve kao monstrume suviše pokvarene da bi se mogli trpeti. Evropa stolećima nije ostvarivala nikakav napredak u nauci, umetnosti niti civilizaciji. Moralna i intelektualna paraliza zahvatila je hrišćanstvo.

Stanje sveta pod vlašću rimske sile prestavljalo je strašno i značajno ispunjenje reči proroka Osije: »Izgibe moj narod, jer je bez znanja, kada si ti odbacio znanje, i Ja ću tebe odbaciti… kada si zaboravio Boga svojega, i Ja ću zaboraviti sinove tvoje.« »Jer nema istine, ni milosti, ni znanja za Boga u zemlji. Zaklinju se krivo i lažu i ubijaju i kradu i čine preljubu, zastraniše, jedna krv stiže drugu.« (Osija 4,6.1.2)