4. Valdenžani

Videlo istine nije moglo biti potpuno ugašeno, iako je, tokom dugog razdoblja papske prevlasti, duboka tama obavijala Zemlju. U svim vekovima bilo je Božjih svedoka – ljudi koji su gajili veru u Hrista kao jedinog Posrednika između Boga i čoveka, koji su uzdizali Bibliju kao jedino pravilo života, i koji su svetkovali pravi dan odmora. Koliko svet duguje tim ljudima, njihovo potomstvo nikada neće saznati. Bili su žigosani kao jeretici, njihove pobude napadane, njihov karakter potcenjivan, njihovi spisi zabranjivani, pogrešno predstavljani ili sakaćeni. Ipak, stajali su čvrsto, i iz stoleća u stoleće čuvali svoju veru u svoj njenoj čistoti, kao sveto nasledstvo za naraštaje koji će doći.

Istorija Božjeg naroda tokom vekova tame koji su proticali pod rimskom vlašću zapisana je na Nebu, ali je našla vrlo malo mesta u ljudskim zapisima. O postojanju Božjeg naroda ima malo tragova, osim u optužbama njegovih progonitelja. Rim se držao politike brisanja svih tragova neslaganja sa svojim doktrinama i dekretima. Sve što je jeretičko, bez obzira da li se radilo o ličnostima ili spisima, obavezno je uništavano. Izrazi sumnje, ili pitanja o autoritetu papskih dogmi, bili su dovoljan razlog da se oduzme život bogatome ili siromašnome, čoveku visokoga ili nižega porekla. Rim se trudio da uništi svaki zapis o svojoj okrutnosti prema protivnicima njegove doktrine. Papski koncili izdavali su dekrete da se knjige i drugi spisi takve sadržine bacaju u vatru. Pre pronalaska štampe, knjiga je bilo malo, i u obliku koji nije bio pogodan za čuvanje; pa tako pristalicama Rima skoro ništa nije stajalo na putu da ostvare svoje namere.

Nijednoj crkvi u okvirima rimske vlasti nije bilo prepušteno da nesmetano uživa slobodu savesti. Čim je steklo vlast, papstvo je pružilo ruke da skrši sve koji su odbijali da priznaju njegovu prevlast, i tako su se jedna za drugom crkve pokoravale njegovoj moći.

Prvobitno hrišćanstvo vrlo rano ukorenilo se u Velikoj Britaniji. Jevanđelje koje su Britanci primili u toku prvih stoleća nije bilo iskvareno rimskim otpadom. Progonstvo pod neznabožačkim carevima, koje se proširilo čak i do tih udaljenih obala, predstavljalo je jedini dar koji su prve crkve primile iz Rima. Mnogi hrišćani, koji su od progonstva bežali u Englesku, nalazili su utočište u Škotskoj; odakle je istina odnesena u Irsku, i u svim tim zemljama bila je radosno prihvaćena.

Neznaboštvo je ponovo zadobilo prevlast, kada su Saksonci prodrli u Englesku. Osvajačima je bilo ispod časti da primaju pouke od svojih robova, pa su hrišćani bili primorani da se povuku u planine i u puste močvare. Međutim, videlo je, iako privremeno sakriveno, ipak nastavilo da sija. U Škotskoj, posle skoro jednog stoleća, ono je zablistalo sjajem koji se proširio sve do udaljenih zemalja. Iz Irske je došao pobožni Kolumba sa svojim saradnicima, koji su, okupivši oko sebe rasejane vernike na usamljenom ostrvu Jona, učinili od njega središte svojih misionarskih napora. Među tim evanđelistima nalazio se i jedan poštovalac biblijskog dana od odmora, Subote, tako je i ta istina bila objavljena narodu. Na Joni je bila utemeljena škola, iz koje su misionari odlazili, ne samo u Škotsku i Englesku, već i u Nemačku, Švajcarsku, pa čak i Italiju.

Međutim, Rim je upravio svoje oči prema Engleskoj i odlučio da je stavi pod svoju vlast. Njegovi misionari tokom šestog stoleća prihvatili su se obraćenja neznabožačkih Saksonaca. Ponosni varvari su ih s naklonošću primali i na hiljade prihvatali rimsku veru. Kada se ovo delo proširilo, papski poslanici i njihovi obraćenici uspostavili su vezu sa sledbenicima prvih hrišćana. Među njima je postojala velika razlika. Dok su jedni, pod uticajem Biblije, bili jednostavni i skromni u ponašanju, karakteru i doktrini, drugi su izražavali sujeverje, raskoš i nadmenost papstva. Rimski emisari zahtevali su da i ove hrišćanske crkve priznaju vlast suverenog pontifeksa. Britanci su krotko odgovorili da žele da vole sve ljude, ali da papa nema prava na prevlast u Crkvi, i da mu oni mogu priznati samo onu potčinjenost koju su dužni svakom Hristovom sledbeniku. Nekoliko puta ponavljani su pokušaji da se privole na pokornost Rimu; ali ovi jednostavni hrišćani, zapanjeni ohološću rimskih emisara, odlučno su odgovorili da ne priznaju drugog gospodara osim Hrista. Tada se otkrio pravi duh papstva. Rimski poslanik je izjavio: »Ako ne želite da primite braću koja vam donose mir, primićete neprijatelje koji će vam doneti rat. Ako ne želite da se sjedinite s nama u pokazivanju puta života Saksoncima, primićete od njih smrtni udarac.« (J. H. Merle D’Aubigné, History of the Reformation of the Sixteenth Century, b. 17, ch 2) To nisu bile prazne pretnje. Protiv ovih svedoka biblijske vere upotrebljeni su rat, intrige i prevare, sve dok britanske crkve nisu bile uništene ili primorane da se pokore autoritetu pape.

Grupe hrišćana, skoro potpuno nedirnute papskom pokvarenošću, vekovima su postojale u zemljama izvan vlasti Rima. Bile su okružene neznaboštvom i vremenom potpadale pod uticaj nekih njegovih zabluda, ali nastavljale su da uzdižu Bibliju kao jedino pravilo vere i drže mnoge njene istine. Ovi hrišćani verovali su u nepromenljivost Božjeg zakona i svetkovali dan odmora po četvrtoj zapovesti. Crkve koje su se držale ove vere i ovih običaja postojale su u centralnoj Africi i među Jermenima u Aziji.

Među onima koji su se usprotivili širenju papske moći istaknuto mesto zauzimaju valdenžani. Upravo u zemlji u kojoj je papstvo postavilo svoje sedište, postojao je i najodlučniji otpor njegovim lažima i pokvarenosti. Crkve u Pijemontu vekovima su uspevale da sačuvaju svoju nezavisnost, ali konačno je došao dan kada je Rim zatražio njihovu pokornost. Posle neuspešnih borbi protiv njegove tiranije, starešine ovih crkava nerado su priznale prevlast sile kojoj je naizgled ceo svet odavao počast. Ipak, bilo je onih koji su odbili da se pokore autoritetu pape ili prelata. Odlučili su da ostanu verni Bogu i da sačuvaju neporočnost i jednostavnost svoje vere. Nastupilo je odvajanje. Oni koji su se držali stare vere sada su se povukli, neki, napustivši svoje rodne Alpe, podigli su zastavu istine u stranim zemljama, drugi su se povukli u zabačene gudure i stenovite planinske tvrđave i tu zadržali svoju slobodu obožavanja Boga.

Vera koju su stolećima uzdizali i propovedali valdenžanski hrišćani, oštro se razlikovala od lažnih doktrina koje je Rim širio. Njihova verovanja temeljila su se na Božjoj pisanoj reči, istinskom izvoru hrišćanstva. Međutim, ovi skromni seljaci, u svojim neuglednim skloništima, odsečeni od sveta, vezani svojim svakodnevnim teškim radom sa stadima i u vinogradima, nisu sami otkrili istine koje su se suprotile dogmama i jeresima otpale Crkve. Njihova vera nije bila nova, tek otkrivena. Svoju veru nasledili su od svojih otaca. Zastupali su veru apostolske Crkve »koja je jedanput dana svetima«. (Juda 3) »Crkva u pustinji«, a ne ohola hijerarhija sa sedištem u velikoj svetskoj prestonici, predstavljala je istinsku Hristovu crkvu, čuvara blaga istine koje je Bog poverio svome narodu da ga objavi svetu.

Jedan od osnovnih uzroka koji su pokrenuli do odvajanja prave Crkve od Rima bila je njegova mržnja prema biblijskom danu odmora, Suboti. Papska sila je, kao što je proročanstvo nagovestilo, oborila istinu na tlo. Božji zakon je bio pogažen, dok su uzdizane ljudske tradicije i običaji. Crkve koje su se nalazile u vlasti papstva vrlo rano bile su naterane da slave nedelju kao sveti dan. Okruženi sveopštim zabludama i praznovericama, mnogi, čak i među pripadnicima Božjeg naroda, postali su tako zbunjeni da su se, svetkujući Subotu, istovremeno uzdržavali i od rada nedeljom. Međutim, to nije zadovoljavalo papske starešine. Oni su zahtevali da narod, ne samo svetkuje nedelju, već i da krši Subotu, pa su najoštrijim rečima napadali sve one koji su se usuđivali da je poštuju. Jedino je bežanjem iz oblasti pod rimskom vlašću čovek mogao mirno da ispunjava Božji zakon.

Među prvim stanovnicima Evrope, koji su na svom jeziku dobili prevod Svetog pisma, bili su valdenžani. Stotinama godina pre reformacije imali su na svom maternjem jeziku rukopisne prepise Biblije. Imali su neizmenjenu istinu i to ih je učinilo posebnim predmetom mržnje i progonstva. Tvrdili su da je Rimska crkva otpali Vavilon iz Otkrivenja i izlagali svoj život opasnosti odupirući se njegovoj pokvarenosti. Dok su neki među njima, izloženi pritisku stalnog gonjenja, malo – pomalo napuštali načela kojima su se odlikovali i počeli da prave kompromise, ostali su se čvrsto držali istine. Tokom stoleća tame i otpada upravo su valdenžani odbacivali prevlast Rima, obožavanje likova kao idopoklonstvo i svetkovali pravi dan odmora, Subotu. U najtežim olujama protivljenja sačuvali su svoju veru. Iako probadani savojskim kopljima i spaljivani na rimskim lomačama, nepokolebljivo su stajali na strani Božje reči i Njegove časti.

U ponosnim planinskim utvrđenjima, koja su u svim vekovima pružala utočište progonjenima i potlačenima, valdenžani su nalazili sklonište. Ovde je videlo istine blistalo usred tame srednjeg veka. Ovde su, tokom hiljadu godina, svedoci istine čuvali prastaru veru.

Bog je svom narodu osigurao veličanstveno svetilište, u skladu sa uzvišenošću istina koje im je poverio da ih čuvaju. Tim vernim izgnanicima planine su postale simbol Gospodnje nepromenljive pravednosti. Svojoj deci pokazivali su vrhove koji su se nadnosili nad njima puni neprolaznog dostojanstva i govorili im o Onome koji je nepromenljiv (Jakov 1,17), čija Reč je trajna kao i ta večna brda. Bog je učvrstio planine i opasao ih snagom, nijedna ruka osim ruke Svemogućega ne može ih pokrenuti s njihovog mesta. Na isti način je utvrdio i svoj zakon, temelj svoje vladavine i na Nebu i na Zemlji. Čovekova ruka se može podići na svoga bližnjega i uništiti njegov život; ali ta ruka bi pre bila u stanju da iskoreni planine sa njihovih mesta i baci ih u more nego što bi mogla promeniti samo jedno slovo u Gospodnjem zakonu ili izbrisati samo jedno od Njegovih obećanja onima koji ispunjavaju Njegovu volju. Božje sluge u svojoj vernosti Njegovom zakonu, treba da budu isto tako čvrste kao i nepomične planine.

Planine koje su okružavale njihove duboke doline bile su im stalni svedoci Božje stvaralačke moći i nepogrešivi dokazi Njegovog zaštitničkog staranja. Ovi hodočasnici naučili su da vole te tihe simbole Gospodnje prisutnosti. Nikada se nisu jadali zbog svoje teške sudbine; nikada se nisu osećali usamljenima u svojoj planinskoj samoći. Zahvaljivali su Bogu što im je osigurao utočište od ljudskog gneva i okrutnosti. Radovali su se svojoj slobodi u kojoj su Mu služili. Često, kada bi neprijatelji krenuli u potragu za njima, moćna brda služila su im kao sigurna odbrana. S mnogih visokih litica odjekivale su melodije kojima je slavljen Bog, a sve Rimske armije nisu mogle da ućutkaju njihove zahvalne glasove.

Pobožnost ovih Hristovih sledbenika bila je nepokvarena, jednostavna i topla. Oni su načela istine cenili mnogo više od kuća i njiva, prijatelja, rođaka, pa čak i samog života. Iskreno su se trudili da ova načela urežu u srca mladih. Od najranijeg detinjstva mlade su poučavali Pismu i učili da zahteve Božjeg zakona smatraju svetima. Prepisi Biblije su bili retki, i zato su njene dragocene tekstove usađivali u sećanje. Mnogi su bili u stanju da napamet izgovaraju velike delove Starog i Novog zaveta. Misli o Bogu povezivane su s uzvišenim prizorima u prirodi i jednostavnim blagodatima svakodnevnog života. Mala deca znala su da se sa zahvalnošću obraćaju Bogu kao Darodavcu svakog blagoslova i svake utehe.

Roditelji, iako nežni i odani u svojoj ljubavi, mudro su učili svoju decu da ne ugađaju sebi. Pred njima je bio život pun nevolja i iskušenja, možda čak i mučenička smrt. Od detinjstva su bila navikavana da podnose teškoće, da se pokoravaju naredbama, ali da ipak razmišljaju i deluju samostalno. Učila su vrlo rano da nose odgovornosti, da paze šta govore, da shvate mudrost ćutanja. Samo jedna neoprezno izgovorena reč koja bi doprla do ušiju njihovih neprijatelja mogla je ugroziti ne samo život onoga koji ju je izgovorio, već i život stotina njegove braće, jer su neprijatelji istine, kao vukovi koji progone svoj plen, išli tragom onih koji su se usuđivali da zahtevaju slobodu verovanja.

Valdenžani su istine radi žrtvovali svoje zemaljsko blagostanje, i zato su morali istrajno i strpljivo da rade da bi osigurali svoj svakodnevni hleb. Svaki delić obradive zemlje u planinama bio je pažljivo korišćen; čak su im doline i manje plodne padine donosile prinos. Štedljivost i strogo samoodricanje predstvljali su deo vaspitanja koje su njihova deca dobijala kao svoje jedino nasledstvo. Roditelji su ih učili da Bog zahteva da život bude ispunjen radom, a da je životne potrebe moguće zadovoljiti jedino ličnim radom, promišljenošću, staranjem i verom. Taj proces vaspitanja je bio naporan i zamoran, ali je bio zdrav, upravo ono što je čoveku u njegovom grešnom stanju bilo neophodno, bila je to škola koju mu je Bog osigurao da bi se obučio i razvio. Dok su se mladi na taj način privikavali na naporan rad i teškoće, ni negovanje intelekta nije bilo zanemareno. Učili su ih da sve njihove sposobnosti pripadaju Bogu i da ih treba razvijati i upotrebljavati u Njegovoj službi.

Valdenžanske crkve svojom neporočnošću i jednostavnošću podsećale su na crkve iz apostolskih vremena. Oni su, odbacujući prevlast pape i prelata, uzdizali Bibliju kao jedini vrhovni, nepogrešivi autoritet. Njihovi pastiri, suprotno oholim sveštenicima iz Rima, sledili su primer svoga Učitelja, koji »nije došao da mu služe, nego da služi«. Hranili su Gospodnje stado, vodeći ga na zelene pašnjake i žive izvore Njegove svete Reči. Daleko od spomenika ljudske raskoši i oholosti, vernici su se okupljali, ne u veličanstvenim crkvama ili velikim katedralama, već u senci planina, u alpskim dolinama, ili, u vreme opasnosti, u nekom stenovitom utvrđenju, da slušaju Reč istine iz usta Hristovih slugu. Pastiri nisu samo propovedali jevanđelje, već su posećivali i bolesne, održavali veronauku deci, savetovali zalutale, trudili se da razreše rasprave i unaprede sklad i bratsku ljubav. U vreme mira živeli su od dragovoljnih darova naroda, ali, slično Pavlu, tvorcu šatora, svaki je imao neki zanat ili zanimanje, da bi, ukoliko bude potrebno, mogao osigurati svoje potrebe.

Propovednici su održavali i nastavu za mlade. Iako je pažnja bila posvećivana opštem obrazovanju, Biblija je ostajala najvažniji predmet. Mladi su napamet učili Jevanđelja po Mateju i Jovanu, zajedno s mnogim Poslanicama. Bili su zaposleni i prepisivanjem biblijskih spisa. Neki rukopisi sadržali su celu Bibliju, neki samo kratak izbor tekstova, kojima je dodavano i kratko objašnjenje istina koje su ljudi dugo sakrivali pokušavajući da sebe uzdignu iznad Boga.

Strpljivim, neumornim radom, ponekad u dubokim, mračnim pećinama ispod zemlje, uz svetlost buktinja, prepisivani su sveti spisi, stih po stih, poglavlje po poglavlje. Delo je išlo napred, otkrivena Božja volja blistala je kao čisto zlato; koliko je tek ova volja bila blistavija, jasnija i moćnija zbog nevolja koje su podnošene zbog nje, mogli su da shvate samo oni koji su bili uključeni u to delo. Nebeski anđeli okružavali su te verne radnike.

Sotona je navodio papske sveštenike i prelate da Reč istine prekrivaju bezvrednošću zabluda, jeresi i sujeverja, ali ona je na čudesan način bila sačuvana, nepokvarena tokom svih vekova tame. Ona nije nosila žig čoveka, već pečat samoga Boga. Ljudi su ulagali velike napore da prikriju jednostavno, jasno značenje Pisma; da učine da se njegovi tekstovi međusobno suprote; ali Božja Reč, slično kovčegu nad uzburkanim dubinama, odolela je olujama koje su pretile da je unište. I kao što rudnik sadrži bogate žile zlata i srebra sakrivene ispod površine, da svi koji žele da otkriju njegove bogate zalihe moraju da kopaju, tako i Sveto pismo sadrži riznice istine koje oslanjajući se na molitvu mogu otkriti samo ozbiljni, skromni istraživači. Bog je odredio da Biblija bude stalni udžbenik celom čovečanstvu, u detinjstvu, u mladosti i zrelosti. On je svoju Reč dao ljudima da bi otkrio samoga sebe. Svaka otkrivena istina predstavlja novo otkrivenje prirode njenog Autora. Proučavanje Pisma je od Boga određeno sredstvo kojim se ljudi mogu dovesti u blisku vezu sa svojim Stvoriteljem, da jasnije upoznaju Njegovu volju. Biblija je posrednik u povezivanju Boga i čoveka.

Iako su smatrali da je strah Gospodnji početak mudrosti, valdenžani nisu previđali važnost koju u procesu razvijanja uma i oživljavanja svesti ima dodir sa svetom, sa ljudskim znanjem i aktivnim životom. Iz svojih škola u planinama neke mladiće slali su u obrazovne ustanove u gradovima Francuske i Italije, u kojima je bilo više prilika za proučavanje, razmišljanje i posmatranje, nego u njihovim rodnim Alpima. Poslani mladići su tako bili izloženi iskušenjima, postajali su svedoci poroka, sretali se sa sotoninim zlonamernim predstavnicima, koji su im nametali najpodmuklije jeresi i najopasnije zablude. Međutim, njihovo obrazovanje još od detinjstva pripremilo ih je za sve te izazove.

U školama u koje su odlazili nikome nisu smeli da se poveravaju. Njihova odeća bila je tako skrojena da je mogla da prikrije njihovo najveće blago – dragocene rukopise Pisma. Ove prepise, plodove višemesečnog i višegodišnjeg truda, nosili su sa sobom, i kada god im je bilo moguće da to učine ne izazivajući sumnju, oprezno bi stavljali delove rukopisa nadohvat ruke onima čija su im srca izgledala spremna da prihvate istinu. Još od majčinog krila, mladi valdenžani bili su vaspitavani s tim ciljem pred očima, dobro su razumeli svoj zadatak i verno ga obavljali. U ovim obrazovnim ustanovama mnogi obraćenici prihvatali su istinsku veru, pa se često događalo da su njena načela prožimala celu školu, međutim, papske starešine nisu uspevale, ni posle najpažljivije istrage, da pronađu izvore ove takozvane pokvarene jeresi.

Hristov duh je misionarski duh. Prva težnja obnovljenog srca je da i druge dovede Spasitelju. Taj duh gajili su i valdenžanski hrišćani. Osećali su da Bog od njih traži mnogo više nego da samo sačuvaju čistu istinu u svojim crkvama. Na njima je počivala svečana odgovornost da svojom svetlošću obasjaju i one koji se nalaze u tami, moćnom silom Božje Reči pokušavali su da raskinu okove koje je Rim nametnuo ljudima. Valdenžanski propovednici bili su obrazovani kao misionari, jer od svakoga koji je želeo da bude primljen u propovedničku službu očekivalo se da stekne iskustvo kao evanđelista. Svaki je bio obavezan da tri godine služi u nekom misionarskom polju pre nego što preuzme dužnost u nekoj crkvi u domovini. Ova služba, koja je od samog početka zahtevala samoodricanje i žrtvu, bila je prikladan uvod u propovednički život u vremenima koja su kušala ljudsku dušu. Mladići koji su bili rukopoloženi za svetu službu nisu očekivali zemaljsko bogatstvo i slavu, već život ispunjen teškim radom i opasnošću, a na kraju možda i mučeničku smrt. Misionari su odlazili dvojica po dvojica, onako kao što je Isus slao svoje učenike. Sa svakim mladićem bio bi udružen stariji iskusni radnik; mladić je radio pod nadzorom svog pratioca, koji je bio odgovoran za njegovo obučavanje, pa je zato očekivao da sluša njegova uputstva. Ovi saradnici nisu uvek zajedno delovali, ali često su se sastajali da se mole i savetuju, jačajući tako jedan drugoga u veri.

Otkriti cilj svoje misije značilo bi prouzrokovati sopstveni poraz. Oni su zbog toga brižljivo prikrivali svoj pravi zadatak. Svaki propovednik imao je neki zanat ili neko zanimanje, tako da su ovi misionari pod plaštem nekog svetovnog poziva, obavljali svoj rad. Obično bi se pojavljivali kao putujući trgovci. »Prodavali su svilu, nakit i drugu robu koju su mogli da nabave samo u najudaljenijim središtima. Kao trgovci bili su dobro primani i tamo gde bi kao misionari bili prognani.« (Wylie, b. 1. ch. 7). Neprekidno su se molili Bogu, očekujući posebnu mudrost da bi mogli da otkriju blago, skupocenije od zlata i bisera. Prepise Biblije, u celini ili u delovima, tajno su nosili i kada bi se ukazala povoljna prilika, obraćali su pažnju svojih kupaca na ove rukopise. Na taj način budili su želju za čitanjem Božje Reči i rado ostavljali poneki njen deo onima koji su to želeli.

Delovanje ovih misionara počinjalo je u ravnicama i dolinama u podnožju njihovih planina, ali širilo se i daleko izvan tih granica. Bosih nogu, u gruboj odeći prašnjavoj od puta, sličnoj odeći njihovog Učitelja, prolazili su kroz velike gradove i stizali u udaljene zemlje. Na sve strane sejali su dragoceno seme. Crkve su nicale duž njihovog puta, a krv mučenika svedočila je za istinu. Tek će Božji dan otkriti bogatu žetvu duša koja je prikupljena radom ovih vernih ljudi. Božja Reč je neprimetno i tiho probijala svoj put kroz hrišćanstvo, nailazeći na radostan prijem u ljudskim srcima i domovima.

Biblija za valdenžane nije bila samo izveštaj o Božjem postupanju prema ljudima u prošlosti, ili otkrivenje o čovekovim odgovornostima i dužnostima u sadašnjosti, već i nagoveštaj opasnosti i slave u budućnosti. Verovali su da kraj svega nije daleko, i dok su uz molitvu i sa suzama proučavali njene stranice postajali su sve osvedočeniji u njene dragocene izjave i svoju dužnost da drugima objave njene spasonosne istine. Prepoznavali su plan spasenja koji je jasno otkriven na njenim svetim stranicama, i nalazili utehu, nadu i mir u svojoj veri u Isusa. Dok je videlo rasvetljavalo njihov um i unosilo radost u njihova srca, čeznuli su da njenim zracima osvetle one koji se nalaze u tami papskih obmana.

Videli su kako pod vođstvom pape i sveštenika mnoštvo uzaludno pokušava da stekne oproštenje mučeći svoje telo zbog greha svoje duše. Naučeni da se oslanjaju na svoja dobra dela da bi stekli spasenje, ljudi su stalno posmatrali sebe, u mislima se bavili svojim grešnim stanjem, gledali sebe izložene Božjem gnevu, i tako mučili svoju dušu i svoje telo, ne nalazeći olakšanja. Na taj način ove savesne duše bile su zarobljene doktrinama Rima. Hiljade su se odricale prijatelja i rođaka i provodile život u manastirskim ćelijama. Uzaludno su pokušavali da umire svoju savest čestim ponavljanjem postova, surovim bičevanjima, ponoćnim bdenjima, dugim zamornim klečanjem na hladnom, vlažnom kamenju u svojim turobnim prebivalištima, dugim hodočašćima, ponižavajućim pokorama i zastrašujućim mučenjima. Mučeni svešću o svojoj grešnosti, progonjeni strahom od Božjeg osvetničkog gneva, mnogi su patili sve dok iscrpljena priroda ne bi popustila i dok, bez zraka svetlosti i nade, ne bi pali u grob.

Valdenžani su čeznuli da tim izgladnelim dušama ponude hleb života, da im objave poruke mira u Božjim obećanjima i da im ukažu na Hrista kao jedinu nadu u spasenje. Smatrali su da je doktrina o dobrim delima kojima se mogu okajati prestupi Božjeg zakona utemeljena na laži. Oslanjanje na ljudske zasluge sprečava pogled na Hristovu beskrajnu ljubav. Isus je umro kao žrtva za čoveka zato što grešni ljudski rod ne može učiniti ništa da sebe preporuči Bogu. Zasluge raspetog i vaskrslog Spasitelja predstavljaju temelj hrišćaninove vere. Oslanjanje duše na Hrista mora da bude isto tako stvarno, njena povezanost s Njime mora da bude isto tako čvrsta kao što su udovi povezani s telom, ili loza sa čokotom.

Sveštenička hijerarhija je svojim učenjima navela ljude da karakter Boga, pa čak i samoga Isusa Hrista, proglase strogim, mračnim i odbojnim. Spasitelj im je predstavljan kao Biće sa tako malo saosećanja prema grešnom čoveku da zbog toga treba potražiti posredovanje sveštenika i svetaca. Oni kojima su misli bile prosvetljene Božjom Rečju čeznuli su da tim dušama prikažu Isusa kao njihovog Spasitelja, punog saosećanja i ljubavi, koji ih raširenih ruku poziva da dođu k Njemu sa svim svojim teretom greha, svojim brigama i svojim umorom. Čeznuli su da uklone prepreke koje je sotona nagomilao da ljudi ne mogu da vide obećanja, da neposredno pristupe Bogu, da priznaju svoje grehe i dobiju oproštenje i mir.

Valdenžanski misionari rado su objašnjavali zainteresovanim dušama dragocene istine jevanđelja. Oprezno bi im pokazivali pažljivo prepisane delove Svetoga pisma. Bila im je najveća radost da uliju nadu savesnoj, grehom ranjenoj duši, koja je poznavala Boga jedino kao osvetoljubivo biće, koje jedva čeka da izvrši pravdu. Drhtavih usana i suznih očiju, često na kolenima, otkrivali su svojoj braći dragocena obećanja koja su ukazivala na jedinu nadu grešnika. Tako je videlo istine prodiralo u mnoge zamračene umove, razgonilo mračne oblake, sve dok Sunce pravednosti sa zdravljem na svojim zracima ne bi zasjalo u srcu. Neke delove Pisma često su čitali mnogo puta, jer su slušaoci to tražili, kao da žele da se uvere da su dobro čuli. Posebno željno tražili su ponavljanje ovih reči: »I krv Isusa Hrista, sina njegova, očišćava nas od svakoga greha.« (1. Jovanova 1,7) »I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba i sin čovečji da se podigne, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« (Jovan 3,14.15)

Mnogima su na taj način postali jasni zahtevi Rima. Videli su uzaludnost posredovanja ljudi ili anđela u korist grešnika. Kada bi istinska svetlost obasjala njihov um, radosno su uzvikivali: »Hristos je moj sveštenik; Njegova krv je moja žrtva; Njegov oltar je moja ispovedaonica!« Potpuno su se oslonili na Isusove zasluge, ponavljajući reči: »Jer bez vere nije moguće ugoditi Bogu!« (Jevrejima 11,6) »Jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli spasti.« (Dela 4,12)

Nekima od tih jadnih, olujama izbijenih duša obećanje o Spasiteljevoj ljubavi izgledalo je skoro neshvatljivo. Tako je veliko bilo olakšanje koje je ono donosilo, takva širina svetlosti ih je obasjavala, da su osećali kao da se već nalaze na Nebu. Svoje ruke s poverenjem su stavljali u Hristove ruke; svojim nogama su stupali na Stenu vekova. Nestalo je svakog straha od smrti. Bili su spremni da odu u tamnicu i na lomaču ukoliko bi time mogli proslaviti ime svoga Otkupitelja.

Na tajnim mestima Božja Reč je na taj način objavljivana i čitana, ponekad samo jednoj duši, ponekad maloj grupi koja je čeznula za videlom i istinom. Često bi i cela noć bila provedena na taj način. Oduševljanje i divljenje bilo je tako veliko da je glasnik milosti ponekad morao da prekine čitanje da bi slušaoci svojim razumom prihvatili poruku spasenja. Često bi se čule reči slične ovima: »Hoće li Bog stvarno prihvatiti moj prilog? Hoće li se i na mene nasmešiti? Hoće li mi oprostiti?« Onda bi na to stigao odgovor: »Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti!« (Matej 11,28)

Vera je prihvatila obećanje i onda se mogao čuti radostan odgovor: »Neće više biti dugih hodočašća; neće biti ni dugih putovanja do svetih mesta. Isusu mogu da dođem ovakav kakav jesam, grešan i nesvet, a On neće odbaciti pokajničku molitvu. ‘Oprostiće ti se gresi tvoji!’ I moji, čak i moji, mogu da budu oprošteni!«

Plima svete radosti ispunjavala bi srce, a Isusovo ime uzdizano je hvalom i zahvaljivanjem. Te srećne duše vraćale su se svojim domovima da šire videlo, da drugima govore, najbolje što mogu, o svom novom iskustvu; da su pronašli pravi i živi Put! Reči Pisma imale su neku neobičnu i svečanu silu koja se neposredno obraćala srcu onih koji su čeznuli za istinom. Bio je to Božji glas, on je osvedočavao one koji su slušali.

Vesnici istine nastavljali su dalje svojim putem, ali su njihova skromna pojava, njihova iskrenost, njihova ozbiljnost i duboka revnost, često spominjani. Mnogo puta njihovi slušaoci nisu ih pitali odakle dolaze ili kuda idu. Bili su toliko obuzeti, najpre iznenađenjem, a kasnije zahvalnošću i radošću, da nisu ni pomišljali da postave takvo pitanje. Kada su ih pozivali da ih prate do njihovih domova, odgovarali su da moraju da posete ovce koje su se izgubile iz stada. Da se nismo sreli s nekim nebeskim anđelom – govorili su ljudi.

Vesnici istine u mnogo slučajeva nikada se više nisu pojavili. Krenuli su svojim putem u neku stranu zemlju ili su provodili sumorne dane u nekom nepoznatom zatvoru; ili su se njihove kosti belasale na mestu na kome su svedočili za istinu. Međutim, reči koje su ostavljali za sobom nisu mogle biti izbrisane. One su obavljale svoje delo u srcima ljudi; njihovo blagosloveno delovanje biće u potpunosti poznato tek na dan suda.

Valdenžanski misionari prodirali su u sotonino carstvo, a sile tame bile su pozvane na veću budnost. Knez zla pažljivo je pratio svaki napor ulagan u unapređenje istina, i time budio strah svojih oruđa. Papske starešine u radu ovih skromnih putnika videle su nagoveštaj opasnosti koja preti njihovom delu. Ukoliko budu dozvolili da videlo istine i dalje nesmetano sija, ono će rasterati teške oblake zabluda kojima su obavili narod. Ono će ljudske misli usmeriti prema Bogu, i samo prema Bogu, i konačno potkopati prevlast Rima.

Već i samo postojanje ovih ljudi, koji su se držali vere prve Crkve, neprestano je svedočilo o otpadu Rima, i upravo zato pobuđivalo najogorčeniju mržnju i progonstvo. Njihovo odbijanje da se odreknu Biblije predstavljalo je uvredu koju Rim nije mogao da otrpi. Odlučio je da ih istrebi sa Zemlje. Tako su započeli najstrašniji krstaški ratovi protiv Božjeg naroda u njihovim planinskim boravištima. Inkvizitori su krenuli njihovim tragom, i često je ponavljan prizor u kome je nevini Avelj pao od ruke surovog ubice Kajina.

Njihove plodne zemlje stalno su pustošene, njihova boravišta i kapele sravnjivane sa zemljom, tako da je u oblastima u kojima su nekada postojala plodna polja i domovi nevinog, vrednog naroda ostajala samo pustoš. I kao što gladna zver postaje još bešnja kada oseti ukus krvi, tako se i bes predstavnika Rima još više raspaljivao patnjama njihovih žrtava. Mnogi od ovih svedoka neporočne vere bili su progonjeni po planinama i hvatani po dolinama u kojima su se skrivali, okruženi moćnim šumama i stenovitim vrhovima.

Nikakva optužba nije mogla biti podignuta protiv karaktera i morala ovih izopštenih ljudi. Čak su i njihovi neprijatelji govorili da su miroljubivi, smireni i pobožni ljudi. Njihova velika greška bila je samo u tome što nisu služili Bogu u skladu s papinim odredbama. Zbog tog zločina morali su da podnose poniženja, uvrede i mučenja koja su ljudi ili đavoli uspeli da izmisle.

Kada je Rim u jednom trenutku odlučio da istrebi omrznutu sektu, papa je izdao bulu kojom je njene pripadnike osudio kao jeretike i dozvolio njihov pokolj. Nisu ih optuživali kao neradnike, kao nepoštene, kao nepokorne, već je objavljeno da imaju izgled pobožnosti i svetosti koji vara »ovce iz pravoga stada«. Zato je papa naredio da »ova zlonamerna i odvratna sekta zlobnika« ukoliko »odbije da se pokori bude smrvljena kao otrovna zmija«. (Wylie, b.16, ch.1) Da li je ovaj oholi vlastodržac očekivao da se ikada ponovo sretne s ovim rečima? Da li je znao da su one zabeležene u nebeskim knjigama, da bi se s njim suočile na sudu? Isus je naglasio: »Kada učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste!« (Matej 25,40)

Ova papska bula zahtevala je od svih vernika Crkve da se pridruže krstaškom ratu protiv jeretika. Kao podsticaj za uključenje u ovaj surovi posao, bula je »oslobađala od svih crkvenih kazni i globa, opštih i posebnih, razrešavala sve one koji se pridruže krstaškom ratu svih zakletvi koje su položili; ona je priznavala njihovo pravo na bilo koju imovinu koju su nezakonito stekli; obećavala je oproštenje svih greha onima koji će ubiti bilo kog jeretika. Ona je proglasila ništavim sve ugovore sklopljene u korist valdenžana, naređivala njihovim slugama da ih napuste, zabranjivala svima da im pruže bilo kakvu pomoć, i davala pravo svima da uzmu u posed njihovu imovinu«. (Wylie, b. 16, ch.1) Ovaj dokument jasno pokazuje koji je duh upravljao iz pozadine. Bila je to rika Aždahe, a ne Hristov glas.

Crkvene starešine nisu želele da svoj karakter usklade sa uzvišenim merilima Božjeg zakona, već su uspostavili merilo koje je njima odgovaralo, odlučni da prisile svakoga da mu se pokori, jer Rim tako hoće! Događale su se najstrašnije tragedije. Pokvareni i bogohulni sveštenici i pape obavljali su delo koje je im je sotona odredio. Milost nije imala mesta u njihovoj prirodi. Isti duh koji je razapeo Hrista i pobio apostole, isti duh koji je pokretao krvožednog Nerona protiv vernika njegovog vremena, bio je na delu da očisti Zemlju od onih koji su mili Bogu.

Progonstva koja su ga pratila tokom mnogih stoleća ovaj bogobojazni narod podnosio je strpljivo i nepokolebljivo u težnji da proslavi svog Otkupitelja. Ne obazirući se na krstaške ratove, koji su vođeni protiv njih, na surovo ubijanje kome su bili izloženi, oni su nastavili da šalju svoje misionare da šire dragocenu istinu. Bili su progonjeni do smrti, ali je njihova krv natapala posejano seme i ono nije ostalo bez roda. Valdenžani su svedočili za Boga vekovima pre Luterovog rođenja. Rasejani po mnogim zemljama, posejali su seme reformacije koja je počela u vreme Viklifa, raširila se i utvrdila u doba Lutera, reformacija koju treba da nastave sve do kraja vremena oni koji su spremni da sve pretrpe »za reč Božju i za svedočanstvo Isusa Hrista«. (Otkrivenje 1,9)