41. Pustošenje Zemlje

»Jer gresi njezini dopreše tja do neba i Bog se opomenu nepravde njezine… kojom čašom zahvati vama, zahvatajte joj po dva puta onoliko. Koliko se proslavi i nasladi toliko joj podajte muka i žalosti; jer govori u srcu svojemu: sedim kao carica, i nisam udovica, i žalosti neću videti. Zato će u jedan dan doći zla njezina: smrt i plač i glad, i sažeći će se ognjem; jer je jak Gospod Bog koji joj sudi. I zaplakaće i zajaukaće za njom carevi zemaljski koji s njome blud činiše i besniše, kada vide dim gorenja njezina… govoreći: jaoh, jaoh, grade veliki Vavilone, grade tvrdi, jer u jedan čas dođe sud tvoj!« (Otkrivenje 18,5-10)

»I trgovci zemaljski« koji se »obogatiše od bogatstva slasti njezine«, »staće izdaleka od straha mučenja njezina, plačući i jaučući i govoreći: jaoh, jaoh, grade veliki, obučeni u svilu i porfiru i skerlet, i nakićeni zlatom i kamenjem dragim i biserom! Jer u jedan čas pogibe toliko bogatstvo!« (Otkrivenje 18,11.3.15-17)

To su sudovi koji padaju na Vavilon na dan njegovog pohođenja Božjim gnevom. Vavilon je napunio meru svoga bezakonja; njegovo vreme je došlo, sazreo je za uništenje.

Kada Božji glas bude oslobodio Njegov narod iz ropstva, doći će do strašnog buđenja onih koji su u ovom velikom životnom sukobu sve izgubili. Dok je trajalo vreme milosti bili su zaslepljeni sotonskim obmanama, nalazili su opravdanje za svoje grešne puteve. Bogati su se ponosili svojom nadmoćnošću nad onima koji su imali manje sreće, iako su svoje bogatstvo stekli kršenjem Božjeg zakona! Propuštali su da nahrane gladne, da odenu gole, da postupaju pravedno, da vole milost. Trudili su se da uzdignu sebe, da zadobiju poštovanje svojih bližnjih. Sada su lišeni svega što ih je činilo velikim, ostavljeni su nemoćni i bez odbrane. Sa užasom posmatraju uništenje idola koje su cenili više od svoga Stvoritelja. Prodali su svoju dušu za zemaljska bogatstva i uživanja, a nisu ni pokušali da se obogate u Bogu. Tako se dogodilo ono što je moralo da se dogodi: život im je postao promašen, njihova zadovoljstva pretvorila su se u gorčinu, njihova blaga propala. Celokupni životni dobitak nestao je u jednom trenutku. Bogati jadikuju nad svojim uništenim palatama, nad svojim rasutim zlatom i srebrom. Ali, njihovo jadikovanje je utihlo iz straha da će propasti zajedno sa svojim idolima.

Bezakonici su puni žalosti, ne zato što su zanemarili Boga i svoje bližnje, već zato što je Bog pobedio. Oni jadikuju nad posledicama; ali ne kaju se zbog svoje bezbožnosti. Poslužili bi se svakim sredstvom da pobede, samo kada bi mogli!

Svet posmatra one kojima se rugao, koje je ismejavao, koje je želeo da uništi, kako neozleđeni prolaze kroz epidemije, oluje i zemljotrese. Onaj isti koji je za prestupnike svoga Zakona oganj koji proždire, svom narodu predstavlja siguran zaklon.

Propovednik koji je žrtvovao istinu da bi zadobio ljudsku naklonost, sada prepoznaje karakter i uticaj svoga propovedanja. Oko Sveznajućega očigledno ga je pratilo dok je stajao za propovedaonicom, dok je hodao ulicama, dok se mešao sa ljudima u najrazličitijim životnim okolnostima. Svako osećanje njegove duše, svaki napisani red, svaka izgovorena reč, svako delo kojim je navodio ljude da se oslone na laž, sve to je poslužilo kao posejano seme; a sada, u nesrećnim, izgubljenim dušama koje gleda oko sebe, mogao je da vidi žetvu.

Gospod kaže: »Jer leče rane kćeri naroda mojega ovlaš, govoreći: mir, mir, a mira nema.« (Jeremija 8,11) »Jer žalostiste lažju srce pravednika, kojega ja ne ožalostih, i krepiste ruke bezbožnika da se ne vrati sa zloga puta da se sačuva u životu.« (Jezekilj 13,22)

»Teško pastirima koji potiru i razmeću stado paše moje!… Evo, ja ću vas obići za zloću dela vaših!« »Ridajte, pastiri, i vičite i valjajte se po prahu, glavari stada, jer se navršiše vaši dani da budete poklani i da se razaspete… I neće biti utočišta pastirima, ni izbavljenja glavarima od stada.« (Jeremija 23,1.2; 25,34.35)

Propovednici i narod uviđaju da nisu uspeli da uspostave pravilan odnos sa Bogom. Vide da su se pobunili protiv Začetnika svakog pravednog i dobrog zakona, da je potiskivanje božanskih propisa dovelo je do pojave hiljade zala, do nesloge, mržnje, bezakonja, sve dok Zemlja nije postala veliko poprište sukoba, kaljuža pokvarenosti. To je slika koje sada postaju svesni svi oni koji su odbacili istinu i izabrali zabludu. Nijedan jezik ne može izraziti čežnju kojom neposlušni i neverni sada čeznu za onim što su zauvek izgubili – za večnim životom. Ljudi koje je svet obožavao zbog njihovih sposobnosti i njihove rečitosti, sada sve to vide u pravoj svetlosti. Shvataju šta su prestupom izgubili, i zato padaju pred noge onih čiju su vernost prezirali i ismejavali i priznaju da ih je Bog voleo.

Narod uviđa da je bio zaveden. Ljudi optužuju jednu druge da su krivi za propast, ali svi se ujedinjuju u upućivanju najogorčenijih optužbi protiv svojih propovednika. Neverni pastiri su im govorili ono što su želeli da čuju, navodili su svoje slušaoce da odbace Božji zakon i da progone one koji su želeli da ga poštuju. Sada, obuzeti očajanjem, ovi učitelji priznaju pred svetom svoje delo prevare. Mnoštvo, puno gneva, uzvikuje: »Mi smo izgubljeni, a vi ste uzrok naše propasti«, i okreće se protiv svojih lažnih pastira. Upravo oni koji su se nekada najviše divili svojim učiteljima, sada ih obasipaju najgorim kletvama. Iste ruke koje su ih nekada ukrašavale vencima sada su podignute da ih unište. Mačevi isukani da pobiju Božji narod, sada se okreću protiv njegovih neprijatelja. Na sve strane su sukobi i krvoprolića.

»Proći će graja do kraja zemlje, jer raspru ima Gospod s narodima; sudi se sa svakim telom, bezbožnike će dati pod mač, govori Gospod.« (Jeremija 25,31) Već šest hiljada godina traje velika borba između dobra i zla. Božji Sin i Njegovi nebeski vesnici sukobljavali su se sa silama zloga, u želji da opomenu, prosvetle i spasu sinove ljudske. Sada su svi već opredeljeni, bezakonici su se potpuno ujedinili sa sotonom u njegovom ratu protiv Boga. Došlo je vreme da Bog odbrani autoritet svoga pogaženog Zakona. Sada se borba ne vodi samo sa sotonom, već i sa ljudima. »Jer raspru ima Gospod s narodima… bezbožnike će dati pod mač.«

Znak oslobođenja stavljen je na one »koji uzdišu i ridaju radi svih gadova što se čine«. Anđeo smrti sada izlazi, anđeo koga prorok Jezekilj u viđenju gleda kao grupu ljudi naoružanih smrtonosnim oružjem kojima je izdata naredba: »Starce i mladiće, i devojke i decu i žene pobijte da se istrebe; ali na kome god bude znak, k njemu ne pristupajte, a počnite od Moje svetinje!« Prorok naglašava: »I počeše od starešina što bejahu pred domom.« (Jezkilj 9,1-6) Delo uništenja počinje od onih koji su sebe proglašavali duhovnim čuvarima naroda. Lažni stražari prvi treba da padnu. Nema nikoga da ih poštedi, nikoga da se na njih sažali. Ljudi, žene, devojke i mala deca – svi će zajedno propasti.

»Jer, gle, Gospod izlazi iz mesta svojega da pohodi stanovnike zemaljske za bezakonje njihovo, i zemlja će otkriti krvi svoje i neće više pokrivati pobijenih svojih.« (Isaija 26,21) »A ovo će biti zlo kojim će Gospod udariti sve narode koji bi vojevali na Jerusalim: telo će svakome posahnuti dok još stoji na nogama; oči će svakome posahnuti u rupama svojim; i jezik će svakome posahnuti u ustima. I u to će vreme biti velika smetnja među njima od Gospoda i hvataće jedan drugoga za ruku, i ruka će se jednoga podizati na ruku drugoga.« (Zaharija 14,12.13) U strašnom sudaru svojih žestokih strasti, usred užasnog izlivanja Božjeg gneva nepomešanog s milošću, ginu grešni stanovnici Zemlje – sveštenici, glavari, narod, bogati i siromašni, ugledni i prezreni. »U onaj će dan biti od kraja do kraja zemlje pobijeni od Gospoda, neće biti oplakani, niti će se pokupiti i pogrepsti, biće gnoj po zemlji.« (Jeremija 25,33)

Prilikom Hristovog dolaska bezakonici će biti izbrisani sa lica cele Zemlje – pobijeni duhom usta Njegovih i uništeni sjajem slave Njegove. Hristos će povesti svoj narod u Božji grad, a Zemlja će ostati pusta, bez stanovnika. »Gle, Gospod će isprazniti zemlju, i opustiće je, prevrnuće je i rasejati stanovnike njezine.« »Sasvim će se isprazniti zemlja, i sasvim će se opleniti. Jer Gospod reče ovu reč.« »Jer prestupiše zakone, izmeniše uredbe, raskidoše zavet večni. Zato će prokletstvo proždreti zemlju, i zatrće se stanovnici njezini; zato će izgoreti stanovnici zemaljski.« (Isaija 24,1.3.5.6)

Cela Zemlja izgledaće kao nenastanjena pustinja. Razvaline gradova i sela, uništenih zemljotresom, izvaljeno drveće, stene izbačene iz mora ili iz same Zemlje, rasejane su po njenoj površini, dok ogromne raseline obeležavaju mesta sa kojih su planine bile pomerene iz svojih temelja.

A onda se događa ono što je simbolički bilo prikazano poslednjom svečanom službom na Dan pomirenja: Kada bi služba u svetinji nad svetinjama bila završena, kada bi gresi Izrailja bili uklonjeni iz Svetilišta krvlju žrtve za greh, jarac za Azazela bio bi živ doveden pred Gospoda, a onda bi u prisustvu celog zbora poglavar sveštenički izgovorio nad njim »sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, metnuvši ih na glavu jarcu« (3. Mojsijeva 16,21) Na sličan način, kada delo pomirenja u nebeskom Svetilištu bude dovršeno, onda će u prisutnosti Boga, nebeskih anđela i mnoštva otkupljenih, gresi Božjeg naroda biti preneseni na sotonu; koji će biti proglašen krivim za sva zla na koja ga je nagovorio. Kao što je jarac za Azazela bio prognan u nenastanjenu zemlju, tako će i sotona biti prognan na opustošenu Zemlju, u nenastanjenu i golu pustinju.

Pisac Otkrivenja nagoveštava sotonino progonstvo i stanje haosa i pustoši u koje će Zemlja biti dovedena, i objavljuje da će to stanje potrajati hiljadu godina. Pošto je opisao prizor Gospodnjeg drugog dolaska i uništenja bezakonika, pisac nastavlja svoje proricanje: »I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i verige velike u svojoj ruci, i uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina, i u bezdan baci je, i zatvori je, i zapečati nad njom, da više ne prelašćuje naroda, dok se ne navrši hiljada godina; i potom valja da bude odrešena na malo vremena.« (Otkrivenje 20,1-3)

Iz drugih biblijskih tekstova vidljivo je da izraz »bezdan« predstavlja Zemlju u stanju haosa i tame. Kada govori o stanju Zemlje »u početku«, biblijski izveštaj kaže: »A Zemlja beše pusta i bez obličja, i tama beše nad bezdanom.« (1. Mojsijeva 1,2. ovde je upotrebljena jevrejska reč koja je u Septuaginti, grčkom prevodu Staroga zaveta, prevedena istom rečju koja se pojavljuje u Otkrivenju 20,1-3) Proročanstvo nagoveštava da će Zemlja, makar delimično biti vraćena u to isto stanje. Gledajući unapred veliki dan Gospodnji, prorok Jeremija izjavljuje: »Pogledah na zemlju, a gle, bez obličja i pusta; i na nebo, svetlosti njegove nema. Pogledah na gore, a gle, tresu se i svi humovi drmaju se. Pogledah, a gle, nema čoveka, i sve ptice nebeske odletele. Pogledah, a gle, Karmil je pustinja i svi gradovi njegovi oboreni od Gospoda, od žestokoga gneva njegova.« (Jeremija 4,23-26)

I tu treba da bude stan sotone i njegovih zlih anđela u razdoblju od hiljadu godina. Ograničen na Zemlju, neće više imati mogućnosti da odlazi na druge svetove i uznemirava one koji nikada nisu zgrešili. U tom smislu je okovan; više nema nikoga nad kojim bi mogao da pokazuje svoju vladarsku moć. Biće mu potpuno onemogućeno da nastavi svoje delo obmane i razaranja, koje je tokom tolikih stoleća predstavljalo jedini izvor njegove radosti.

Prorok Isaija, gledajući unapred na vreme sotoninog zatočenja, uzvikuje: »Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svome: izaći ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj, na strani severnoj… izjednačiću se s Višnjim. A ti se u pakao vrže, u dubinu grobnu! Koji te vide pogledaće na te, i gledaće te, govoreći: to li je onaj koji je tresao zemlju, koji je drmao carstva, koji je vasionu obraćao u pustinju, i gradove njezine raskopavao? Roblje svoje nije otpuštao kućama!« (Isaija 14,12-17)

Sotonino delo pobune u razdoblju od šest hiljada godina učinilo je »da Zemlja drhti«. On je zaista pretvarao zemlju »u pustinju« i »gradove njezine raskopavao«! I nije »otpuštao roblje svoje kućama«! U njegovoj tamnici šest hiljada godina robovali su pripadnici Božjeg naroda i on bi ih zauvek držao kao svoje zarobljenike, da Hristos nije razlomio njihove okove i oslobodio zatvorenike.

Čak su se i grešnici sada našli izvan njegove vlasti, i on zajedno sa svojim zlim anđelima ostaje da razmišlja o posledicama prokletstva koje je doneo greh. »Svi carevi narodni, svikoliki, leže slavno, svaki u svojoj kući (grobu), ali ti se izbaci iz groba svojega, kao gadna grana… nećeš se udružiti s njima pogrebom, jer si zemlju svoju zatro, narod si svoj ubio.« (Isaija 14, 18-20)

Sotona će hiljadu godina lutati tamo-amo opustošenom zemljom da posmatra posledice svoje pobune protiv Božjeg zakona. Biće to za njega vreme velike patnje. Njegov život, od trenutka njegovog pada ispunjen neprestanom aktivnošću, uskraćivao mu je priliku da razmišlja, ali sada lišen svoje snage, prepušten je razmišljanju o ulozi koju je preuzeo od prvog dana svoje pobune protiv Božje vladavine na Nebu i da užasnut, dršćući gleda u strašnu budućnost u kojoj će morati da strada zbog svih zala koja je učinio, i da primi kaznu zbog svih greha na koje je druge naveo.

Božji narod primiće vest o zatvaranju sotone sa radošću i veseljem. Prorok kaže: »I kada te smiri Gospod od truda tvojega i od muke i od ljutoga ropstva u kojem si robovao, tada ćeš izvoditi ovu priču o caru vavilonskom (koji predstavlja sotonu), i reći ćeš: kako nesta nastojnika?… Slomi Gospod štap bezbožnicima, palicu vladaocima, koja je ljuto bila narode bez prestanka i gnevno vladala nad narodima, i gonila nemilice.« (Isaija 14,3-6)

U toku ovih hiljadu godina između prvog i drugog vaskrsenja, održava se sud nad bezakonicima. Apostol Pavle govori o sudu kao o događaju koji se odigrava posle drugog Hristovog dolaska. »Zato ne sudite ništa pre vremena, dokle Gospod ne dođe, koji će izneti na videlo što je sakriveno u tami i objaviće savete srdačne.« (1. Korinćanima 4,5) Danilo objavljuje da se u trenutku kada se Starac pojavljuje održava »sud svecima Višnjega« (Danilo 7,22). Međutim, sada pravedni već vladaju kao carevi i sveštenici Bogu svojemu. U Otkrivenju Jovan kaže: »I videh prestole i seđahu na njima, i dade im se sud.« »Nego će biti sveštenici Bogu i Jagnjetu i carovaće s njime hiljadu godina.« (Otkrivenje 20,4.6) Upravo u to vreme, kao što Pavle proriče, »sveti će suditi svetu« (1. Korinćanima 6,2). Zajedno sa Hristom, sudiće bezakonicima, upoređujući njihova dela sa Knjigom zakona, Biblijom, i odlučivati o svakom slučaju na osnovu dela učinjenih u telu. Tako će kazna koju će bezakonici morati da pretrpe biti odmerena prema njihovim delima; i biće zabeležena pored njihovog imena u Knjizi smrti.

I sotoni i njegovim anđelima sudiće Hristos sa svojim narodom. Pavle kaže: »Ne znate li da ćemo anđelima suditi?« (1. Korinćanima 6,3) A Juda izjavljuje da se »anđeli, koji ne održaše svoga starešinstva, nego ostaviše svoj stan, čuvaju u večnim okovima pod mrakom za sud velikoga dana«. (Juda 6)

Na kraju hiljadu godina dogodiće se drugo vaskrsenje. Tada će bezakonici biti podignuti iz svojih grobova i pojaviti se pred Bogom da prime kaznu koja im je određena. Jovan, pisac Otkrivenja, pošto je opisao vaskrsenje pravednika, nastavlja: »A ostali mrtvaci ne oživeše dokle se ne svrši hiljada godina.« (Otkrivenje 20,5) Isaija kaže, govoreći o bezakonicima: »Skupiće se kao što se skupljaju sužnji u jamu, i biće zatvoreni u tamnicu, i posle mnogo vremena biće pohođeni.« (Isaija 24,22)