5. Džon Viklif

U vremenima pre reformacije postojao je vrlo mali broj prepisa Biblije, ali Bog nije dozvoljavao da Njegova Reč bude potpuno uklonjena. Njene istine nisu smele da zauvek ostanu sakrivene. On je isto tako lako mogao da skine lance sa Reči života, kao što je mogao da otvori tamnička vrata ili ukloni prevornice s gvozdenih kapija da oslobodi svoje sluge. Božji Duh je u raznim zemljama Evrope pokretao ljude da traže istinu kao sakriveno blago. Voljom Proviđenja, dovedeni u dodir sa Svetim pismom, oni su s najvećim zanimanjem proučavali njegove svete stranice. Bili su spremni da prihvate videlo bez obzira na cenu koju će morati da plate. Iako nisu uspevali da jasno sagledaju sva pitanja, Bog im je ipak pomogao da shvate mnoge dugo zaboravljene istine. Kao nebeski vesnici krenuli su napred, kidajući lance zabluda i sujeverja, pozivajući dugogodišnje robove da ustanu i učvrste svoju slobodu.

Osim među valdenžanima, Božja Reč je vekovima postojala uglavnom na jezicima poznatim samo učenima; ali sada je nastupilo vreme da Pismo bude prevedeno i dato ljudima u različitim zemljama na njihovom maternjem jeziku. Svet je izašao iz ponoćnog mraka. Vreme tame je isticalo, a u mnogim zemljama pojavili su se znaci svitanja.

U Engleskoj se u četrnaestom stoleću pojavila »jutarnja zvezda reformacije«. Džon Viklif bio je vesnik reforme, ne samo u Engleskoj, već i u celom hrišćanstvu. Veliki protest protiv Rima, koji je on pokrenuo, nikada nije bio ućutkan. Taj protest rasplamsao je borbu koja će doneti oslobođenje pojedinaca, crkava i naroda.

Viklif je dobio svestrano humanističko obrazovanje, ali za njega je strah Gospodnji značio početak mudrosti. Već je na koledžu bio poznat po svojoj vatrenoj pobožnosti, ali i po izvanrednim sposobnostima i velikoj učenosti. U svojoj žeđi za znanjem trudio se da upozna sve grane obrazovanja. Izučio je skolastičku filozofiju, kanone Crkve i građansko pravo, posebno pravo svoje zemlje. U njegovom kasnijem radu jasno se pokazala vrednost ovog ranog školovanja. Temeljno poznavanje spekulativne filozofije njegovog vremena osposobilo ga je da ukaže na njene zablude; a proučavanje crkvenih i državnih zakona omogućilo mu je da se uključi u veliku borbu za postizanje građanske i verske slobode. Iako je znao rukovati oružjem koje mu je na raspolaganje stavljala Božja Reč, stekao je i intelektualnu disciplinu koju mu je davala škola, tako da je razumevao taktiku školovanih. Sila njegovog genija i širina i temeljitost njegovog znanja budili su poštovanje i prijatelja i neprijatelja. Njegove pristalice su sa zadovoljstvom gledale kako se njihov junak podiže na prvo mesto među vodećim umovima u zemlji; što je njegovim neprijateljima onemogućavalo da izlože preziru delo reforme naglašavajući neznanje ili slabosti njegovih predstavnika.

Još za vreme školovanja, Viklif je počeo da se bavi proučavanjem Pisma. Biblija je u stara vremena, postojala samo na starim jezicima, pa su samo poznavaoci klasičnih jezika bili u stanju da prokrče put do izvora istine, koji je bio nedostižan neobrazovanim ljudima. Tako je bio pripremljen put za Viklifovo kasnije reformatorsko delovanje. Učeni ljudi proučavali su Božju Reč i pronašli veliku istinu o Njegovoj besplatnoj blagodati koja je u njoj otkrivena. Svojim predavanjima oni su širili znanje o ovoj istini, i tako omogućavali drugima da se obrate živoj Reči.

Kada je Viklif obratio pažnju na Pismo, počeo je da ga proučava sa istom temeljitošću koja ga je osposobila da stekne obrazovanje u školama. Sve do toga trenutka osećao je veliku prazninu, koju nisu mogle da popune ni njegove sholastičke studije niti učenje Crkve. U Božjoj Reči pronašao je ono što je do tada uzaludno tražio. Tu je otkrio plan spasenja i Hrista kao jedinog Zastupnika ljudi. Predao je sebe Hristovoj službi i odlučio da objavljuje istine koje je otkrio.

Slično kasnijim reformatorima, u trenutku kada je započinjao svoje delo, Viklif nije mogao da predvidi kuda će ga ono odvesti. Nije se namerno usprotivio Rimu. Međutim, odanost istini neizbežno ga je dovela u sukob sa zabludom. Što je jasnije shvatao papske pogreške, to je usrdnije objavljivao biblijska učenja. Shvatio je da je Rim zanemario Božju Reč i zamenio je ljudskom tradicijom, zato je neustrašivo optužio sveštenstvo da je prognalo Bibliju, zahtevao da ona bude vraćena narodu, a da se njen autoritet ponovo uspostavi u Crkvi. Bio je sposoban, revnostan učitelj i rečit govornik, a svojim svakodnevnim životom prikazivao istine koje je propovedao. Njegovo poznavanje Pisma, snaga njegovog rasuđivanja, neporočnost njegovog života, njegova nepokolebljiva hrabrost i njegovo poštenje zadobili su mu opšte poštovanje i poverenje. Mnogi u narodu postali su nezadovoljni svojom dotadašnjom verom kada su prepoznali bezakonje koje je preovladavalo u Rimskoj Crkvi, pa su sa neskrivenom radošću pozdravljali istine koje je Viklif iznosio na svetlost dana; dok su se papske vođe ispunjavale gnevom, kada su shvatile da je ovaj reformator stekao uticaj veći od njihovog.

Viklif je veoma oštroumno razotkrivao zablude i neustrašivo napadao mnoge zloupotrebe koje je Rim svojim autoritetom odobravao. Dok je radio kao kraljevski kapelan, smelo je ustao protiv plaćanja danka koji je papa zahtevao od engleskog monarha i pokazao da je papsko prisvajanje vlasti nad svetovnim vladarima suprotno i razumu i otkrivenju. Papini zahtevi su inače izazivali veliko ogorčenje, pa su Viklifova učenja uticala na vodeće umove u državi. Kralj i plemstvo su se ujedinili u odricanju papske vrhovne vlasti i odbijanju da plate porez. Na taj način je zadat odlučan udarac papskoj prevlasti u Engleskoj.

Drugo zlo protiv koga je reformator vodio dugu i odlučnu borbu bili su prosjački monaški redovi. Ovi monasi su preplavili Englesku, i postali velika smetnja razvoju i blagostanju naroda. Proizvodnja, obrazovanje, moral, sve je to bilo izloženo njihovom štetnom uticaju. Besposličarski, prosjački život ovih monaha nije samo teško iscrpljivao materijalna bogatstva naroda, već je koristan rad izlagao preziru. Mladi su bili obeshrabreni i iskvareni. Zahvaljujući uticaju monaha mnogi su bili navedeni da stupe u manastire i da se posvete manastirskom životu i to ne samo bez odobrenja svojih roditelja, već i bez njihovog znanja ili suprotno njihovoj izričitoj zapovesti. Jedan od ranih otaca u rimskoj Crkvi, uzdižući zahteve monaštva iznad obaveza detinjske ljubavi i dužnosti, ovako je izjavio: »Ako bi tvoj otac ležao pred tvojim vratima plačući i jadikujući, ako bi tvoja majka pokazivala telo koje te je nosilo i grudi koje su te hranile, ne oklevaj da ih pogaziš nogama i kreneš pravo prema Hristu!« Ovom »strahovitom nečovečnošću«, kako ju je Luter kasnije nazvao, »koja je više priličila vuku i tiraninu nego hrišćaninu i čoveku«; srce dece je otvrdnulo prema njihovim roditeljima. (Barnas Sears, The Life of Luther, p. 70.69) Papske starešine su na taj način, slično nekadašnjim farisejima, svojom tradicijom ukidali Božje zapovesti. Domovi su ostajali pusti, a roditelji bez svojih sinova i kćeri.

Čak su i studenti na univerzitetima bili zavedeni ovim lažnim opisima i navođeni da se pridruže monaškim redovima. Mnogi su kasnije žalili zbog onoga što su učinili, shvatajući da su upropastili svoj život i ožalostili svoje roditelje, ali kada su jednom upali u zamku više nije postojala mogućnost da ponovo steknu slobodu. Mnogi roditelji, plašeći se uticaja monaha, nisu slali svoje sinove na univerzitet. Tako je nastupilo osetno smanjenje broja studenata koji su u velikim obrazovnim centrima pohađali predavanja. Škole su propadale, a neznanje preovladavalo.

Papa je ovim monasima dodelio privilegiju da primaju ispovesti i daju oproštenje. To je postalo izvor velikog zla. Željni da povećaju svoje prihode, monasi su bili toliko spremni da daju oproštenje greha, da su zlikovci svih vrsta hrlili k njima, što je doprinelo brzom umnožavanju najstrašnijih poroka. Bolesni i siromašni bili su prepušteni svojim patnjama, jer su prilozi kojima je trebalo zadovoljiti njihove potrebe odlazili monasima, koji su pretnjama iznuđivali milostinju od naroda, proglašavajući bezbožnicima sve one koji bi se usudili da njihovim redovima uskrate darove. U suprotnosti s njihovim zavetom siromaštva, bogatstvo monaha neprestano je raslo, a njihove veličanstvene palate i raskošne gozbe još više su isticale sve veće siromaštvo naroda. Da bi svoje vreme mogli da provode u obilju i zadovoljstvima, slali su kao svoju zamenu neke ljude koji su jedino bili u stanju da ponavljaju neobične priče, legende i doskočice da bi zabavili ljude i učinili ih pravim igračkama u rukama monaha. Tako su monasi nastavljali da vladaju sujevernim mnoštvom i da ga navode na verovanje da se sva njegova verska dužnost sastoji od priznavanja papine vlasti, obožavanja svetaca i davanja darova monasima, jer je to sasvim dovoljno za mesto na Nebu.

Obrazovani i pobožni ljudi uzalud su pokušavali da reformišu ove monaške redove; ali je zato Viklif, zahvaljujući pravilnom shvatanju, udario u sam koren zla, izjavljujući da je sistem pogrešan i da mora biti ukinut. Rasprave i istraživanja mnoge su probudili iz sna. Dok su monasi prolazili zemljom, nudeći papski oproštaj, mnogi su počeli da sumnjaju u mogućnost dobijanja oproštenja za novac, pa su se pitali ne bi li bilo bolje da oproštaj zatraže od Boga, umesto od rimskog pontifeksa. Mnogi su se zgražavali zbog lakomstva monaha, čiju pohlepu naizgled nikada nije bilo moguće zadovoljiti. Govorili su: »Rimski monasi i sveštenici nas izjedaju kao rak. Bog nas mora izbaviti ili će narod propasti!« (D’Aubigné, b. 17, ch. 7) Monasi su, da bi prikrili svoje srebroljublje, tvrdili da slede Spasiteljev primer, izjavljujući da su se Isus i Njegovi učenici izdržavali darovima naroda. Ovim tvrđenjem naneli su štetu sami sebi, jer su mnoge tako naveli da se obrate Bibliji i sami ustanove šta je istina, a upravo je to Rim najmanje želeo. Misli ljudi bile su usmerene Izvoru istine, koji je on želeo da prikrije.

Viklif je počeo da piše i objavljuje traktate protiv monaha, ne želeći toliko da se upusti u raspravu s njima, koliko da ljudske misli privuče učenjima Biblije i njenom Autoru. Izjavio je da pravo na oproštenje ili na isključenje iz Crkve, ne pripada u većoj meri papi nego običnim sveštenicima, i da niko ne može biti stvarno isključen sve dok najpre ne navuče božansku osudu na sebe. Delotvorniji način zaista nije mogao da izabere u pokušaju da obori tu ogromnu zgradu duhovne i svetovne vlasti koju je papa izgradio i u kojoj je u duhovnom ropstvu držao milione ljudi.

Viklif je ponovo bio pozvan da brani prava engleske krune protiv nasrtaja Rima; u svojstvu kraljevskog ambasadora proveo je dve godine u Holandiji, u pregovorima s papskim predstavnicima. Tu je uspostavio vezu sa sveštenicima iz Francuske, Italije i Španije i dobio priliku da pogleda iza scene i stekne saznanje o mnogim činjenicama koje su mu ostale sakrivene dok je bio u Engleskoj. Osim toga, mnogo od onoga što je naučio dobro mu je poslužilo u kasnijem radu. Preko tih predstavnika papskog dvora upoznao je pravi karakter i ciljeve hijerarhije. Vratio se u Englesku da još otvorenije i s još većom revnošću nastavi svoja nekadašnja izlaganja, objavljujući da su lakomstvo, oholost i prevara bogovi Rima.

U jednom od svojih spisa, govoreći o papi i njegovim skupljačima poreza, kaže: »Oni izvlače iz naše zemlje svakidašnji hleb siromaha, i mnogo hiljada maraka kraljevskog novca godišnje za sakramente i duhovne usluge, to je prokleta jeres simonije, i doprinose da celo hrišćanstvo prihvata i podržava to krivoverje. I zaista, da naše područje ima ogromno brdo zlata, i da nijedan drugi čovek nikada ne uzima sa njega, već samo ovaj oholi poreznik svetovnog sveštenika, tokom vremena ovo brdo moralo bi da bude potrošeno, jer on novac stalno iznosi iz zemlje, a ne donosi ništa osim Božjeg prokletstva zbog simonije.« (John Lewis, History of the Life and Sufferings of J. Wiclif, page 37)

Viklifa je, kratko vreme posle povratka u Englesku, kralj poslao u parohiju u Latervortu. Bio je to dokaz da monarh nije bio nezadovoljan njegovim otvorenim rečima. Viklifov uticaj osećao se prilikom donošenja odluka u dvoru, ali i prilikom oblikovanja verovanja naroda.

Međutim, papa je uskoro zagrmeo protiv njega. Tri bule bile su poslane u Englesku – jedna univerzitetu, druga kralju i treća prelatima, i sve tri zahtevale su da odmah budu preduzete odlučne mere kojima će biti utišan ovaj učitelj jeresi (Augustus Neander, General History of the Christian Religion and Church, period 6, sec. 2, pt. 1, par. 8). Međutim, pre nego što su bule stigle, biskupi, u svojoj revnosti, pozvali su Viklifa da izađe pred njih na suđenje. Dvojica najmoćnijih knezova u kraljevini dopratila su ga na sud, a narod, koji je okružio zgradu i uspeo da prodre u nju, tako je zaplašio sudije da je suđenje privremeno bilo odloženo, a njemu je bilo dozvoljeno da mirno ode svojim putem. Malo kasnije umro je kralj Edvard III, koga su pod starost prelati pokušali okrenuti protiv reformatora, a Viklifov nekadašnji zaštitnik je postao regent.

Dolazak papskih bula suočio je celu Englesku sa odlučnom zapovešću da se jeretik uhvati i zatvori u tamnicu. Zatražene mere vodile su na lomaču. Izgledalo je da će Viklif neizbežno i vrlo brzo pasti kao žrtva osvete Rima. Ali Onaj koji je nekada davno rekao: »Ne boj se… ja sam ti štit« (1. Mojsijeva 15,1), ponovo je ispružio svoju ruku da zaštiti svoga slugu. Smrt je odnela, ne reformatora, već papu koji je naredio njegovo uništenje. Grgur XI je umro, a sveštenici, okupljeni da sude Viklifu, jednostavno su se razišli.

Božje proviđenje je i dalje, usmeravajući događaje, omogućavalo reformaciji da se razvije. Posle smrti Grgura XI bila su izabrana dvojica protivpapa. Dve sukobljene strane, obe proglašene nepogrešivima, sada su zahtevale poslušnost. Svaki od njih pozivao je svoje pristalice da mu pomognu u ratu protiv suparnika, podupirući svoje zahteve strašnim anatemama protiv svojih protivnika i obećanjima o nebeskim nagradama za svoje pomagače. Ova zbivanja veoma su oslabila moć papstva. Suparničke strane preduzimale su sve što je bilo u njihovoj moći da napadnu jedna drugu, pa je Viklif privremeno bio ostavljen da živi u miru. Anateme i optužbe letele su od pape papi, a reke krvi su prolivene u podršci njihovim međusobno suprotstavljenim zahtevima. Zločini i skandali preplavili su Crkvu. U međuvremenu, reformator se, u tihom zaklonu svoje parohije u Latervortu, marljivo trudio da ljudima skrene pažnju sa sukobljenih papa na Isusa, Kneza mira.

Razdor u Crkvi, sa svim sukobima i pokvarenošću koje je izazvao, pripremao je put reformaciji, pomažući ljudima da vide stvarnu prirodu papstva. U spisu koji je objavio, »O razdoru papa« (On the Schism of the Popes), Viklif je pozivao ljude da razmisle da li su i jedan i drugi papa možda u pravu kada se međusobno nazivaju antihristom. Pisao je: »Bog više nije mogao da podnosi zloga da vlada preko jednog takvog sveštenika, već je… načinio podelu među njima, tako da ljudi, u Hristovo ime, lakše mogu pobediti obojicu.« (R. Vaughan, Life and Opinions of John de Wycliffe, vol. 2, p. 6)

Viklif je, kao i njegov Učitelj, propovedao jevanđelje siromasima. Nezadovoljan da širi videlo samo u njihovim skromnim domovima i samo u svojoj parohiji u Latervortu, odlučio je da ga odnese u sve delove Engleske. Da bi to postigao organizovao je grupu propovednika, jednostavnih, odanih ljudi, koji su voleli istinu i najviše od svega želeli da je prošire. Ovi ljudi krenuli su na sve strane, poučavali ljude na trgovima, na ulicama velikih gradova, na seoskim stazama. Tražili su stare, bolesne, siromašne, i objavljivali im radosnu poruku o Božjoj blagodati.

Viklif je kao profesor teologije na Oksfordu propovedao Božju Reč i u univerzitetskim dvoranama. Istina je tako verno objavljivana studentima, koje je poučavao, da je dobio titulu »Doktor jevanđelja«. Međutim, najveće delo njegovog života bio je prevod Biblije na engleski jezik. U svom delu »O istini i značenju Pisma« izrazio je svoju nameru da prevede Bibliju, tako da svaki stanovnik Engleske na jeziku u kome je odrastao može čitati o neuporedivim Božjim delima.

Međutim, njegovo delovanje je iznenada bilo zaustavljeno. Iako još nije navršio ni šezdeset godina života, neprekidni napori, proučavanja i neprijateljski napadi iscrpli su njegovu snagu i učinili da pre vremena ostari. Razboleo se od neke teške bolesti. Vesti o tome izazvale su veliku radost među monasima. Pomislili su da će sada gorko zažaliti zbog svih zala koja je naneo Crkvi, pa su požurili u njegovu sobu da saslušaju njegovu ispovest. Predstavnici četiri verska reda, zajedno sa četvoricom građanskih službenika, okupili su se oko postelje navodnog samrtnika. Kazali su mu: »Smrt vam je za vratom, budite svesni svojih pogrešaka i u našoj prisutnosti povucite sve što ste izjavili na našu štetu!« Reformator ih je bez reči saslušao; onda je zamolio svoga pomoćnika da ga podigne u postelji i, upravivši odlučan pogled prema njima, dok su stajali očekujući njegovo odricanje, rekao čvrstim, jakim glasom, koji ih je često nagonio da uzdrhte: »Neću umreti, već ću živeti! I ponovo su iznositi zla dela monaha!« (D’Aubigné, b. 17, ch.7) Zaprepašćeni i zbunjeni, monasi su požurili da izađu iz sobe.

Viklifove reči su se ispunile. Doživeo je da u ruke svojih zemljaka stavi najsnažnije od svih oružja protiv Rima- da im da Bibliju, sredstvo koje je Nebo odredilo da oslobodi, prosvetli i evangelizuje ljude. Morao je da savlada mnogobrojne i velike prepreke da bi obavio ovo delo. Bio je opterećen bolestima, znao je da mu je preostalo samo još nekoliko godina rada, video je protivljenje s kojim će morati da se suoči, ali, ohrabren obećanjima iz Božje Reči, išao je napred ne plašeći se ničega. U punoj snazi svoje intelektualnosti, bogatog iskustva, bio je uz pomoć posebnih dela božanskog proviđenja sačuvan i osposobljen da obavi najuzvišeniji od svih poslova. Dok je celo hrišćanstvo bilo izloženo metežu, reformator je u svojoj parohiji u Latervortu, ne obazirući se na oluje koje su besnele napolju, pregnuo da obavi svoj izabrani zadatak.

Delo je bilo dovršeno – prvi engleski prevod Biblije ikada načinjen. Božja Reč postala je dostupna Engleskoj. Reformator se nije plašio ni tamnice ni lomače. U ruke engleskog naroda stavio je videlo koje se nikada više neće ugasiti. Dajući Bibliju svojim zemljacima, učinio je više da raskine okove neznanja i poroka, više da oslobodi i uzdigne svoju zemlju, nego što je ikada bilo učinjeno najsjajnijim pobedama na bojnom polju.

Pošto je štamparska veština još bila nepoznata, jedino su se laganim i mukotrpnim radom mogli umnožavati prepisi Biblije. Zanimanje za knjigu je bilo tako veliko da su se mnogi spremno uključili u delo prepisivanja; ipak samo uz velike teškoće prepisivači su mogli da zadovolje potražnju. Neki bogatiji kupci zahtevali su celu Bibliju. Drugi su kupovali samo delove. U mnogo slučajeva, nekoliko porodica se složilo da kupe jedan primerak. Tako je Viklifova Biblija uskoro prokrčila sebi put i stigla u domove ljudi.

Obraćajući se zdravom ljudskom razumu, Viklif je pokrenuo ljude iz njihove pasivne pokornosti papskim dogmama. Viklif je sada propovedao izrazite protestantske doktrine – spasenje verom u Hrista i nepogrešivost Svetog pisma. Propovednici koje je slao, širili su Bibliju, zajedno sa spisima reformatora, i to sa takvim uspehom da je novu veru prihvatila skoro polovina naroda u Engleskoj.

Pojava Svetog pisma obeshrabrila je crkvene autoritete. Sada su morali da se suoče sa silom mnogo moćnijom od Viklifa – silom protiv koje njihovo oružje nije mnogo pomagalo. U Engleskoj u to vreme nije bilo zakona koji je zabranjivao Bibliju, jer nikada do tada nije bila objavljena na narodnom jeziku. Takvi zakoni bili su kasnije izdavani i strogo primenjivani. U međuvremenu, uprkos naporima sveštenika, za neko vreme pružila se prilika za širenje Božje Reči.

Papske vođe ponovo su skovali plan da utišaju glas reformatora. Tri puta su ga pozivali na suđenje, ali uzalud. Prvo je sinod biskupa njegove spise proglasio jeretičkim, a kada su na svoju stranu preveli mladog kralja Ričarda II, izašao je kraljevski dekret kojim su na tamnicu bili osuđeni svi koji su verovali u zabranjene doktrine.

Viklif se na odluku sinoda žalio parlamentu; neustrašivo je optužio hijerarhiju pred narodnom skupštinom i zahtevao sprečavanje velikih zloupotreba, koje je Crkva odobravala. Uverljivom snagom opisivao je pokvarenost i nezakonito prisvajanje prava od strane papske stolice. Njegovi neprijatelji ostali su zbunjeni. Viklifove prijatelje i pomagače naterali su na pokornost, pa su sa sigurnošću očekivali da će se i reformator, već u dubokoj starosti, usamljen i bez prijatelja, pokloniti pred ujedinjenim autoritetom krune i mitre. Međutim, umesto toga, papisti su morali da priznaju poraz. Parlament, pokrenut snažnim Viklifovim rečima, ukinuo je osuđujuću presudu i reformator je ponovo bio slobodan.

I treći put bio je izveden na suđenje, ovoga puta pred najviši crkveni tribunal u kraljevstvu. Ovde nikakva potpora neće biti ukazana jeresi! Rim će konačno pobediti i zaustaviti delovanje reformatora! Tako su mislili papisti. Ukoliko budu uspeli da ostvare svoju nameru, Viklif će biti primoran da se odrekne svojih doktrina ili će napustiti sudsku dvoranu i otići na lomaču.

Međutim, Viklif nije povukao svoje reči; nije želeo da se pretvara. Neustrašivo se držao svojih učenja odbacujući optužbe svojih progonilaca. Ne misleći na sebe, na svoj položaj, na priliku u kojoj se nalazi, poveo je svoje slušaoce pred božanski sud, i njihova lukavstva i prevare odmerio na vagi večne istine. Uticaj sile Svetoga Duha osećao se u sudskoj dvorani. Kao da je sam Bog delovao na slušaoce. Izgledalo je kao da nemaju snage da napuste mesto. Reformatorove reči, kao strele iz Gospodnjeg luka, probadale su njihova srca. Optužbu za jeres, koju su podigli protiv njega, on im je ubedljivo vratio. Tražio je da odgovore, kako se usuđuju da šire svoje zablude? Radi dobitka, da bi Božju blagodat prodavali kao robu.

Konačno ih je zapitao: »Sa kime se, razmislite malo, sukobljavate? Sa jednim starim čovekom na ivici groba? Ne! Sa Istinom – Istinom koja je jača od vas, a koja će vas pobediti!« (Wylie, b. 2, ch. 13) Posle tih reči, povukao se sa skupa i od njegovih protivnika niko nije ni pokušao da ga u tome spreči.

Viklifov posao skoro je bio završen; zastava istine koju je tako dugo nosio, uskoro će ispasti iz njegovih ruku; ali, trebalo je da još jednom posvedoči za jevanđelje. Istina je morala da odjekne i u samoj tvrđavi carstva zablude. Viklif je bio pozvan pred papski sud u Rimu, koji je tako često prolivao krv svetaca. Nije bio nesvestan opasnosti koja mu preti, i sigurno bi se odazvao pozivu da mu napad paralize nije onemogućio putovanje. Međutim, iako njegov glas nije mogao da se čuje u Rimu, mogao je da progovori preko pisama, i upravo je to odlučio da učini. Reformator je iz svoje parohije poslao papi pismo, koje je, iako puno poštovanja po tonu i hrišćanskom duhu, predstavljalo jasan ukor raskoši i oholosti papske stolice.

Pisao je: »Zaista se radujem da svakom čoveku razjasnim i objavim istinu koje se držim, a posebno rimskom biskupu; koju će on, iako pretpostavljam da je zdrava i prava, ili spremno potvrditi kao istinu, ili, ako je pogrešna, ispraviti.«

»Prvo, mislim da je Hristovo jevanđelje celovit Božji zakon… Priznajem i mislim da je rimski biskup, ako je ovde na Zemlji Hristov zamenik, najviše od svih ostalih ljudi vezan zakonom jevanđelja. Veličina među Hristovim učenicim ne izražava se svetovnim dostojanstvima ili počastima, već potpunim i najtačnijim ugledanjem na Hrista, na Njegov život i ponašanje… Hristos je u vreme svog života na Zemlji ovde bio najsiromašniji kao čovek, prezirao je i odbacivao sve svetovne položaje i časti…«

»Nijedan veran čovek ne bi smeo da sledi ni samoga papu ni bilo koga od svetih ljudi, osim u onome u čemu su oni sledili Gospoda Isusa Hrista; jer su Petar i sinovi Zevedejevi, tražeći svetovne časti, i ne ugledajući se na Hristov primer, zaista zgrešili, pa zato u tim gresima ne zaslužuju da ih sledimo…«

»Papa treba da prepusti svetovnim silama svu zemaljsku vlast i upravu, i da osim toga delotvorno pokrene i na to opomene celokupno svoje sveštenstvo, jer je tako činio i Hristos, a posebno preko svojih apostola. Prema tome, ako sam pogrešio u bilo kojoj od ovih tačaka, ponizno ću se pokoriti svakoj kazni, čak i smrtnoj, ukoliko to budu zahtevale okolnosti, jer da mi je bilo moguće da delujem u skladu sa svojom voljom ili svojom željom; svakako bih se pojavio pred rimskim biskupom, ali me je Gospod pohodio drugačije, suprotno tome, i primorao da se većma pokoravam Njemu nego li ljudima.«

Završavajući pismo, rekao je: »Pomolimo se našemu Bogu da On tako pokrene našega papu Urbana VI, kao što je počeo, da sa svojim sveštenstvom sledi Gospoda Isusa Hrista u životu i ponašanju; da zajedno mogu delotvorno poučavati narod, tako da i narod, na sličan način, može u tome verno slediti njih.« (John Foxe, Acts and Monuments, vol. 3, pp. 49.50)

Viklif je tako papi i njegovim kardinalima pokazao Hristovu krotkost i poniznost, ističući ne samo pred njima, nego i pred celim hrišćanstvom, razliku između njih i Učitelja čijim predstavnicima su se proglašavali.

Viklif je bio duboko uveren da će svojim životom platiti svoju vernost. Kralj, papa, i biskupi ujedinili su se da izazovu njegovu propast; bilo je izvesno da ga samo nekoliko meseci deli od lomače. Međutim, njegovu hrabrost ništa nije moglo pokolebati. Govorio je: »Zašto govoriš da izdaleka tražiš krunu mučeništva? Propovedaj Hristovo jevanđelje oholim prelatima i mučeništvo te neće mimoići! Šta! Treba da živim i da ćutim?… Nikada! Neka udarac padne, očekujem ga!« (D’Aubigné, b. 17, ch. 8)

Međutim, Božje proviđenje i dalje je štitilo svoga slugu. Čovek koji je celoga života smelo ustajao u odbranu istine, izlažući se svakodnevno životnoj opasnosti, nije smeo da padne kao žrtva mržnje svojih neprijatelja. Viklif se nikada nije trudio da sebe zaštiti, ali Gospod je bio njegov Zaštitnik, i sada, kada su njegovi neprijatelji osećali da imaju u svoj plen, Božja ruka ga je sklonila izvan njihovog domašaja. U svojoj crkvi u Latervortu, upravo kada se spremao da podeli Gospodnju večeru, pao je pogođen paralizom i uskoro je izdahnuo.

Bog je Viklifu odredio zadatak. On je stavio Reč istine u njegova usta i postavio stražu oko njega da bi ova Reč mogla stići do naroda. Njegov život bio je zaštićen, njegovo delo produženo, sve dok nisu bili položeni temelji za veliko delo reformacije.

Viklif se pojavio iz tame mračnog srednjeg veka. Pre njega niko nije prošao tim putem, niko mu svojim delom nije pomogao da oblikuje svoj sistem reformi. Podignut da, slično Jovanu Krstitelju, obavi posebnu misiju, bio je glasnik nove ere, novoga doba. Ipak, u sistemu istine koju je objavljivao postojala je takva jedinstvenost i potpunost koju nisu nadmašili reformatori posle njega, a neki od njih je nisu ni dostigli, čak ni stotinama godina posle njega. Tako je dubok i širok bio postavljeni temelj, tako čvrst i istinit okvir, da ga nisu morali opet postavljati ni oni koji su došli posle njega.

Veliki pokret koji je Viklif započeo sa ciljem da oslobodi savest i um, da raskine lance koji su narode toliko dugo vezivali uz trijumfalne rimske kočije, imao je svoj koren u Bibliji. Tu je bio izvor reke blagoslova koja je, još u četrnaestom stoleću kao voda života, potekla kroz vekove. Viklif je prihvatao Sveto pismo sa sveobuhvatnom verom kao nadahnuto otkrivenje Božje volje, kao potpuno merilo vere i ponašanja. Bio je vaspitan da Rimsku crkvu smatra božanskim, nepogrešivim autoritetom i da se bezuslovnim poštovanjem prihvati učenja i običaje ukorenjene hiljadugodišnjim trajanjem, ali sve to je odbacio i poslušao Božju svetu Reč. To je bio autoritet koji je uzdizao pred ljudima kao autoritet koji zaslužuje poštovanje. Umesto Crkve koja progovara preko pape, kao jedini pravi autoritet priznavao je Božji glas koji govari preko Božje Reči. Govorio je da Biblija nije samo savršeno otkrivenje Božje volje, već i da je Sveti Duh njen jedini Tumač, i da svaki čovek, proučavajući svete spise, sam mora da prepozna svoju dužnost. Na taj način je ljude odvraćao od pape i Rimske crkve i upućivao ih Božjoj Reči.

Viklif je bio jedan od najvećih reformatora. Po širini intelekta, po jasnoći misli, po odlučnosti da uzdigne istinu, po smelosti da je brani, samo su se nekolicina kasnijih reformatora mogla s njime uporediti. Neporočnost života, neumorna revnost pri proučavanju i radu, nepodmitljivo poštenje, hristolika ljubav i vernost u svojoj službi, to su bile karakteristike ovog prvog reformatora. I sve to uprkos intelektualnoj tami i moralnoj pokvarenosti vremena u kome se pojavio!

Viklifov karakter je svedočanstvo o vaspitnoj i preobražavajućoj moći Svetoga pisma. Upravo je Biblija stvorila od njega ono što je bio. Napor da shvati velike istine otkrivenja donosio je svežinu i snagu svim njegovim sposobnostima. On je širio granice njegovog uma, izoštravao zapažanja, donosio zrelost njegovim odlukama. Proučavanje Biblije oplemenjuje svaku misao, svako osećanje i svaku težnju bolje od bilo kakvog drugog proučavanja. Ono donosi stabilnost namera, strpljivost, hrabrost i čvrstinu, oplemenjuje karakter i posvećuje dušu. Ozbiljno, smerno proučavanje Pisma, koje dovodi um onoga koji proučava u neposredni dodir s beskrajnim umom, daće svetu ljude snažnijeg i aktivnijeg uma i plemenitijih načela nego što bi ga moglo dati najtemeljitije proučavanje ljudske filozofije. Psalmista kaže: »Reči tvoje kad se jave, prosvetljuju i urazumljuju proste.« (Psalam 119,130)

Istine koje je Viklif objavljivao još neko vreme nastavile su da se šire; njegovi sledbenici, poznati kao viklifovci ili lolardi, obišli su ne samo Englesku, već i druge zemlje, propovedajući vest o jevanđelju. Sada, pošto njihov vođa nije više bio sa njima, propovednici su još revnije radili nego ranije i mnoštvo ljudi hrlilo je da čuje njihovo propovedanje. Neki pripadnici plemstva, pa čak i kraljeva žena, bili su među obraćenicima. Na mnogim mestima zapažale su se izrazite promene u ponašanju naroda, a idolopoklonički simboli Rimske crkve bili su uklonjeni iz bogomolja. Međutim, uskoro se nemilosrdna oluja progonstva obrušila na one koji su se usudili da prhvate Bibliju da im bude vodič. Engleski vladari, željni da ojačaju svoju moć uz podršku Rima nisu oklevali da žrtvuju reformatore. Lomača je prvi put u istoriji Engleske bila namenjena sledbenicima jevanđelja. Mučeništvo se nizalo jedno za drugim. Zastupnici istine, progonjeni i mučeni, svoje vapaje mogli su da upute samo uhu Gospoda Svedržitelja. Gonjeni kao neprijatelji Crkve i izdajnici države, nastavljali su da propovedaju na skrivenim mestima, nalazeći najsigurnije utočište u skromnim domovima siromaha, a često i u jamama i pećinama.

Uprkos besu progonstva, vekovima je upućivan smiren, odan, ozbiljan i strpljiv protest protiv sveopšte pokvarenosti u verskom životu. Hrišćani tog ranog vremena samo su delimično poznavali istinu, ali naučili su da vole i slušaju Božju Reč, i da strpljivo stradaju zbog nje. Kao i učenici u apostolsko doba, mnogi su svoja zemaljska dobra žrtvovali za Hristovo delo. Oni koji su imali prednost da ostanu u svojim domovima, radosno su pružali utočište svojoj prognanoj braći, a kada bi i oni sami bili primorani da napuste svoj kraj, radosno su prihvatali svoju prognaničku sudbinu. Istina, hiljade drugih, užasnuti besom svojih progonitelja, otkupljivali su ssvoju slobodu cenom svoje vere, i izlazili iz svojih tamnica u odeći pokajnika i tako objavljivali svoje odricanje. Ipak, nije bio ni mali broj onih – a među njima i ljudi plemenitog porekla kao i onih skromnoga i niskoga, koji su neustrašivo svedočili o istini u svojim tamničkim ćelijama, u »lolardskim kulama«, i koji su se usred mučenja i plamena, radovali što su se našli dostojni da upoznaju »zajednicu Njegovih muka«.

Papistima nije uspelo da svoju nameru prema Viklifu ostvare za vreme njegovog života, ali njihova mržnja nije imala mira sve dok je njegovo telo mirno počivalo u grobu. Dekretom Koncila u Konstanci, više od četrdeset godina posle njegove smrti, njegove kosti bile su iskopane i javno spaljene, a pepeo bačen u obližnji potok. Jedan stari pisac kaže: »Ovaj potok odneo je njegov pepeo u Ejvon, Ejvon u Severn, Severn u obližnje more, a ono u veliki okean. Tako je Viklifov pepeo postao simbol njegovog učenja, koje se sada proširilo po celome svetu.« (T. Fuller, Church History of Britain, b. 4, sec. 2, par. 54) Njegovi neprijatelji nisu shvatili važnost svog mrsko dela.

Jan Hus iz Češke, upravo zahvaljujući Viklifovim spisima, bio je pokrenut da odbaci mnoge zablude Rimske crkve i započne svoje reformatorske delo. Tako je u ove dve zemlje, toliko međusobno udaljene, bilo posejano seme istine. Delo se iz Češke, proširilo po drugim zemljama. Misli ljudi bile su upravljene prema dugo zaboravljenoj Božjoj Reči. Božanska ruka je pripremala put velikoj reformaciji.