7. Luter se odvaja od Rima

Martin Luter zauzima istaknuto mesto među onima koji su bili pozvani da izvedu Crkvu iz tame zablude na svetlost čiste vere. Revan, vatren i odan, zato što nije znao za drugi strah osim straha Božjega i nije priznavao drugi temelj vere osim Svetoga pisma, Luter je bio pravi čovek za svoje vreme; preko njega Bog je obavio veliko delo reformisanja Crkve i prosvetljenja sveta.

Luter je, kao i prvi vesnici jevanđelja, poticao iz redova siromaha. Svoje rane godine proveo je skromnom domu nemačkog seljaka. Njegov otac svakodnevnim teškim radom u rudniku zarađivao je sredstva za njegovo školovanje. Želeo je da mu sin postane pravnik, ali je Bog odlučio da od njega načini graditelja velikog hrama koji se polako gradio kroz vekove. Teškoće, odricanja i stroga disciplina predstavljali su školu u kojoj je Beskrajna mudrost pripremala Lutera za značajnu misiju njegovog života.

Luterov otac je bio čovek snažnog i aktivnog uma, velike snage karaktera, pošten, odlučan i otvoren. Bio je veran svome shvatanju dužnosti i nije se obazirao na posledice. Njegov nepokvareni zdrav razum navodio ga je da sa nepoverenjem gleda na monaški sistem. Bio je veoma nezadovoljan kada je Luter, bez njegove saglasnosti, stupio u manastir; tek posle dve godine otac se pomirio sa sinom, ali je čak i tada njegovo mišljenje ostalo nepromenjeno.

Luterovi roditelji poklanjali su veliku pažnju obrazovanju i vaspitanju svoje dece. Trudili su se da ih pouče poznavanju Boga i primeni hrišćanskih vrlina. Očeve molitve često su se uzdizale Bogu u prisutnosti sina tako da dete zapamti Gospodnje ime i jednoga dana pomogne u širenju Njegove istine. Roditelji su željno koristili svaku priliku koju im je omogućio njihov teški život za negovanje moralne i intelektualne kulture. Ulagali su ozbiljne i istrajne napore da svoju decu pripreme za pobožan i koristan život. Čvrstina i snaga karaktera ponekad ih je navodila da u svojoj strogosti predaleko odu, ali je i sam reformator, iako svestan da su u nekim oblastima grešili, u njihovoj strogosti nalazio više pozitivnih nego negativnih činilaca.

U školi, u koju je bio poslat još u ranom detinjstvu, prema Luteru su postupali grubo, čak surovo. Siromaštvo njegovih roditelja bilo je toliko veliko da je nekako u vreme, kada je iz svoga doma prešao na školovanje u drugi grad, ponekad morao pevanjem od vrata do vrata da zarađuje svoju hranu, pa je često patio od gladi. Mračna, sujeverna shvatanja o religiji, koja su u to vreme preovladavala, ispunjavala su ga strahom. Noću je ležao žalosna srca, gledajući sa strahom i drhtanjem u mračnu budućnost, obuzet neprekidnim užasom pri pomisli na Boga kao strogog, nepopustljivog sudiju, surovog tiranina, umesto kao na ljubaznog nebeskog Oca.

Luter je, iako izložen mnogim i velikim obeshrabrenjima, odlučno grabio napred prema visokim merilima moralnog i intelektualnog savršenstva koje je privlačilo njegovu dušu. Bio je gladan i žedan znanja, a ozbiljna i praktična priroda njegovog uma navodila ga je da želi ono što je trajno i korisno, umesto onoga što je upadljivo i površno.

Kada se, u svojoj osamnaestoj godini, upisao na univerzitet u Erfurtu, položaj mu je već bio povoljniji i izgledi bolji nego prethodnih godina. Roditelji, koji su štednjom i marljivošću osigurali dovoljno sredstava za život, sada su bili u stanju da mu pruže svaku potrebnu pomoć. Uticaj razboritih prijatelja donekle je ublažio mračne posledice njegovog ranijeg vaspitanja. Sada se prihvatio izučavanja najboljih autora, marljivo prikupljajući i pamteći njihove najznačajnije misli i pretvarajući mudrost mudrih u svoju. Uprkos strogoj disciplini svojih nekadašnjih učitelja, vrlo rano budio je nadu da će se istaći, pa je sada u povoljnijim okolnostima njegov um počeo da se brzo razvija. Razvijeno pamćenje, živa mašta, sposobnost zdravog rasuđivanja, neumorno zalaganje, uskoro su ga uvrstili u red najboljih studenata. Intelektualna disciplina pomogla mu je da umno sazri i stekne živahnost uma i oštrinu shvatanja koje će ga pripremiti za kasnije sukobe u životu.

Strah Gospodnji ispunjavao je Luterovo srce, osposobljavajući ga da ostane istrajan u namerama i čineći da bude duboko ponizan pred Bogom. Uvek je bio svestan da zavisi od božanske pomoći i nije propuštao da svaki dan započne molitvom, moleći se od srca da ga Bog vodi i podržava. Često je govorio: »Usrdna molitva zamenjuje više od polovine učenja!« (D’Aubigné, b. 1, ch. 2)

Dok je jednoga dana pregledao knjige u univerzitetskoj biblioteci, Luter je otkrio latinsku Bibliju. Takvu knjigu nikada pre toga nije video. Nije znao čak ni da postoji. Slušao je delove Jevanđelja i Poslanica, koje su sveštenici čitali narodu za vreme javnog bogosluženja, i pretpostavljao da je to cela Biblija. Sada, prvi put, gledao je celokupnu Božju Reč. S pomešanim osećanjem strahopoštovanja i čuđenja okretao je njene svete stranice; ubrzanog pulsa i uzbuđenog srca sam je čitao reči života, povremeno zastajući da uzvikne: »O, kada bi mi Bog dao da imam ovakvu knjigu!« (Isto, b. 2, ch. 2) Nebeski anđeli bili su pored njega, a zraci svetlosti s Božjeg prestola otkrivali su njegovom razumu riznice istine. Uvek je strahovao da će uvrediti Boga, ali je sada, kao nikada pre toga, postao duboko svestan svog grešnog stanja.

Iskrena želja da se oslobodi greha i uspostavi mir s Bogom navela ga je da konačno stupi u manastir i posveti se monaškom životu. Ovde je bio primoran da obavlja najniže dužnosti i prosi od kuće do kuće. Bio je u godinama kada čovek najviše čezne za poštovanjem i ugledom, pa su ove ponižavajuće službe duboko vređale njegova urođena osećanja; ipak, strpljivo je podnosio sva ova poniženja, verujući da su neophodna zbog njegovih greha.

Svaki trenutak, koji je mogao da odvoji od svojih svakodnevnih dužnosti, koristio je za učenje, uskraćujući sebi san i gunđajući čak i zbog vremena koje je trošio na svoje oskudne obroke. Iznad svega uživao je u proučavanju Božje Reči. Pronašao je Bibliju vezanu lancem za manastirski zid, i vrlo često joj se vraćao. Što se više osvedočavao u svoju grešnost, to se usrdnije trudio da svojim delima zaradi oproštenje i stekne mir. Živeo je vrlo strogim načinom života, pokušavajući da postom, bdenjem i bičevanjem suzbije zle strane svoje prirode, od kojih ga ni monaški život nije uspevao da oslobodi. Nije se ustezao ni od koje žrtve kojom bi mogao dostići onu neporočnost srca, koja bi ga osposobila da bude prihvaćen pred Bogom. Kasnije je objašnjavao: »Bio sam zaista pobožan monah i sledio sam pravila svoga reda strože nego što mogu rečima opisati. Ako bi ikada monah, svojim monaškim delima, mogao da stekne Nebo, ja bih sigurno dobio pravo na to… Da sam još nešto duže ostao u tome, moja ispaštanja dovela bi me do smrti.« (Isto, b. 2, ch. 3) Ova stroga samodisciplina doprinela je da izgubi snagu i počne da pati od užasnih grčeva od kojih se nikada nije potpuno oporavio. Međutim, svi napori njegove napaćene duše nisu mu donosili olakšanje. Na kraju se našao na ivici očajanja.

Kada mu je izgledalo da je sve izgubljeno, Bog mu je podigao prijatelja i pomoćnika. Pobožni Štaupic obratio je njegovu pažnju na Božju Reč i pozvao ga da svoju pažnju odvrati od samoga sebe, da prestane da razmišlja o beskrajnim kaznama za kršenje Božjeg zakona i da gleda na Isusa, Spasitelja koji će mu oprostiti grehe. »Umesto da mučiš sebe zbog svojih grehova, baci se u naručje svoga Otkupitelja. Osloni se na Njega, na pravednost Njegovog života, na pomirenje ostvareno Njegovom smrću… Poslušaj Božjeg Sina! On je postao čovek da bi te uverio u Božju naklonost.« »Ljubi Onoga koji je prvi ljubio tebe!« (Isto, b. 2, ch. 4) Tako je govorio ovaj glasnik milosti. Njegove reči duboko su uticale na Luterove misli. Posle mnogih borbi sa svojim ukorenjenim slabostima, bio je konačno u stanju da shvati istinu, i mir se uselio u njegovu izmučenu dušu.

Luter je bio posvećen za sveštenika, pozvan da izađe iz manastira i prihvati službu profesora na Univerzitetu u Vitenbergu. Ovde se posvetio proučavanju Pisma na izvornim jezicima. Počeo je da drži predavanja o Bibliji, a značenje Psalama, Jevanđelja i Poslanica postajalo je razumljivo mnoštvu oduševljenih slušalaca. Štaupic, njegov prijatelj i starešina, pozivao ga je da stane za propovedaonicu i objavljuje Božju Reč. Luter je oklevao, osećajući se nedostojnim da govori narodu u Hristovo ime. Tek posle dužeg opiranja pristao je da se odazove nagovaranju svojih prijatelja. Postao je dobar poznavalac Božje Reči i Božja blagodat počivala je na njemu. Svojom rečitošću je oduševljavao slušaoce, jasnoćom misli i silom reči kojima je objavljivao istinu osvedočavao je njihov um, a svojom vatrenošću dirao njihova srca.

Luter je i dalje bio pravi sin papske Crkve i nije ni pomišljao da bi ikada mogao da postane nešto drugo. Božje proviđenje navelo ga je da poseti Rim. Pošao je na putovanje pešice, i usput noćivao u manastirima. U jednom manastiru u Italiji zadivio se bogatstvu, veličanstvenosti i raskoši pred kojom se našao. Zahvaljujući kneževskim prihodima, monasi su boravili u sjajnim stanovima, odevali se najbogatijim i najskupljim odeždama, i gostili za raskošno postavljenim trpezama. S bolnom zabrinutošću Luter je upoređivao ove prizore sa samoodricanjima i teškoćama iz svog života. Zapao je u nedoumice.

Konačno je u daljini ugledao grad na sedam brežuljaka. Duboko uzbuđen, bacio se ničice na zemlju i uzviknuo: »Sveti Rime, pozdravljam te!« (Isto, b. , ch. 6) Ušao je u grad, posećivao crkve, slušao neobične priče koje su ponavljali sveštenici i monasi i obavljao sve obrede koji su se od njega zahtevali. Na sve strane mogao je da posmatra prizore koji su ga ispunjavali zaprepašćenjem i užasom. Zapazio je da bezakonje vlada u svešteničkim redovima. Slušao je nepristojne šale viših sveštenika, užasavao se njihovog strašnog bogohuljenja, koje su ispoljavali čak i za vreme mise. U susretima sa monasima i građanima, zapažao je raskalašnost i razvrat. Svuda je, umesto svetosti nailazio na svetogrđe. Pisao je o tome: »Niko ne može ni zamisliti kakvi se gresi i kakva bogohulna dela čine u Rimu; čovek ih mora videti i čuti da bi verovao. Zato ljudi imaju običaj da kažu: ‘Ako postoji pakao, onda je Rim sagrađen iznad njega, to je ambis iz koga izlaze svi gresi!’« (Isto, b. 2, ch. 6)

Dekretom, koji je tek bio izdat, papa je obećao oproštenje greha svim vernicima koji se na kolenima popnu »Pilatovim stepenicama« za koje su tvrdili da je njima sišao naš Spasitelj, kada je napuštao rimski sud, i koje su na čudesan način iz Jerusalima bile prenesene u Rim. Luter se jednoga dana pobožno penjao tim stepenicama, kada mu se iznenada učinilo da čuje neki gromoviti glas kako mu govori: »Pravednik će od vere živ biti!« (Rimljanima 1,17) Skočio je na noge i ispunjen stidom i užasom, požurio se da napusti to mesto. Te reči nikada nisu prestale da utiču na njegovu dušu. Od tog trenutka sagledavao je jasnije nego ikada veličinu zablude u kojoj živi čovek ako se oslanja na svoja dela da bi stekao spasenje, ali i neophodnost čvrste vere u Hristove zasluge. Njegove oči su se otvorile i nikada više neće se zatvarati za sve zablude papstva. Kada je okrenuo svoje lice od Rima, okrenuo se i srcem od njega, i od toga vremena odvajanje je postajalo sve vidljivije, dok konačno nije prekinuo sve veze s papskom Crkvom.

Posle povratka iz Rima Luter je na univerzitetu u Vitenbergu dobio titulu doktora teologije. Sada je bio slobodan da se, više nego ikada pre toga, posveti Svetom pismu koje je voleo. Svečano se zavetovao da će u sve dane svoga života pažljivo proučavati i verno propovedati Božju Reč, a ne izreke i nauku papa. Više nije bio samo obični monah ili profesor, već ovlašćeni vesnik Biblije. Bio je pozvan da kao pastir hrani Božje stado, koje je bilo gladno i žedno istine. Odlučno je izjavio da hrišćani ne smeju prihvatati nijednu nauku osim one koja se temelji na autoritetu Svetoga pisma. Ove reči udarile su u sam temelj papske prevlasti. One su sadržale osnovna načela reformacije.

Luter je sagledao opasnost koja preti od uzdizanja ljudskih teorija iznad Božje Reči. Neustrašivo je ustao protiv spekulativnog neverovanja skolastika i usprotivio se filozofiji i teologiji koje su već tako dugo svojim uticajem podjarmljivale narod. On je takav pristup proučavanju proglasio ne samo bezvrednim, već i štetnim, i pokušao je da misli svojih slušalaca odvrati od mudrovanja filozofa i teologa i privuče ih večnim istinama koje su iznosili proroci i apostoli.

Dragocena je bila poruka koju je objavljivao željnom mnoštvu koje je gutalo svaku njegovu reč. Nikada pre toga njihove uši nisu slušale takve pouke. Radosne vesti o Spasiteljevoj ljubavi, sigurnost u oproštenje i mir zaslugom Njegove pomiriteljske krvi, radovale su srce naroda i nadahnjivale ga besmrtnom nadom. U Vitenbergu je zapaljena svetlost čiji će zraci dopreti i do najudaljenijih krajeva Zemlje, i čiji sjaj će se povećavati sve do kraja sveta.

Međutim, svetlost i tama ne mogu se uskladiti. Između istine i zablude postoji nepomirljivi sukob. Uzdizati i braniti jedno znači napadati i rušiti drugo. Naš Spasitelj je sam izjavio: »Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir, nego mač!« (Matej 10,34) Luter je nekoliko godina posle početka reformacije izjavio: »Bog me ne vodi, On me gura napred. On me nosi. Ja nisam svoj gospodar. Želeo bih da živim povučeno, ali sam bačen usred buna i revolucija.« (D’Aubigné, b. 5, ch. 2) Upravo je trebalo da bude pozvan u bitku.

Rimska crkva je od Božje blagodati načinila robu za prodaju. Stolovi menjača novca (Matej 21,12) bili su stavljeni pored njenih oltara, a vazduh se prolamao od vike kupaca i prodavaca. Pod izgovorom da se prikupljaju sredstva za građenje crkve svetoga Petra u Rimu, oproštajnice za greh bile su javno ponuđene na prodaju i to po nalogu samoga pape. Po cenu zločina trebalo je graditi hram u kome će biti održavana bogosluženja, a ugaoni kamen trebalo je postaviti po cenu bezakonja! Međutim, upravo sredstva koja je Rim prihvatio za svoje uzdizanje zadala su smrtonosni udarac njegovoj moći i veličini. Upravo je to pokrenulo najodlučnijeg i najuspešnijeg od svih neprijatelja papstva, i započelo bitku koja je potresla papski presto i uzdrmala trostruku tijaru na pontifeksovoj glavi.

Tecel, službenik postavljen da vodi prodaju oproštajnica u Nemačkoj, bio je proglašen krivim za najpodlije zločine protiv društva i protiv Božjeg zakona, ali pošto je izbegao kaznu koja je odgovarala njegovim zločinima, dobio je zadatak da unapređuje papine koristoljubive i nesavesne planove. S velikom bezočnošću ponavljao je najbestidnije laži i pričao čudesne priče da prevari neuki, lakoverni i sujeverni narod. Da su ljudi imali Božju Reč sigurno ne bi bili tako prevareni. Da bi ostali pod vlašću papinstva, da bi se uvećala moć i bogatstvo njihovih častoljubivih vođa, Biblija im je bila uskraćena. (vidi: John C.L. Gieseler, A Compendium of Ecclesiastical History, per. 4, sec. 1, par. 5)

Kada je Tecel ulazio u grad, pred njim je išao glasnik, koji je najavljivao: »Božja blagodat i blagodat Svetoga oca su na vašim vratima!« (D’Aubigné, b. 3, ch. 1) Narod je s dobrodošlicom dočekivao hulnika samozvanca tako kao da se sam Bog spustio s Neba među njih. U crkvi je započela besramna trgovina, a Tecel je, stupivši na propovedaonicu, uzdizao oproštajnice kao najdragoceniji dar od Boga. Govorio je da će zaslugom tih potvrda o oproštenju svi gresi kupca, koje on od tada poželi da učini, već biti oprošteni, tako da mu čak ni pokajanje neće biti potrebno.« (Isto, b.3, ch. 1) I više nego to, uveravao je on svoje slušaoce, oproštajnice imaju moć da spasu ne samo žive, nego i mrtve; da će upravo u trenutku, kada novac zvekne na dnu njegovog kovčega, duša u čiju je korist uplaćen biti puštena iz čistilišta i krenuti prema Nebu (vidi: K.R. Hagenbach, History of the Reformation, vol. 1, p. 96).

Kada je Simon zatražio od apostola da kupi moć da čini čuda, Petar mu je odgovorio: »Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce.« (Dela 8,20) Međutim, hiljade su željno prihvatile Tecelovu ponudu. Zlato i srebro počelo je da se sliva u njegovu riznicu. Spasenje koje se može kupiti novcem sticano je mnogo lakše od onoga koje je zahtevalo pokajanje, veru i istrajan napor da se čovek odupre zlu i da ga pobedi.

Nauka o oproštajnicama naišla je na otpor obrazovanih i pobožnih ljudi u Rimskoj crkvi, jer mnogi nisu imali poverenja u nedokazano tvrđenje koje se toliko suprotilo i razumu i otkrivenju. Nijedan visoki sveštenik nije se usudio da podigne svoj glas protiv ove nezakonite trgovine; ali duboko u duši ljudi su postali uznemireni i nesigurni, i mnogi su se željno pitali neće li Bog delovati preko nekog svog oruđa da očisti svoju Crkvu.

Luter se, iako i dalje svim srcem na strani pape, užasnuo zbog bogohulnih izjava trgovaca oproštajnicama. Mnogi od njegovih parohijana pokupovali su potvrde o oproštenju i uskoro su počeli da dolaze svome duhovnom pastiru, da priznaju razne svoje grehe i očekuju odrešenje, ne zato što su se pokajali i želeli da promene, već na temelju oproštajnica. Luter je odbio da im da oproštaj od greha, i opomenuo ih da će propasti u svojim gresima ukoliko se ne pokaju i ne promene svoj život. Veoma zbunjeni, obratili su se Tecelu sa žalbom da njihov ispovednik ne priznaje potvrde; neki su čak smelo zahtevali da im vrati novac. Monaha je obuzeo gnev. Izrekao je najstrašnija prokletstva, naredio da se na javnim trgovima zapale vatre i izjavio da je primio »naređenje od pape da spali sve jeretike koji se usude da ustanu protiv njegovih najsvetijih oproštajnica«. (D’Aubigné, b. 3, ch. 4)

Luter je tada odlučno započeo svoje delo pobornika istine. Njegov glas je odjeknuo sa propovedaonice kao ozbiljna, svečana opomena. Prikazivao je narodu uvredljiv karakter greha, govorio da je čoveku nemoguće da svojim delima umanji krivicu ili izbegne kaznu. Ništa osim pokajanja pred Bogom i vere u Hrista ne može da spase grešnika. Hristovu blagodat nije moguće kupiti, jer je to dar koji se besplatno dobija. Savetovao je ljudima da ne kupuju oproštajnice, već da u veri gledaju prema raspetom Otkupitelju. Pričao im je o svom bolnom iskustvu kada je uzaludno pokušavao da ponižavanjem i delima pokajanja stekne spasenje, i uveravao svoje slušaoce da je stekao mir i radost samo odvraćanjem pogleda sa sebe i verovanjem u Hrista.

Kada je Tecel nastavio da trguje i daje svoje bezbožne izjave, Luter je odlučio da primeni mnogo delotvorniji protest protiv njegovih drskih zloupotreba. Prilika mu se uskoro pružila. Dvorska crkva u Vitenbergu imala je mnogo relikvija, koje su u vreme pojedinih praznika iznošene pred narod, i svi koji bi toga dana posetili crkvu i ispovedili se, dobili bi uveravanje da su im svi gresi potpuno oprošteni. U skladu sa tim, tih dana narod se u velikom broju okupljao u crkvi. Najvažniji od tih praznika, dan Svih svetih, upravo se približavao. Luter je dan pre praznika, pridružujući se mnoštvu koje je hitalo u crkvu, prikovao na njenim vratima listu od 95 teza protiv nauke o oproštajnicama. Objavio je svoju spremnost da sledećega dana na Univerzitetu brani ove teze pred svima koji smatraju za potrebno da ih napadnu.

Njegove teze privukle su opštu pažnju. Ljudi su ih stalno iznova čitali i prepričavali na sve strane. Na univerzitetu i u celom gradu, nastalo je veliko uzbuđenje. Ovim tezama je dokazano da pravo garantovanja oproštenja greha i povlačenja kazne za greh nikada nije bilo prepušteno papi ili bilo kome čoveku. Cela zamisao je bila farsa ‑ sredstvo da se iznudi novac igranjem na kartu ljudskog sujeverja ‑ sotonina izmišljotina da uništi duše svih onih koji budu poverovali u njegova lažna obećanja. Luter je takođe pokazao da je Hristovo jevanđelje najdragocenije blago Crkve i da se Božja blagodat, njime otkrivena, besplatno daje svima koji je traže pokajanjem i verom.

Luterove teze pozivale su na raspravu, ali se niko nije usudio da prihvati izazov. Pitanja koja je on postavio za nekoliko dana proširila su se po celoj Nemačkoj, a za nekoliko sedmica odjeknula su u celom hrišćanstvu. Mnogi odani katolici, koji su videli i osuđivali strašno bezakonje koje je preovladavalo u Crkvi, nisu znali kako da zaustave njegovo napredovanje, radosno su čitali teze, i prepoznali u njima Božji glas. Osetili su da je Gospod milostivo podigao svoju ruku da zadrži plimu pokvarenosti koja se širila iz rimske stolice. Knezovi i ljudi iz vlasti potajno su se radovali što će konačno biti zaprečen put drskoj sili koja je svima uskraćivala pravo na prigovor protiv svojih odluka.

Međutim, mnogi koji su voleli greh i sujeverje uplašili su se kada su shvatili da su razobličene zablude kojima je umirivan njihov strah. Lukavi teolozi, ometeni u svom poslu odobravanja zločina, videći da je njihov dohodak doveden u pitanje, gnevno su počeli da brane svoje nedokazane tvrdnje. Reformator je morao da se suoči s ogorčenim tužiocima. Neki su ga optužili da je prenagljeno i nepromišljeno delovao. Drugi su izjavljivali da ga ne vodi Bog, već taština, oholost i drskost. On je odgovarao: »Ko još nije svestan da čovek kao čovek vrlo retko može da objavi neku svoju novu misao bez nekog makar prividnog ponosa i da pri tome ne bude optužen da izaziva svađu?… Zašto su Hristos i mučenici bili pobijeni? Zato što je izgledalo da oholo osuđuju mudrost svoga vremena; zato što šire novotarije, a prethodno nisu ponizno zatražili savet od predstavnika starih mišljenja.«

Zatim je ponovo dodao: »Sve što budem činio biće učinjeno ne mudrošću čoveka, već po Božjem savetu. Ako to delo bude od Boga, ko će ga zaustaviti? Ako ne bude, ko će ga unaprediti? Ne moja volja, ne njihova, ne naša; nego Tvoja volja, o sveti Oče, koji si na nebesima!« (Isto, b. 3, ch. 6)

Iako je Božji Duh pokrenuo Lutera da započne svoje delo, ono nije moglo da napreduje bez oštrih sukoba. Prigovori neprijatelja, njihovo pogrešno predstavljanje njegovih namera, njihove nepravedne i zlonamerne primedbe o njegovom karakteru i pobudama, sve to sručilo se na njega kao sveopšta poplava, i nije ostajalo bez uticaja. Smatrao je da će se narodne starešine, i u Crkvi i u školama, radosno sjediniti s njim u naporima da reforma bude izvedena. Ohrabrujuće reči potekle od ljudi na visokim položajima nadahnjivale su ga radošću i nadom. U mašti je već gledao svetlije dane koji će svanuti u Crkvi. Međutim, ohrabrenja su ubrzo bila zamenjena prigovorima i osudama. Mnogi crkveni i državni dostojanstvenici bili su osvedočeni u istinitost njegovih teza, ali uskoro su shvatili da će prihvatanje tih istina zahtevati velike promene. Prosvetliti i reformisati narod u stvari znači potkopati autoritet Rima, zaustaviti hiljade potoka koji su se slivali u njegovu riznicu, i na taj način u velikoj meri ograničiti rasipnost i raskoš papskih starešina. Osim toga, naučiti ljude da misle i deluju kao odgovorna bića, a da spasenje očekuju samo od Hrista, značilo bi rušiti pontifeksov presto i potkopavati autoritet njegovih branitelja. Iz tog razloga odbacili su znanje koje im je Bog ponudio i svrstali se protiv Hrista i istine, protiveći se čoveku koga im je On poslao da ih prosvetli.

Luter je drhtao dok je razmišljao o sebi – jedan čovek protiv najmoćnije sile na Zemlji! Ponekad je bio u nedoumici da li ga je zaista Bog pokrenuo da ustane protiv autoriteta Crkve. Kasnije je ovako pisao: »Ko sam bio ja da se suprotstavim papinom veličanstvu, pred kojim… su drhtali kraljevi zemaljski i ceo svet? …Niko ne može znati kako je moje srce patilo u toku te prve dve godine, i u kakvu sam malodušnost, čak mogu reći i u očajanje, pao!« (Isto, b. 3, ch. 6) Međutim, nije se potpuno prepustio obeshrabrenju. Kada mu je ljudska podrška bila uskraćena, gledao je samo na Boga i uverio se da se s punim pouzdanjem može osloniti na tu svemoćnu ruku.

Luter je jednom prijatelju reformacije ovako pisao: »Mi se ni proučavanjem ni razumom ne možemo uzdići do razumevanja Pisma. Tvoja prva dužnost je da počneš da se moliš. Obrati se Gospodu da ti, po svojoj velikoj milosti, podari pravo razumevanje svoje Reči. Ne postoji nijedan drugi tumač Božje Reči osim samog Autora te Reči, jer je On sam rekao: ‘I biće svi naučeni od Boga!’ (Jovan 6,45) Nemoj se ničemu nadati od svog rada, od svog razumevanja, osloni se jedino na Boga i na uticaj Njegovog Duha. Veruj rečima čoveka koji je stekao takvo iskustvo!« (Isto, b. 3, ch. 7) Ova pouka ima životnu važnost za one koji osećaju da ih je Bog pozvao da drugima objave svečane istine za ovo vreme. Te istine izazvaće sotonino neprijateljstvo i otpor ljudi koji vole zablude koje je on izmislio. U sukobu sa silama zla postoji potreba za nečim većim nego što je snaga razuma i ljudske mudrosti.

Kada su se protivnici pozivali na običaje i tradiciju, ili na izjave i autoritet pape, Luter im je odgovarao Biblijom i samo Biblijom. U njoj su postojali dokazi na koje nisu mogli da odgovore, i upravo zbog toga ti robovi formalizma i sujeverja tražili su njegovu krv, kao što su i Jevreji tražili Hristovu krv. »On je jeretik«, vikali su rimski revnitelji. »Ako dozvolite tom jeretiku da živi samo još jedan sat, vi izdajete Crkvu! Neka se odmah podigne lomača za njega!« (Isto, b. 3, ch. 9) Međutim, Luter nije pao kao plen njihovog gneva. Bog mu je dao zadatak koji je morao da obavi, pa su nebeski anđeli bili poslani da ga štite. Ipak, mnogi koji su od Lutera primili dragoceno videlo istine bili su izloženi sotonskom gnevu i neustrašivo su, istine radi, podneli mučenje i smrt.

Luterova učenja privlačila su pažnju umnih ljudi po celoj Nemačkoj. Iz njegovih propovedi i spisa širili su se zraci svetlosti koji su podizali i prosvetljavali hiljade. Živa vera zauzimala je mesto mrtvog formalizma u kome je Crkva dugo tavorila. Ljudi su svakodnevno gubili poverenje u praznoverja Rima. Predrasude su se rušile. Božja Reč, s kojom je Luter upoređivao svaku nauku i svaku tvrdnju, bila je slična dvoseklom maču, i prodirala je u ljudska srca. Na sve strane osećala se želja za duhovnim napredovanjem. Na sve strane se zapažala takva glad i žeđ za pravednošću kakva se vekovima nije osećala. Oči ljudi, tako dugo usmeravane obredima i zemaljskim posrednicima, sada su se pokajnički i s verom obraćale Hristu i to Hristu raspetome.

Ovo opšte interesovanje još više je pojačavalo strahovanja papskih vlasti. Luter je primio poziv da dođe u Rim i odgovara zbog optužbe za jeres. Ova zapovest užasom je ispunila njegove prijatelje. Dobro su znali kakva mu opasnost preti u tom pokvarenom gradu, koji je već bio pijan od krvi Isusovih mučenika. Protivili su se njegovom odlasku u Rim i zatražili da se ispitivanje obavi u Nemačkoj.

Dogovor o tome konačno je sklopljen i određen papski legat koji će ispitati slučaj. U uputstvima koja je pontifeks poslao svome predstavniku bilo je naglašeno da je Luter već proglašen za jeretika. Legat je zato dobio nalog da »ga optuži i obuzda bez ikakvog odlaganja«. Ukoliko bi Luter ostao uporan, a legatu ne bi uspelo da ga dobije u svoje ruke, bio je ovlašćen da ga »proglasi osobom van zakona u svim krajevima Nemačke, i isključi iz Crkve sve koji su povezani s njim«. (Isto, b. 4, ch. 2) Papa je još naredio svom legatu, da za potpuno iskorenjivanje ove zarazne jeresi, treba da isključi iz Crkve sve, bez obzira na dostojanstvo u Crkvi ili u državi, osim samog cara, koji propuste da uhvate Lutera i njegove sledbenike, i da ih predaju osveti Rima.

U ovom slučaju pokazan je istinski duh papstva. U celom tom dokumentu nema ni traga hrišćanskim načelima, pa čak ni opšteljudskoj pravednosti. Luter se nalazio veoma daleko od Rima i nije imao nikakve mogućnosti da objasni ili odbrani svoje gledište; međutim, čak i pre nego što je njegov slučaj ispitan, bio je po kratkom postupku proglašen jeretikom, istoga dana je opomenut, optužen, suđen i osuđen; a sve to učinjeno je u organizaciji samozvanog svetog oca, jedinog vrhovnog, nepogrešivog autoriteta u Crkvi i državi.

Upravo u to vreme, kada je Luteru toliko bilo neophodno da oseti saučešće i dobije savet istinskog prijatelja, Božje proviđenje poslalo je Melanhtona u Vitenberg. Mlad, skroman i uzdržan u ponašanju, Melanhton je svojim zdravim rasuđivanjem, širokim znanjem, prijatnom rečitošću, zajedno s neporočnošću i čestitošću karaktera, zadobijao opšte divljenje i uživao visoki ugled. Ipak, sjaj njegovih talenata nije nadmašivao privlačnost njegove prirode. On je vrlo brzo postao iskren sledbenik jevanđelja i Luterov najpouzdaniji prijatelj i dragoceni saradnik; svojom ljubaznošću, opreznošću i tačnošću dopunjavao je Lutera i njegovu hrabrost i odlučnost. Njihovo zajedništvo na poslu dodavalo je snagu reformaciji i bilo izvor velikog ohrabrenja za Lutera.

Augsburg je bio izabran kao mesto na kome će biti održano suđenje i reformator je pešice krenuo na put. Pratila su ga ozbiljna strahovanja. Otvoreno su mu pretili da će ga usput uhvatiti i ubiti, i prijatelji su ga preklinjali da se ne izlaže opasnosti. Čak su mu predlagali da za neko vreme napusti Vitenberg i da potraži utočište kod ljudi koji će ga radosno zaštititi. Međutim, on nije hteo da napusti položaj na koji ga je Bog postavio. Morao je da nastavi da uzdiže istinu ne obazirući se na oluje koje su besnele oko njega. Govorio je: »Ja sam sličan Jeremiji, čovek sukoba i prepiranja, ali što se njihove pretnje budu umnožavale, umnožavaće se i moja radost… Oni su već uništili moju čast i moj ugled. Samo mi je jedno preostalo: to je moje jadno telo, pa, neka ga uzmu, na taj način skratiće mi život za nekoliko sati. Međutim, što se tiče moje duše, nju mi ne mogu uzeti. Onaj koji želi da Hristovu reč objavljuje svetu, mora svakog trenutka očekivati smrt.« (Isto, b. 4, ch. 4)

Vest o Luterovom dolasku u Augsburg donela je veliko zadovoljstvo papskom legatu. Izgledalo je da se buntovni jeretik, koji je privlačio pažnju celoga sveta, konačno našao u vlasti Rima i legat je odlučio da mu ne dopusti da umakne. Naime, reformator nije osigurao propusnicu. Prijatelji su ga preklinjali da ne izlazi pred legata bez garantnog pisma i uložili su velike napore da ga ishode od cara. Legat je, naime, nameravao da prisili Lutera, ukoliko bude moguće, da porekne svoje reči ili, ako to ne uspe, da ga prebaci u Rim u kome bi podelio sudbinu Husa i Jeronima. Zato je preko posrednika pokušavao da ga nagovori da pred njega izađe bez propusnice, prepuštajući se tako njegovoj milosti. Međutim, reformator je to odlučno odbio. I zaista, sve dok nije dobio dokument koji mu je obećavao carevu zaštitu nije se pojavljivao pred papskim izaslanikom.

Rim je tada odlučio da primeni nov metod: pokušaće da prividnom blagošću pridobije Lutera. U svojim razgovorima s Luterom, legat je bio vrlo ljubazan, ali je zahtevao da se Luter bezuslovno pokori autoritetu Crkve i da u svemu, bez dokazivanja ili raspitivanja, napusti svaku tačku svog učenja. Međutim, nije pravilno ocenio prirodu čoveka s kojim je raspravljao. Luter je odgovarajući izrazio svoje poštovanje prema Crkvi, svoju težnju za istinom, svoju spremnost da odgovori na sve primedbe povezane sa svojim učenjim i da svoju nauku prepusti oceni nekih vodećih univerziteta. Međutim, istovremeno je protestovao protiv kardinalovog zahteva da se odrekne svoje nauke iako mu niko nije dokazao da je pogrešna.

Jedini odgovor koji je stigao, glasio je: »Odreci se, odreci se!« Reformator je dokazao da Biblija podržava njegova gledišta i odlučno je izjavio da se ne može odreći istine. Legat, nemoćan da odgovori na Luterove dokaze, ne pružajući reformatoru priliku da govori, obasuo ga je bujicom prekora, poruga, ali i laskanja, pomešanih s tradicionalnim citatima i izrekama crkvenih otaca. Luter je, videći da je razgovor, vođen na takav način, potpuno beskoristan, na kraju jedva dobio pristanak legata da svoj odgovor iznese u pismenom obliku.

»Čineći tako«, – pisao je jednom prijatelju, »optuženi dobija na dva načina: prvo, ono što je napisano moguće je dati na ocenu drugima; drugo, čovek dobija priliku da deluje na strahovanja, ako ne i na savest, oholog i brbljivog despota, koji bi ga inače nadvladao svojim zapovedničkim jezikom.« (Martin, The Life and Times of Luther, pp. 271.272)

Luter je prilikom sledećeg razgovora, dao jasno, kratko i snažno tumačenje svojih pogleda, potpuno potvrđeno mnogim navodima iz Svetog pisma. Pošto je glasno pročitao svoj spis, predao ga je kardinalu, ali ga je ovaj prezrivo bacio u stranu, izjavljujući da sadrži samo mnoštvo praznih reči i neodgovarajućih citata. Luter, koji je skočio na noge, sada se suočio sa nabusitim kardinalom na njegovom tlu – na tradicijama i učenjima Crkve ‑ potpuno je oborio njegove pretpostavke.

Kada je prelat shvatio da se Luterovi dokazi ne mogu pobiti, izgubio je vlast nad sobom i gnevno uzviknuo: »’Odreci se svojih pogleda ili ću te poslati u Rim da se pojaviš pred sudijama kojima je naređeno da tvoj slučaj uzmu u postupak. Ja ću isključiti iz Crkve i tebe i sve tvoje sledbenike i svakoga koji će te u bilo koje vreme podržati!’ A onda je konačno izjavio, oholim i gnevnim glasom: ‘Odreci se ili se nemoj više pojavljivati!’« (D’Aubigné, London ed, b. 4, ch. 8)

Reformator se, zajedno sa svojim prijateljima odmah povukao, jasno pokazujući da se od njega ne može očekivati nikakvo odricanje. Međutim, to nije bilo ono što je kardinal nameravao. On je oholo mislio da će nasiljem naterati Lutera na pokornost. Pošto je, ostao sam sa svojim pomoćnicima, gledao je u njih, krajnje nezadovoljan neočekivanim neuspehom svojih metoda.

Luterovi napori ovom prilikom ipak nisu ostali bez pozitivnih rezultata. Mnoštvo okupljenih imalo je priliku da uporedi ova dva čoveka, da samo proceni koji se duh pokazao preko njih, ali i snagu i istinitost njihovih pogleda. Kakve li ogromne razlike! Reformator jednostavan, skroman i čvrst, stajao je u Božjoj sili, imajući istinu na svojoj strani, dok papin predstavnik, uobražen, drzak, ohol i nerazuman, nije imao nijedan jedini dokaz iz Svetog pisma, iako je gnevno vikao: »Odreci se ili ću te poslati u Rim da primiš kaznu!«

Ne uzimajući u obzir Luterovo garantno pismo, papisti su se zaverili da ga uhvate i bace u tamnicu. Prijatelji su ga uveravali da je nekorisno da produži svoj boravak u gradu, da, uz krajnju opreznost, odmah mora da se vrati u Vitenberg, tako da niko ne sazna za njegove namere. U skladu sa tim predlozima, pre zore napustio je Augsburg jašući na konju, u pratnji samo jednog vodiča koga su mu dodelile gradske vlasti. Pun mračnih slutnji potajno je prošao mračnim i tihim gradskim ulicama. Neprijatelji, budni i surovi, smišljali su njegovu propast. Hoće li izbeći zamku koju su mu pripremili? Bili su to trenuci zabrinutosti i ozbiljnih molitava. Stigao je do malih vrata na gradskim zidovima. Otvorila su se pred njim i zajedno s vodičem prošao je bez smetnji. Kada su se našli u sigurnosti izvan zidova, begunci su požurili, i kada je legat saznao za Luterov odlazak, on je već bio izvan domašaja svojih progonilaca. Sotona i njegovi izaslanici bili su pobeđeni. Otišao je čovek koga su želeli da imaju u svojoj vlasti, pobegao je kao ptica iz ptičareve zamke.

Vest o Luterovom bekstvu zaprepastila je i razgnevila legata. Očekivao je da će dobiti veliku nagradu zbog svoje mudrosti i čvrstine u postupanju prema čoveku koji je toliko uznemirio Crkvu, ali njegova nada nije se ostvarila. Svoj gnev izrazio je u pismu Fridrihu, saksonskom izbornom knezu, ogorčeno optužujući Lutera i zahtevajući da Fridrih pošalje Lutera u Rim ili da ga protera iz Saksonije.

Braneći se, Luter je zahtevao da mu legat ili sam papa Biblijom dokažu greške, i na najsvečaniji način obavezao se da će se odreći svoje nauke ukoliko se pokaže da se suproti Božjoj Reči. Izrazio je i svoju zahvalnost Bogu što ga je udostojio da strada za tako sveto delo.

Izborni knez je do tada jedva nešto znao o reformatorovoj nauci, ali na njega su uticale iskrene, snažne i jasne Luterove reči, i zato je odlučio da sve dok se reformatoru ne dokaže zabluda ostane njegov zaštitnik. Odgovarajući na zahtev koji mu je uputio legat, rekao je u svom pismu: »’Pošto se dr Martin pojavio pred vama u Augzburgu, treba da budete zadovoljni. Mi ne očekujemo da ćete pokušati da ga naterate da povuče svoje ideje ukoliko mu ne dokažete da je u zabludi. Nijedan od učenih ljudi u mojoj kneževini nije me obavestio da su doktrine dr Martina bezbožne, protivhrišćanske ili jeretičke.’ Šta više, knez je odbio da pošalje Lutera u Rim, ili da ga protera iz svoje države.« (D’Aubigné, b. 4, ch. 10)

Izborni knez je shvatio da je u društvu nastupilo opšte kršenje moralnih obaveza i da je neophodno veliko delo reforme. Složene i skupe mere za obuzdavanje i kažnjavanje zločina bile bi potpuno nepotrebne, kada bi ljudi prihvatili i slušali Božje zahteve i načela prosvetljene savesti. Uvideo je da se Luter bori da postigne taj cilj i potajno se radovao što se oseća pozitivniji uticaj u Crkvi.

Osim toga, shvatio je da je Luter izuzetno uspešan kao univerzitetski profesor. Prošla je tek godina dana otkako je reformator prikovao svoje teze na vrata dvorske crkve, a već je došlo do osetnog smanjenja broja hodočasnika koji su posećivali crkvu na dan Svih svetih. Rimu su počeli da nedostaju vernici i darodavci, ali njihovo mesto zauzeli su pripadnici jedne druge grupe ljudi koji su dolazili u Vitenberg, ali ne kao hodočasnici da se poklone relikvijama, već kao studenti koji su ispunjavali njegove obrazovne ustanove. Luterovi spisi u svim krajevima probudili su novo zanimanje prema Svetom pismu, i ne samo iz svih delova Nemačke, već i iz drugih zemalja, studenti su se u velikim grupama upisivali na njegov univerzitet. Mladi ljudi, kada bi prvi put ugledali Vitenberg, »dizali bi ruke k nebu i hvalili Boga što je učinio da svetlost istine zasija iz toga grada, kao u stara vremena sa Siona, i da se odatle proširi i do najudaljenijih zemalja«. (Isto, b. 4, ch. 10)

Sve do tada, Luter je delimično odbacivao rimske zablude. Ali, kada je uporedio Sveto pismo s papinskim dekretima i propisima, zaprepastio se. Ovako je pisao o tome: »Čitam dekrete pontifeksa i… skoro da ne znam da li je papa sam antihrist, ili njegov apostol, Hristos je u tako velikoj meri pogrešno predstavljen i razapet u njima.« (Isto, b. 5, ch. 1) Ipak, u to vreme Luter je i dalje podržavao Rimsku Crkvu i nije ni pomišljao da će se ikada izdvojiti iz njenog zajedništva.

Reformatorovi spisi i njegova nauka dospeli su u sve narode u hrišćanstvu. Delo se proširilo na Švajcarsku i Holandiju. Prepisi njegovih dela stigli su u Francusku i Španiju. Njegovo učenje prihvaćeno je u Engleskoj kao reč života. Istina se proširila i u Belgiji i Italiji. Hiljade su se budile iz svoje smrtonosne omamljenosti u radost i nadu života vere.

Rim se sve više i više gnevio zbog Luterovih napada, a neki od njegovih fanatičnih protivnika, doktora na katoličkim univerzitetima, izjavljivali su da će onome ko ubije buntovnog monaha svi gresi biti oprošteni. Jednoga dana približio se reformatoru neki stranac, koji je imao pištolj skriven ispod plašta, i upitao ga zašto hoda sasvim sam. Luter je odgovorio; »Ja se nalazim u Gospodnjim rukama. On je moja snaga i moj štit. Šta bi mi čovek mogao učiniti?« (Isto, b. 6, ch. 2) Kada je čuo ove reči, stranac je prebledeo i brzo se udaljio iz blizine nebeskih anđela.

Rim je odlučio da uništi Lutera, ali Bog je bio njegova odbrana. O njegovoj nauci svuda se pričalo – »u kolibama i u manastirima… u plemićkim zamkovima, na univerzitetima, u kraljevskim palatama«. Na sve strane ustajali su plemeniti ljudi da podrže njegove napore. (Isto, b. 6, ch. 2)

Luter je nekako u to vreme, čitajući Husova dela, ustanovio da su češki reformatori propovedali nauku o opravdanju verom, koju je i on sam pokušavao da uzdigne i proširi. Zato je rekao: »Mi svi, Pavle, Avgustin i ja, bili smo husiti i ne znajući da smo to!« Onda je nastavio: »Bog će svakako pohoditi svet, jer mu je ova istina bila objavljena pre stotinu godina, a on ju je spalio!« (Wylie, b. 6, ch. 1)

U jednom pozivu nemačkom caru i plemićima da podrže reformu hrišćanstva, Luter je ovako pisao o papi: »Strašno je posmatrati čoveka koji sebe proglašava Hristovim namesnikom, i koji se diči veličanstvenošću s kojom se ne može uporediti nijedan car! Da li to znači biti sličan siromašnome Isusu ili skromnome Petru? On je, kažu oni, gospodar sveta! Ali Hristos, čiji namesnik on želi da bude, rekao je: ‘Moje carstvo nije od ovoga sveta!’ Može li se vlast namesnika proširiti preko granica vlasti njegovog gospodara?« (D’Aubigné, b. 6, ch. 3)

Ovako je pisao o univerzitetima: »Mnogo se plašim da će se univerziteti pokazati kao velika vrata pakla, ukoliko se ne budu marljivo potrudili da objasne Sveto pismo, da ga urežu u srca mladih. Nikome ne savetujem da svoje dete pošalje tamo gde Sveto pismo ne uživa vrhovnu vlast. Svaka ustanova u kojoj ljudi nisu neprestano zauzeti Božjom Rečju mora da se pokvari.« (Isto, b. 6, ch. 3)

Ovaj spis brzo se širio Nemačkom i izvršio snažan uticaj na ljude. Narod se ustalasao, a mnogo su bili pokrenuti da stupe pod zastavu reformacije. Luterovi protivnici, goreći od želje za osvetom, podsticali su papu da preduzme odlučne mere protiv njega. Odlučeno je da njegova nauka odmah bude osuđena. Reformatoru i njegovim sledbenicima bilo je određeno šezdeset dana da se odreknu svojih učenja, ukoliko to ne budu učinili, svi će biti isključeni iz Crkve.

Bila je to velika kriza za reformaciju. Stotinama godina rimska pretnja isključenjem užasavala je srca moćnih vladara, a moćne imperije ispunjavala jadom i očajanjem. Svi su sa strahom i užasom gledali one na koje je bilo bačeno ovo prokletstvo; njima je bio zabranjen svaki dodir s bližnjima i bili su stavljeni izvan zakona, svako ih je mogao progoniti do istrebljenja. Luter nije bio slep za oluju koja se spremala protiv njega, ali ostao je čvrst, uzdajući se u Hrista da će mu i dalje biti podrška i štit. Sa tom verom i hrabrošću mučenika pisao je: »Šta će se uskoro dogoditi ne znam, niti želim da znam… Neka udarac padne gde treba, ja sam bez straha. Ni jedan jedini list neće pasti bez odobrenja našega Oca. Koliko više će se On postarati za nas! Vrlo je lako umreti za Reč, jer je i Reč, koja je postala telo, sama umrla. Ako budemo umrli s Njim, mi ćemo i živeti s Njim; ako budemo prošli kroz ono kroz šta je On pre nas prošao, bićemo tamo gde je i On, i zauvek boraviti s Njim!« (Isto, 3d London ed, Walther, 1840, b. 6, ch. 9)

Kada je papska bula stigla do Lutera, on je rekao: »Ja je prezirem i napadam kao bezbožnu i lažnu… Ona osuđuje samoga Hrista… Radostan sam što mogu podnositi takva zla za najbolje od svih dela. Već sada osećam veću slobodu u svom srcu; jer konačno znam da je papa antihrist, i da je njegov presto, presto samoga sotone.« (D’Aubigé, b. 6, ch. 9)

Ipak, rimska osuda nije ostala bez delovanja. Tamnica, mučenja i mač bili su sredstva dovoljna da osiguraju poslušnost. Slabi i sujeverni zadrhtali su pred papinim dekretom; pa iako je vladala sveopšta naklonost prema Luteru, mnogi su smatrali da je život suviše dragocen da bi bio izložen opasnosti zbog dela reforme. Sve je ukazivalo kao da će se reformatorovo delo uskoro završiti.

Međutim, Luter je i dalje ostao neustrašiv. Rim je bacio anatemu na njega, a svet ga je posmatrao, ne sumnjajući da će poginuti ili biti prisiljen da popusti. On je nepokolebljivom žestinom anatemu vratio natrag autoru i javno objavio svoju odluku da zauvek prekida sa Rimom. U prisutnosti mnoštva studenata, doktora, i građana svih klasa i položaja, spalio je papsku bulu i još neke dokumente koji su podržavali papsku vlast. O tome je ovako rekao: »Moji neprijatelji bili su u stanju, spaljujući moje knjige, da naude delu istine u mislima običnog naroda i unište njihove duše; zato sam i ja spalio njihove knjige. Ozbiljna bitka tek je počela. Sve do sada samo sam se igrao s papom. Počeo sam ovo delo u Božje ime; ono će se završiti bez mene, ali u Njegovoj sili.« (Isto, b. 6, ch. 10)

Na prekore svojih neprijatelja, koji su ga ismejavali zbog slabosti njegovog pokreta, Luter je odgovorio: »Ko zna nije li me Gospod izabrao i pozvao; i zar ne bi trebalo da se plaše da prezirući mene ne prezru i samoga Boga? Mojsije je bio sam prilikom izlaska iz Egipta; Ilija je bio sam za vreme vladavine cara Ahava; Isaija je bio sam u Jerusalimu; Jezekilj sam u Vavilonu… Bog nikada nije za proroka izabrao ni prvosveštenika ni bilo koga među visokim ličnostima; obično je birao ponizne i prezrene ljude, jednom čak i pastira Amosa. U svako vreme, sveti su morali da ukoravaju velikane, kraljeve, kneževe, sveštenike i mudrace, izlažući opasnosti svoj život… Ja ne kažem da sam prorok, ali tvrdim da oni treba da se plaše upravo zato što sam ja sam, a oni mnoštvo. Siguran sam u to da je Božja Reč sa mnom i da nije s njima!« (Isto, b. 6, ch. 10)

Ipak, Luter bez strašne velike unutrašnje borbe nije odlučio da se konačno odvoji od Crkve. Nekako u to vreme je pisao: »Svakoga dana sve više i više osećam kako je teško odbaciti nedoumice koje smo stekli još u detinjstvu. O, koliko mi je bola nanelo, iako sam imao Bibliju na svojoj strani, da pred samim sobom opravdam to što se moram usuditi da sam stanem protiv pape i da ga proglasim antihristom! Kakve sam sve nevolje pretrpeo u svom srcu! Koliko sam samo puta postavio sebi pitanje koje se tako često čulo sa usana papista: »Zar si ti jedini mudar? Zar svi drugi greše? Kako će to biti, ako posle svega, ukoliko si ti pogrešio i na svoju stranu privukao tolike duše, one zauvek budu proklete? Tako nekako razmišljao sam i uz sotoninu pomoć, sve dok Hristos, svojom nepogrešivom Rečju, nije učvrstio moje srce protiv tih sumnji!« (Martyn, pp. 372.373)

Papa je zapretio Luteru isključenjem iz Crkve ukoliko ne povuče svoje reči, i sada je ta pretnja bila ostvarena. Pojavila se nova bula, koja je objavila reformatorovo konačno odvajanje od Rimske Crkve, izričući nad njime pokletstvo Neba, uključujući u isto prokletstvo i sve one koji će prihvatiti njegovu nauku. Veliki sukob razbuktao se do kraja.

Protivljenje pada u deo svima onima koje Bog upotrebi da objave istine za svoje vreme. Tako je postojala istina za Luterovo vreme – istina posebno važna za to vreme; i danas postoji istina posebno važna za današnju Crkvu. Onome koji sve čini u skladu sa savetima svoje volje bilo je ugodno da ljude stavi u različite okolnosti i da im dodeli dužnosti posebno određene za vreme u kome žive i uslove u kojima se nalaze. Ukoliko budu cenili videlo koje im je dodeljeno, širi vidici istine otvoriće se pred njima. Međutim, mnogi danas ništa više ne žele istinu od papista koji su se suprotstavljali Luteru. Kao i u pređašnja vremena postoji ista spremnost za prihvatanje ljudskih teorija i tradicija umesto Božje Reči. Oni koji objavljuju istinu za ovo vremene ne smeju očekivati da će biti dočekani s većim oduševljenjem, nego što su to doživeli reformatori iz prošlih vekova. Velika borba između istine i zablude, između Hrista i sotone, zaoštravaće se sve više do kraja istorije sveta.

Isus je rekao svojim učenicima: »Kada biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a kako niste od sveta, nego vas ja iz sveta izabrah, zato mrzi na vas svet. Opominjite se reči koje vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene izagnaše, i vas će izagnati; ako moju reč održaše, i vašu će održati.« (Jovan 15,19.20) Sa druge strane, naš Gospod jasno je objavio: »Teško vama kada stanu svi dobro govoriti o vama; jer su tako činili i lažnim prorocima oci njihovi!« (Luka 6,26) Duh ovoga sveta nije danas ništa više u skladu s Hristovim Duhom nego što je bio u pređašnjim vremenima; oni koji danas objavljuju Božju Reč u svoj njenoj čistoti, neće biti primani s većom naklonošću nego oni u prohujalim vekovima. Oblici protivljenja istini mogu se menjati, neprijateljstvo može biti manje otvoreno zato što je postalo podmuklije; isto protivljenje i sada postoji i postojaće sve do kraja vremena.