6. Hus i Jeronim

Jevanđelje je vrlo rano doprlo u Češku, još u devetom stoleću. Biblija je bila prevedena na narodni jezik, a i javna bogosluženja održavana su na narodnom jeziku. Međutim, kako se povećavala moć papa, tako je i Sveto pismo bilo potiskivano. Papa Grgur VII, koji je prihvatio zadatak da oholost kraljeva baci u prah, nije se ništa manje trudio ni da porobi narod, pa je izdao bulu kojom je zabranio održavanje bogosluženja na češkom jeziku. Papa je izjavio da je »Svemogućemu ugodno da se bogosluženje održava na nepoznatom jeziku i da su mnoga zla i mnoge jeresi nastale zbog kršenja ovog pravila«. (Wylie, b.3, ch. 1) Rim je tako naredio da se ugasi videlo Božje Reči i da narod ostane u tami. Međutim, Nebo je odredilo druga sredstva za čuvanje Crkve. Mnogi valdenžani i albigenzi, progonjeni iz svojih domova u Francuskoj i Italiji, došli su u Češku. Iako se nisu usuđivali da javno propovedaju, revnosno su potajno delovali. Tako je prava vera održavana iz stoleća u stoleće.

Još i pre Husovog vremena bilo je u Češkoj ljudi koji su ustali da javno osude pokvarenost Crkve i razuzdanost naroda. Njihovi napori probudili su opšti interes. Hijerarhiju je obuzeo strah i ponovo je počelo progonstvo sledbenika jevanđelja. Naterani da svoja bogosluženja održavaju u šumama i po planinama, da beže od vojnika koji su ih gonili, mnogi nisu uspevali da izbegnu smrt. Posle izvesnog vremena izašlo je i naređenje da će svi koji napuste rimsko bogosluženje biti spaljeni. Međutim, iako su bili spremni da žrtvuju svoj život, hrišćani su i dalje očekivali pobedu svoje vere. Jedan od onih koji su »propovedali da se spasenje može steći jedino verom u raspetog Spasitelja« izjavio je na samrti: »Gnev neprijatelja istine ima sada prevlast nad nama, ali neće zauvek tako biti; ustaće neko iz običnog naroda, bez mača i vlasti, i njega neće uspeti da savladaju!« (Wylie, b.3, ch. 1) Luterovo vreme još je predstavljalo daleku budućnost; ali, neko je već ustajao, i njegovo svedočanstvo protiv Rima uzdrmaće narode.

Jan Hus je bio čovek skromnog porekla, a smrću svoga oca rano je ostao siroče. Njegova pobožna majka, smatrajući obrazovanje i strah Gospodnji najvrednijim blagom, potrudila se da to nasledstvo osigura svome sinu. Hus se školovao u provincijskoj školi, a onda se obratio univrzitetu u Pragu da bude primljen kao siromašni student. Do Praga ga je dopratila majka, siromašna udovica, koja svome sinu nije mogla da pokloni nikakva svetovna blaga, ali, kada su se približili velikome gradu, klekla je pored mladića bez oca, i zatražila da ga blagoslovi njegov Otac koji je na nabesima. Jadna majka nije ni slutila na koji će način njena molitva biti uslišena.

Hus se na univerzitetu odlikovao svojim neumornim zalaganjem i brzim napredovanjem, dok je svojim besprekornim životom i ljubaznim, prijatnim ponašanjem zadobio sveopšte poštovanje. Bio je odani pripadnik Rimske crkve i revnosno je nastojao da stekne duhovne blagoslove koje je ona obećavala. Prilikom proslave nekog jubileja otišao je da se ispovedi, dao nekoliko poslednjih novčića iz svoje skromne zalihe i pridružio se procesiji da bi mogao da dobije obećano oproštenje greha. Pošto je završio univerzitetske studije, ušao je u sveštenički stalež brzo se počeo uspinjati lestvicama ugleda, pa je uskoro imenovan za člana kraljevskog suda. Bio je izabran i za profesora, a posle toga i za rektora univerziteta na kome je stekao obrazovanje. Za svega nekoliko godina skromni korisnik stipendije za siromašne postao je ponos svoje zemlje, čije je ime postalo priznato po celoj Evropi.

Međutim, Hus je u jednoj sasvim drugoj oblast započeo svoje delo reforme. Nekoliko godina posle posvećenja za sveštenika, bio je postavljen za propovednika u Vitlejemskoj kapeli. Osnivač ove kapele smatrao je veoma važnim propovedanje Pisma na narodnom jeziku. Uprkos protivljenju Rima, ovaj običaj nije bio potpuno ukinut u Češkoj. Ipak, veliko nepoznavanje Biblije vladalo je u narodu, a najgori poroci širili su se među pripadnicima svih staleža. Hus je nepoštedno napadao sva ta zla, i pozivao se na Božju Reč zastupajući načela istine i neporočnosti.

Jedan stanovnik Praga, Jeronim, koji je kasnije vrlo blisko sarađivao sa Husom, vraćajući se iz Engleske, doneo je neke Viklifove spise. Engleska kraljica, koja se obratila i prihvatila Viklifova učenja, bila je češka princeza, i zahvaljujući njenom uticaju, reformatorova dela bila su vrlo proširena u njenoj rodnoj zemlji. Hus je ova dela čitao s velikim zanimanjem; verovao je da je njihov autor iskreni hrišćanin i s naklonošću je gledao na reforme koje je Viklif zastupao. Hus je, iako to još nije znao, već krenuo stazom koja će ga odvesti daleko od Rima.

Nekako u to vreme u Prag su stigla dva stranca iz Engleske, obrazovani ljudi, koji su primili svetlost i došli da je rasprostrane u ovoj udaljenoj zemlji. Svoje delovanje započeli su otvorenim napadom na papinsku prevlast, vlasti su ih ubrzo ućutkale; ali su oni, nespremni da se odreknu svoje namere, pribegli drugim sredstvima. Pošto su bili i umetnici, a ne samo propovednici, poslužili su se svojom veštinom. Na javnom mestu, pristupačnom narodu, pokazali su dve slike. Jedna je predstavljala Hrista kako ulazi u Jerusalim, »krotak i jašući na magaretu« (Matej 21,5), praćen svojim učenicima u iznošenoj odeći i bosih nogu. Druga slika je prikazivala pontifikalnu procesiju – papu ukrašenog raskošnom odećom i sa trostrukom krunom, kako jaše na veličanstveno ukrašenom konju, ispred koga su koračali trubači, a pratili ga svečano odeveni kardinali i prelati.

Bila je to propoved koja je privukla pažnju svih staleža. Gomile ljudi dolazile su da gledaju slike. Nikome nije trebalo tumačiti pouku, jer su mnogi bili duboko potreseni razlikom između krotkosti i poniznosti Hrista kao Učitelja i oholosti i arogancije pape, Njegovog navodnog sluge. U Pragu je nastalo veliko uzbuđenje, a stranci su posle nekog vremena našli za potrebno, da radi svoje sigurnosti, odu iz grada. Međutim, pouka koju su dali građanima nije bila zaboravljena. Slike su ostavile dubok utisak i na Husa i navele ga da podrobnije proučava Bibliju i Viklifove spise. Iako čak ni tada još nije bio spreman da prihvati sve reforme koje je Viklif predlagao, mnogo jasnije uspevao je da sagleda istinsku prirodu papstva, pa je još revnije osuđivao oholost, častoljublje i pokvarenost hijerarhije.

Videlo se iz Češke proširilo na Nemačku, jer su neredi na Praškom univerzitetu izazvali povlačenje stotina nemačkih studenata. Mnogi među njima od Husa su dobili prve pouke o Bibliji i posle povratka u domovinu počeli su da propovedaju jevanđelje njenim stanovnicima.

Vesti o njegovom delovanju u Pragu stigle su do Rima, i Hus je uskoro bio pozvan da se pojavi pred papom. Poslušati značilo je izložiti se sigurnoj smrti. Češki kralj i kraljica, Univerzitet, pripadnici plemstva i visoki državni službenici sjedinili su se u pozivu pontifeksu da dozvoli Husu da ostane u Pragu i da preko svog predstavnika odgovori na optužbe u Rimu. Umesto da odobri ovu molbu, papa je održao suđenje i osudio Husa, a grad Prag stavio pod interdikt.

U to vreme takva osuda, kada god bi bila izrečena, izazivala je veliko uzbuđenje i strah. Ceremonije koje su pratile njeno proglašenje bile su tako sračunate da uzazovu užas u narodu koji je u papi gledao predstavnika samoga Boga, koji u svojoj ruci drži ključeve Neba i pakla, i ima moć da izrekne kako svetovne tako i duhovne kazne. Ljudi su verovali da su vrata Neba zatvorena za oblasti pogođene interdiktom; da su sve dok se papi ne svidi da ukloni prokletstvo čak i mrtvi isključeni iz stanova blaženih. U skladu sa ovom strašnom kaznom, sve verske službe bile su ukinute. Crkve su bile zatvorene. Venčanja su obavljana u porti crkava. Mrtvi, kojima je bilo uskraćeno sahranjivanje u posvećenoj zemlji, bili su pokopani, bez pogrebne službe, u jamama ili na poljima. Tim merama, koje su delovale na maštu, Rim je pokušavao da zavlada savešću ljudi.

Grad Prag bio je zahvaćen nemirima. Veliko mnoštvo je optuživalo Husa kao uzročnika svih ovih nevolja i zahtevalo da se preda u osvetničke ruke Rima. Da bi stišao oluju, reformator se privremeno povukao u svoje rodno selo. Pišući prijateljima koje je ostavio u Pragu, kazao je: »Povukao sam se iz vaše sredine da bih sledio propis i primer Isusa Hrista, da ne bih dao priliku zlonamernima da navuku na sebe večno prokletstvo, da ne bih pobožnima postao uzrok nevolje i progonstva. Povukao sam se i iz bojazni da bezbožni sveštenici ne bi nastavili da još dugo vremena zabranjuju propovedanje Božje Reči među vama, međutim, nisam se povukao da bih se odrekao božanske istine, za koju sam, uz Božju pomoć, spreman i da umrem.« (Bonnechose, The Reformers Before the Reformation, vol. 1, p 87) Hus nije prestao da radi, putovao je po okolnim područjima i propovedao željnom mnoštvu. Tako su mere koje je papa preduzeo da suzbije jevanđelje učinile da se ono još više proširi. »Jer ništa ne možemo protiv istine, nego samo za istinu.« (2. Korinćanima 13,8)

»Husov um, u tom razdoblju njegove karijere, izgleda da je bio poprište bolnog sukoba. Iako je Crkva pokušavala da ga savlada svojim napadima, on ipak nije odbacio njen autoritet. Rimska crkva i dalje je za njega bila Hristova nevesta, a papa Božji predstavnik i zamenik. Hus se u stvari borio protiv zloupotrebe autoriteta, a ne protiv samog načela. To je dovodilo do užasnog sukoba između osvedočenja njegovog razuma i zahteva njegove savesti. Ako je autoritet pravedan i nepogrešiv, kao što je verovao da jeste, kako to da se oseća nateran da mu odrekne poslušnost? Poslušati, bio je uveren, znači grešiti; ali, kako poslušnost jednoj nepogrešivoj Crkvi može da dovede do takvog ishoda? To je bio problem koji nije mogao da reši; to je bila sumnja koja ga je iz časa u čas progonila. Najviše se uspeo približiti rešenju kada je pomislio da se ponovo događa ono što se dogodilo nekada u dane našega Spasitelja, kada su Crkvu predstavljale neverne osobe koje su se i poslužile svojim zakonskim autoritetom u bezakoničke svrhe. To ga je navelo da svoje usmerenje i preporuku drugima prihvati pravilo, da propisi Pisma, prihvaćeni razumom, treba da upravljaju savešću; drugim rečima, da je Bog koji govori preko Biblije, a ne Crkva koja govori preko svog sveštenstva, jedini nepogrešivi vodič.« (Wylie, b.3, ch. 2)

Kada se posle nekog vremena stanje u Pragu nešto smirilo, Hus se vratio u svoju Vitlejemsku kapelu da nastavi, sa još većom revnošću i hrabrošću, da propoveda Božju Reč. Njegovi neprijatelji bili su aktivni i moćni, ali kraljica i mnogi plemići bili su njegovi prijatelji, a i narod je u velikom broju bio na njegovoj strani. Upoređujući njegova čista i uzvišena učenja i posvećen život sa ponižavajućim dogmama koje su papisti propovedali, i sa lakomstvom i razuzdanošću koju su pokazivali, mnogi su smatrali prednošću da budu na njegovoj strani.

Hus je sve do tada stajao sam u svom radu, ali sada mu se u delu reforme pridružio Jeronim koji je za vreme svog boravka u Engleskoj prihvatio Viklifova učenja. Ova dvojica su od tada postali nerazdvojni u životu, ali ni u smrti se nisu rastavili. Blistavost genija, rečitost i obrazovanje – darovi kojima je pridobio naklonost naroda ‑ sve to bile su osobine koje je u velikoj meri Jeronim imao; ali je Hus bio još bogatiji vrlinama koje predstavljaju stvarnu snagu karaktera. Njegovo smireno rasuđivanje služilo je kao kočnica Jeronimovom naglom i neobuzdanom duhu, koji je sa istinskom poniznošću priznavao Husovu vrednost i pokoravao se njegovim savetima. Zahvaljujući njihovim zajedničkim naporima delo reforme je mnogo brže napredovalo.

Bog je učinio da veliko videlo obasja um ovih izabranih ljudi i da im otkrije mnoge zablude Rima; ali oni ipak nisu dobili celokupno videlo koje će kasnije biti stavljeno na raspolaganje svetu. Bog je preko njih, svojih slugu, izvodio ljude iz tame otpalog hrišćanstva, ali morali su da se sukobljavaju sa mnogim velikim preprekama, a On ih je korak po korak, vodio napred, u skladu sa njihovim mogućnostima. Svakako, nisu bili spremni da odjednom prihvate celokupno videlo. Slično punom sjaju podnevnog Sunca za one koji su dugo boravili u tami, tako bi i njih zaslepilo videlo, kada bi im bilo otkriveno, i navelo ih da ustuknu. Zato ga je Bog, malo – pomalo, otkrivao vođama onoliko koliko je narod mogao da prihvati. Iz stoleća u stoleće, trebalo je da se, jedan za drugim, pojavljuju verni radnici, koji će povesti narod putem reformi.

Raskol u Crkvi se nastavljao. Pape, njih trojica, borili su se za prevlast, a njihovi sukobi ispunjavali su hrišćanstvo zločinima i bunama. Nezadovoljni bacanjem anatema, pribegli su svetovnom oružju. Svaki se bacio na kupovanje oružja i na prikupljanje vojnika. Naravno, za to im je bio potreban novac; i da bi ga stekli, nudili su na prodaju crkvene službe, povlastice. Sveštenici su, ugledajući se na svoje pretpostavljene, pribegavali simoniji i ratu da bi ponizili svoje suparnike i ojačali svoju moć. Hus je iz dana u dan sa sve većom smelošću grmeo protiv bezakonja koje je tolerisano u ime religije, dok je narod otvoreno optuživao rimske starešine za svu bedu koja je preplavila hrišćanstvo.

Ponovo je izgledalo da se grad Prag našao na ivici krvavog sukoba. Kao i u pređašnja vremena, Božji sluga bio je optužen »da donosi nesreću Izrailju«. (1. O carevima 18,1) Grad je ponovo bio stavljen pod interdikt, a Hus se opet povukao u svoje rodno selo. Svedočanstvo koje je tako verno objavljivao iz svoje drage Vitlejemske kapele došlo je kraju. Sa šire pozornice trebalo je da progovori celom hrišćanstvu, pre nego što će položiti svoj život kao svedok istine.

Da bi se zla koja su tištala Evropu izlečila sazvan je opšti sabor u Konstanci. Sabor je po želji cara Sigismunda sazvao Jovan XXIII jedan od trojice sukobljenih papa. Zahtev za održavanjem sabora nikako nije bio po volji papi Jovanu XXIII, čiji karakter i politika ne bi mogli da izdrže proveravanje, makar i od strane prelata tako labavog morala kakvi su bili sveštenici onoga vremena. Međutim, nije se usudio da se odupre Sigismundovoj volji.

Osnovni zadatak Sabora bio je da ukloni razdor u Crkvi i iskoreni jeres. Upravo zato su i ostala dvojica sukobljenih papa bila pozvana da se pojave pred Saborom, ali i Jan Hus, glavni predstavnik novih strujanja u Crkvi. Dvojica papa, plašeći se za svoju sigurnost, nisu se lično pojavila, već preko svojih delegata. Papa Jovan XXIII, iako je navodno sam sazvao Sabor, došao je na zasedanje ispunjen mnogim zlim slutnjama, sumnjajući da je car skovao tajni plan da ga smeni, plašeći se da će biti pozvan na odgovornost zbog poroka kojima je osramotio tijaru, ali i zbog zločina kojima ju je zadobio. Ipak, ušao je u grad Konstancu s velikom pompom, u pratnji sveštenika najvišeg položaja i povorke dvorana. Celokupno sveštenstvo i gradski dostojanstvenici, s nepreglednim mnoštvom građana, izašli su da ga pozdrave. Iznad njegove glave njihao se zlatni baldahin, koji su nosila četiri visoka službenika. Pred njim je nošena hostija, a bogata odeća kardinala i plemića ostavljala je veličanstven utisak.

U međuvremenu još jedan putnik približavao se Konstanci. Hus je bio potpuno svestan opasnosti koje mu prete. Oprostio se od svojih prijatelja kao da ih više nikada neće videti; pošao je na ovo putovanje osećajući da će završiti na lomači. Iako je dobio propusnicu od kralja Češke, iako je u toku putovanja primio još jednu od cara Sigismunda, ipak je učinio sve potrebne pripreme kao da očekuje smrt.

U pismu koje je poslao prijateljima u Prag, napisao je: »Braćo moja… Polazim sa kraljevskom propusnicom da se sretnem sa svojim mnogobrojnim i smrtnim neprijateljima… Oslanjam se potpuno na svemogućeg Boga, na svoga Spasitelja; uzdam se da će uslišiti vaše usrdne molitve, da će u moja usta staviti svoju mudrost i svoj razum da bih im se mogao odupreti; da će mi dati svoga Svetoga Duha da bi me ojačao u svojoj istini; tako da bih se mogao hrabro suočiti s iskušenjima, tamnicom i, ako bude bilo neophodno, čak i sa okrutnom smrću. Isus Hristos je trpeo za svoje voljene, pa zar bi trebalo da budemo iznenađeni što nam je ostavio svoj primer da bismo mogli strpljivo podnositi sve našega spasenja radi? On je Bog, a mi smo Njegova stvorenja; On je Gospodar sveta, a mi smo prezreni smrtnici – a ipak se žrtvovao! Zašto, onda, ne bismo i mi trpeli, a posebno onda kada će nam patnja doneti pročišćenje? I zato, ljubljeni, ako moja smrt treba da doprinese Njegovoj slavi, molite se da dođe brzo, i da me On osposobi da nepokolebljivo podnesem sve svoje nevolje. Ali, ako bi bilo bolje da se vratim među vas, molite se Bogu da se vratim neokaljan – što znači, da se ne odreknem nijedne title istine jevanđelja, da bih svojoj braći ostavio izvrstan primer. Verovatno, upravo zato, nikada više nećete ugledati moje lice u Pragu; ali ako volja svemogućega Boga odluči da me vrati vama, nastavimo da koračamo napred čvrsta srca u poznanju Njegovog zakona i u ljubavi prema Njemu.« (Bonnechose, vol. 1, pp. 147.148)

U drugom pismu, nekom svešteniku koji je postao učenik Jevanđelja, Hus s velikom poniznošću govori o svojim greškama, optužujući sebe »da je nalazio zadovoljstvo u nošenju bogate odeće, i da je uzalud trošio sate na bezvredne zabave«. A onda je dodao ove dirljive preporuke: »Neka slava Božja i spasenje duša zaokupe tvoje misli, a ne posedovanje crkvenih privilegija i imanja. Čuvaj se da ne ukrašavaš svoju kuću više nego svoju dušu; i iznad svega, staraj se o svojoj duhovnoj građevini. Budi pobožan i ponizan sa siromašnima, i ne troši svoje imanje na gozbe. Ukoliko ne budeš popravio svoj život i ne budeš se uzdržavao od suvišnoga, plašim se da ćeš biti surovo kažnjen, kao što sam i ja sam… Ti poznaješ moju nauku, jer si primao moje pouke još od detinjstva, stoga bi bilo beskorisno za mene da ti još nešto pišem. Međutim, preklinjem te milošću našega Gospoda da me ne podražavaš u bilo kojoj taštini u koju si me video da padam.« Na omotnici pisma je dodao: »Preklinjem te, moj prijatelju, da ne lomiš ovaj pečat sve dok ne budeš potpuno siguran da sam mrtav.« (Bonnechose, vol. 1, pp. 148. 149)

Za vreme svog putovanja, Hus je na sve strane nalazio dokaze o raširenosti svoje nauke i o naklonosti koju je njegovo delo uživalo. Narod se u velikim grupama okupljao da ga pozdravi, a u nekim gradovima gradske vlasti su ga pratile ulicama.

Husu je obećana potpuna sloboda, kada je stigao u Konstancu. Carevoj propusnici dodato je i papino lično obećanje o zaštiti. Međutim, uprkos svim tim svečanim i ponovljenim izjavama, po naređenju pape i kardinala, reformator je posle kratkog vremena uhvaćen i bačen u jednu odvratnu tamnicu. Kasnije je premešten u utvrđeni zamak na drugoj obali Rajne i u njemu držan kao zatvorenik. Papi je ova verolomnost malo koristila, jer se uskoro našao u istoj tamnici (Isto, vol. 1, p. 247). Pred Saborom je, naime, bilo dokazano da je kriv za najodvratnije zločine, osim ubistava, simonije i preljube, za »grehe suviše teške da bi se mogli spomenuti«. Tako je na Saboru zaključeno, a papa je na kraju lišen tijare i bačen u tamnicu. I dvojica ostalih papa bila su svrgnuta i izabran je novi papa.

Iako je papa Jovan XXIII bio proglašen krivim za teže zločine od onih zbog kojih je Hus optuživao sveštenstvo i zbog kojih je zahtevao reformu, ipak je isti Sabor koji je svrgnuo pontifeksa nastavio da ispituje reformatora. Zatvaranje Husa izazvalo je veliko ogorčenje u Češkoj. Moćni plemići uputili su Saboru ozbiljan protest protiv ovog nasilja. Car, koji je teška srca dozvolio kršenje propusnice, usprotivio se postupku protiv njega. Međutim, reformatorovi neprijatelji bili su puni mržnje i odlučni. Iskoristili su careve predrasude, njegova strahovanja i njegovu revnost za Crkvu. Iznosili su opširne dokaze da se »jereticima ne moraju držati obećanja, niti osobama osumnjičenim za jeres, iako imaju propusnice koje su izdali car ili kraljevi.« (Jacques Lenfant, History of he Council of Constance, vol. 1, p. 516) Tako su pobedili.

Oslabljen bolešću i tamnicom, jer su vlaga i pokvareni tamnički vazduh izazvali groznicu koja ga je skoro lišila života, Hus je konačno bio izveden pred sabor. Opterećen lancima, stajao je pred carem koji je založio svoju čast i dao časnu reč da će ga zaštititi. Tokom ovog dugog suđenja čvrsto je branio istinu, i pred okupljenim dostojanstvenicima Crkve i države izrekao je svečan i ozbiljan protest protiv pokvarenosti hijerarhije. Kada su zatražili od njega da izabere između odricanja od svojih učenja i smrti, prihvatio je sudbinu mučenika.

Božja blagodat ga je održavala. Za vreme sedmica patnji koje su protekle pre nego što mu je izrečena konačna presuda, nebeski mir ispunjavao je njegovu dušu. Pisao je jednom prijatelju: »Pišem ovo pismo u tamnici, okovanom rukom, očekujući da ću sutra biti osuđen na smrt… kada se, uz pomoć Isusa Hrista, ponovo budemo sreli u ugodnom miru budućeg života, shvatićeš kako se Bog milostivo pokazao prema meni i kako me je uspešno podržavao usred mojih iskušenja i nevolja.« (Bonnechose, vol. 2, p. 67)

Hus je u tami svoga zatvora unapred video pobedu istinske vere. Vrativši se u snu u svoju kapelu u Pragu u kojoj je propovedao jevanđelje, video je papu i njegove biskupe kako brišu Hristove slike koje je naslikao na njenim zidovima. »Ovo viđenje ga je uznemirilo; ali sledećeg dana video je mnoštvo slikara zauzetih obnavljanjem ovih likova u još većem broju i blistavijim bojama. Čim su završili svoj zadatak, slikari, koji su bili okruženi velikim mnoštvom, uzviknuli su: ‘Neka sada dođu papa i biskupi, nikada ih više neće izbrisati!’ Dok je pričao ovaj san, reformator je izjavio: ‘Potpuno sam siguran da Hristova slika nikada neće biti izbrisana! Želeli su da je unište, ali će ona biti naslikana iznova u svim srcima rukom mnogo boljih slikara nego što sam ja!’« (D’Aubigné, b. 1, ch. 6)

Hus je i poslednji put bio izveden pred Sabor. Bio je to mnogobrojan i sjajan skup – car, knezovi iz carstva, kraljevski izaslanici, kardinali, biskupi, sveštenici, i nepregledno mnoštvo koje se toga dana okupilo da prati događaje. Iz svih delova hrišćanskog sveta okupili su se svedoci ove prve velike žrtve u velikoj borbi u kojoj je trebalo izboriti slobodu savesti.

Pozvan da izrekne svoju konačnu odluku, Hus je izjavio da odbija da se odrekne svojih učenja, i usmerivši svoj prodorni pogled prema monarhu čija je časna reč bila tako besramno pogažena, izjavio: »Odlučio sam svojom slobodnom voljom da se pojavim pred ovim Saborom pod javnom zaštitom i verom cara ovde prisutnog.« (Bonnechose, vol. 2, p. 84) Duboko crvenilo obojilo je Sigismundove obraze kada su se oči svih prisutnih u dvorani okrenule prema njemu.

Kada je presuda bila proglašena, počeo je proces rasčinjavanja. Biskupi su prvo odenuli svoga zatvorenika u svešteničku odeću. Kada je prihvatio svešteničku odeždu, Hus je rekao: »Našeg Gospoda Isusa Hrista su odenuli u belu odeću da bi Ga ponizili i uvredili, kada Ga je Irod izveo pred Pilata.« (Isto, vol. 2, p. 86) Kada su ga ponovo pozvali da se odrekne svojih pogleda, odgovorio je okrenuvši se prema narodu: »S kakvim bih obrazom, onda, stupio pred nebeski sud? Kako bih u oči pogledao to mnoštvo ljudi kojima sam propovedao čisto jevanđelje? Ne! Cenim njihovo spasenje više od ovog jadnog tela, koje je sada određeno za smrt!« Svešteničku odeću skidali su sa njega deo po deo, a svaki biskup je izricao prokletstvo, dok je obavljao svoj deo ceremonije. Konačno, »stavili su mu na glavu pokrivalo ili mitru od papira, na kojoj su bili naslikani zastrašujući demonski likovi, s natpisom ‘Arhijeretik’ koji se nalazio s prednje strane. Hus je kazao: ‘S velikom radošću nosiću ovu krunu srama Tebe radi, o Isuse, jer si i Ti nosio mene radi trnovu krunu!’«

Kada su ga tako odenuli, »prelati su izjavili: ‘Sada tvoju dušu predajemo đavolu!’ Jan Hus je na to rekao, podižući svoje oči prema nebu: ‘A ja predajem svoj duh u Tvoje ruke, o Gospode Isuse, jer si me Ti otkupio!’« (Wylie, b.3, ch. 7)

Posle toga predali su ga u ruke svetovnim vlastima i izveli na mesto pogubljenja. Pratila ga je nepregledna povorka, stotine naoružanih ljudi, sveštenika i biskupa u skupocenim odeždama, ali i stanovnika Konstance. Kada je bio privezan za stub na lomači i sve bilo spremno da se vatra zapali, mučenika su još jednom pozvali da odbaci svoje zablude i spase svoj život. Hus je odgovorio: »Koje zablude treba da odbacim? Ne osećam se kriv ni za jednu. Pozivam Boga kao svedoka da je sve što sam napisao ili propovedao bilo sračunato da spase duše od greha i propasti; zato ću s posebnom radošću svojom krvlju posvedočiti za onu istinu o kojoj sam pisao i propovedao.« (Isto, b.3, ch. 7) Kada je plamen počeo da liže svuda oko njega, zapevao je: »Isuse, Sine Davidov, budi mi milostiv!« Nastavljao je da peva sve dok njegov glas nije zauvek utihnuo.

Čak su i njegovi neprijatelji bili zadivljeni njegovim herojskim držanjem. Neki revnosni papista, opisujući Husovo, ali i mučeništvo Jeronima, koji je umro kratko vreme posle njega, ovako govori: »Obojica su se ponašala postojano, kada im se približio poslednji čas. Pripremali su se za oganj kao da odlaze na svadbenu gozbu. Nisu ispustili nijedan krik bola. Kada su se plamenovi razgoreli, počeli su da pevaju himne, i jedva da je žestina ognja mogla zaustaviti njihovo pevanje.« (Isto, b. 3, ch. 7)

Kada je Husovo telo potpuno izgorelo, njegov pepeo, zajedno sa zemljom na kojoj je spaljen, bio je prikupljen i bačen u Rajnu, a ona ga je odnela u okean. Njegovi progonitelji uzaludno su maštali o tome kako su uspeli da iskorene istine koje je propovedao. Nisu ni sanjali da je pepeo koji je toga dana odnesen u more bio sličan semenu koje će biti posejano u svim zemljama na svetu; da će i u do tada nepoznatim zemljama doneti bogatu žetvu svedoka za istinu. Glas koji se čuo u saborskoj dvorani u Konstanci stvorio je odjeke koji će se čuti kroz sve buduće vekove. Husa više nije bilo, ali istina za koju je umro nikada neće propasti. Njegov primer vere i čvrstine ohrabriće mnoge da, iako suočeni s mučenjem i smrću, odlučno stanu na stranu istine. Njegovo pogubljenje celome svetu pokazalo je podmuklu svirepost Rima. Neprijatelji istine, iako tada to još nisu znali, unapredili su delo koje su uzaludno pokušavali da unište.

Međutim, još jedna lomača bila je zapaljena u Konstanci. Još jedan svedok je svojom krvlju morao da posvedoči za istinu. Jeronim, opraštajući se sa Husom prilikom njegovog odlaska na Sabor, pozvao ga je da bude hrabar i čvrst, izjavljujući da će mu pohitati u pomoć, ako bude izložen bilo kakvoj opasnosti. Kada je čuo da je reformator zatvoren, verni učenik odmah je počeo da se sprema da ispuni svoje obećanje. Bez propusnice krenuo je na put u Konstancu, praćen samo jednim pratiocem. Kada je u grad stigao, uverio se da je jedino sebe izložio opasnosti i da ne postoje nikakve mogućnosti da učini bilo šta da oslobodi Husa. Pobegao je iz grada, ali je prilikom povratka kući bio uhvaćen, okovan u lance i u pratnji čete vojnika vraćen u Konstancu. Prilikom prvog pojavljivanja pred saborom, njegovi pokušaji da odgovori na optužbe protiv sebe bili su dočekani uzvicima: »Na lomaču s njime! U oganj!« (Bonnechose, vol 1, p. 234) Bio je bačen u tamnicu, okovan u položaju koji mu je izazivao velike patnje, i hranjen samo hlebom i vodom. Posle nekoliko meseci tamnovanja, okrutnosti kojima je u zatvoru bio izložen izazvale su bolest koja je ugrozila njegov život, pa su njegovi neprijatelji, plašeći se da će umreti, ublažili svoju surovost, ali je još godinu dana ostao zatvoren.

Husova smrt nije donela rezultate kojima su se papisti nadali. Nepoštovanje njegove propusnice izazvalo je buru negodovanja, pa je Sabor, iz sigurnosnih razloga zaključio da će, umesto da spali Jeronima, pokušati da ga prinudi da se odrekne svoje vere. Bio je izveden pred Sabor, i stavljen pred izbor, da se odrekne ili da umre na lomači. U početku tamnovanja smrt bi mu izgledala kao milostivo rešenje u upoređenju sa strašnim patnjama kojima je bio izložen; ali sada, oslabljen bolešću, surovostima zatvorskog života, mučen strahovanjima i neizvesnošću, odvojen od prijatelja, obeshrabren Husovom smrću, Jeronim je popustio i pristao da se pokori Saboru. Zavetovao se da će priznati katoličku veru i prihvatiti odluku kojom su osuđene sve Viklifove i Husove doktrine, osim onih »svetih istina« koje su propovedali. (Isto, vol. 2, p. 141)

Jeronim je na ovaj način pokušao da priguši glas svoje savesti i izbegne osudu. Međutim, u usamljenosti svoje ćelije mnogo jasnije je sagledao sve što je učinio. Setio se Husove hrabrosti i vernosti, i kao suprotnost tome, svoga poricanja istine. Setio se božanskog Učitelja i svog obećanja da će Mu služiti, Učitelja koji je njega radi pretrpeo smrt na krstu. Pre odricanja, usred svih svojih patnji, nalazio je utehu u obećanju da će mu Bog biti naklonjen, ali sada su kajanje i sumnja mučili njegovu dušu. Znao je da će morati da se odriče još mnogo puta, pre nego što uspostavi mir s Rimom. Put kojim je pošao mogao je da se završi jedino potpunim otpadom. Odlučio je: neće se odreći svoga Gospoda da bi izbegao kratko vreme stradanja.

Uskoro je ponovo bio izveden pred Sabor. Njegova pokornost nije zadovoljila njegove sudije. Njihova krvožednost, pojačana Husovom smrću, zahtevala je novu žrtvu. Jedino će neograničenim odbacivanjem istine Jeronim moći da sačuva život! Međutim, on je već odlučio da potvrdi svoju veru i pođe u plamen za svojim bratom mučenikom.

Povukao je svoje ranije odricanje i, kao čovek na samrti, svečano zatražio priliku da se brani. Plašeći se delovanja njegovih reči, prelati su uporno zahtevali da samo potvrdi ili odrekne opravdanost podignutih optužbi. Jeronim je protestovao protiv takve surovosti i nepravde. Uzviknuo je: »Vi ste me držali tri stotine i četrdeset dana u strašnoj tamnici, u nečistoći, u nezdravim okolnostima, u smradu, u krajnjoj oskudici svega; i onda me izvodite pred sebe, slušate moje smrtne neprijatelje, ali mene odbijate da čujete… Ako ste zaista mudri ljudi, ako ste videlo svetu, pripazite da ne grešite protiv pravde. Što se mene tiče, ja sam samo slabi smrtnik; moj život nema veliku vrednost, i kada vas pozivam da ne izreknete nepravednu presudu, govorim manje za sebe, a više za vas!« (Isto, vol. 2, pp. 146.147)

Njegov zahtev konačno je bio odobren. Jeronim je u prisutnosti svojih sudija klekao i pomolio se da božanski Duh upravlja njegovim mislima i rečima da ne kaže ništa što bi se suprotilo istini ili bilo nedostojno njegovog Učitelja. Na njemu se toga dana zaista ispunilo obećanje koje je Bog dao prvim učenicima: »I pred vlastelje i careve vodiće vas mene radi… a kada vas predaju, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer vi nećete govoriti, nego Duh oca vašega govoriće iz vas.« (Matej 10,18-20)

Jeronimove reči izazvale su zaprepašćenje i divljenje čak i njegovih neprijatelja. Celu godinu dana bio je okružen tamničkim zidinama, nije mogao da čita, pa čak ni da vidi, trpeo je velike fizičke muke i duševna strahovanja. Međutim, iznosio je svoje dokaze takvom jasnoćom i silom kao da je imao najbolju priliku da se pripremi. Ukazao je svojim slušaocima na dugi niz svetih ljudi koje su osudile nepravedne sudije. U skoro svakom naraštaju bilo je onih, koji su, trudeći se da oplemene ljude svoga vremena, bili osuđivani i proterivani, iako se kasnije pokazalo da su zasluživali čast. I samog Hrista jedan nepravedni sud osudio je kao zločinca.

Jeronim je prilikom svoga odricanja, priznao opravdanost presude izrečene Husu; sada se pokajao zbog toga i posvedočio o mučenikovoj nevinosti i svetosti. Rekao je: »Poznajem ga od njegovog detinjstva. Bio je to divan čovek, pravedan i svet, ali uprkos svojoj pravednosti bio je osuđen… I ja, i ja sam spreman da umrem: neću ustuknuti pred mučenjima, koja su mi pripremili moji neprijatelji i lažni svedoci, koji će jednoga dana zbog svojih kleveta morati da odgovaraju pred velikim Bogom, koga niko ne može prevariti.« (Bonnechose, vol. 2, p. 151)

Optužujući samoga sebe što se odrekao istine, Jeronim je nastavio: »Od svih greha koje sam učinio od svoje mladosti, nijedan ne opterećuje tako teško moje misli, nijedan me ne nagoni na tako gorko kajanje, kao onaj koji sam učinio na ovom sudbonosnom mestu, kada sam se složio s bezakoničkom presudom izrečenom Viklifu i svetom mučeniku Janu Husu, mome učitelju i mome prijatelju. Da! Priznajem od srca taj greh, i sa užasavanjem izjavljujem da sam sramotno klonuo kada sam, plašeći se smrti, osudio njihovu nauku. Ja se zato ponizno molim… svemogućem Bogu da se udostoji da mi oprosti moje grehe, a posebno taj jedan, najodvratniji od svih.« Pokazujući na svoje sudije, odlučno je izjavio: »Vi ste osudili Viklifa i Jana Husa, ne zato što su poljuljali doktrine Crkve, već jednostavno zato što su žigosali sramna dela, koja se dešavaju među sveštenstvom – njihovu raskoš, njihovu oholost, i sve poroke prelata i sveštenika. Ono što su oni tvrdili, i što je nepobitno, i ja mislim i izjavljujem kao i oni.«

Prekinuli su ga u pola reči. Prelati, drhteći od gneva, počeli su da viču: »Ima li ikakve potrebe za daljim dokazivanjem? Svojim očima gledamo najupornijega od svih jeretika!«

Jeronim je, nepokoleban olujom njihovog gneva, uzviknuo: »Šta? Ne mislite li možda da se plašim umreti? Vi ste me držali celu godinu u ovoj užasnoj tamnici, koja je strašnija i od same smrti! Postupali ste prema meni surovije nego Turčin, Jevrejin ili neznabožac, i meni živome trulo meso doslovno je otpadalo sa kostiju; a ja se ipak ne tužim, jer tužakanje ne dolikuje čoveku srca i duha, ali ne mogu da ne izrazim svoje čuđenje nad tako velikim varvarstvom prema hrišćaninu.« (Isto, vol. 2, pp. 151-153)

Ponovo se razmahala oluja gneva, i Jeronima su žurno vratili u tamnicu. Ipak, među okupljenima je bilo i ljudi na koje su Jeronimove reči ostavile dubok utisak i koji su poželeli da mu spasu život. Posetili su ga zato crkveni dostojanstvenici i ponovo nagovarali da se pokori Saboru. Obećani su mu najsjajniji izgledi kao nagrada ukoliko prestane da se protivi Rimu. Međutim, slično svome Učitelju, kada mu je bila ponuđena sva slava ovoga sveta, Jeronim je ostao nepokolebljiv.

»Dokažite mi iz svetih spisa da sam u zabludi«, rekao im je, »i ja ću se odreći svega!«

»Iz svetih spisa«, uzviknuo je jedan od kušača. »Zar bi se sve moralo prosuđivati po njima? Ko bi ih mogao razumeti sve dok ih Crkva ne protumači?«

»Zar su ljudske tradicije dostojnije poverenja od jevanđelja našeg Spasitelja?«, odgovorio je Jeronim. »Pavle one kojima je pisao nije pozivao da slušaju ljudske tradicije, već da istražuju Pisma!«

»Jeretik!«, glasio je odgovor. »Kajem se što sam te tako dugo nagovarao. Vidim da te pokreće sam đavo!« (Wylie, b. 3, ch. 10)

Uskoro mu je bila izrečena smrtna presuda. Bio je odveden na isto mesto na kome je Hus žrtvovao svoj život. Krenuo je pevajući, a lice mu je blistalo od radosti i spokojstva. Svoj pogled upravio je prema Hristu, a smrt ga više nije užasavala. Kada je dželat, spremajući se da potpali lomaču, stao iza njega, mučenik je uzviknuo: »Dođi slobodno napred; zapali oganj pred mojim licem! Da sam se plašio ne bih bio ovde!«

Njegove poslednje reči, kada se plamen već podigao oko njega, bile su reči molitve. Povikao je: »Gospode, svemogući Oče, sažali se na mene i oprosti mi moje grehe, jer Ti znaš da sam uvek voleo Tvoju istinu!« (Bonnechose, vol. 2, p. 168) Glas se više nije čuo, ali usne su i nastavile da se pokreću u molitvi. Kada je oganj završio svoje delo, pepeo mučenika, zajedno sa zemljom na kojoj je ležao, bio je prikupljen i, kao i Husov, bačen u Rajnu.

Tako su poginule Božje verne svetlonoše. Međutim, videlo istine koju su objavljivali, sjaj njihovog herojskog primera, nije se mogao ugasiti. Ljudi bi lakše mogli naterati Sunce da se vrati po svojoj putanji nego što bi uspeli da spreče osvitanje dana, koji se već tada rađao u svetu.

Husovo pogubljenje zapalilo je plamen negodovanja i ogorčenja u Češkoj. Ceo narod je osećao da je pao kao žrtva svešteničke mržnje i careve verolomnosti. Ljudi su govorili da je bio veran učitelj istine i Sabor koji ga je osudio bio je optužen za njegovo ubistvo. Njegova nauka sada je privlačila mnogo više pažnje nego ikada pre toga. Papskim ediktima Viklifovi spisi osuđeni su na spaljivanje. Ali, oni koji su izbegli tu sudbinu bili su sada izvađeni iz svojih skrovišta i proučavani zajedno s Biblijom, ili njenim delovima koje je narod uspeo da nabavi, i tako su mnogi bili pokrenuti da prihvate reformisanu veru.

Husove ubice, ipak, nisu mogle mirno da stoje i posmatraju pobedu njegove ideje. Papa i car ujedinili su napore da skrše pokret reforme i Sigismundove armije krenule su na Češku.

Međutim, pojavio se izbavitelj. Jan Žiška, koji je odmah posle početka rata potpuno izgubio vid, i koji je uprkos tome bio jedan od najsposobnijih vojskovođa svoga vremena, postao je vođa Čeha. Uzdajući se u Božju pomoć i pravednost svoga pokreta, taj narod je uspeo da se odupre najmoćnijoj armiji koja je mogla da krene protiv njega. Car je više puta, dovodeći sveže čete, provaljivao u Češku, ali uvek je bio sramotno poražen. Husiti su se uzdigli iznad smrtnoga straha, i niko se pred njima nije mogao održati. Nekoliko godina posle početka rata umro je hrabri Žiška, ali je njegovo mesto zauzeo Prokop, takođe hrabar i uspešan vojskovođa, a u izvesnom smislu čak i sposobniji kao vođa.

Neprijatelji Čeha, znajući da je slepi ratnik umro, pomislili su da sada imaju povoljnu priliku da vrate ono što su izgubili. Papa je proglasio krstaški rat protiv Čeha, i ponovo je velika vojska navalila na Češku, ali samo zato da pretrpi još jedan strašan poraz. Proglašen je novi krstaški rat. U svim katoličkim zemljama Evrope prikupljani su ljudi, novac i oružje. Mnoštvo ljudi stupilo je pod papsku zastavu, sigurni da će konačno biti učinjen kraj husitskim jereticima. Uverena u pobedu, ogromna armija je ušla u Češku. Narod je ustao u odbranu. Dve armije su se približavale jedna drugoj toliko da ih je delila samo reka. »Krstaši su po broju bili izrazito nadmoćni, ali umesto da krenu preko reke i zametnu bitku sa husitima, zbog čega su i došli iz tolike daljine, stajali su i u tišini posmatrali protivničke ratnike.« (Wylie, b. 3, ch. 17) Onda je neki tajanstveni užas obuzeo njihove redove. Bez zadatog udarca, ova moćna vojska se raspršila kao da ju je pogodila neka nevidljiva sila. Veliki broj vojnika pao je od mača husita, koji su krenuli za beguncima, a ogroman plen dospeo je u ruke pobednika, tako da je ovaj rat, umesto da ih osiromaši, obogatio Čehe.

Posle nekoliko godina, pod novim papom, proglašen je novi krstaški rat. Kao i pre toga, ljudi i sredstva prikupljani su u svim katoličkim zemljama Evrope. Velike povlastice bile su obećane onima koji se uključe u ovaj opasni poduhvat. Puno oproštenje najgnusnijih greha bilo je ponuđeno svakom krstašu. Svima koji poginu u ratu, obećana je bogata nagrada na Nebu, a onima koji prežive čast i bogatstvo na bojnom polju. Ponovo je okupljena ogromna armija, koja je prešla granicu i ušla u Češku. Husitske snage povukle su se pred njom, uvlačeći neprijatelja sve dublje i dublje u unutrašnjost zemlje, i navodeći ga da pobedu smatra već dobijenom. Prokopova armija konačno je zastala, okrenula se prema neprijatelju i pošla napred da prihvati bitku. Krstaši, shvativši svoju grešku, ostali su u logoru čekajući ishod. Kada se začula tutnjava točkova armije koja se približavala, čak i pre nego što su se husiti pojavili na vidiku, panika je ponovo zavladala među krstašima. Knezovi, vojskovođe i obični vojnici, oslobađajući se oružja, razbežali su se na sve strane. Uzalud je papski legat, koji je vodio invaziju, pokušavao da prikupi svoje uplašene i rasturene snage. Uprkos svojim krajnjim naporima, i on sam bio je ponesen rekom begunaca. Poraz je bio potpun, i ogroman plen ponovo je pao u ruke pobednika.

Tako se ogromna armija, koju su poslale najsnažnije zemlje Evrope, čete hrabrih ratnika, obučenih i opremljenih za rat po drugi put povukla bez ijednog udarca mačem, pred braniocima malene i sve do tada slabe države. Tu se pokazala božanska sila. Napadači su bili obuzeti nekim natprirodnim strahom. Onaj isti koji je bacio faraonove čete u Crveno more, koji je naterao u bekstvo armije Madijanaca pred Gedeonom i njegove tri čete vojnika, koji je u toku jedne noći oborio snage ohologa Asirca, ponovo je ispružio svoju ruku da rasprši snage tlačitelja. »Drhtaće od straha gde straha nema. Jer će Bog rasuti kosti onih koji ustaju na tebe. Ti ćeš ih posramiti, jer ih Bog odvrže.« (Psalam 53,5)

Papske vođe, očajne što nisu postigle pobedu oružjem, konačno su pribegle diplomatiji. Sklopljen je kompromis, po kome su Česi, iako im je bila zagarantovana sloboda savesti, ipak bili stavljeni pod vlast Rima. Česi su postavili četiri uslova za mir s Rimom: slobodno propovedanje Biblije, pravo cele Crkve na hleb i vino prilikom deljenja Gospodnje večere, upotrebu maternjeg jezika prilikom bogosluženja; isključenje sveštenika iz svih svetovnih položaja i vlasti, i da u slučaju zločina, civilni sudovi imaju pravo suđenja i klericima i laicima. Papske vlasti konačno su se »složile da četiri husitska mirovna zahteva budu prihvaćena, ali da pravo njihovog objašnjavanja, što znači, određivanja njihovog preciznog sadržaja, treba da pripada crkvenom saboru – drugim rečima, papi i caru.« (Wylie, b. 3, ch. 18) Na toj osnovi sklopljen je mirovni ugovor, a Rim je licemerstvom i prevarom stekao ono što je propustio da zadobije ratom, jer je, uzimajući pravo da sam tumači husitske ugovorne tačke, kao što je to bio slučaj i sa Biblijom, dobio priliku da izvrće njihovo značenje u skladu sa svojim potrebama.

Veliki deo češkog naroda, videći da su njihove slobode prodate, nije se mogao složiti s ugovorom. Pojavile su se podele i razdori, što je dovelo i do međusobnih sukoba i krvoprolića. U tom sukobima pao je plemeniti Prokop, a češke slobode su propale.

Sigismund, izdajnik Husa i Jeronima, postao je sada češki kralj, i bez obzira na svoju zakletvu da će braniti prava Čeha, uložio je sve snage da uvede katolicizam. Međutim, njegova podložnost Rimu nije mu donela mnogo koristi. U razdoblju od dvadeset godina njegov život bio je ispunjen naporima i opasnostima. Njegove armije su bile iscrpljene, a njegove riznice ispražnjene dugim i besplodnim ratovanjem, a onda, pošto je u miru vladao samo godinu dana, umro je, ostavljajući kraljevstvo na ivici građanskog rata, a potomstvu ime žigosano teškim teretom srama.

Bune, sukobi i krvoprolića nastavljali su se i dalje. Strane armije ponovo su provaljivale u Češku, a unutrašnje podele i dalje su uznemiravale državu. Oni koji su ostali verni jevanđelju bili su izloženi krvavim progonstvima.

Pošto su njihova nekadašnja braća, ušavši u savez sa Rimom, prihvatila njegove zablude, oni koji su ostali odani staroj veri organizovali su se kao posebna Crkva i uzeli ime »Ujedinjena braća«. Tim delom navukli su na sebe prokletstvo svih staleža. Ipak, njihova odlučnost ostala je nepokolebljiva. Prisiljeni da traže utočište u šumama i pećinama, sastajali su se da čitaju Božju Reč i održavaju bogosluženja.

Preko glasnika koje su potajno slali u razne zemlje, saznali su da tu i tamo ima »usamljenih poštovalaca istine, nekoliko u ovom mestu, nekoliko u onom, koji su izloženi kao i oni progonstvu; i da usred Alpa postoji jedna stara Crkva, koja se oslanja na Bibliju i protestuje protiv idolopokloničke pokvarenosti Rima«. (Wylie, b. 3, ch. 19) Ta vest radosno je primljena i tako je počela prepiska s valdenžanskim hrišćanima.

Verni jevanđelju, Česi su provodili noć svoga progonstva, u najtamnijim trenucima upravljali su svoj pogled prema horizontu kao ljudi koji očekuju jutro. »Pali su im u deo teški dani, ali… sećali su se reči koje je prvi izgovorio Hus, a ponovio Jeronim, da stoleće mora proći pre nego što bude svanuo dan. Te reči su za taborićane – husite – bile isto ono što su Josifove reči bile plemenima u kući ropstva: ‘Ja ću umreti, ali će vas Bog sigurno pohoditi i izvesti iz ove zemlje.’« (Isto, b. 3, ch. 19) »Završne godine petnaestog stoleća svedočile su o laganom, ali sigurnom rastu crkava Ujedinjene braće. Iako daleko od stvarne slobode, ipak su uživali komparativan mir. U početku šesnaestog stoleća imali su već dve stotine svojih crkava u Češkoj i Moravskoj.« (Ezra Hall Gillett, Life and Times of John Huss, vol. 2, p. 570) »Tako je značajan bio ostatak koji je, izbegavši razorni gnev ognja i mača, dobio priliku da vidi svitanje dana koji je Hus prorekao.« (Wylie, b. 3, ch. 19)