11. Protest knezova

Jedno od najplemenitijih svedočanstava ikada izrečenih u prilog reformaciji bio je Protest hrišćanskih knezova Nemačke objavljen na zasedanju Sabora u Špajeru 1529. godine. Hrabrost, vera i čvrstina tih Božjih ljudi osigurala je budućim vekovima slobodu misli i savesti. Njihov Protest je celoj Reformisanoj crkvi dao ime Protestantska; njegova načela predstavljaju »samu suštinu protestantizma«. (D’Aubigné, b. 13, ch. 6)

Za reformaciju su osvanuli mračni i teški dani. Uprkos Ediktu iz Vormsa, koji je Lutera stavio izvan zakona, zabranio širenje njegovog učenja i verovanje u njega, verska tolerancija je do tada ipak postojala u carstvu. Božje proviđenje sprečavalo je delovanje snaga koje su se protivile istini. Karlo V želeo je da skrši reformaciju, ali kada bi već podigao ruku da zada udarac često se dešavalo da je morao da ga zadrži. Uvek je izgledalo da je uništenje svih onih koji su se usudili da se usprotive Rimu neizbežno, ali u odlučujućim trenucima na istočnim granicama pojavljivale bi se turske armije ili bi francuski kralj, ili čak i sam papa, ljubomoran na sve veću carevu moć, objavljivao rat Nemačkoj, i tako je, usred sukoba i bune naroda, reformacija dobijala priliku da ojača i da se proširi.

Međutim, katolički suvereni konačno su uspeli da razreše međusobne sporove i da se ujedine protiv reformacije. Sabor u Špajeru 1526. godine, svakoj državi dao je punu slobodu da rešava verska pitanja sve do zasedanja novog opšteg Sabora, ali, čim su minule opasnosti koje su dovele do ovog ustupka, car je sazvao Drugi sabor u Špajeru 1529. godine, sa ciljem da uništi jeres. Želeo je da navede knezove, po mogućnosti mirnim sredstvima, da ustanu protiv reformacije, a ukoliko mu taj pokušaj pretrpi neuspeh, bio je spreman da pribegne maču.

Papisti su klicali od radosti. U velikom broju došli su u Špajer i otvoreno pokazivali svoje neprijateljstvo prema reformatorima i svima koji su ih podržavali. Melanhton je ovako opisao to stanje: »Svet nas se gnuša i smatra nas smećem, ali će Hristos pogledati svoj jadni narod i sačuvati ga!« (Isto, b. 13, ch. 5) Evangeličkim knezovima, koji su prisustvovali Saboru, bilo je zabranjeno da jevanđelje propovedaju u svojim stanovima. Međutim, stanovnici Špajera čeznuli su za Božjom Rečju i, ne osvrćući se na zabranu, hiljade su se okupljane na službama koje su održavane u kapeli izbornog saksonskog kneza.

Sve to ubrzalo je krizu. Na Saboru je objavljena careva poruka da je odluka o davanju verske slobode izazvala velike nerede i da car zato zahteva njeno ukidanje. Ovaj samovoljni čin izazvao je ogorčenje i zaprepašćenje evangeličkih hrišćana. Jedan od njih je izjavio: »Hristos je ponovo pao u ruke Kajafi i Pilatu!« Prijatelji pape opet su postali nasilni. Jedan fanatični papista je rekao: »Turci su mnogo bolji od luterana, jer Turci poštuju dane posta, a luterani ih krše. Ako bi trebalo da biramo između Božjeg Svetog pisma i starih crkvenih zabluda odbacili bismo ono prvo.« Melanhton je dodao: »Svakoga dana, pred celim skupom, Faber baca neki novi kamen na nas evangelike!« (Isto, b. 13, ch. 5)

Verska sloboda bila je zakonom propisana i evangeličke države odlučile su da se usprotive kršenju svojih prava. Luter, koji se i dalje nalazio pod prokletstvom proglašenim u Vormsu, nije mogao da bude prisutan u Špajeru, ali su njegovo mesto zauzeli njegovi saradnici i knezovi koje je Bog pokrenuo da u ovom teškom času brane njegovo delo. Plemeniti Fridrih od Saksonije, nekadašnji Luterov zaštitnik, ležao je u grobu, ali vojvoda Johan, njegov brat i naslednik, radosno je pozdravio reformaciju, iako prijatelj mira, pokazao je veliku energiju i hrabrost u svemu što se ticalo vere.

Sveštenici su zahtevali da se države koje su prihvatile reformaciju bezuslovno pokore vlasti Rima. Reformatori, sa svoje strane, zahtevali su slobodu koja im je prethodno bila zajamčena. Nikako se nisu mogli složiti da Rim ponovo dobije vlast nad državama koje su s velikom radošću prihvatile Božju Reč.

Kao kompromis konačno je predloženo da u zemljama u kojima se reformacija još nije učvrstila, Edikt iz Vormsa treba da bude strogo primenjen, ali da »u onima u kojima ga je narod odbio, i u kojima ne bi mogao da se usaglasi s njim bez opasnosti od pobune, u najmanju ruku pokreću da ne uvode nikakve nove reforme, da ne pokreću nijedno sporno pitanje, da ne ometaju slavljenje mise i da ne dozvole nijednom katoliku da prihvati luteranstvo.« (Isto, b. 13, ch. 5) Ova mera bila je izglasana na Saboru, na veliko zadovoljstvo papskih sveštenika i prelata.

Da je ovaj edikt stupio na snagu, »reformacija ne bi mogla da se širi… tamo gde je do tada bila nepoznata, niti bi se mogla postaviti na čvrste temelje… tamo gde je već postojala.« (Isto, b. 13, ch. 5) Sloboda govora bila bi zabranjena. Nijedno obraćenje ne bi bilo dozvoljeno. A od prijatelja reformacije bilo bi zahtevano da se odmah pokore svim ovim ograničenjima i zabranama. Izgledalo je da će se ugasiti sva nada sveta. »Ponovno uspostavljanje rimske hijerarhije… nepogrešivo bi vratilo sve stare zloupotrebe«, a svakako da bi joj se odmah pružila prilika da se »dovrši uništenje dela koje je već bilo silno uzdrmano« fanatizmom i razdorima. (Isto, b. 13, ch. 5)

Kada se evangelička strana okupila da održi savetovanje, ljudi su zbunjeno gledali jedni druge. Jedni drugima postavljali su pitanje: »Šta bi sada trebalo činiti?« Na kocki su bila značajna pitanja od kojih je zavisila budućnost sveta. »Da li vođe reformacije treba da se pokore i prihvate Edikt? Iako se moglo dogoditi da se reformatori u ovoj krizi, koja je zaista bila velika, međusobno sukobe i donesu pogrešnu odluku! Koliko su naizgled prihvatljivih izgovora i dobrih razloga mogli da pronađu da se pokore! Luteranskim knezovima bilo je garantovano slobodno ispovedanje njihove religije. Isto pravo bilo je prošireno i na sve njihove podanike koji su pre proglašenja edikta prihvatili reformisanu religiju. Zar time ne bi trebalo da budu zadovoljni? Koliko bi opasnosti mogli izbeći ako se pokore? Kojim nepoznatim opasnostima i sukobima bi ih protivljenje moglo izložiti? Ko zna kakve će prilike pružiti budućnost? Da prihvatimo mir, da uzmemo maslinovu grančicu koju nam Rim nudi, da zacelimo rane koje tište Nemačku! Takvim i sličnim razlozima reformatori su mogli da opravdaju prihvatanje odluke koja bi za kratko vreme sigurno dovela do propasti njihovog dela.«

»Na sreću, shvatili su misao na kojoj se temeljio predloženi sporazum i zato su delovali u skladu sa svojom verom. O kojoj se ideji radilo? Bilo je to pravo Rima da vrši nasilje nad savešću i zabrani slobodu istraživanja. Međutim, zar im nije bilo zagarantovano da će zajedno sa svojim protestantskim podanicima uživati versku slobodu? Da, ali samo kao poklon posebno ugovoren sporazumom, a ne kao svoje pravo! Što se tiče ostalih koji nisu bili obuhvaćeni sporazumom, za njih je trebalo da vlada veliko načelo autoriteta, sloboda savesti nije dolazila u obzir; Rim bi ostao nepogrešivi sudija, a njegova reč morala bi se slušati! Prihvatiti predloženi sporazum značilo bi stvarno pristati da se verska sloboda ograniči na reformisanu Saksoniju, a da za sav ostatak hrišćanstva slobodno istraživanje i ispovedanje reformisane vere postane prestup, koji će se kažnjavati tamnicom i lomačom. Da li će se knezovi složiti da verska sloboda bude teritorjalno ograničena? Da li će objaviti da je reformacija zadobila svog poslednjeg obraćenika, da je osvojila poslednju stopu zemlje, i da se vladavina Rima mora ovekovečiti u svim krajevima u kojima je u tom trenutku imao vlast? Da li će reformatori posle toga još moći da tvrde da su nevini za krv stotina i hiljada vernika koji će zbog usvajanja ovog sporazuma u papskim zemljama, morati da polože svoj život? To bi u ovom najsudbonosnijem trenutku, značilo izdati delo jevanđelja i slobodu hrišćanstva.« (Wylie, b. 6, ch. 15) Ne, pre su bili spremni »da žrtvuju sve, čak i svoje države, svoje krune i svoj život!« (D’Aubigné, b. 13, ch. 5)

Knezovi su odlučili: »Odbacimo ovaj dekret! O pitanjima savesti većina nema prava da odlučuje!« Poslanici su izjavili: »Dekretu iz 1526. godine zahvaljujemo za mir koji carstvo uživa; njegovo ukidanje ispunilo bi Nemačku nevoljama i podelama. U nadležnosti Sabora nije da čini nešto više osim da čuva versku slobodu, dok se Savet ne sastane.« (Isto, b. 13, ch.5) Dužnost države je da čuva versku slobodu i to je ujedno granica njene vlasti u verskim pitanjima. Svaka svetovna vlast koja u oblasti građanskog prava svojim autoritetom pokuša da reguliše ili nameće verske propise, krši upravo ono načelo za koje su se evangelički hrišćani tako dostojanstveno borili.

Prijatelji Rima odlučili su da skrše ono što su nazivali »drskom upornošću«. Počeli su pokušajem da unesu podele među sledbenike reformacije ili strah među sve one koji se nisu otvoreno izjasnili za nju. Konačno, pred Sabor su pozvali predstavnike slobodnih carskih gradova i od njih zahtevali da izjave hoće li se pokloniti zahtevima predloženog zakona. Predstavnici su tražili vremena, ali uzalud. Kada su ih konačno primorali da odluče, skoro polovina izjasnila se za reformaciju. Oni koji su na ovaj način odbili da žrtvuju slobodu savesti i pravo na lično mišljenje dobro su znali da će zbog svoje odluke u budućnosti biti izloženi kritici, osudi i progonstvu. Jedan od tih delegata je rekao: »Ili se moramo odreći Božje Reči, ili biti spaljeni!« (Isto, b. 13, ch. 3)

Kralj Ferdinand, carev predstavnik na Saboru, shvatio je da će Dekret izazvati ozbiljne podele ukoliko ne navede knezove da ga prihvate i podrže. Zato je pribegao nagovaranju, dobro znajući da bi upotrebom sile ove ljude samo još više učvrstio u njihovoj odlučnosti. On je »moljakao knezove da prihvate dekret, uveravajući ih da bi u tom slučaju car bio izuzetno zadovoljan njima«. Međutim, ovi verni ljudi priznavali su autoritet mnogo viši od vlasti svih zemaljskih upravljača, i mirno su odgovorili: »Mi ćemo poslušati cara u svemu što može doprineti održavanju mira i uzdizanju Božje časti!« (Isto, b. 3, ch. 5)

Kralj je pred celim Saborom na kraju objavio izbornom knezu i njegovim prijateljima da će edikt »uskoro biti napisan u obliku carskog dekreta« i da njima »jedino preostaje da se pokore većini«. Pošto je to izjavio povukao se sa skupa, ne pružajući priliku reformistima da razmisle ili da odgovore. »Oni su poslali delegaciju koja je kralja bezuspešno molila da se vrati.« Na sve njihove prigovore, on je samo odgovorio: »Ovo pitanje je rešeno; pokornost je sve što vam preostaje!« (Isto, b. 13, ch. 5)

Careva stranka bila je duboko uverena da će hrišćanski knezovi ostati verni načelu da je Sveto pismo iznad svih ljudskih doktrina i zahteva, dobro su znali da bi papstvo bilo srušeno ukoliko bi to načelo bilo ikada prihvaćeno. Međutim, kao i hiljade drugih posle njihovog vremena, gledajući samo »ono što je na očima«, varali su sebe da je carevo i papino delo dovoljno snažno dok je delo reformista izrazito slabo. Da su se reformisti oslanjali samo na ljudsku pomoć, bili bi zaista toliko bespomoćni koliko su papine pristalice pretpostavljale. Ali, iako brojčano slabi i u sporu sa Rimom, sačuvali su svoju snagu. »Protiv odluke Sabora obratili su se Božjoj Reči, a protiv cara Karla Isusu Hristu, Caru nad carevima i Gospodaru nad gospodarima.« (Isto, b. 3, ch. 6)

Kada je Ferdinand odbio da poštuje uverenje njihove savesti, knezovi su odlučili da ne uzmu u obzir njegovu odsutnost, već da bez odlaganja iznesu svoj protest pred nacionali savet. U skladu sa tom odlukom napisali su svečanu deklaraciju i predstavili je Saboru:

»Mi protestujemo ovom predstavkom, pred Bogom, našim jedinim Stvoriteljem, Zaštitnikom, Otkupiteljem i Spasiteljem, koji će jednoga dana biti naš Sudija, ali i pred svim ljudima i svim stvorenjima, i kažemo da se mi, u svoje ime i u ime našega naroda, ne slažemo niti pristajemo na bilo koji način na predloženi dekret, ili na bilo šta što se protivi Božjoj volji, Njegovoj svetoj Reči, ili našoj neizopačenoj savesti ili spasenju naših duša.«

»Šta? Da odobrimo ovaj edikt! Da potvrdimo da, kada Svemogući Bog pozove nekog čoveka k Božjem poznanju, taj čovek, ipak, ne može da primi poznanje Božje!« »Nema nijedne sigurne nauke osim one koja se slaže s Božjom Rečju… Gospod zabranjuje propovedanje svake druge nauke… Sveto pismo treba tumačiti drugim i jasnijim njegovim tekstovima… Ova sveta Knjiga je, u svemu što je hrišćaninu neophodno, lako razumljiva, i data da rastera tamu. Mi smo, blagodaću Božjom, odlučili da sačuvamo čisto i isključivo propovedanje Njegove jedine Reči, onakve kakva se nalazi u biblijskim knjigama Staroga i Novoga zaveta, bez dodavanja bilo čega što bi im moglo biti suprotno. Ova Reč je jedina istina, ona je sigurno merilo svake nauke i celokupnog života, ona nas nikada neće izneveriti ili prevariti. Onaj koji bude gradio na ovom temelju održaće se protiv svih paklenih sila, dok će celokupna ljudska taština koja mu se suprostavi pasti pred licem Božjim.«

»Iz tog razloga odbacujemo jaram koji nam je nametnut!« »U isto vreme očekujemo da će se njegovo carsko veličanstvo ponašati prema nama kao hrišćanski knez koji iznad svega ljubi Boga; objavljujemo svoju spremnost da pružimo njemu, ali i vama, milostiva gospodo, svu ljubav i poslušnost koja predstavlja našu pravednu i zakonitu dužnost.« (Isto, b. 3, ch. 6)

Ova izjava ostavila je dubok utisak na Sabor. Većina je bila zadivljena, ali i uznemirena zbog smelosti protestanata. Budućnost im se činila olujnom i nesigurnom. Razdori, sukobi i krvoprolića izgledali su im neizbežni. Međutim, reformisti su, sigurni u pravednost svog dela, oslanjajući se na ruku Svemogućega, »bili puni hrabrosti i čvrstine«.

»Načela koja postoje u ovom proslavljenom Protestu… predstavljaju suštinu protestantizma. Ovaj Protest suprostavlja se dvema vrstama zlostavljanja čoveka u oblasti vere: prva je mešanje građanskih vlasti, a druga je samovolja crkvene vlasti. Umesto ovih zloupotreba, protestantizam uzdiže moć savesti iznad svetovne vlasti, i autoritet Božje Reči iznad autoriteta vidljive Crkve. Na prvom mestu, odbacuje mešanje građanske vlasti u oblast koja pripada Bogu, i zajedno s prorocima i apostolima kaže: ‘Većma se treba pokoravati Bogu nego li ljudima!’ U prisutnosti krune Karla V, on uzdiže krunu Isusa Hrista. Ali, ide i dalje, on postavlja načelo da sva ljudska učenja moraju biti podložna sudu Božje Reči.« (Isto, b. 13, ch. 6) Protestanti su, osim toga, potvrdili svoje pravo da slobodno izražavaju svoja uverenja o istini. Oni, dakle, neće samo verovati i slušati, već i propovedati ono što Božja Reč objavljuje, odbacujući pravo sveštenika ili svetovnih vlasti da se u to mešaju. Protest iz Špajera predstavljao je svečano svedočanstvo protiv verske netrpeljivosti, i potvrđivanje prava svakog čoveka da obožava Boga u skladu s uverenjima svoje savesti.

Izjava je bila objavljena. Bila je upisana u sećanja hiljada i zabeležena u nebeskim knjigama, odakle je nikakav ljudski napor ne može izbrisati. Cela evangelička Nemačka prihvatila je protest kao izraz svoje vere. Na sve strane ljudi su u ovoj deklaraciji sagledavali obećanje jedne nove i bolje ere. Jedan od knezova rekao je protestantima u Špajeru: »Neka vas Svemogući, koji vam je dao blagodat da Ga priznate snažno, slobodno i neustrašivo, sačuva u toj hrišćanskoj čvrstini sve do dana večnosti.« (Isto, b. 13, ch. 6)

Da se reformacija, postigavši određenu meru uspeha, zadovoljila time da, zbog zadobijanja naklonosti sveta, zastane i sačeka bolja vremena, pokazala bi se neverna Bogu i sama sebi, i prouzrokovala svoju propast. Iskustvo ovih plemenitih reformista sadrži pouku svim kasnijim naraštajima. Sotonina metoda rada protiv Boga i Njegove Reči nije se promenila; on je i danas, isto toliko koliko je bio u šesnaestom stoleću, protiv toga da Biblija bude prihvaćena kao vodič u životu. U naše vreme zapaža se veliko udaljavanje od njenih učenja i načela, i zato je potrebno da se vratimo velikom protestantskom načelu – da je Biblija, i samo Biblija, pravilo vere i dužnosti. Sotona se i danas trudi da uz pomoć svih sredstava koja mu stoje na raspolaganju uništi versku slobodu. Antihrišćanska sila, koju su protestanti odbacili u Špajeru, i sada se obnovljenom snagom trudi da opet uspostavi svoju izgubljenu prevlast. Ista nepokolebljiva odanost Božjoj Reči, pokazana u toj krizi u kojoj se tada našla reformacija, i danas je jedina nada u sprovođenje ikakve reforme.

Pojavili su se zatim i znaci da opasnost preti protestantima, ali i dokazi da je Božja ruka ispružena da zaštiti svoje verne. Bilo je to upravo u času kada je »Melanhton brzim koracima vodio svoga prijatelja Simona Grineusa ulicama Špajera prema Rajni, terajući ga da brzo pređe reku. Simon je bio zaprepašćen takvim požurivanjem. Melanhton mu je odgovorio: ‘Neki stariji čovek ozbiljnog i svečanog izgleda, meni potpuno nepoznat, pojavio se preda mnom i rekao: za koji trenutak Ferdinand će poslati sudske službenike da uhapse Grineusa!’«

Grineusa je tog dana užasnula propoved vodećeg papskog učitelja Fabera, i on ga je posle njenog završetka ukorio što brani »neke odvratne zablude«. »Faber je prikrio svoj gnev, ali se odmah posle toga pojavio pred kraljem, i od njega dobio ovlašćenje protiv nametljivog profesora iz Hajdelberga. Melanhton uopšte nije sumnjao da je Bog spasao njegovog prijatelja, poslavši jednoga od svojih svetih anđela da ga opomene.

»Stojeći nepomično na obali Rajne, Melahton je čekao sve dok reka nije izbavila Grineusa iz ruku njegovih progonitelja. ‘Konačno’, uzviknuo je Filip kada ga je ugledao na suprotnoj obali, ‘Konačno je istrgnut iz surovih čeljusti onih koji su žedni nevine krvi.’ Kada se vratio svojoj kući, Melanhton je dobio obaveštenje da su je sudski službenici pretresli od krova do temelja tražeći Grineusa.« (Isto, b. 3, ch. 6)

Reformacija je sada trebalo da zauzme još istaknutije mesto u mislima velikana ove Zemlje. Evangeličkim knezovima bila je uskraćena audijencija kod kralja Ferdinanda, ali njima će se pružiti prilika da objave svoje verovanje u prisutnosti cara i okupljenih dostojanstvenika države i Crkve. Da bi utišao sukobe koji su potresali carstvo, Karlo V je godinu dana posle protesta u Špajeru sazvao Sabor u Augsburgu s namerom da sam predsedava njegovim sednicama. Protestantske starešine takođe su bile pozvane.

Velika opasnost zapretila je reformaciji, ali njeni branitelji poverili su svoje delo Bogu i zavetovali se da će ostati čvrsto uz jevanđelje. Izbornog saksonskog kneza njegovi savetnici nagovorili su da ne ide na zasedanje Sabora. Govorili su mu da je car sazvao knezove da ih uhvati u zamku. »Zar ne znači staviti sve na kocku time što ćete se zajedno s moćnim neprijateljima naći zatvoreni u gradskim zidinama?« Međutim, drugi su dostojanstveno izjavljivali: »Neka se knezovi naoružaju jedino hrabrošću i Božje delo biće spaseno!« Sam Luter je rekao: »Bog je veran i On nas neće ostaviti!« (Isto, b. 14, ch.2) Izborni knez je krenuo, zajedno sa svojom pratnjom, prema Augsburgu. Svi su znali za opasnosti koje im prete, i zato su mnogi putovali mračna izraza lica i nemirna srca. Međutim, Luter, koji ih je pratio sve do Koburga, ojačao je njihovu onemoćalu veru pevajući pesmu, koju je napisao za vreme ovog putovanja: »Naš tvrdi grad je Gospod Bog«. Mnoge mračne slutnje bile su proterane, a mnoga klonula srca ohrabrena, zvucima ove nadahnute melodije.

Protestantski knezovi odlučili su da sačine izjavu o svojim verovanjima u sistematskom obliku, s dokazima iz Pisma, i da je objave na Saboru; priprema ove izjave bila je poverena Luteru, Melanhtonu i njegovim saradnicima. Ovu izjavu, takozvanu Konfesiju, protestanti su usvojili kao objašnjenje svoje vere, i okupili su se da potpišu taj značajni dokument. Bilo je to svečano i teško vreme. Reformisti su odlučno želeli da se njihovo delo ne pomeša s političkim pitanjima, osećali su da reformacija ne sme da širi nijedan drugi uticaj osim onoga koji proizilazi iz Božje Reči. Kada su hrišćanski knezovi pristupili da potpišu Konfesiju, Melanhton se umešao, govoreći: »Teolozi i propovednici treba da predlažu ove reforme; sačuvajmo autoritet zemaljskih moćnika za druga pitanja!« Johan Saksonski je odgovorio: »Bože sačuvaj da me isključiš iz ovoga posla. Ja sam odlučio da činim ono što je pravo, ne obraćajući pažnju na svoju krunu. Želim da priznam Gospoda. Moj izborni šešir i moj hermelin nisu mi tako dragoceni kao krst Isusa Hrista!« Kada je izgovorio ove reči, potpisao je svoje ime. Drugi knez, uzimajući pero u svoje ruke, rekao je: »Ako čast moga Gospoda Isusa Hrista ovo zahteva od mene, ja sam spreman… da se odreknem i svoga života i svih svojih dobara!« Nastavio je: »Radije ću se odreći svojih podanika i svojih država, radije otići iz zemlje svojih otaca sa štapom u ruci, nego prihvatiti ijednu drugu nauku, osim one koja je sadržana u ovoj Konfesiji.« (Isto, b. 14, ch. 6) Takva je bila vera i hrabrost ovih Božjih ljudi.

Došlo je ugovoreno vreme da se pojave pred carem. Karlo V, sedeći na prestolu, okružen izbornicima i knezovima, primio je u audijenciju protestantske reformiste. Pročitali su mu Konfesiju, izjavu o svojoj veri. Istine iz Jevanđelja, na tom slavnom zasedanju jasno su bile izrečene i istaknute zablude papske Crkve. Taj dan je s pravom proglašen »najvećim danom reformacije, i jednim od najslavnijih dana u istoriji hrišćanstva i čovečanstva«. (Isto, b. 4, ch. 7)

Prošlo je samo nekoliko godina otkako je usamljeni monah iz Vitenberga stajao u Vormsu pred nacionalnim Savetom. Sada su se umesto njega pojavili najplemenitiji i najmoćniji knezovi u carstvu. Luteru je bilo zabranjeno da se pojavi u Augsburgu, ali ipak je bio prisutan svojim rečima i molitvama. Pisao je kasnije: »Prepun sam radosti što sam doživeo ovaj trenutak, u kome je Hristos bio javno uzdignut trudom tako uglednih poštovalaca i na tako slavnom skupu.« (Isto, b. 14, ch. 7) I tako se ispunilo sve što je Pismo najavilo: »Govoriću o otkrivenjima tvojim pred carevima!« (Psalam 119, 46)

U dane apostola Pavla, jevanđelje zbog koga se našao u tamnici, bilo je na sličan način objavljeno u carskom gradu pred knezovima i plemićima. Tako je i ovom prilikom, jevanđelje čije je propovedanje sa propovedaonica zabranio car bilo objavljeno iz palate; ono što su mnogi smatrali nedostojnim da bude upućeno slugama, s divljenjem su slušali upravitelji i gospodari carstva. Kraljevi i veliki ljudi nalazili su se među slušaocima, krunisani knezovi bili su propovednici, a propoved je predstavljala Božju carsku istinu. Pisac ističe: »Od apostolskih vremena nikada nije bilo većeg dela ni veličanstvenijeg priznanja!« (D’aubigné, b. 14, ch. 7)

»Sve što su Luterove pristalice govorile bilo je istina, to ne možemo odreći«, rekao je jedan papski biskup. »Možete li zdravim razlozima pobiti Konfesiju koju su dali izborni knez i njegovi saradnici«, upitao je jedan drugi doktora Eka. Odgovor je glasio: »Spisima apostola i proroka – ne! Ali, spisima Otaca i koncila – da!« Onda je isti čovek zaključio: »Shvatio sam! Prema vama Luterove pristalice su u Pismu, a mi smo izvan njega!« (Isto, b. 14, ch. 8)

Neki nemački knezovi pristali su uz refomaciju. Car je lično izjavio da su protestantske tačke verovanja čista istina. Konfesija je bila prevedena na mnoge jezike i proširena po celoj Evropi; tokom sledećih naraštaja milioni ljudi su je prihvatili kao izraz svoje vere.

Božje verne sluge nisu se trudile same. Gospod nije napuštao svoj narod, dok su se poglavarstva i vlasti i nečisti duhovi ispod neba svrstavali protiv njih. Da su im oči mogle biti otvorene, videli bi isto tako jasne dokaze božanske prisutnosti i pomoći kao što je bilo omogućeno proroku iz davnine. Kada je Jelisijev sluga pokazao svome gospodaru neprijateljsku armiju, koja ih je okružavala i sprečavala im svaku mogućnost za izbavljenje, prorok se molio: »Gospode, otvori mu oči da vidi!« (2. O carevima 6, 17) I gle, planina je bila puna ognjenih kola i konja, bila je to nebeska vojska, postavljena da brani Božjeg čoveka. Na isti način anđeli su čuvali radnike u delu reformacije.

Jedno od načela koje je Luter naročito isticao bilo je da za delo reformacije ne traži podršku svetovnih sila i da nikada ne pribegava oružju da bi je odbranio. Radovao se kada su knezovi carstva priznali jevanđelje, ali kada su predložili da se ujedine i osnuju ligu za njenu odbranu, izjavio je »da samo Bog treba da brani nauku jevanđelja… što se ljudi manje budu mešali u taj posao, to će biti očiglednija Božja intervencija u njegovu korist. Sve predložene političke mere predostrožnosti bile su po njegovom mišljenju, izazvane nedostojnim strahom i grešnim nepoverenjem«. (D’Aubigné, London ed. b. 10, ch. 11)

Kada su se moćni neprijatelji ujedinili da iskorene reformisanu veru, i kada je izgledalo da će hiljade mačeva biti isukano protiv nje, Luter je ovako pisao: »sotona je dao maha svome gnevu; bezbožni pontifeksi su se urotili; i nama preti rat. Pozovite ljude da se u veri i molitvi junački bore pred Gospodnjim prestolom, tako da naši neprijatelji, pobeđeni Božjim Duhom, budu naterani na mir. Naša najveća potreba, naš najvažniji posao, je molitva; pomozite ljudima da shvate da su izloženi oštrici mača i gnevu sotone, i da se zato moraju moliti!« (D’Aubigné, b. 10, ch. 14)

Malo kasnije, govoreći o ligi o kojoj su razmišljali protestantski knezovi, Luter je ponovo izjavio da jedino oružje koje bi bilo upotrebljeno u tom ratu treba da bude »mač Duha«. Pisao je saksonskom izbornom knezu: »Ne možemo po svojoj savesti odobriti predloženi savez. Radije bismo deset puta umrli nego videli da je naše jevanđelje doprinelo da se prolije samo jedna kap krvi. Naša uloga je da budemo kao jaganjci na klanici. Hristov krst moramo poneti. Neka se vaše visočanstvo ne plaši. Učinićemo mnogo više svojim molitvama, nego svi naši neprijatelji svim svojim hvalisanjem. Jedino ne smemo dozvoliti da se naše ruke uprljaju krvlju naše braće. Ako car bude zahtevao od nas da se predamo njegovim sudovima, mi smo spremni da se tamo pojavimo. Vi ne možete odbraniti našu veru; svaki od nas treba da veruje, prihvatajući opasnosti koje mu zaprete.« (Isto, b. 14, ch. 1)

Sa tajnog mesta molitve pojavila se slika koja je potresla svet u vreme velike reformacije. Tamo su Gospodnje sluge, ispunjene svetim spokojstvom, svojom nogom stupile na stenu Njegovih obećanja. Za vreme borbe u Augsburgu, Luter »nije provodio nijedan dan ne posvećujući najmanje tri sata molitvi, a ti sati bili su odvojeni od vremena koje je bilo najpovoljnije za proučavanje«. U tajnosti svoje sobe izlivao je svoju dušu pred Gospodom rečima »punim ljubavi, straha i nade, kao kada se neko obraća prijatelju«. Govorio je: »Znam da si Ti naš Otac i naš Bog, i da ćeš rasterati progonitelje svoje dece, jer si i Ti sam ugrožen zajedno sa nama. Ovo delo je Tvoje delo, i samo si nas Ti nagovorio da stavimo svoje ruke na njega. Odbrani nas, onda, o Oče!« (Isto, b. 14, ch. 6)

Melanhtonu, koji je bio skrušen pod teretom zabrinutosti i straha, poslao je ove reči: »Blagodat i mir u Hristu – u Hristu, kažem ti, a ne u svetu. Amin! Mrzim sve većom mržnjom te velike brige koje te izjedaju. Ako je ovo delo nepravedno, ostavi ga, ako je delo pravedno, zašto bismo onda poricali obećanja Onoga koji nam je zapovedio da spavamo bez straha?… Hristos neće nedostajati u delu istine i pravde. On živi, On vlada; kakav bismo onda strah još mogli imati?« (Isto, b. 14, ch. 6)

Bog je zaista uslišio viku svojih slugu. On je dao knezovima i propovednicima blagodati i hrabrost da uzdignu istinu nasuprot upraviteljima tame ovog sveta. Gospod je sam rekao: »Evo mećem u Sionu kamen krajeugaoni, izabrani i skupoceni; ko njega veruje neće se postideti.« (1. Petrova 2, 6) Protestantski reformisti gradili su na Hristu, i vrata paklena nisu ih mogla savladati.