Posle Protesta u Špajeru i Konfesije u Augsburgu, događaja kojima je reformacija u Nemačkoj obeležila svoje pobede, nastale su godine sukoba i tame. Oslabljen neslogom među svojim sledbenicima, izložen napadima moćnih neprijatelja, izgledalo je kao da je protestantizam osuđen na potpunu propast. Hiljade protestanata su svoje svedočenje zapečatili svojom krvlju. Izbio je i građanski rat, protestantsku stranu izdao je jedan od njenih najistaknutijih pristalica; najplemenitiji protestanski knezovi pali su u ruke caru i kao zarobljenici bili vođeni od grada do grada. Međutim, upravo u trenutku svoje prividne pobede, car je doživeo poraz. Morao je da posmatra kako mu se plen otima iz ruku i na kraju bude prinuđen da zajamči toleranciju nauci čijem je uništenju posvetio sav svoj život. Stavio je na kocku svoje carstvo, svoje bogatstvo, pa i sam svoj život u želji da istrebi jeres. Sada je morao da gleda svoje armije uništene u bitkama, svoje riznice iscrpljene, mnoga svoja kraljevstva ugrožena pobunama, dok se vera, koju je uzaludno pokušavao na suzbije, širi na sve strane. Karlo V borio se protiv nadmoćne sile. Sam Bog je rekao: »Neka bude svetlost«, ali car je pokušavao da sačuva oblast tame. Njegove namere su propale, i pritisnut preranom starošću, izmoren dugim ratovanjem, odrekao se prestola i povukao se u jedan manastir.
U Švajcarskoj, kao i u Nemačkoj, za delo reformacije nastali su mračni dani. Dok su mnogi kantoni prihvatali reformisanu veru, drugi su slepom istrajnošću prianjali uz verovanja Rima. Njihova odluka da progone one koji su želeli da prihvate istinu konačno je prouzrokovala građanski rat. Cvingli, ali i mnogi koji su se ujedinili s njim u prihvatanju reformi, pao je na krvavom bojnom polju kod Kapela. Ekolampad, skršen tom teškom tragedijom, uskoro je umro. Rim se osećao kao pobednik i na mnogim mestima je ponovo zadobijao sve što je do tada izgubio. Međutim, Onaj čiji su saveti od večnosti nije zaboravio svoje delo niti svoj narod. Njegova ruka doneće im izbavljenje. On će u drugim zemljama podići radnike koji će nastaviti i unaprediti delo reforme.
I pre nego se u Francuskoj čulo za Lutera kao reformatora, u toj zemlji je počela da sviće zora novoga dana. Istinu je među prvima prihvatio ostareli Lefevr, veoma obrazovan čovek, profesor na Univerzitetu u Parizu, iskreni i revnosni prijatelj pape. Prilikom proučavanja stare literature obratio je pažnju na Bibliju, pa je odlučio da zajedno sa svojim studentima proučava njene stranice.
Lefevr je bio oduševljeni poštovalac svetaca, pa je odlučio da na osnovu crkvenih legendi pripremi istoriju svetaca i mučenika. Bio je to zadatak koji je zahtevao veliki trud; i kada je već prilično odmakao, pomislio je da bi mu Biblija u tome mogla pomoći, pa je počeo da je proučava s tim ciljem pred očima. U njoj je zaista pronašao opise svetaca, ali veoma različite od onih koji su se pojavljivali u rimskom kalendaru. Bujica nebeske svetlosti preplavila je njegov um. Istovremeno zapanjen i ogorčen, odustao je od zadatka koji je sebi postavio i posvetio se Božjoj Reči. Dragocene istine koje je u njoj otkrio uskoro je počeo javno da propoveda.
Godine 1512, pre nego što su i Luter i Cvingli počeli svoje delo reforme, Lefevr je pisao: »Upravo je Bog onaj koji nam daje, verom, onu pravednost koja nas jedino blagodaću opravdava za večni život.« (Wylie, b. 13, ch. 1) Baveći se tajnom otkupljenja, uzviknuo je: »O, neizrecive li veličine te razmene – Bezgrešni je osuđen, a krivi oslobođen; Blagosloveni nosi prokletstvo, a prokleti je uveden u blagoslov; život umire, a umrli živi; Slava je obavijena tamom, a onaj koji nije poznavao ništa drugo osim zbunjenog izraza lica odeven je slavom.« (D’Aubigne, London ed., b. 12, ch. 2)
Dok je objavljivao da slava spasenja pripada jedino Bogu, govorio je i da dužnost poslušnosti pripada čoveku. Rekao je: »Ako si pripadnik Hristove Crkve, onda si i ud Njegovog tela; ako pripadaš Njegovom telu, onda si ispunjen božanskom prirodom… O, kada bi ljudi mogli da shvate ove prednosti, kako bi neporočno, časno i sveto živeli, kako bi prezira dostojnom, kada se uporedi sa slavom koja se krije u njima – tom slavom koju telesno oko ne može videti – ocenjivali svu slavu ovoga sveta.« (Isto, b. 12, ch. 2)
Među Lefevrovim slušaocima bilo je i nekih, koji su željno slušali njegove reči i koji će, još dugo pošto glas njihovog učitelja bude utihnuo, nastaviti da objavljuju istinu. Takav je bio Gijom Farel. Sin pobožnih roditelja, vaspitan da u slepom poverenju prihvata učenja Crkve, mogao bi, zajedno s apostolom Pavlom, da izjavi o sebi: »Po poznatoj jeresi naše vere življah farisejski.« (Dela 26,5) Odani katolik, goreo je željom da uništi sve koji bi se usudili da ustanu protiv njegove Crkve. Kasnije je ovako rekao, sećajući se tog razdoblja svoga života: »Škripao bih zubima kao besni vuk, kada bih čuo nekoga da govori protiv pape!« (Wylie, b. 13, ch. 2) Neumorno je obožavao svece, zajedno s Lefevrom redom je obilazio pariske crkve, klanjao se pred oltarima, ukrašavao svetilišta darovima. Međutim, uprkos svim delima nije mogao da nađe mir svojoj duši. Svest o vlastitoj grešnosti, koja ga je opterećivala, nisu mogla da proteraju ni sva dela pokajanja koja je činio. Zato je kao glas sa Neba ocenio reči reformatora: »Spasenje se stiče blagodaću!« »Nevini je osuđen, a zločinac oslobođen!« »Samo nam je Hristov krst otvorio vrata Neba i zatvorio vrata pakla.« (Isto, b. 13, ch. 2)
Farel je radosno prihvatio istinu. Obraćenjem koje je ličilo na Pavlovo, odbacio je okove tradicije i prihvatio slobodu sinova Božjih. »Umesto sa ubilačkim srcem krvožednog vuka«, vratio se, kako je sam rekao, »smireno kao krotko i bezazleno jagnje, koje se u srcu potpuno odvratilo od pape i priklonilo Isusu Hristu.« (D’Aubigne, b. 12, ch. 3)
Dok je Lefevr nastavljao da širi videlo među svojim studentima, Farel, isto toliko revan u delu Isusa Hrista kao što je bio u papskom delu, počeo je da javno propoveda istinu. Jedan crkveni dostojanstvenik, biskup od Moa, uskoro mu se pridružio. Drugi nastavnici, koji su uživali visok ugled zbog svojih sposobnosti i svoje učenosti, priključili su se propovedanju jevanđelja, koje je sticalo sledbenike među pripadnicima svih društvenih slojeva, od domova zanatlija i seljaka, do kraljevske palate. Sestra Fransoa I, monarha koji je tada sedeo na prestolu, prihvatila je reformisanu veru. I sam kralj, kao i kraljica majka, neko vreme su blagonaklono posmatrali novu veru, tako da su reformatori sa velikim nadama gledali u budućnost, u vreme u kome će Francuska stati na stranu jevanđelja.
Međutim, njihove nade nisu se ostvarile. Hristove učenike čekale su nevolje, predstojala su im progonstva. Ipak, sve to bilo je milostivo sakriveno od njihovih očiju. Nastupilo je vreme mira da prikupe snagu da se suoče s olujama, Reformacija je brzo napredovala. Biskup od Moa revnosno se trudio da u svojoj dijecezi pouči i sveštenstvo i narod. Neuke i nemoralne sveštenike je uklonio, a koliko god je to bilo moguće, zamenio pobožnim i učenim ljudima. Biskup je žarko želeo da njegov narod dobije pristup Božjoj Reči, i ta želja mu je uskoro bila ispunjena. Lefevr se prihvatio posla da prevede Novi zavet, i u isto vreme kada je Luterova nemačka Biblija izašla iz štampe u Vitenbergu, francuski Novi zavet objavljen je u Mou. Biskup nije štedeo ni truda ni novca da ga proširi među svojim parohijanima, pa su uskoro i seljaci u Mou imali Sveto pismo u svojim rukama.
Kao što putnici koji umiru od žeđi radosno pozdravljaju izvor žive vode, tako su ove duše primale poruku sa Neba. Radnici na poljima, zanatlije u svojim radionicama, olakšavali su sebi svakodnevne radne napore razgovarajući o dragocenim biblijskim istinama. Na kraju dana, umesto u krčmama, okupljali su se po domovima da zajednički čitaju Božju Reč i da se sjedinjuju u slavljenju Boga i molitvi. Velika promena uskoro se mogla zapaziti u tim mestima. Iako su njihovi stanovnici pripadali najskromnijim društvenim slojevima, iako su to bili neuki i teškim radom izmučeni seljaci, oplemenjujuća sila božanske blagodati ogledala se u njihovom životu. Skromni, ljubazni, posvećeni, stajali su kao svedoci onoga što jevanđelje može da postigne u onima koji ga iskreno prihvate.
Svetlost zapaljena u Mou, daleko je proširila svoje zrake. Svakoga dana povećavao se broj obraćenika. Kralj je neko vreme obuzdavao gnev hijerarhije, jer je prezirao uskogrudi fanatizam monaha, ali papske vođe na kraju su ipak odnele pobedu. Lomače su se razgorele. Biskup od Moa, prisiljen da bira između ognja i odricanja, izabrao je lakši put, ali, uprkos padu vođe, njegovo stado ostalo je čvrsto. Mnogi su usred ognja posvedočili za istinu. Svojom hrabrošću i vernošću na lomači, ovi jednostavni hrišćani govorili su hiljadama onih koji u dane mira nikada ne bi imali priliku da čuju njihovo svedočenje.
Međutim, nisu se samo skromni i siromašni, okruženi patnjama i prezirom, usuđivali da svedoče za Hrista. U raskošnim dvoranama zamkova i palata bilo je plemenitih duša, koje su istinu cenile mnogo više od položaja, pa čak i samog života. Viteška oprema sakrivala je plemenitija i nepokolebljivija srca od onih koja su se nalazila ispod biskupske odežde i mitre. Luj de Berken bio je plemićkog porekla. Hrabar i častan vitez, odan proučavanju, uglađenog ponašanja, besprekornog morala. Jedan pisac ovako govori o njemu: »Bio je odani sledbenik papskih uredaba, revan posetilac svih misa i propovedi… krunisao je sve svoje ostale vrline time što je luteranstvo posebno prezirao.« Međutim, kao i mnogi drugi, pod uticajem božanskog proviđenja došao je u vezu sa Biblijom i bio zadivljen što u njoj nije našao »doktrine Rima, već Luterove doktrine«. (Wylie, b. 13, ch. 9) Od tog trenutka u dubokoj odanosti posvetio se delu jevanđelja.
»Kao najobrazovanji među francuskim plemićima«, zbog svoje darovitosti i rečitosti, svoje nesavladive hrabrosti i herojske revnosti, zbog uticaja na dvoru, kao kraljev miljenik, bio je, po mišljenju mnogih, sudbinski predodređen da postane reformator u svojoj zemlji. O njemu Beza kaže: »Berken je mogao da bude drugi Luter da je Fransoa I hteo da preuzme ulogu njegovog izbornog kneza.« »Gori je od Lutera«, uzvikivali su papisti. (Isto, b. 13, ch. 9) I zaista, njega su se papisti u Francuskoj ozbiljno plašili. Bacili su ga u tamnicu kao jeretika, ali ga je kralj oslobodio. Bitka je godinama trajala. Fransoa, kolebajući se između Rima i reformacije, naizmenično je tolerisao ili obuzdavao vatrenu revnost monaha. Papske vlasti tri puta su zatvarale Berkena u tamnicu, ali ga je kralj svaki put oslobađao, odbijajući, zadivljen njegovim sposobnostima i plemenitošću njegovog karaktera, da ga žrtvuje zlobi hijerarhije.
Prijatelji su mnogo puta upozoravali Berkena na opasnost koja mu preti u Francuskoj i nagovarali ga da krene stopama onih koji su našli svoju sigurnost u dobrovoljnom izgnanstvu. Plašljivi i prevrtljivi Erazmo, kome je uprkos sjaju njegove učenosti, nedostajala moralna veličina koja istinu ceni više od života i počasti, ovako je pisao Berkenu: »Zatraži da budeš poslat kao ambasador u neku stranu zemlju; idi i putuj po Nemačkoj. Ti poznaješ Bedu i njemu slične – on je čudovište sa hiljadu glava, koje rasipa svoj otrov na sve strane. Tvoji neprijatelji se zovu legija. Čak i da je tvoj slučaj bolji od slučaja Isusa Hrista, ne bi te pustili na miru, dok te ne bi bedno uništili. Nemoj se previše oslanjati na kraljevu zaštitu. U svakom slučaju, ne ugrožavaj moj dobar glas na teološkom fakultetu!« (Isto, b. 13, ch. 9)
Međutim, što su se opasnosti povećavale, to je jačala i Berkenova revnost. Umesto da prihvati Erazmovu politiku i sebični savet, odlučio je da primeni još smelije mere. Odlučio je da više ne ustaje samo u odbranu istine, već da počne da napada zabludu! Optužbu za jeres, koji su papisti pokušavali da podignu protiv njega, on će podići protiv njih. Njegovi najaktivniji i najogorčeniji protivnici bili su učeni teolozi i monasi sa teološkog fakulteta velikog Univerziteta u Parizu, jednog od najviših crkvenih autoriteta i u gradu i u državi. Berken je iz spisa ovih teologa, izvukao dvanaest izjava za koje je javno rekao »da se suprote Bibliji i da su zato jeretičke«, a zatim je pozvao kralja da bude sudija u toj raspravi.
Monarh, kome nije bilo mrsko da gleda kako se sukobljavaju sila i oštroumnost suprotstavljenih boraca, radostan zbog prilike da ponizi oholost drskih monaha, pozvao je prijatelje pape da Biblijom odbrane svoje teze. Oni su dobro znali da im to oružje neće mnogo pomoći, jer su mnogo bolje znali da se služe tamnicama, mučenjem i lomačama. Sada su se uloge promenile i već su videli sebe kako padaju u provaliju u koju su hteli da bace Berkena. Zbunjeno su gledali oko sebe tražeći neki izlaz.
»Upravo u to vreme bio je oštećen kip Device na uglu jedne ulice.« Veliko uzbuđenje zahvatilo je celi grad. Mnoštvo ljudi okupilo se na tom mestu, izražavajući svoje žaljenje i negodovanje. I sam kralj bio je duboko potresen. Ovo je bila prilika koju su monasi mogli iskoriste sebi u prilog, i oni su to brzo i učinili. Povikali su: »Ovo su plodovi Berkenove nauke. Ova luteranska zavera želi sve da uništi – religiju, zakone, pa i sam presto!« (Isto, b. 13, ch. 9)
Berken je bio ponovo zatvoren. Kralj je otišao iz Pariza, pa je monasima bilo prepušteno da deluju po svojoj volji. Reformatora su izveli pred sud i osudili na smrt. Da se Fransoa ne bi ponovo umešao da ga spase, presuda je izvršena istog dana kada je i izrečena. Berken je u podne izveden na mesto pogubljenja. Nepregledno mnoštvo okupilo se da prisustvuje događaju, a mnogi su sa zaprepašćenjem i zlim slutnjama ustanovili da je žrtva bila izabrana među najhrabrijim i najplemenitijim porodicama u Francuskoj. Zapanjenost, ogorčenost, prezir i gorka mržnja mogli su se čitati na licima mnogih među okupljenima, ali na jednom licu nije bilo senke. Misli mučenika bile su daleko od meteža kojim je bio okružen; bio je svestan jedino prisutnosti svoga Gospoda.
Strašna kola za prevoz osuđenika na kojima je sedeo, namrštena lica njegovih progonitelja, užasna smrt kojoj se približavao – na sve to nije obraćao pažnju, Onaj koji je bio živ i bio mrtav, i koji će živeti u večnosti, koji ima ključeve od smrti i groba, bio je pored njega. Berkenovo lice blistalo je nebeskim sjajem i mirom. Obukao je svoje najlepše odelo, nosio je »somotski plašt, prsluk od satena i damasta, i pozlaćene duge čarape.« (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 2, ch. 16) Uskoro je trebalo da posvedoči svoju veru u prisutnosti Cara nad carevima i celog svemira, i zato nikakav znak žaljenja nije smeo da pokvari njegovu radost.
Dok se povorka polako kretala prepunim ulicama, narod je s divljenjem zapažao nepomućeni mir i radosni pobednički izraz njegovog lica i držanja. Govorili su: »On je sličan nekome koji sedi u hramu i razmišlja o svetim pitanjima!« (Wylie, b. 13, ch. 9)
Berken je na lomači, pokušao da uputi mnoštvu nekoliko reči, ali monasi, plašeći se posledica, počeli su da viču, a vojnici da zveckaju oružjem, pa su svojom bukom nadglasali mučenikove reči. Tako su 1529. godine najviši literarni i crkveni autoriteti kulturnog Pariza »pružili stanovništvu iz 1793. godine sraman primer kako se na gubilištu mogu ugušiti svete poruke umirućeg.« (Isto, b. 13, ch. 9)
Berken je bio zadavljen, a njegovo telo prepušteno plamenu. Vest o njegovoj smrti izazvala je žalost među prijateljima reformacije po celoj Francuskoj. Ali, njegov primer nije bio uzaludan. »I mi smo spremni«, govorili su svedoci istine, »da se radosno suočimo sa smrću, upravljajući svoj pogled prema životu koji će doći!« (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 2, ch. 16)
Za vreme progonstva u Mou, učiteljima reformisane vere bile su oduzete dozvole za propovedanje, i zato su morali da odu u druge krajeve. Lefevr se posle nekog vremena našao u Nemačkoj. Farel se vratio u svoj zavičajni grad u istočnoj Francuskoj, da širi videlo u domu svog detinjstva. Već su se proširile vesti o tome šta se događalo u Mou, pa je istina, koju je neustrašivom revnošću propovedao, počela da stiče slušaoce. Međutim, ubrzo su se vlasti uznemirile i pokušale da ga ućutkaju. Proterali su ga iz grada. Iako više nije mogao javno da radi, putovao je ravnicama i ulazio u sela, propovedao u privatnim kućama i na sklonjenijim pašnjacima, nalazio utočište u šumama i stenovitim pećinama, u kojima se igrao u detinjstvu. Bog ga je time pripremao za veća iskušenja. »Iskušenja, progonstva i sotoninih spletaka, na koje sam bio unapred opomenut, uopšte mi nije nedostajalo«, govorio je on. »Bile su čak mnogo teže nego što sam ih mogao sam podneti; ali Bog je bio moj Otac, On mi je davao i uvek će mi davati snagu koja će mi biti potrebna!« (D’Aubigne, History of the Reformation of the Sixteenth Century, b. 12, ch. 9)
Kao i u dane apostola, progonstvo »iziđe za napredak jevanđelja« (Filibljanima 1,12). Proterani iz Pariza i Moa, »oni što se bejahu rasejali, prolažahu propovedajući Reč«. (Dela 8,4) Tako je svetlost pronašla svoj put kojim je stigla u mnoge udaljene francuske provincije.
Bog je i dalje pripremao radnike koji će širiti Njegovo delo. U jednoj školi u Parizu školovao se razuman i miran mladić, koji je već dokazao da raspolaže snažnim i pronicljivim umom, koji se isticao kako besprekornošću svoga života tako i intelektualnom revnošću i odanošću religiji. Njegove sposobnosti i zalaganje uskoro su ga učinile ponosom škole, pa je potajno očekivano da će Žan Kalvin postati jedan od najsposobnijih i najslavnijih branitelja Crkve. Međutim, zraci božanske svetlosti prodrli su kroz zidine sholastike i sujeverja kojima je Kalvin bio okružen. Sa strepnjom je slušao o novim naukama, ne sumnjajući da su jeretici zaslužili oganj na koji su bili osuđeni. Međutim, potpuno neočekivano našao se licem u lice sa »jereticima“ i bio prisiljen da oproba moć rimske teologije u borbi protiv protestantskih učenja.
Kalvinov rođak, koji se priključio reformaciji, živeo je u Parizu. Dva rođaka često su se sretali i raspravljali o pitanjima koja su potresala hrišćanstvo. »Postoje samo dve vrste religija na svetu«, tvrdio je Olivetan, protestant. »Jednu vrstu religija ljudi su izmislili i u svima njima sami se spasavaju ceremonijama i dobrim delima; druga vrsta je samo jedna religija koja se otkriva u Bibliji i koja uči čoveka da spasenje traži jedino zahvaljujući besplatno datoj Božjoj blagodati!«
»Ne želim nijednu od tih vaših novih nauka«, uzviknuo je Kalvin. »Zar misliš da sam živeo u zabludi sve dane svojega života?« (Wylie, b. 13, ch. 7)
Međutim, u njegovoj duši pokrenule su se misli kojih nikako nije mogao da se oslobodi. Sam u svojoj sobi, počeo je da razmišlja o rečima svoga sestrića. Postao je svestan svoje grešnosti i video je sebe bez posrednika, u prisutnosti svetoga i pravednoga Sudije. Posredovanje svetaca, dobra dela crkvene ceremonije, sve je to bilo nemoćno da okaje njegov greh. Pred sobom nije video ništa drugo osim mračne noći večnog očajanja. Uzalud su teolozi pokušavali da olakšaju njegove muke. Uzalud je tražio olakšanje u ispovedanju i pokajanju; sve to nije moglo da pomiri dušu sa Bogom.
Dok je još uzaludno trošio snagu na svoje nekorisne borbe, Kalvin se jednoga dana slučajno zatekao na javnom trgu i gledao spaljivanje nekog jeretika. Bio je zadivljen izrazom spokojstva na licu mučenika. Usred patnji koje donosi ova užasna smrt, pogođen strašnim prokletstvom Crkve, mučenik je pokazao veru i hrabrost koje je mladi student uporedio sa svojim očajanjem i tamom, koja ga je okružavala, iako je živeo u najstrožoj poslušnosti Crkvi. Znao je da jeretici svoju veru oslanjaju na Bibliju. Odlučio je da proučava Sveto pismo da bi otkrio, ako bude moguće, tajnu njihove radosti.
U Bibliji je pronašao Hrista. »O, Oče«, povikao je, »Njegova žrtva stišala je Tvoj gnev, Njegova krv oprala je moje prljavštine, Njegov krst je poneo moje prokletstvo, Njegova smrt donela mi je pomirenje. Mi smo se opteretili mnogim besmislicama, ali si Ti stavio svoju Reč pred mene kao baklju, Ti si dodirnuo moje srce da bih mogao s prezrenjem odbaciti sve druge zasluge osim Isusovih.« (Martyn, vol. 3, ch. 13)
Kalvin se pripremao za sveštenički poziv. Jedva napunivši dvanaest godina, bio je postavljen za kapelana u jednoj maloj crkvi, a biskup mu je, u skladu s kanonima Crkve, obrijao glavu. Još nije bio rukopoložen, niti je ispunjavao svešteničke dužnosti, ali je, ipak, postao pripadnik klera, nosio je titulu svoga poziva i primao platu u skladu s njim.
Osećajući da nikada neće moći da postane sveštenik, neko vreme bavio se studiranjem prava, ali je odbacio i tu nameru i odlučio da svoj život posveti jevanđelju. Međutim, oklevao je da postane javni učitelj. Bio je po prirodi stidljiv, opterećen svešću o velikoj ogovornosti koju nameće taj položaj, a i dalje je želeo da nastavi studije. Ipak, na kraju se odazvao ozbiljnim molbama svojih prijatelja. Rekao je: »Prekrasno je da neko tako niskoga porekla može biti uzdignut do tako visokog dostojanstva.« (Wylie, b. 13, ch. 9)
Kalvin je smireno započeo svoje delovanje, a njegove reči padale su kao rosa koja osvežava zemlju. Napustio je Pariz, i nastanio se u jednom provincijskom gradu pod patronatom princeze Margarete, koja je, iz ljubavi prema jevanđelju, proširila svoju zaštitu i na njegove sledbenike. Kalvin je još bio mladić, ponašao se ljubazno i skromno. Započeo je da radi posećujući ljude u njihovim domovima. Okružen članovima domaćinstva, čitao bi im Bibliju i otkrivao istinu o spasenju. Oni koji su čuli poruku, objavljivali bi radosnu vest drugima, i uskoro je učitelj svoju delatnost proširio i na okolne gradove i sela. Imao je slobodan pristup i u zamkove i u kolibe, i išao napred, postavljajući temelje crkvama koje će u budućnosti neustrašivo svedočiti za istinu.
Posle nekoliko meseci ponovo se našao u Parizu. U krugovima obrazovanih ljudi i studenata vladalo je neko neobično uzbuđenje. Proučavanje starih jezika povezalo je ljude sa Biblijom i mnogi čija srca još nisu bila privučena njenim istinama željno su raspravljali o njima i sukobljavali se s braniteljima papstva. Kalvin, iako vrlo sposoban kao borac u oblasti teoloških rasprava, morao je da obavi mnogo uzvišeniju misiju od ovih bučnih skolastika. Misli ljudi bile su pokrenute i sada je došlo vreme da im se objavi istina. Dok su dvorane na univerzitetu odjekivale od bučnih teoloških rasprava, Kalvin je išao od kuće do kuće, otvarao Bibliju ljudima, i govorio im o Hristu i to Hristu raspetome.
Pariz je po Božjem proviđenju, trebalo da primi još jedan poziv da prihvati jevanđelje. Pozivi koje su uputili Lefevr i Farel su bili odbačeni, ali je ponovo morala da odjekne vest upućena svim društvenim slojevima u ovom velikom gradu. Kralj, primoran političkim razlozima, nije još potpuno stao na stranu Rima u borbi protiv reformacije. Margareta se još nadala da će protestantizam pobediti u Francuskoj. Ona je odlučila da se u Parizu mora propovedati reformisana vera. Za vreme kraljeve odsutnosti, odredila je jednog protestantskog propovednika da propoveda u gradskim crkvama. Kada su to papski velikodostojnici zabranili, princeza je otvorila svoju palatu. Jedan deo palate bio je preuređen u kapelu, a zatim je objavljeno da će se svakoga dana u određeno vreme održavati propovedi. Pripadnici svih staleža i svih položaja u društvu bili su pozvani da prisustvuju. Mnoštvo ljudi okupljalo se da prisustvuje ovoj službi. Ne samo kapela, već su i predsoblja i hodnici bili puni naroda. Svakoga dana okupljale su se hiljade – plemića, državnika, pravnika, trgovaca i zanatlija. Kralj, umesto da zabrani ove skupove, odredio je da se otvore još i dve crkve u Parizu. Nikada kao do tada grad nije bio ovako pokrenut Božjom Rečju. Izgledalo je kao da je Bog udahnuo ljudima dah života sa Neba. Trezvenost, neporočnost, red i marljivost zauzeli su mesto pijanstva, raspuštenosti, sukoba i besposličenja.
Međutim, ni hijerarhija nije bila besposlena. Pošto je kralj i dalje odbijao da zabrani propovedanje, oni su se okrenuli narodu. Nijedno sredstvo nije bilo izostavljeno, sve su upotrebili, da izazovu strah, predrasude i fanatizam u životu neukog i praznovernog mnoštva. Slepo se pokoravajući svojim lažnim učiteljima ni Pariz, kao nekada Jerusalim, nije poznao vreme svoga pohođenja niti ono što je za njegov mir. Dve godine Božja Reč bila je propovedana u prestonici, ali, iako su mnogi prihvatili jevanđelje, većina ga je ipak odbacila. Fransoa je pokazao izvesnu versku toleranciju, pretežno da ostvari neke svoje ciljeve, a papisti su ponovo uspeli da steknu prevlast. Crkve su ponovo bile zatvorene, a lomače potpaljene.
Kalvin je još bio u Parizu, pripremajući se proučavanjem, razmišljanjem i molitvom za svoj budući rad, i nastavljajući da širi videlo. Međutim, na kraju su se sumnje usredsredile na njega. Vlasti su odlučile da ga predaju plamenu. Smatrajući da je siguran u svom skrovištu, nije ni mislio na opasnost, kada su prijatelji dotrčali u njegovu sobu i obavestili ga da su službenici već krenuli da ga uhvate i zatvore. Upravo u tom trenutku začulo se glasno kucanje na spoljnim vratima. Nije više smeo da čeka. Dok su neki prijatelji zadržavali službenike na vratima, drugi su pomogli reformatoru da se spusti kroz prozor na ulicu i brzim koracima krene prema predgrađima. Našavši utočište u kolibi jednog radnika, koji je bio naklonjen reformaciji, preobukao se u odelo svoga domaćina i zabacivši motiku preko ramena krenuo na put. Putujući prema jugu, ponovo je našao utočište u oblasti kojom je upravljala princeza Margareta. (Vidi: D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 2, ch. 30)
U ovoj oblasti ostao je nekoliko meseci pod sigurnom zaštitom moćnih prijatelja i, kao i ranije, bavio se proučavanjem. Međutim, njegovo srce čeznulo je da Francuskoj objavi jevanđelje i zato nije mogao dugo da ostane neaktivan. Čim se oluja malo stišala, potražio je u Poatjeu, univerzitetskom gradu u kome su nova mišljenja nailazila na pozitivan prijem, novo područje za rad. Ljudi svih staleža radosno su slušali jevanđelje. Javnog propovedanja nije bilo, ali u domu gradonačelnika, u svom stanu, a ponekad i u gradskom parku, Kalvin je otvarao reči večnoga života onima koji su želeli da ih slušaju. Posle nekog vremena, kada se broj slušalaca povećao, pomislili su da će biti sigurnije ako se budu sastajali negde izvan grada. Pećina na padini uske i duboke doline, u kojoj su drveće i izbočene stene činile da usamljenost bude još potpunija, bila je izabrana kao mesto za sastajanje. Male grupe, koje su različitim putevima izlazile iz grada, dolazile su na to mesto. U ovom skrovitom sastajalištu glasno su čitali i objašnjavali Bibliju. Ovde su protestanti, prvi put na francuskom tlu, održavali i Gospodnju večeru. Iz ove male crkve izašlo je i nekoliko evanđelista.
Kalvin se još jednom vratio u Pariz. Nikako nije mogao da se odrekne nade da će Francuska kao zemlja prihvatiti reformaciju. Međutim, ustanovio je da su mu za rad zatvorena skoro sva vrata. Propovedanje jevanđelja najkraćim putem odvelo bi ga na lomaču, pa je na kraju odlučio da ode u Nemačku. Tek što je napustio Francusku, na protestante se sručila oluja, koja bi i njega, da je ostao u zemlji, sigurno odnela u propast.
Francuski reformisti, željni da i njihova zemlja održi korak s Nemačkom i Švajcarskom, odlučili su da smelo napadnu praznoverice Rima i tako pokrenu celu zemlju. Zato su jedne noći po celoj Francuskoj bili izlepljeni plakati protiv mise. Međutim, umesto da unapredi delo reforme, ovaj revnosni, ali nepromišljeni čin je prouzrokovao propast, ne samo onima koji su ga preduzeli, već i prijateljima reformisane vere po celoj Francuskoj. On je papistima pružio priliku koju su već dugo čekali – izgovor da zatraže potpuno uništenje jeretika kao buntovnika opasnih po sigurnost prestola i mir u zemlji.
Neka nepoznata ruka – bilo nekog nepromišljenog prijatelja ili zlonamernog neprijatelja nikada se nije saznalo – stavila je jedan takav plakat na vrata kraljeve sobe. Monarh je bio užasnut. Praznoverice koje su stolećima uživale poštovanje na plakatu su bile nemilosrdno napadnute. Besprimerna smelost koja je ove otvorene i zapanjujuće optužbe stavila na uvid kralju izazvala je njegov gnev. Zaprepašćen, stajao je neko vreme, drhteći i bez reči. A onda je njegov gnev bio u potpunosti izražen u ovim strašnim rečima: »Neka se pohvataju bez razlike svi koji su sumnjivi zbog luteranstva. Sve ću ih istrebiti!« (Isto, b. 4, ch. 10) Kocka je bila bačena. Kralj je odlučio da bez ograničenja, otvoreno stane na stranu Rima.
Odmah su bile preduzete potrebne mere da se zatvore svi luterani u Parizu. Neki siromašni zanatlija, sledbenik reformisane vere, koji je obično pozivao vernike na njihove tajne sastanke, bio je uhvaćen, i pod pretnjom da će odmah biti spaljen na lomači, primoran da papske izaslanike vodi u domove svih protestanata u gradu. Užasnuto je ustuknuo kada je čuo ovaj sramni zahtev, ali na kraju strah od plamena je preovladao i on je pristao da postane izdajnik svoje braće. Tako je povorka sveštenika, đakona s kadionicama, monaha i vojnika, pred kojom je nošena hostija, i u čijoj sredini se nalazio Morin, kraljevski istražitelj zajedno s izdajnikom, polako i tiho krenula gradskim ulicama. Prividno, ova demonstracija bila je organizovana u čast »svetog sakramenta«, trebalo je da okaje uvredu koju su protestanti naneli misi. Međutim, svečana povorka je samo prikrivala smrtonosnu nameru. Kada bi se našli pred kućom nekog luterana, izdajnik je davao znak, ne izgovorivši nijednu reč. Procesija bi se zaustavila, vojnici bi provalili u kuću, izvukli i okovali porodicu, a strašna povorka nastavljala je dalje potragu za novim žrtvama. Nisu »poštedeli nijednu kuću, ni veliku ili malu, pa čak ni internate pariskog univerziteta… Morin je učinio da celi grad zadrhti… bila je to vladavina užasa.« (Isto, b. 4, ch. 10)
Žrtve su ubijane posle surovog mučenja, a posebno je bilo naređeno da vatra bude prigušena da bi se agonija osuđenika produžila. Međutim, protestanti su umirali kao pobednici. Njihova čvrstina bila je nepokolebljiva, njihov mir nepomućen. Njihovi mučitelji, nemoćni da naruše njihovu nesavitljivu odlučnost, osećali su se poraženi. »Lomače su bile podignute u svim delovima Pariza, a spaljivanja su obavljana u naizmenične dane s planom da se širenjem pogubljenja ojača užasavanje od jeresi. Prednost je ipak ostala na strani jevanđelja. Ceo Pariz mogao je da vidi kakvu vrstu ljudi oblikuje nova nauka. Nijedna propovedaonica nije rečitija od lomače mučenika. Vedrina i radost kojom su blistala lica tih ljudi dok su prolazili… prema mestu pogubljenja, njihova hrabrost, dok su stajali izloženi vrelom plamenu, njihovo krotko opraštanje uvreda, često je gnev pretvaralo u samilost, mržnju u ljubav, i neodoljivom rečitošću svedočilo u korist jevanđelja.« (Wylie, b. 13, ch. 20)
Sveštenici, u želji da podstaknu gnev naroda, širili su najstrašnije klevete protiv protestanata. Okrivljavali su ih da spremaju zaveru u kojoj će pobiti katolike, srušiti vlast i ubiti kralja. Međutim, nisu mogli da pruže ni senku od dokaza kojim bi potvrdili ove optužbe. Trebalo je kasnije da se ovi nagoveštaji zla ostvare, u potpuno različitim okolnostima i iz sasvim suprotnih razloga. Surovosti koje su katolici primenjivali protiv nedužnih protestanata, donele su u kasnijim vekovima u strahovitu odmazdu, koja je, na već nagovešteni način zadesila i kralja, i njegovu vlast i njegove podanike, a izvršena je rukom nevernika i samih papista. Ne uspostavljanje, nego suzbijanje protestantizma, posle tri stotine godina, donelo je Francuskoj užasne nevolje.
Sumnjičenja, nepoverenje i užas zavladali su u svim slojevima društva. Na sveopšte zaprepašćenje moglo se videti kakvo je duboko uporište luteransko učenje našlo u mislima ljudi koji su zauzimali najistaknutija mesta i koji su se odlikovali obrazovanjem, uticajem i besprekornim karakterom. Mesta od poverenja i časti iznenada su ostala prazna. Zanatlije, štampari, studenti, profesori univerziteta, pisci, pa čak i dvorani, jednostavno su nestali. Stotine ljudi pobeglo je iz Pariza, osudivši sami sebe na izgnanstvo iz rodne zemlje, u mnogo slučajeva ovakvim postupkom dali su prvi nagoveštaj da su prihvatili reformisanu veru. Papisti su zaprepašćeno gledali jedni druge, dok su razmišljali o tim neosumnjičenim jereticima koji su živeli u njihovoj sredini. Svoj gnev sručili su na mnoštvo skromnih žrtava koje su ostale u njihovoj vlasti. Tamnice su bile prepune, a vazduh kao da je bio zatrovan dimom raspaljenih lomača, namenjenih pristalicama jevanđelja.
Fransoa I hvalisao se svojom ulogom vođe velikog pokreta za oživljavanje učenosti, kojim je obeležen početak šesnaestog stoleća. Uživao je da na svom dvoru okuplja ljude od pera iz svih zemalja. Njegovoj ljubavi prema učenosti i njegovom preziranju monaškog neznanja i praznoverja može se, makar delimično, pripisati tolerancija koja je bila ukazana reformaciji. Međutim, obuzet revnošću da uništi jeres, ovaj zaštitnik učenosti je izdao edikt kojim je u celoj Francuskoj zabranio slobodu štampe! Fransoa I predstavlja jedan od mnogih primera zabeleženih u istoriji, da nikakva intelektualna kultura ne može da zaštiti od verske netrpeljivosti i progonstva.
Francuska je svečanom i javnom ceremonijom trebalo da započne potpuno uništenje protestantizma. Sveštenici su zahtevali da se uvreda nanesena Nebu, osuđivanjem mise, mora okajati krvlju, i da zato kralj, u ime svojih podanika, mora javno da izrazi svoju podršku ovom zastrašujućem delu.
Na dan 21. januara 1535. godine trebalo je da započne taj užasni ceremionijal. Srce celog naroda bilo je puno praznovernog strahovanja i fanatične mržnje. Pariz je bio preplavljen mnoštvom koje se iz svih krajeva slilo na njegove ulice. Taj dan je trebalo da započne beskrajnom, veličanstvenom procesijom. »Na kućama duž puta kojima je procesija trebalo da prođe bile su postavljene zastave žalosti, a na određenoj udaljenosti bili su postavljeni i oltari.« Pred svakim vratima gorela je buktinja u čast »svetog sakramenta«. Još pre zore pred kraljevskom palatom bila je obrazovana povorka. »Prvo su došle zastave i krstovi iz nekoliko župa, zatim su se pojavili građani, dvojica po dvojica, s buktinjama u rukama.« Posle njih išla su četiri monaška reda, svaki u svojim posebnim odorama. Zatim je dolazila velika zbirka poznatih relikvija. Posle nje jahali su crkveni dostojanstvenici u svojim purpurnim i skerletnim odeždama, koje su bile ukrašene blistavim draguljima – sjajna i blistava smotra!
»Hostiju je nosio pariski biskup pod veličanstvenim baldahinom… koji su držala četvorica prinčeva po rođenju… Iza hostije išao je kralj… Fransoa I, koji toga dana nije nosio ni krunu ni svečanu kraljevsku odeću.« »Otkrivene glave, očiju oborenih prema tlu, držeći u ruci upaljenu voštanicu«, stupao je francuski kralj, »koji je izgledao kao pokajnik.« (Isto, b. 13, ch. 21) Pred svakim oltarom ponizno se klanjao, ne zbog poroka koji su prljali njegovu dušu, niti zbog nevine krvi kojom je okaljao svoje ruke, već zbog smrtnog greha svojih podanika koji su se usudili da ustanu protiv mise. Iza njega išli su kraljica i državni dostojanstvenici, takođe dvojica po dvojica, svaki sa upaljenom buktinjom u ruci.
Kao deo službe koja je obavljana toga dana bilo je predviđeno da se monarh sam obrati visokim kraljevskim službenicima u velikoj dvorani biskupske palate. Pojavio se pred njima žalosna lica i potresnom rečitošću ožalio »zločin, bogohuljenja i dan žalosti i sramote« koji je zadesio narod. Pozvao je svakog odanog podanika da pomogne u istrebljenju bolesne jeresi koja je Francuskoj zapretila uništenjem. »Kao što je istina, gospodo, da sam ja vaš kralj«, rekao je, »tako je istina da bih i jedan od svojih udova, kada bih saznao da je umrljan ili zaražen ovom odvratnom truleži, predao vama da ga odsečete… Osim toga, kada bih video da je jedno od moje dece uprljano njime, ne bih ga poštedeo… Ja bih ga sam izručio, žrtvovao bih ga Bogu!« Suze su zaustavile njegov govor, a ceo skup je plakao, jednoglasno uzvikujući: »Mi ćemo živeti i umreti za katoličku veru!« (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 4, ch. 12)
Strašna je tama obavila narod koji je odbacio videlo istine. Pokazala se blagodat, »koja donosi spasenje«, ali Francuska, pošto je sagledala njenu snagu i svetost, pošto su hiljade njenih stanovnika bile privučene njenom božanskom lepotom, pošto su gradovi i sela bili rasvetljeni njenim sjajem, odvratila se od nje, birajući tamu umesto svetlosti. Odbacila je nebeski dar kada joj je bio ponuđen. Nazivala je zlo dobrim, a dobro zlim, sve dok i sama nije pala kao žrtva svoje uporne samoobmane. Ti ljudi, iako su zaista mogli da veruju da su služili Bogu progoneći Njegov narod, svojom iskrenošću nisu mogli da uklone svoju krivicu. Tvrdoglavo su odbacili svetlost koja je mogla da ih izbavi od prevare da svoju dušu uprljaju krivicom za krv!
Svečana zakletva da će se iskoreniti jeres bila je položena u velikoj katedrali u kojoj je, skoro tri stoleća posle toga, boginja razuma bila podignuta na presto naroda koji je zaboravio živoga Boga. Ponovo je obrazovana povorka i predstavnici Francuske krenuli su da započnu delo za koje su se zakleli. »Na kratkim odstojanjima bile su podignute lomače na kojima je trebalo da budu spaljeni protestantski hrišćani. Dogovoreno je da se oganj potpali u trenutku kada se kralj približi, tako da cela povorka zastane i bude svedok pogubljenja.« (Wylie, b. 13, ch. 21) Pojedinosti o mučenjima, koja su izdržali ovi Hristovi svedoci, toliko su užasne da bi se mogle nabrajati; ali među žrtvama nije bilo kolebanja. Kada su ga pozvali da se odrekne, jedan od njih je odgovorio: »Ja samo verujem u ono što su proroci i apostoli nekada propovedali, u ono isto što su sve zajednice svetih verovale. Moja vera se s poverenjem oslanja na Boga, a to poverenje nadvladaće sve paklene sile.« (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 4, ch. 12)
Povorka se tako zaustavljala od jednog do drugog mesta mučenja. Kada su se vratili na polazno mesto pored kraljevske palate, narod se razišao, a kralj i prelati, veoma zadovoljni događajima toga dana, povukli su se čestitajući sebi na delu koje je započelo i koje će biti nastavljeno sve do potpunog uništenja jeresi.
Jevanđelje mira, koje je Francuska odbacila, trebalo je zaista da bude iskorenjeno, ali su posledice bile strašne. Na dan 21. januara 1793. godine, dve stotine i pedeset i osam godina od onog istog dana kada se Francuska potpuno posvetila progonstvu reformista, jedna druga povorka, sa sasvim drugim ciljem, prolazila je ulicama Pariza. »Ponovo je kralj bio glavna ličnost, ponovo je bilo meteža i vike, ponovo se mogao čuo zahtev za još više žrtava, i ponovo su podizana gubilišta, ponovo su događaji dana bili dovršeni strašnim pogubljenjima; Luj XVI, otimajući se svojim tamničarima i krvnicima, bio je dovučen na giljotinu, na kojoj je držan grubom silom sve dok sečivo nije palo, a njegova odsečena glava otkotrljala se na tlo.« (Wylie, b. 13, ch. 21) Kralj nije bio jedina žrtva, nedaleko od tog istog mesta dve hiljade i osam stotina ljudskih bića bilo je pogubljeno na giljotini tokom krvavih dana vladavine terora.
Reformacija je predstavila svetu otvorenu Bibliju, otpečatila je propise Božjeg zakona i iznela njegove zahteve pred savest ljudi. Beskrajna Ljubav razotkrila je ljudima nebeska pravila i načela. Bog je rekao: »Držite, dakle, i izvršujte ih, jer je to mudrost vaša i razum vaš pred narodima; koji će kada čuju sve ove uredbe reći: samo je ovaj veliki narod narod mudar i razuman.« (5. Mojsijeva 4,6) Kada je Francuska odbila dar Neba, posejala je seme anarhije i propasti, a neizbežno delovanje zakona uzroka i posledice pokrenulo je revolucije i vladavine terora.
Mnogo pre progonstva izazvanog plakatima, smeli i revnosni Farel bio je prisiljen na pobegne iz svoje rodne zemlje. Otišao je u Švajcarsku i svojim radom, podupirući Cvinglijevu delatnost, doprineo da vaga prevagne u korist reformacije. Svoje kasnije godine morao je da provede ovde, ali nastavio je da širi odlučujući uticaj na reformaciju u Francuskoj. Tokom prvih godina svoga izgnanstva u Švajcarskoj, svoje napore posebno je usmerio na propovedanje jevanđelja u svojoj rodnoj zemlji. Mnogo vremena provodio je propovedajući svojim sugrađanima u blizini granice, odakle je s neumornom budnošću pratio sukob i pomagao rečima ohrabrenja i saveta. Uz pomoć drugih izgnanika, prevodio je spise nemačkih reformatora na francuski jezik i učinio da se u velikom broju štampaju zajedno sa Biblijom, na francuskom jeziku. Literarni evanđelisti ova dela veoma su uspešno prodavali. Prodavci su ih dobijali po niskoj ceni, pa im je dobitak omogućavao da nastavljaju posao.
Farel je, prerušen u skromnog učitelja, započeo svoje delovanje u Švajcarskoj. Nastanivši se u zabačenoj parohiji, posvetio se poučavanju dece. Osim uobičajenih školskih predmeta, oprezno je uvodio proučavanje biblijskih istina, nadajući se da će preko dece dopreti i do roditelja. Bilo je nekih koji su poverovali, ali su sveštenici odmah izašli da zaustave ovo delo, podstičući praznoverne seljake da mu se suprotstave. Jedan od sveštenika je tvrdio: »To ne može biti Hristovo jevanđelje, jer njegovo propovedanje ne donosi mir, nego rat!« (Wylie, b. 14, ch. 3) Kao i prvi učenici, kada je bio progonjen u jednom mestu, Farel je bežao u drugo. Od sela do sela, od grada do grada, išao je putujući pešice, podnoseći glad, hladnoću i umor, uvek izložen opasnosti da izgubi život. Propovedao je na trgovima, u crkvama, ponekad i sa propovedaonica u katedralama. Ponekad je zaticao crkvu bez slušalaca, ponekad je njegovo propovedanje bilo prekidano vikom i porugama, događalo se da ga silom uklone s propovedaonice. Više nego jednom napadala ga je gomila i tukla skoro do smrti. Ipak, išao je napred. Iako je često bivao odbijan, s neumornom istrajnošću vraćao se na mesto napada, i jedan za drugim, na njegove oči gradovi i gradići koji su bili prave tvrđave papstva, otvarali su svoja vrata jevanđelju. Mala župa, u kojoj je u početeku radio, uskoro je prihvatila reformisanu veru. Gradovi Morat i Nojšatel takođe, su odbacili rimske obrede i uklonili idolopokloničke likove iz svojih crkava.
Farel je dugo želeo da zastavu protestantizma podigne u Ženevi. Kada bi taj grad mogao da bude osvojen, mogao bi postati središte reformacije za Francusku, za Švajcarsku i Italiju. S tim ciljem pred očima, nastavio je svoje napore sve dok mnogi okolni gradovi i zaseoci nisu bili zadobijeni za jevanđelje. Posle toga, praćen samo jednim saradnikom, ušao je u Ženevu. Bilo mu je dozvoljeno da održi samo dve propovedi. Sveštenici, koji su uzaludno nastojali da pokrenu njegovu osudu kod građanskih vlasti, kada to nisu uspeli, izveli su ga pred crkveni savet, na koji su došli sa oružjem sakrivenim ispod odeće, čvrsto rešeni da mu oduzmu život. Izvan dvorane, okupila se razjarena gomila, naoružana palicama i mačevima, spremna da ga ubije ukoliko bi uspeo da pobegne iz saveta. Međutim, spasla ga je prisutnost gradskih vlasti i naoružanih vojnika. Sledećeg jutra, zajedno s pratiocem, izveli su ga preko jezera do sigurnog mesta. Tako je završen njegov prvi pokušaj da Ženevi objavi jevanđelje.
Za drugi pokušaj izabrano je skromnije oruđe – mladić, tako skromnog izgleda da su se prema njemu hladno odnosili čak i takozvani prijatelji reformacije. Šta bi takav čovek mogao da učini u mestu u kome je i Farel bio odbijen? Kako bi neko ko raspolaže s tako malo hrabrosti i iskustva mogao da se odupre oluji pred kojom su i najjači i najhrabriji morali da se uklone? »Ne silom ni krepošću, nego duhom mojim, veli Gospod nad vojskama.« (Zaharija 4,6) »I što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jako.« »Jer je ludost Božja mudrija od ljudi, i slabost je Božja jača od ljudi!« (1. Korinćanima 1,27.25)
Fromen je započeo svoje delo kao učitelj. Istine kojima ih je učio u školi, deca su ponavljala u svojim domovima. Uskoro su i roditelji počeli da dolaze da čuju objašnjenja biblijskih tekstova, sve dok učionica nije bila prepuna pažljivih slušalaca. Podelio je veliki broj prepisa Novog zaveta i traktata, koji su stizali do mnogih koji se nisu usuđivali da dođu i javno slušaju o novim naukama. Posle nekog vremena i ovaj radnik bio je prisiljen da se ukloni, ali istine koje je objavljivao našle su svoje mesto u mislima naroda. Reformacija je bila posejana, i nastavila je da jača i da se širi. Propovednici su se vratili, i zahvaljujući njihovom delovanju protestantsko bogosluženje konačno se utvrdilo u Ženevi.
Grad se već izjasnio za reformaciju, kada je Kalvin, posle mnogih putovanja i oklevanja, prošao kroz njegova vrata. Vraćajući se iz poslednje posete svom rodnom mestu, putovao je u Bazel, ali pošto su najkraći put presekle trupe Karla V, bio je prinuđen da okolnim putevima krene preko Ženeve.
Farel je u ovoj poseti prepoznao delovanje Božje ruke. Iako je Ženeva prihvatila reformisanu veru, preostao je veliki posao koji je trebalo obaviti. Ljudi se obraćaju Bogu kao pojedinci, a ne kao društvene zajednice; delo obnovljenja mora da bude obavljeno silom Svetoga Duha u srcu i u savesti, a ne dekretima gradskog saveta. Iako su stanovnici Ženeve odbacili autoritet Rima, nisu bili spremni da odbace i poroke koji su se širili pod njegovim okriljem. Učvršćivanje pravih načela jevanđelja i pripremanja ovog naroda da dostojno obavi delo na koje ga je Proviđenje pozivalo nije bio lak zadatak.
Farel je bio siguran da je u Kalvinu našao čoveka s kojim će moći da se ujedini u tom delu. U Božje ime svečano je pozvao ovog mladog evanđelistu da ostane i radi u gradu. Kalvin je uplašeno ustuknuo. Plašljiv i miroljubiv, ustručavao se od dodira sa smelim, nezavisnim, pa čak i nasilničkim duhom Ženevljana. Osetljivost njegovog zdravlja, zajedno s njegovim navikama za proučavanje, navodili su ga da se povlači u privatan život. Verujući da svojim perom može najbolje da posluži delu reforme, želeo je da nađe neko tiho utočište za proučavanje, i da odatle svojim spisima poučava i izgrađuje crkve. Međutim, Farelov ozbiljan poziv shvatio je kao poziv Neba i nije se usudio da ga odbije. Izgledalo mu je, kao što je rekao »da se Božja ruka pružila sa Neba, da ga je uhvatila i neopozivo uputila na mesto koje je nestrpljivo želeo da napusti«. (D’Aubigne, History of the Reformation in Europe in the Time of Calvin, b. 9, ch. 17)
U to vreme, velika opasnost zapretila je protestantskom delu. Papske anateme grmele su protiv Ženeve, a moćni narodi pretili su joj uništenjem. Kako je ovaj mali grad mogao da se odupre moćnoj hijerarhiji koja je često nagonila kraljeve i careve na pokornost? Kako bi mogao da opstane pred armijama velikih svetskih osvajača?
Protestantizam je u celom hrišćanstvu bio izložen pretnjama snažnih neprijatelja. Kada su prve pobede reformacije prošle, Rim je prikupio nove snage u nadi se da će uspeti da je uništi. U to vreme osnovan je jezuitski red, najsuroviji, najbezobzirniji i najmoćniji od svih branitelja papstva. Oslobođeni svih zemaljskih veza i opšteljudskih interesa, mrtvi za zahteve prirodnih naklonosti, potpuno ućutkanog razuma i savesti, jezuiti nisu priznavali nikakva pravila, nikakvu vezu, osim one koja ih je povezivala s njihovim redom, i nikakve dužnosti osim da ojačaju njegovu moć. Hristovo jevanđelje je osposobilo svoje sledbenike da se suoče s opasnostima, da izdrže patnje, da ne obraćaju pažnju na hladnoću, glad, napore i siromaštvo, da uzdižu zastavu istine suočeni s točkom za mučenje, tamnicom i lomačom. Da bi se mogli suprotstaviti takvoj snazi, jezuiti su nadahnjivali svoje sledbenike fanatizmom koji im je omogućavao da izdrže slične opasnosti, i da se u borbi protiv sile istine posluže svim sredstvima i oruđima prevare. Nijedan zločin za njih nije bio toliko veliki da ga ne bi učinili, nijedna prevara toliko podla da je ne bi izveli, nijedna laž toliko niska da je ne bi upotrebili. Zavetovani na trajno siromaštvo i poniznost, promišljeno su se trudili da steknu bogatstvo i moć, da doprinesu uništenju protestantizma i ponovnom uspostavljanju premoći papstva.
Kada su se pojavljivali kao pripadnici svoga reda, nosili su odeću svetosti, posećivali zatvore i bolnice, služili bolesnima i siromašnima, govorili da su odbacili svet i prihvatili sveto ime Isusa Hrista, koji je prolazio čineći dobro. Međutim, iza te besprekorne spoljašnosti često su se sakrivale zločinačke i smrtonosne namere. Osnovno načelo reda isticalo je da cilj opravdava sredstvo. Prema ovom pravilu, laž, krađa, krivokletstvo, ubistvo ne samo da su predstavljali oprostiva, već i preporučljiva dela, ukoliko bi služili interesima Crkve. Prerušeni na razne načine, jezuiti su se uvlačili u državne službe, penjući se do položaja kraljevskih savetnika i oblikujući državnu politiku. Postajali su sluge da bi mogli da uhode svoje gospodare. Osnivali su visoke škole za sinove knezova i plemića, ali i škole za obične ljude u kojima su decu protestantskih roditelja prisiljavali da obavljaju papske obrede. Celokupni spoljašni sjaj i raskoš rimskog bogosluženja bio je upotrebljen da zbuni umove, da zaslepi i zarobi maštu, i da slobodu za koju su se očevi naporno borili i prolivali krv izdaju njihovi sinovi. Jezuiti su se brzo proširili po celoj Evropi i tamo gde su se nastanili, papstvo je oživljavalo.
Jednom papskom bulom ponovo je uspostavljena inkvizicija, s ciljem da jezuti dobiju veću moć. Bez obzira na sveopštu odbojnost kojom je bio dočekivan čak i u katoličkim zemljama, papske vlasti ponovo su organizovale ovaj užasni sud, i zverske surovosti toliko strašne da bi mogle da podnesu svetlost dana, ponovo su se događale u njihovim tajnim tamnicama. U mnogim zemljama, hiljade i hiljade najboljih sinova naroda, najneporočnijih i najplemenitijih, najinteligentnijih i najbolje obrazovanih, pobožnih i odanih pastora, vrednih i rodoljubivih građana, sjajnih studenata, sposobnih umetnika, veštih zanatlija, bilo je pobijeno ili prisiljeno da se skloni u druge zemlje.
To su bila sredstva kojima se Rim poslužio da pomrači svetlost reformacije, da ljudima oduzme Bibliju, da ponovo uspostavi neznanje i sujeverje mračnog srednjeg veka. Ali, zahvaljujući Božjem blagoslovu i trudu plemenitih ljudi koje je podigao da naslede Lutera, protestantizam nije bio uništen. Svoju snagu nije zasnivao na naklonosti ili oružju knezova. Najmanje zemlje, najskromniji i najslabiji narodi, postali su njegova uporišta. Bila je to mala Ženeva, smeštena usred moćnih neprijatelja, koji su se zaverili da je unište; bila je to Holandija sa svojim peščanim obalama na Severnom moru, koja se borila protiv tiranije Španaca, tada podanika najvećeg i najbogatijeg kraljevstva; bila je to ogoljena, neplodna Švedska, koja je postizala pobede za Reformaciju.
Kalvin je skoro trideset godina delovao u Ženevi, u početku da osnuje crkvu koja će se držati biblijskog morala, a onda da unapredi delo reformacije u celoj Evropi. Njegovo ponašanje kao vođe naroda nije bilo bez grešaka, niti je njegova nauka bila oslobođena zabluda. Međutim, bio je oruđe za širenje istina posebno važnih za njegovo vreme, za uzdizanje protestantskih načela nasuprot plimi papstva koje je brzo obnavljalo snagu, za jačanje jednostavnosti i neporočnosti života u protestantskim crkvama, umesto oholosti i pokvarenosti podupiranih rimskim učenjem.
Iz Ženeve su izlazili učitelji i spisi da prošire reformisano učenje. Prema njoj su bili uprti pogledi svih progonjenih iz svih zemalja koji su tražili pouke, savete i ohrabrenje. Kalvinov grad postao je utočište progonjenih reformatora iz svih zemalja evropskog zapada. Bežeći od strašnih oluja koje su stolećima besnele, begunci su stizali na vrata Ženeve. Izgladneli, ranjeni, lišeni doma i rođaka, bili su dočekivani toplom dobrodošlicom i nežno zbrinjavani. Našavši tu svoj novi dom, blagosiljali su grad koji ih je prihvatio svim svojim sposobnostima, svojom učenošću i svojom pobožnošću. Mnogi od onih koji su tu našli utočište vraćali su se kasnije u svoje zemlje da ustanu protiv rimske tiranije. Džon Noks, hrabri škotski reformator, mnogobrojni engleski puritanci, protestanti iz Holandije i Španije, hugenoti iz Francuske odneli su iz Ženeve baklju istine da njome obasjaju tamu u svojim rodnim zemljama.