20. Veliko versko probuđenje

U proročkoj vesti prvog anđela iz 14. poglavlja Otkrivenja nagovešteno je da će zahvaljujući objavljivanju poruke o skorom Hristovom dolasku nastupiti veliko versko probuđenje. Opisan je anđeo koji leti »posred neba, koji imaše večno jevanđelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakome plemenu, i jeziku, i kolenu, i narodu«. Taj anđeo je govorio »velikim glasom«: »Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova; i poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju, i more i izvore vodene.« (Otkrivenje 14,6.7)

Veoma je značajan podatak da je jednom anđelu poveren zadatak da objavi ovu opomenu. Božanska mudrost je htela da neporočnošću, slavom i silom nebeskog vesnika prikaže uzvišeni karakter dela koje prema ovoj poruci treba da se obavi, ali i silu i slavu koje će ga pratiti. Anđelov let »posred neba«, »veliki glas« kojim je poruka objavljena i njeno upućivanje »onima koji žive na zemlji«, svim plemenima i jezicima, kolenima i narodima, pokazuje brzinu i globalni karakter pokreta.

Vest osvetljava vreme nastajanja tog pokreta. Objavljeno je da on treba da bude deo »večnog jevanđelja«, i da će najaviti početak suda. Poruka o spasenju propovedala se tokom svih vremena, ali ova vest je deo jevanđelja koje treba da se objavljuje jedino u poslednje vreme, jer će samo tada biti istina da je čas suda zaista došao! Proročanstva opisuju niz događaja koji se smenjuju sve do početka suda. To se posebno odnosi na Knjigu proroka Danila. Međutim, Danilo je upravo onaj deo svoje knjige koji se odnosi na poslednje vreme, morao da zapečati »do poslednjeg vremena«. Sve dok ne budemo stigli do vremena posletka, vest o sudu će se objavljivati, jer je utemeljena na ispunjenju ovih proročanstava. Ali, u vremenu posletka, kaže prorok, »mnogi će pretraživati i znanje će se umnožiti«. (Danilo 12,4)

Apostol Pavle upozorio je Crkvu da u njegovo vreme ne očekuje Hristov dolazak. On ovako poručuje: »Da vas niko ne prevari nikakvim načinom, jer neće doći dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli!« (2. Solunjanima 2,3) Dolazak našeg Gospoda možemo očekivati, tek posle velikog otpada i dugog razdoblja vladavine »čoveka bezakonja«. »Čovek bezakonja« koji je nazvan i »tajna bezakonja« i »sin pogibli« i »bezakonik« predstavlja papstvo, koje je trebalo, kao što je u proročanstvu najavljeno, da zadrži prevlast 1260 godina. To razdoblje završeno je 1798. godine. Tek posle isteka ovog vremena mogao se očekivati Hristov dolazak, jer i Pavle svojom opomenom pokriva svo vreme postojanja hrišćanstva sve do 1798. godine. Tek posle isteka ovoga vremena treba da se propoveda vest o Hristovom drugom dolasku.

Nikada u toku prošlih vremena nije bila objavljivana takva vest. Pavle je, kao što smo videli, nije propovedao; on je svojoj braći ukazivao na tada daleku budućnost kao na vreme Hristovog dolaska. Reformatori je nisu objavljivali. Martin Luter je vreme suda stavljao u budućnost, oko tri stotine godina posle svoga vremena. Međutim, posle 1798. godine, Knjiga proroka Danila bila je otpečaćena, poznavanje proročanstava se povećalo, a mnogi su počeli da objavljuju svečanu poruku o blizini suda.

Kao i velika reformacija u šesnaestom stoleću, pokret koji je najavljivao blizinu Hristovog dolaska nastao je istovremeno u mnogim hrišćanskim zemljama. U Evropi i Americi, ljudi vere i molitve počeli su da proučavaju proročanstva i da, prateći nadahnute izveštaje, pronalaze uverljive dokaze da je kraj svemu pred vratima. U raznim zemljama nastale su usamljene grupe hrišćana, koji su, jedino zahvaljujući proučavanju Pisma, stekli uverenje da se Spasiteljev dolazak približio.

Godine 1821, tri godine pošto je Miler uobličio tumačenje proročanstava koja su ukazivala na vreme suda, dr Jozef Volf, »misionar upućen celome svetu«, počeo je da objavljuje skori Gospodnji dolazak. Volf je rođen u Nemačkoj, u jevrejskoj porodici, a njegov otac bio je jevrejski rabin. Još kao vrlo mlad, osvedočio se u verodostojnost hrišćanske religije. Obdaren aktivnim, istraživačkim duhom željno je slušao razgovore koje su u kući njegovog oca vodili pobožni Jevreji, koji su se svakodnevno okupljali da razmatraju nade i očekivanja svoga naroda, slavu Mesije koji će doći i obnavljanje Izrailja. Jednoga dana, kada je čuo da je spomenuto ime Isus iz Nazareta, dečak je upitao ko je taj čovek. »Jevrejin velikih sposobnosti«, glasio je odgovor, »ali, pošto se izdavao za Mesiju, jevrejski sud osudio ga je na smrt!« Dečak je nastavio da postavlja pitanja: »A zašto je Jerusalim razoren i zašto smo u izgnanstvu?« »Nažalost, nažalost«, odgovorio je njegov otac, »zato što su Jevreji poubijali proroke!« U dečakovim mislima odmah se pojavila sumnja: »Možda je i Isus bio prorok, a Jevreji su Ga ubili, iako je bio nevin!« (Travels and Adventures of the Rev. Joseph Wolff, vol. 1, p. 6) Ovo osećanje bilo je tako snažno da je često, iako mu je bilo zabranjeno da ulazi u hrišćansku bogomolju, stajao na njenom ulazu i slušao propovedanje.

Kada mu je bilo tek sedam godina hvalio se pred nekim starijim hrišćaninom, svojim susedom, budućom pobedom Izrailja prilikom Mesijinog dolaska, ali mu je starac ljubazno odvratio: »Dragi dečače, kazaću ti ko je zaista bio Mesija: Isus iz Nazareta… koga su tvoji preci razapeli, kao što su činili i sa starim prorocima. Idi kući i pročitaj pedeset i treće poglavlje iz Knjige proroka Isaije, pa ćeš se osvedočiti da je Isus Hristos zaista Božji Sin.« (Isto, vol. 1, p. 7) I zaista se odmah osvedočio. U kući je pročitao tekstove, diveći se njihovom savršenom ispunjenju u Isusu iz Nazareta. Zar su onda reči hrišćana istinite? Zatražio je od oca da mu objasni proročanstva, ali ga je ovaj dočekao tako strogim ćutanjem da se više nije usudio da pokrene ovu temu. Međutim, sve to je samo povećalo njegovu želju da sazna nešto više o hrišćanskoj religiji.

Znanje za kojim je čeznuo bilo mu je namerno uskraćivano u njegovom jevrejskom domu, ali kada je napunio jedanaest godina, napustio je roditeljsku kuću i krenuo u svet da stekne obrazovanje, da izabere svoju religiju i svoj životni poziv. Našao je privremeno utočište kod nekih rođaka, ali je uskoro bio izagnan kao otpadnik, pa je sam i bez sredstava morao da se, okružen strancima, probija kroz život. Išao je od mesta do mesta, marljivo učeći i izdržavajući se davanjem časova iz jevrejskog jezika. Pod uticajem svog katoličkog nastavnika prihvatio je katoličku veru i doneo odluku da postane misionar među pripadnicima svoga naroda. S tim ciljem pred očima, posle nekoliko godina otišao je u Rim da nastavi školovanje u visokoj školi za širenje katoličanstva. Ovde ga je navika nezavisnog razmišljanja i otvorenog načina izražavanja ubrzo izložila optužbi da je jeretik. Otvoreno je napadao zloupotrebe Crkve i isticao potrebu za njenom reformom. Iako su mu papski dostojanstvenici u početku pristupali s posebnom naklonošću, posle izvesnog vremena udaljen je iz Rima. Pod nadzorom Crkve išao je iz mesta u mesto, sve dok nije postalo jasno da se nikada neće pokoriti okovima Rima. Proglašen je nepopravljivim i data mu je sloboda da ide kuda god želi. Pošao je u Englesku i izrazivši svoju vernost načelima protestantizma, pristupio je Anglikanskoj crkvi. Posle dvogodišnjeg školovanja, krenuo je 1821. godine da ispuni svoju misiju.

Prihvatajući veliku istinu o Hristu koji je prvi put došao kao »bolnik i vičan bolestima«, Volf je uskoro shvatio da proročanstva istom jasnoćom govore i o Njegovom drugom dolasku u sili i slavi. Dok se trudio da pripadnicima svoga naroda govori o Isusu iz Nazareta kao o obećanom Mesiji, i da im ukaže na Njegov prvi dolazak skromni kao na Žrtvu za grehe ljudi, učio ih je da će On doći ponovo kao Car i kao Oslobodilac.

Govorio je: »Isus iz Nazareta, istinski Mesija, kome su noge i ruke bile probodene, koji je bio vođen kao jagnje na zaklanje, koji je bio Bolnik i vičan bolestima, koji je prvi put došao, pošto je palica vladalačka uzeta od Jude i zakonodavna vlast iz njegovih ruku, doći će ponovo na oblacima nebeskim i sa trubom arhanđelovom« (Joseph Wolff, Researches and Missionary Labors, p. 62), »i staće na Maslinsku goru, i sva vlast, nekada dodeljena Adamu nad svim stvorenjima, vlast koju je Adam izgubio (1. Mojsijeva 1,26; 3,17), biće data Isusu. On će postati vladar cele Zemlje. Prestaće jadikovanje i uzdisanje stvorenih bića, i odjeknuće pesme slavljenja i zahvaljivanja… Kada Isus bude došao u slavi svoga Oca, sa svim svetim anđelima… umrli vernici prvi će ustati (1. Solunjanima 4,16; 1. Korinćanima 15,32). To je ono što hrišćani nazivaju prvim vaskrsenjem. Tada će i životinjsko carstvo promeniti svoju prirodu (Isaija 11,6-9) i pokoriti se Isusu (Psalam 8). Zavladaće sveopšti mir.« (Journal of the Rev. Joseph Wolff, pp. 378.379) »I Gospod će ponovo pogledati na Zemlju i kazati: ‘Gle, sve je veoma dobro!’« (Isto, p. 294)

Volf je verovao da je Hristov dolazak pred vratima, a svojim tumačenjem proročkih razdoblja stavljao je njihovo veliko ispunjenje u vremenske okvire onih nekoliko godina na koje je Miler ukazivao. Onima koji su oslanjajući se na Pismo prigovarali da o »danu tome i času niko ne zna«, da ljudi ništa ne mogu znati ni o blizini Njegovog dolaska, Volf je odgovarao: »Da li je naš Gospod govorio da se o danu tome i času tome nikada neće saznati? Zar nam On nije objavio znake svoga dolaska da bismo makar mogli saznati da se Njegov dolazak približava, kao što neko može saznati da se leto približava po tome što smokvine grane olistavaju (Matej 24,32)? Zar nikada nećemo saznati za to razdoblje, za koje nam je On sam rekao ne samo da istražujemo o njemu knjizi proroka Danila, već i da razumemo ono što čitamo, upravo u istoj Knjizi proroka Danila, u kojoj nam je rečeno da će reči biti zapečaćene sve do vremena posletka (kao što je bilo u njegovo vreme), i da će mnogi pretraživati (što je jevrejski izraz za posmatranje vremena i razmišljanje o njemu), i da će se ‘znanje (o tom vremenu) umnožiti’? (Danilo 8,14) Osim toga, naš Gospod time nije želeo da kaže da će približavanje toga vremena ostati nepoznato, već da tačan dan i čas dolaska neće biti nikome poznat! Dovoljno će se, rekao je On, saznati preko znakova vremena, da bismo se mogli pripremiti na Njegov dolazak, kao što je Noje pripremao svoj kovčeg!« (J. Wolff, Researches and Missionary Labors, pp. 404.405)

O omiljenom sistemu tumačenja ili izvrtanja Pisma u to vreme, Volf kaže: »Najveći deo hrišćanske Crkve se udaljio od jasnog značenja Pisma i okrenuo sablasnom sistemu budista, koji veruju da će se buduća sreća čovečanstva sastojati u lebdenju i kretanju tamo-amo po vazduhu. Taj deo hrišćana pretpostavlja da treba da pročita neznabošci kada u Bibliji stoji Jevreji, i Crkva kada stoji Jerusalim; da kada piše zemlja da treba da razumeju nebo. Kada je govor o Gospodnjem dolasku oni misle da se radi o misionarskim društvima, a kada treba da se popnu na goru Gospodnjeg doma da se radi o velikom opštem sastanku metodista.« (Journal of the Rev. Joseph Wolff, p. 96)

U razdoblju od 24 godine, od 1821. do 1845. godine, Volf je intenzivno putovao: po Africi, posećujući Egipat i Etiopiju; po Aziji, putujući Palestinom, Sirijom, Iranom, Buharom, Indijom. Posetio je i Sjedinjene Države, a u toku putovanja zadržao se i propovedao i na ostrvu Sveta Jelena. Stigao je u Njujork u avgustu mesecu 1837. godine; a pošto je govorio u tom gradu, propovedao je još u Filadelfiji i Baltimoru, i konačno stigao i u Vašington. Ovde mu je, kako sam kaže, »na predlog nekadašnjeg predsednika Džona Kvinsi Adamsa, u jednom od domova Kongresa, Kongres jednoglasno odobrio da se posluži velikom dvoranom Kongresa, da održi predavanje, koje je i održao u subotu, počastvovan prisutnošću svih članova Kongresa, biskupa Virdžinije, mnogih sveštenika i građana Vašingtona. Istu prednost odobrili su mu i članovi Vlade Nju Džersija i Pensilvanije, u čijoj prisutnosti je održao predavanja o svojim istraživanjima u Aziji, ali i o vladavini Isusa Hrista.« (Isto, pp. 398.399)

Dr Volf je putovao i najvarvarskijim zemljama bez ikakve zaštite bilo koje evropske sile, izdržao je mnoge teškoće i bio okružen bezbrojnim opasnostima. Bio je batinan po tabanima i izgladnjivan, prodavan kao rob, i tri puta osuđivan na smrt. Bio je okružen razbojnicima i nekoliko puta skoro umro od žeđi. Jednom su mu uzeli sve što je imao i ostavili ga da putuje stotinama milja pešice kroz planine, dok mu je sneg udarao u lice, a bose noge, odrvenele od hodanja po smrznutom tlu.

Kada su ga upozoravali da ne ide nenaoružan među divlja i neprijateljski raspoložena plemena, izjavio je da je snabdeven oružjem: »Molitvom, revnošću za Hrista, i poverenjem u Njegovu pomoć«. »Snabdeven sam i Božjom ljubavlju i ljubavlju prema bližnjima koje gore u mom srcu, a Biblija mi je u rukama.« (W.H.D. Adams, In Perils Oft, p. 192) Bibliju na jevrejskom i engleskom jeziku nosio je sa sobom svuda kuda je išao. O jednom od kasnijih putovanja je rekao: »Stalno sam imao otvorenu Bibliju u rukama. Osećao sam da se snaga krije u toj knjizi, i da me ona može održati.« (Isto, p. 201)

Istrajao je u svom radu, sve dok vest o sudu nije bila objavljena u velikom delu nastanjenog sveta. Među Jevrejima, Turcima, Persijancima, Hindusima i mnogim drugim narodima i rasama on je širio Božju Reč na raznim jezicima i svuda objavljivao skoru Mesijinu vladavinu.

Tokom svog putovanja po Buhari ustanovio je da nauku o Gospodnjem skorom dolasku poznaju udaljeni i usamljeni stanovnici. Arapi u Jemenu, kaže on, »imaju u posedu knjigu koja se zove Seera, i koja spominje drugi Hristov dolazak i Njegovu vladavinu u slavi; oni očekuju da će se veliki događaji zbiti 1840. godine.« (Journal of the Rev. Joseph Wolf, p. 377) »U Jemenu… proveo sam šest dana s Rihavovim sinovima. Oni ne piju vina, ne sade vinograde, ne seju seme, žive pod šatorima i sećaju se starog dobrog Jonadava, sina Rihavovog; u njihovom društvu pronašao sam sinove Izrailjeve iz Danovog plemena… koji očekuju, zajedno sa Rihavovim sinovima, skori dolazak Mesije na nebeskim oblacima.« (Isto, p. 389)

Slično verovanje, prema jednom drugom misionaru, postoji u zemlji Tatara. Tatarski sveštenik upitao je misionara kada će Hristos doći po drugi put. Kada je misionar odgovorio da o tome ništa ne zna, sveštenik je izgledao veoma iznenađen takvim neznanjem nekoga koji tvrdi da ljude upoznaje s Biblijom, i izrekao svoje verovanje, utemeljeno na proročanstvima, da će Hristos doći oko 1844. godine.

Propovedanje vesti o Hristovom drugom dolasku u Engleskoj počelo je već 1826. godine. Pokret ovde nije dobio tako određene oblike kao u Americi, tačno vreme Hristovog dolaska nije tako jednoglasno propovedano, ali velika istina o Hristovom skorom dolasku u sili i slavi bila je intenzivno propovedana i to ne samo među disidentima i nonkomformistima. Moran Brok, jedan engleski pisac, tvrdi da je oko sedam stotina propovednika Anglikanske crkve bilo uključeno u propovedanje »ovog jevanđelja o carstvu«. I poruka, koja je ukazivala na 1844. godinu kao vreme Gospodnjeg dolaska, bila je objavljivana i u Engleskoj. Mileritske publikacije, štampane u Sjedinjenim Državama, širene su na sve strane. Knjige i časopisi preštampavani su u Engleskoj. Godine 1842, Robert Vinter, Englez po rođenju, koji je vest o skorom Hristovom dolasku prihvatio u Americi, vratio se u svoju rodnu zemlju da oglasi Gospodnji dolazak. Mnogi su se u ovom radu ujedinili s njim, i vest o sudu bila je objavljena u raznim delovima Engleske.

U Južnoj Americi, usred divljaštva i verske zatucanosti, Manuel de Lakunca, španski jezuita, našao je načina da se približi Bibliji i otkrije istinu o Hristovom skorom dolasku. Pokrenut da objavi opomenu, a želeći da izbegne rimsku cenzuru, objavio je svoje poglede pod pseudonimom »Rabi Ben-Ezra«, predstavljajući sebe kao obraćenog Jevrejina. Lakunca je živeo u osamnaestom stoleću, ali je tek 1825. godine njegova knjiga, koja je nekako doprla do Londona, bila prevedena na engleski jezik. Njeno izdavanje poslužilo je da ojača interesovanje za drugi Hristov dolazak, koje je već postojalo u Engleskoj.

Ovu doktrinu još u osamnaestom veku propovedao je Bengel, propovednik Evangeličke crkve i ugledni biblijski teolog i kritičar. Zaokružujući svoje obrazovanje, Bengel se posvetio »proučavanju teologije, kojoj je njegov ozbiljni i duboko religiozni duh, ojačan i ranim vaspitanjem i disciplinom, prirodno naginjao. Kao i ostali mladi ljudi ozbiljnog karaktera pre i posle njega, morao je da se bori sa sumnjama i teškoćama verske prirode, i sam se sa dubokim, osećanjima priseća »mnogih strela koje su probadale njegovo jadno srce, i doprinosile da teško podnosi svoju mladost«. Kada je postao član konzistorije u Virtembergu, zastupao je ideju verske slobode. »Dok je isticao prava i prednosti Crkve, bio je i branilac svake razumne slobode koja bi bila garantovana onima koji su se osećali vezani zahtevima svoje savesti da istupe iz njenog zajedništva.« (Encyclopaedia Britannica, 9th ed. art »Bengel«) Pozitivne posledice ove politike i sada se osećaju u njegovoj rodnoj provinciji.

Dok je pripremao propoved prema tekstu iz Otkrivenja 21. poglavlje za adventnu nedelju, videlo o drugom Hristovom dolasku obasjalo je njegov um. Proročanstva iz Otkrivenja postala su mu jasna kao nikada do tada. Obuzet svešću o veličanstvenom značenju i neograničenoj slavi prizora koje prorok opisuje, bio je prinuđen da neko vreme prestane da razmišlja o njima. Međutim, kada je izašao na propovedaonicu, oni su mu se ponovo pojavili pred očima, u svoj svojoj živopisnosti i snazi. Od toga vremena potpuno se posvetio proučavanju proročanstava, posebno onih iz Otkrivenja, i uskoro je stekao uverenje da ona svedoče o blizini Hristovog dolaska. Vremenski okvir u koji je stavio drugi dolazak razlikovao se samo za nekoliko godina od onoga koji je kasnije prihvatio Miler.

Bengelovi spisi proširili su se po svim hrišćanskim zemljama. Njegova gledišta bila su skoro opšte prihvaćena u njegovoj državi, u Virtembergu, a delimično i u drugim delovima Nemačke. Pokret je nastavio da se širi i posle njegove smrti, pa se vest o drugom dolasku istovremeno propovedala u Nemačkoj i u drugim zemljama u kojima je zaokupljala pažnju ljudi. U ranijim vremenima neki vernici preselili su se u Rusiju u kojoj su obrazovali svoje naseobine, pa se verovanje u skori Hristov dolazak sve do sada održalo u nemačkim evangeličkim crkvama u toj zemlji.

Svetlost je zasijala i u Francuskoj i Švajcarskoj. U Ženevi, u kojoj su Farel i Kalvin širili istine koje je zastupala reformacija, Luj Gosen počeo je da propoveda vest o drugom Hristovom dolasku. Dok je još bio u školi, Gosen se suočio s duhom racionalizma koji je prožimao Evropu tokom poslednjeg dela osamnaestog stoleća i prvih godina devetnaestog; i zato kada je započeo propovedničku službu ne samo da nije znao za pravu veru, već je bio sklon skepticizmu. Međutim, još od mladosti, Gosena je posebno privlačilo proučavanje proročanstava. Pošto je pročitao Rolinsovu »Istoriju staroga veka«, njegovu pažnju privuklo je drugo poglavlje Knjige proroka Danila. Bio je zadivljen izuzetnom tačnošću kojom se ispunilo ovo proročanstvo, što se moglo videti iz zapisa ovog istoričara. Bio je to dokaz nadahnutosti Biblije koji mu je poslužio kao sidro usred opasnosti kasnijih godina. Racionalistička učenja nisu ga više privlačila, pa je proučavajući Pismo i tražeći jasnija saznanja, posle nekog vremena stekao pravu veru.

Nastavljajući da proučava proročanstva, došao je do uverenja da je Gospodnji dolazak pred vratima. Zadivljen svečanošću i važnošću te velike istine, poželeo je da je objavi drugim ljudima, međutim, sveopšte verovanje da su Danilova proročanstva tajanstvena i nerazumljiva, predstavljalo je snažnu prepreku na tom putu. Konačno je odlučio, kao Farel pre njega dok je propovedao jevanđelje u Ženevi, da počne da radi sa decom, nadajući se da će preko njih zainteresovati i roditelje.

Govoreći o nameri koju je želeo da ostvari tim poduhvatom, rekao je: »Da se razumemo, ne zato što sam smatrao da je ta istina manje važna, već upravo zato što sam je visoko cenio, želeo sam da je objavim u tom lako razumljivom obliku, da se prvo obratim deci. Želeo sam da me ljudi čuju, a plašio sam se da me neće čuti ukoliko se budem prvo obratio odraslima!« »Odlučio sam da prvo izađem pred najmlađe. Okupio sam decu oko sebe. Ukoliko se grupa bude povećavala, ukoliko se bude videlo da deca slušaju, da su zadovoljna, zainteresovana, da razumeju temu i da su u stanju da je objasne, bio sam siguran da ću uskoro obrazovati i drugu grupu, i da će i odrasli, sa svoje strane, uvideti da se isplati sedeti i proučavati. Kada to budem postigao, bitka će biti dobijena.« (L. Gaussen, Daniel the Prophet, vol. 2, Preface)

Napor je bio uspešan. Kada se obraćao deci, odrasli su dolazili da slušaju. Galerije u njegovoj crkvi bile su prepune pažljivih slušalaca. Među njima je bilo i vrlo uglednih i poznatih ljudi, ali i stranaca koji su dolazili da posete Ženevu, i tako je poruka stigla i u druge krajeve.

Ohrabren ovim uspehom, Gosen je objavio svoja predavanja, nadajući se da će u crkvama na francuskom govornom području ohrabriti vernike da proučavaju proročke knjige. Govorio je: »Objaviti pouke upućene deci znači kazati odraslima, koji često zanemaruju takve knjige pod lažnim izgovorom da su nerazumljive: ‘Kako bi mogle biti nerazumljive kada ih vaša deca razumeju?’« Zatim je dodao: »Imam veliku želju, ukoliko mi to bude omogućeno, da pripadnicima našega stada omilim upoznavanje s proročanstvima.« »Zaista, nijedno drugo proučavanje ne može bolje zadovoljiti potrebe našega vremena.« »Upravo se na taj način moramo pripremiti za nevolje koje nas očekuju, da stražimo i očekujemo Isusa Hrista!«

Iako je spadao među najistaknutije i najomiljenije govornike na francuskom jeziku, Gosen je posle nekog vremena bio udaljen iz propovedničke službe, a njegova najveća greška bila je u tome što se, dok je poučavao mlade, umesto crkvenim katehizisom, dosadnim i racionalističkim priručnikom, skoro potpuno lišenim poznanja stvarne vere, služio Biblijom. Kasnije je postao nastavnik u teološkoj školi, ali nedeljom je nastavljao da deluje kao katiheta, obraćajući se deci i upoznavajući ih s Biblijom. Njegova dela o proročanstvima budila su veliko interesovanje. Sa profesorske govornice, putem štampe i preko svog omiljenog zanimanja da bude učitelj deci, mnogo godina širio je izuzetan uticaj i bio sredstvo preko koga je pažnja mnogih usmerena na proročanstva koja su svedočila da je Gospodnji dolazak pred vratima.

Vest o Hristovom drugom dolasku probudila je u Skandinaviji široko interesovanje. Mnogi su bili pozvani da se otresu svoje bezbrižne ravnodušnosti, da priznaju i odbace svoje grehe, da zatraže oproštenje u ime Gospoda Isusa. Međutim, sveštenstvo državne Crkve usprotivilo se ovom pokretu i pod njihovim uticajem neki od onih koji su propovedali vest bili su bačeni u tamnicu. Na mnogim mestima na kojima su propovednici Gospodnjeg skorog dolaska bili na taj način ućutkani, Bog je odlučio da svoju vest objavi na neobičan način – preko male dece. Pošto su bila maloletna, državni zakon nije mogao da ih ograničava, pa su nesmetano mogla da govore glasno.

Pokret se uglavnom širio među pripadnicima nižih slojeva, pa su se u skromnim radničkim stanovima ljudi okupljali da čuju glas opomene. I deca – propovednici najvećim delom pripadala su porodicama koje su živele u skromnim kolibama. Neka od njih nisu bila starija od šest do osam godina, i dok su svojim životom svedočila da vole Spasitelja i da se trude da žive u skladu sa Božjim svetim zahtevima, obično se inteligencijom i sposobnostima nisu izdizala iznad ostale dece svojih godina. Međutim, kada bi se našla pred ljudima, bilo je očigledno da se nalaze pod uticajem sile koja nadmašuje njihove prirodne sposobnosti. Menjao se zvuk i način njihovog govora i ponašanja, i sa nekom svečanom silom objavljivala su vest o sudu, služeći se upravo rečima iz Pisma: »Bojte se Boga i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegova!« Ukoravala su greh ljudi, nisu osuđivala samo nemoral i zločin, već i svetovnost i otpad, pozivajući svoje slušaoce da požure i da izbegnu gnev koji dolazi.

Ljudi su ih slušali uzdrhtalih srca. Božji Duh im se obraćao i osvedočavao njihov um. Mnogi su bili pokrenuti da proučavaju Pismo s novim i dubljim interesom; neumereni i nemoralni su se popravljali, drugi su odbacivali svoje nepoštene navike, a promene su bile tako očigledne da su čak i propovednici državne Crkve bili prisiljeni da priznaju da Božja ruka vodi ovaj pokret.

Božja volja je bila da vest o Spasiteljevom dolasku bude objavljena u skandinavskim zemljama, a kada je glas Njegovih slugu bio ućutkan, izlio je svoga Duha na decu da bi delo bilo završeno. Kada se Isus približavao Jerusalimu praćen radosnim mnoštvom, koje Ga je pobedonosnim poklicima i podignutim palmovim grančicama proglašavalo za Davidovog sina, zavidljivi fariseji su Ga pozivali da ih ućutka, ali Isus je odgovorio da se onim što se događa ispunjava proročanstvo i da bi kamenje progovorilo ako bi utišao ljude. Narod, zaplašen pretnjama sveštenika i glavara, čim je prošao kroz jerusalimska vrata prestao je da radosno uzdiže Isusa, ali su deca u predvorju Hrama prihvatila pesmu i, mašući palmovima grančicama, uzvikivala: »Osana Sinu Davidovu!« (Matej 21,8-16) Kada su fariseji, duboko razočarani time, kazali Isusu: »Čuješ li šta govore za Tebe?« On im je odgovorio: »Da! zar niste nikada čitali: iz usta male dece i onih koja sisaju načinio si sebi hvalu!« Kao što je preko dece delovao u vreme Hristovog prvog dolaska, tako je delovao i sada objavljujući preko njih vest o Njegovom drugom dolasku. Božja Reč bila je ispunjena – vest o Spasiteljevom dolasku objavljena je svim narodima, jezicima i plemenima.

Vilijamu Mileru i njegovim saradnicima bila je poverena dužnost da vest opomene objave u Americi. Ta zemlja postala je središte velikog pokreta čekalaca drugog Hristovog dolaska. Upravo se tu najočiglednije ispunilo propočanstvo iz prve anđeoske poruke. Spisi Vilijama Milera i njegovih saradnika odnošeni su u daleke zemlje. Gde god su misionari u svetu obavljali svoje delo, objavljivana je i radosna vest o Hristovom skorom dolasku. Blizu i daleko širila se poruka večnog jevanđelja: »Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova!«

Svedočenje proročanstva koje je naizgled ukazivalo da će Hristos doći u jesen 1844. godine duboko se urezalo u misli ljudi. Poruka je prelazila iz države u državu, i na sve strane budila široko rasprostranjeno interesovanje. Mnogi su bili duboko uvereni da su dokazi u prilog proročkim razdobljima pravilni, i zapostavljajući svoje pravo na nezavisno mišljenje, radosno su primali istinu. Neki propovednici su menjali svoja uskogruda shvatanja i osećanja, napuštali svoja plaćena radna mesta i svoje crkve, i ujedinjavali se u objavljivanju Hristovog dolaska. Ali, bilo je, ipak, srazmerno malo propovednika koji su prihvatali ovu vest; pa je najvećim delom bila prepuštena skromnim vernicima. Farmeri su ostavljali svoja polja, zanatlije svoje alate, trgovci svoje tezge, službenici svoje položaje, a broj radnika ipak je i dalje bio mali u poređenju sa delom koje je trebalo obaviti. Stanje u koje je zapala bezbožna Crkva i svet ogrezao u bezakonju tištalo je duše pravih stražara, i oni su dobrovoljno trpeli napore, odricanja, i patnje samo da bi mogli da pozivaju ljude na pokajanje i spasenje. Iako mu se sotona protivio, delo je uporno išlo napred, a mnoge hiljade prihvatile su istinu o skorom Hristovom drugom dolasku.

Na sve strane moglo se čuti ozbiljno svedočanstvo, koje je opominjalo grešnike, svetovne ljude i vernike crkava, da izbegne gnev koji dolazi. Propovednici su kao nekada Jovan Krstitelj, Hristov preteča, stavljali sekiru kod korena drvetu i pozivali sve ljude da donesu rodove pokajanja. Njihovi potresni pozivi su bili u izrazitoj suprotnosti sa uveravanjima u mir i sigurnost koja su se čula sa službenih propovedaonica, i gdegod je bila objavljivana, vest je pokretala ljude. Jednostavno, neposredno svedočanstvo Pisma, praćeno silom Svetoga Duha, bilo je toliko uverljivo da su mu se samo retki mogli potpuno odupreti. Hrišćani samo po imenu bili su pokretani iz svoje lažne sigurnosti. Uviđali su svoj otpad od istine, svoju svetovnost i neverstvo, svoju oholost i sebičnost. Ljubav koja je tako dugo bila usmerena prema zemaljskim dobrima, sada se okretala prema Nebu. Božji Duh se spuštao na njih, i omekšala i ponizna srca pridruživali su se uzviku: »Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova!«

Grešnici su sa suzama pitali: »Šta da činim da se spasem?« Ljudi čiji je život bio obeležen nepoštenjem, želeli su da nadoknade sve što su oteli. Svi koji su našli mir u Hristu, čeznuli su da sa drugima podele blagoslove. Roditeljska srca okrenula su se deci, a dečja roditeljima. Prepreke izgrađene od oholosti i otuđenosti bile su porušene. Čula su se mnoga iskrena priznanja, a članovi domaćinstva trudili su se oko spasenja svojih najbližih i najdražih. Često su se upućivale reči ozbiljnog posredovanja u molitvama. Na sve strane videle su se duše kako se u dubokoj zabrinutosti bore sa Bogom. Mnogi su se rvali cele noći u molitvi da im gresi budu oprošteni ili da se obrati neko od njihovih suseda ili rođaka.

Ljudi iz svih društvenih slojeva hrlili su na predavanja čekalaca Hristovog dolaska. Bogati i siromašni, priznati i nepoznati, svi su, iz različitih razloga, bili željni da sami čuju učenje o drugom dolasku. Gospod je suzbijao duh protivljenja, dok su Njegove sluge objašnjavale razloge svoje vere. Ponekad je oruđe bilo slabo, ali je Božji Duh davao snagu svojoj istini. Na skupovima je mogla da se oseti prisutnost svetih anđela i mnogi su svakoga dana pristupali vernicima. Kada su bili ponavljani dokazi o Hristovom skorom dolasku, nepregledno mnoštvo slušalo je bez daha i bez reči te svečane izjave. Izgledalo je kao da se Nebo i Zemlja približavaju. Mladi, stari i ljudi srednjeg doba osećali su Božju silu. Ljudi su odlazili svojim kućama sa hvalom na usnama, a radosne pesme odjekivale su mirnim noćnim vazduhom. Niko od onih koji su posećivali te sastanke nikada neće zaboraviti ove toliko značajne prizore.

Objavljivanje određenog vremena Hristovog dolaska pokrenulo je veliko protivljenje svih društvenih slojeva, od propovednika na propovedaonici do najokorelijeg grešnika koji je izazivao Nebo. Kao da su se ispunjavale reči proročanstva: »Ali ovo znajte najpre da će u poslednje dane doći rugači koji će živeti po svojim željama i govoriti: gde je obećanje dolaska njegova? Jer, otkako oci pomreše, sve stoji tako od početka stvaranja!« (2. Petrova 3,3.4) Mnogi koji su govorili da vole Spasitelja, izjavljivali su da nemaju ništa protiv nauke o drugom dolasku, već da se samo protive određivanju tačnog vremena dolaska. Međutim, Božje svevideće oko pratilo je šta se zbiva u njihovim srcima. Oni nisu želeli da slušaju da će Hristos ponovo doći da pravedno sudi svetu. Oni su bili neverne sluge, njihovo delo nije moglo da podnese Boga koji ispituje srca, pa su se plašili da se sretnu sa svojim Gospodarom. Kao Jevreji u vreme Hristovog prvog dolaska, nisu bili spremni da dočekaju Isusa. Nisu samo odbijali da saslušaju jasne dokaze iz Biblije, već su se rugali svima koji su čekali Gospoda. Sotona je likovao zajedno sa svojim demonima i Hristu i Njegovim anđelima u lice dobacivao tvrdnje da narod koji se smatra Njegovim ima tako malo ljubavi prema Njemu i da ne želi Njegov dolazak.

»A o danu tome i času niko ne zna«, bio je dokaz kojim se služila  većina onih koji su odbacivali veru u drugi dolazak. Biblijski tekst zaista glasi: »A o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do otac moj sam!« (Matej 24,36) Oni koji su očekivali Gospoda davali su jasno i skladno objašnjenje ovog teksta i dokazivali da ga njihovi protivnici zloupotrebljavaju. Sam Hristos izgovorio je ove reči u nezaboravnom razgovoru sa svojim učenicima na Maslinskoj gori, pošto je poslednji put izašao iz Hrama. Učenici su mu postavili pitanje: »Kakav je znak tvoga dolaska i posletka veka?« Isus im je objavio znake, i onda dodao: »Tako i vi, kada vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata!« (Matej 24,33) Jedna Isusova izjava ne može biti tako upotrebljena da se njome pobija druga. Iako niko ne zna dan ni čas Njegovog dolaska, ipak naučeni smo i od nas se traži da prepoznamo njegovu blizinu! Posle svega, rečeno nam je da će svesno odbacivanje opomene, odbijanje da saznamo kada će Njegov dolazak biti pred vratima, imati isto sudbonosno značenje za nas kao što je za one koji su živeli u Nojevo doba bilo odbijanje da saznaju vreme Potopa. Isusova priča u istom poglavlju, koja upoređuje vernog i nevernog slugu, i koja osuđuje onoga koji je rekao u svom srcu: »Neće moj gospodar još zadugo doći«, pokazuje u kakvoj svetlosti će Isus gledati i nagraditi one koje zatekne da straže i govore o Njegovom dolasku i one koji Ga odbacuju. Jasno kaže: »Stražite dakle… blago tome sluzi kojega došavši gospodar njegov nađe da izvršuje tako!« (Matej 24,42.46) »Ako li ne uzastražiš, doći ću na tebe kao lupež, i nećeš čuti u koji ću čas doći na tebe!« (Otkrivenje 3,3)

Pavle govori o grupi koju će Gospodnji dolazak iznenaditi. »Jer i sami znate jamačno da će dan Gospodnji doći kao lupež po noći. Jer kada reknu: mir je i nemamo se čega bojati, onda će iznenada napasti na njih pogibao… i neće uteći.« Međutim, radi onih koji su poslušali Spasiteljevo upozorenje dodaje: »Ali, vi braćo niste u tami da vas dan kao lupež zastane. Jer vi ste svi sinovi videla i sinovi dana: nismo noći ni tame.« (1. Solunjanima 5,2-5)

Na taj način je pokazano da Biblija ne daje nikakvu dozvolu ljudima da ostanu u neznanju o blizini Hristovog dolaska. Međutim, oni koji su tražili samo izgovor da bi odbacili istinu, zatvorili su svoje uši da ne čuju njeno objašnjenje, pa su reči: »A o danu tome i času niko ne zna«, nastavili da ponavljaju ili kao drski rugači ili čak i kao takozvani Hristovi propovednici. Kada su ljudi bili pokrenuti, kada su počeli da se raspituju za put spasenja, verski učitelji su stali imeđu njih i istine, pokušavajući da smire njihov strah lažnim tumačenjima Božje Reči. Neverni stražari priključili su se delu velikog varalice i vikali: Mir, mir, iako Gospod nije govorio o miru. Kao i fariseji iz Hristovog vremena, mnogi koji sami odbijaju da uđu u carstvo nebesko, ometaju one koji bi hteli da uđu. Krv tih duša biće zatražena iz njihove ruke.

Najskromniji i najodaniji u crkvama obično su prvi prihvatali poruku. Oni koji su sami proučavali Bibliju nisu mogli da ne vide nebiblijski karakter široko prihvaćenih gledišta o proročanstvima; i gde god ljudi nisu bili izloženi snažnom uticaju sveštenstva, gde god su želeli da sami istražuju Božju Reč, bilo je dovoljno uporediti nauku o drugom Hristovom dolasku s Pismom i tako dokazati njeno božansko poreklo.

Mnoge su progonila njihova neverna braća. Da bi zadržali svoj položaj u crkvi neki su pristali da ne govore o svojoj nadi, dok su drugi smatrali da im njihova odanost Bogu nalaže da ne sakrivaju istine koje su im poverene na čuvanje. Nisu bili retki ni oni koji su isključeni iz svojih crkava samo zato što su javno izrazili svoje verovanje u Hristov skori dolazak. Onima koji su trpeli nevolje zbog svoje vere bile su vrlo dragocene proročke reči: »Braća vaša, koja mrze na vas i izgone vas imena mojega radi, govore: ‘Neka se pokaže slava Gospodnja!’ I pokazaće se na vašu radost, a oni će se posramiti.« (Isaija 66,5)

Božji anđeli s najdubljim zanimanjem pratili su rezultate objavljivanja opomene. Tamo gde su crkve jednoglasno odbijale vest, anđeli su se tužno odvraćali od njih. Međutim, bilo je mnogo i onih čiji odnos prema vesti o skorom Hristovom dolasku još nije bio stavljen na probu. Mnoge su prevarili muževi, žene, roditelji ili deca i naveli ih da poveruju da je greh čak i samo slušati “jeretičke” nauke koje šire oni koji čekaju Hristov dolazak. Anđelima je naređeno da verno straže nad takvim dušama, jer je nova svetlost s Božjeg prestola trebalo da obasja njihovu stazu.

Oni koji su prihvatili vest, s neizrecivom čežnjom očekivali su dolazak svoga Spasitelja. Vreme kada su mislili da će se sresti s Njim bilo je pred vratima. Približavali su se tom trenutku mirno i svečano. Održavali su radosnu zajednicu sa Bogom, zajednicu koja je predstavljala zalog mira koji će u svetloj budućnosti uspostaviti s Njim. Nijedan od onih koji su osetili tu nadu i poverenje nikada neće zaboraviti te dragocene sate čekanja. Već je nekoliko sedmica pre toga vremena najveći deo svetovnih poslova bio ostavljen. Iskreni vernici su pažljivo ispitivali svaku svoju misao i osećanje svoga srca kao da se nalaze na samrtničkoj postelji i da će kroz nekoliko sati zatvoriti svoje oči za sve što je zemaljsko. Niko nije ni pokušao da načini neke posebne haljine za uznesenje, ali su svi osećali potrebu za unutrašnjim osvedočenjem da su spremni da dočekaju svoga Spasitelja; njihove bele haljine predstavljale su neporočnost njihove duše, karaktera koji je Hristovom posredničkom krvlju očišćen od greha. O, kada bi i sada među onima koji se nazivaju Božjim narodom vladao isti duh samoispitivanja srca, ista iskrena, odlučna vera! Da je Božji narod nastavio da tako ponizno dolazi pred Boga i iznosi svoje molitve pred presto milosti, stekao bi mnogo bogatija iskustva od onih koja sada ima. Premalo je molitvi, premalo osvedočenosti u svoje grešno stanje, a nedostatak žive vere mnoge ostavlja bez blagodati koju nam je naš Otkupitelj tako bogato stavio na raspolaganje.

Bog je želeo da ispita svoj narod. Njegova ruka pokrila je grešku u izračunavanju proročkih razdoblja. Čekaoci Hristovog dolaska nisu otkrili grešku, a nisu je otkrili ni najučeniji među njihovim protivnicima. Jedan od njih je rekao: »Vaše izračunavanje proročkih razdoblja je pravilno. Neki veliki događaj stvarno će se dogoditi, ali ne onaj koji najavljuje gospodin Miler; nastupiće obraćenje celoga sveta, a ne i drugi Hristov dolazak.«

Očekivano vreme je prošlo, a Hristos se nije pojavio da izbavi svoj narod. Oni koji su u iskrenoj veri i dubokoj ljubavi očekivali svoga Spasitelja, doživeli su gorko razočaranje. Ipak, Božja namera je bila ispunjena, On je sam ispitao srce onih koji su tvrdili da čekaju Njegov dolazak. Među takvima bilo je mnogo onih koji nisu imali nikakve uzvišene pobude, već su bili pokrenuti jedino strahom. Njihovo pristajanje uz veru nije promenilo ni njihovo srce, ni njihov život. Kada se očekivani događaj nije zbio, ovi ljudi izjavili su da uopšte nisu razočarani, jer nikada nisu ni verovali da će Hristos stvarno doći. Oni su se među prvima priključili onima koji su se rugali razočaranju iskrenih vernika.

Međutim, Isus i sva nebeska vojska s ljubavlju i saosećanjem pratili su okušane i verne, ali razočarane Hristove sledbenike. Da je tada zavesa koja odvaja nevidljivi od vidljivog sveta, bila povučena ustranu mogli bi se videti anđeli kako stoje pored tih istrajnih duša i štite ih od sotoninih strela.