22. Ispunjena proročanstva

Kada je prvi put isteklo očekivano vreme Gospodnjeg dolaska – u proleće 1844. godine – oni koji su u veri čekali Njegovo pojavljivanje neko vreme bili su obuzeti sumnjama i nesigurnošću. Dok je svet smatrao da su potpuno poraženi i da su pali kao žrtve zablude, izvor njihove utehe i dalje je bila Božja Reč. Mnogi su nastavili da istražuju Pisma, iznova proveravajući temelje svoje vere i pažljivo proučavajući proročanstva u želji da steknu jasnija saznanja. Biblijsko svedočanstvo koje je potvrđivalo njihova gledišta izgledalo im je jasno i uverljivo. Znaci koji nisu mogli biti pogrešno shvaćeni ukazivali su da je Gospodnji dolazak blizu. Posebni Gospodnji blagoslovi, kako u obraćenju grešnika, tako i u oživljavanju duhovnog života među hrišćanima, potvrđivali su da je vest dolazila s Neba. Iako nisu uspevali da objasne zašto je došlo do razočarenja, vernici su osećali sigurnost da ih je Bog vodio u sticanju prethodnih iskustava.

Saveti utkani u proročanstva za koja su smatrali da se odnose na vreme drugog Hristovog dolaska, bili su posebno prilagođeni njihovom stanju nesigurnosti i neizvesnosti, saveti koji su ih hrabrili da strpljivo čekaju, verujući da će ono što im je izgledalo nerazumljivo postati jasno u određeno vreme.

Među tim proročanstvima nalazilo se i ono zapisano u Knjizi proroka Avakuma 2,1-4: »Na straži svojoj stadoh, i stajah na kuli, i motrih da vidim šta će mi reći i šta bih odgovorio onome koji me koraše. I odgovori mi Gospod i reče: piši utvaru, i da bude razgovetno na pločama da se lako čita. Jer će još biti utvara do određenog vremena, i govoriće šta će biti do pošljetka i neće slagati; ako okleva, čekaj je, jer će zacelo doći, i neće odocniti. Gle ko se ponosi, njegova duša nije prava u njemu; a pravednik će od vere svoje živ biti.« (Daničić)

Uputstvo dato u tom proročanstvu: »Piši utvaru i da bude razgovetno na pločama da se lako čita«, navelo je propovednika Čarlsa Fiča da još 1842. godine pripremi proročku kartu na kojoj je ilustrovao viđenja proroka Danila i Avakuma. Objavljivanje ove karte smatralo se ispunjavanjem zapovesti date preko Avakuma. Niko, međutim, nije zapazio da je u istom proročanstvu bilo objavljeno i prividno odlaganje ispunjenja viđenja – vreme čekanja. Posle razočarenja, ovaj tekst je postao vrlo značajan: »Jer će još biti utvare do određenog vremena, i govoriće šta će biti do posletka i neće slagati; ako okleva, čekaj je, jer će zacelo doći i neće odocniti… a pravednik će od vere svoje živ biti!«

Jedan deo Jezekiljevog proročanstva poslužio je vernicima kao izvor snage i utehe: »Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći: sine čovečji, kakva je to priča u vas o zemlji Izrailjevoj što govorite: protežu se dani, i od utvare neće biti ništa? Zato im reci: ovako veli Gospod Gospod… blizu su dani, i reč svake utvare… jer ću ja Gospod govoriti, i što rečem zbiće se, neće se više odgađati!« »Gle, dom Izrailjev govori: utvara koju taj vidi, do nje ima mnogo vremena, i za daleko vreme taj prorokuje. Zato im reci: ovako veli Gospod Gospod, neće se više odgađati nijedna moja reč; reč koju rečem, zbiće se, govori Gospod Gospod.« (Jezekilj 12,21-25.27.28)

Čekaoci su se obradovali, verujući da ih je Onaj koji od početka zna kraj unapred kroz vekove gledao i da im je, predviđajući njihovo razočarenje, uputio reči ohrabrenja i nade. Da u Bibliji nije bilo ovakvih tekstova, koji su im preporučivali da strpljivo i s dubokim poverenjem u Božju Reč čekaju, njihova bi se vera u ovom teškom času ugasila.

Parabola o deset devojaka iz Jevanđelja po Mateju, 25. poglavlju prikazuje iskustvo čekalaca Hristovog dolaska. U Jevanđelju po Mateju, u 24. poglavlju, odgovarajući na pitanje svojih učenika o znacima svoga dolaska i kraja sveta, Hristos je ukazao na neke veoma važne događaje u istoriji sveta i Crkve od Njegovog prvog do Njegovog drugog dolaska; ukazao je naime na razaranje Jerusalima, na veliku nevolju koju će Crkva doživeti za vreme neznabožačkih i papskih progonstava, na pomračenje Sunca i Meseca i padanje zvezda. Posle toga je govorio i o svom dolasku u carskoj slavi, a ispričao im je i kratku priču o dve vrste slugu koji očekuju Njegov dolazak. Dvadeset i peto poglavlje počinje rečima: »Tada će biti carstvo nebesko kao deset devojaka.« U toj slici opisana je Crkva poslednjeg vremena, ona ista na koju ukazuje kraj 24. poglavlja. U ovoj priči iskustvo Crkve opisano je pomoću događaja na nekoj istočnjačkoj svadbi.

»Tada će biti carstvo nebesko kao deset devojaka koje uzeše žiške svoje i iziđoše na susret ženiku. Pet od njih bejahu mudre, a pet lude. I lude uzevši žiške svoje ne uzeše sa sobom ulja. A mudre uzeše ulja u sudovima svojim sa žišcima svojim. A budući da ženik odocni, zadremaše sve i pospaše. A u ponoći stade vika: eto ženika gde ide, izlazite mu u susret.« (Matej 25,1-6)

Hristov dolazak, najavljen vešću prvog anđela, bio je po shvatanju vernika predstavljen dolaskom ženika. Sveobuhvatna reforma, izazvana objavljivanjem vesti o Hristovom drugom dolasku, odgovarala je izlaženju devojaka. U ovoj kratkoj priči, kao i u onoj iz Jevanđelja po Mateju, u 24. glavi, predstavljene su dve grupe. Sve devojke uzele su žiške, Bibliju, i uz njenu svetlost izašle da dočekaju ženika. Međutim, »lude, uzevši žiške svoje, ne uzeše sa sobom ulja«, dok »mudre uzeše ulja u sudovima svojim sa žišcima svojim«. Druga grupa je primila Božju blagodat, obnavljajuću, prosvetljujuću silu Svetoga Duha, koju Božja Reč naziva žiškom nozi i videlom stazi. U strahu Božjem ova grupa proučavala je Pisma da pronađe istinu, i iskreno se trudila da dostigne neporočnost srca i života. Stekla je lična iskustva, veru u Boga i Njegovu Reč, koju nisu mogla da savladaju nikakva razočarenja niti odlaganja. Ostale devojke, »uzevši žiške svoje, ne uzeše sa sobom ulja«. Delovale su oslanjajući se na svoja osećanja. Svečana vest pokrenula je njihova strahovanja, ali oslonile su se na veru svojih drugarica, zadovoljne titravim svetlom pozitivnih osećanja, bez temeljnog razumevanja istine ili stvarnog delovanja blagodati na srce. One su, takođe, izašle da dočekaju Gospoda, ispunjene nadom da će odmah dobiti nagradu, ali nisu bile spremne na odlaganje i razočarenje. Kada su naišle nevolje, njihova vera je oslabila, a njihova svetlost potamnela.

»A budući da ženik odocni, zadremaše sve i pospaše.« Kašnjenjem ženika predstavljeno je vreme koje je proteklo od časa kada je Gospod bio očekivan, od razočarenja i prividnog odlaganja Njegovog dolaska. Tokom toga vremena punog nesigurnosti, zainteresovanost površnih i mlakih uskoro je počela da slabi i oni su tako počeli da ulažu sve manje napora, dok su oni čija je vera bila utemeljena na dobrom poznavanju Biblije imali čvrsto tlo pod nogama, koje talasi razočaranja nisu mogli odneti. »Zadremaše i pospaše sve«, jedna grupa iz nemarnosti i nedostatka vere, a druga strpljivo čekajući da dobije jasniju svetlost. Ipak, i druga grupa je tokom ove noći nevolje naizgled izgubila, makar u nekoj meri, svoju revnost i odanost. Mlaki i površni više se nisu mogli osloniti na veru svoje braće. Svako je morao da stoji ili pada sam za sebe.

Nekako u to vreme počeo je da se pojavljuje fanatizam. Neki koji su govorili da čvrsto veruju u poruku, odbacili su Božju Reč kao jedinog nepogrešivog vodiča i, tvrdeći da se pokoravaju vođstvu Svetoga Duha, dozvolili da ih ponese plima osećanja, utisaka i mašte. Bilo je i onih koji su pokazivali slepu, farisejsku revnost, osuđujući sve koji nisu pristajali da prihvate njihovo mišljenje. Njihove fanatičke ideje, zajedno s njihovim postupcima, nisu nailazile na odobravanje većine čekalaca Hristovog dolaska, ali poslužile su sotoni da delo istine izloži preziru.

Sotona je u stvari pokušavao da se na taj način suprotstavi Božjem delu i da ga potkopa. Ljudi su se veoma uskomešali zbog propovedanja o drugom Hristovom dolasku, na hiljade grešnika se obratilo, a verni ljudi predano su se posvećivali delu objavljivanja istine, čak i posle prvog razočarenja. Knez tame gubio je svoje podanike, i da bi navukao prezir na Božje delo, potrudio se da prevari neke koji su tvrdili da veruju i da ih uvuče u fanatizam. Posle toga njegovi predstavnici bi spremno iskoristili svaku pogrešku, svaki propust, svako neodgovarajuće delo, i onda ih predstavili narodu na najgori mogući način da bi ponizili čekaoce i njihovu veru. I tako, što je veći bio broj onih koji su na rečima pristajali uz veru u drugi dolazak, iako je u stvari sotona vladao njihovim srcima, on je sticao sve veću prednost privlačenjem pažnje na njih kao na predstavnike cele zajednice vernika.

Sotona je »opadač braće« i njegov duh pokreće ljude da traže greške i nedostatke pripadnika Gospodnjeg naroda i da ih obelodanjuju, dok njihova dobra dela i ne spominju. On se uvek revnosno suproti Gospodu koji se trudi oko spasenja duša. Kada se sinovi Božji okupe da izađu pred Gospoda, i sotona dolazi da bude među njima. Prilikom svakog duhovnog probuđenja, on je uvek na poslu i čini sve da dovede ljude neposvećenog srca i neuravnoteženog uma. Kada takvi prihvate neki deo istine, kada steknu mesto među vernicima, on preko njih radi da razvije teorije kojima će prevariti neoprezne. Ni za koga se ne može kazati da je pravi hrišćanin samo zato što se nalazi u društvu Božje dece, što sedi u Božjem domu i za Gospodnjom trpezom. Sotona je često na istom mestu i prilikom najsvečanijih prilika u onima koje može da upotrebi kao svoje sluge.

Knez zla se bori za svaku stopu zemlje kojom Božji narod prolazi na svom putovanju prema nebeskom Gradu. U celokupnoj istoriji Crkve nijedna reforma nije bila ostvarena, a da nije nailazila na ozbiljne prepreke. Tako je bilo u Pavlove dane. Tamo gde je apostol podizao crkve, stizali su ljudi koji su tvrdili da su prihvatili veru, iako su unosili jeresi, koje bi, da su bile prihvaćene, na kraju potisnule ljubav prema istini. Luter je, takođe, imao velikih teškoća i nevolja zbog delovanja fanatika koji su tvrdili da se Bog javlja neposredno preko njih, i koji su zato uzdizali svoje ideje i mišljenja iznad svedočanstava Pisma. Mnogi vernici koji nisu imali dovoljno vere i iskustva, koji su imali visoko mišljenje o sebi i voleli da čuju i prenose nešto novo, bili su obmanuti nedokazanim tvrdnjama ovih novih učitelja, pa su se pridruživali sotoninim slugama u rušenju onoga što je Bog sagradio preko Lutera. Braća Vesli, i drugi koji su svojim uticajem i svojom verom poslužili na blagoslov svetu, na svakom koraku suočavali su se sa sotoninim nastojanjima da preterano revnosne, nestalne i neposvećene pokrene na fanatična dela svih vrsta.

Vilijam Miler nije podržavao uticaje koji su vodili u fanatizam. I on je, kao i Luter, izjavljivao da se svaki duh mora ispitati u svetlosti Božje Reči. Rekao je: »U današnje vreme sotona ima veliku vlast nad umom nekih vernika. Kako bismo mogli saznati od koga su duha?… Jer su mnogi duhovi izašli u svet; a nama je zapoveđeno da ispitujemo duhove. Duh koji nas ne navodi da živimo trezveno, pravedno i pobožno u sadašnjem svetu, nije Hristov duh! Sve više se uveravam da je sotona veoma umešan u ove neobuzdane pokrete… Mnogi među nama koji smatraju da su potpuno posvećeni u stvari slede ljudske tradicije i očigledno ne poznaju istinu ništa bolje od onih koji se time ne hvale.« (Bliss, pp. 236.237) »Duh zablude odvraćaće nas od istine, dok će nas Božji duh voditi u svaku istinu. Međutim, vi kažete, čovek može biti u zabludi, iako veruje da je u istini. Pa šta onda? Mi odgovaramo: Duh i Pismo se slažu. Ako čovek sebe procenjuje u svetlosti Božje Reči, i ako ustanovi da je u savršenom skladu s celinom Reči, tada mora da zaključi da je u istini, ali ako ustanovi da duh koji ga vodi nije u skladu s celokupnim duhom Božjeg zakona ili Pisma, neka hodi veoma pažljivo da se ne uhvati u sotoninu zamku.« (The Advent Herald and Signs of the Times Reporter, vol. 8, No. 23 od 15. januara 1845. godine) »Ja sam često dobijao više dokaza o unutrašnjoj pobožnosti od suznih očiju, vlažnih obraza i jecajima prekidanih izjava, nego od sve buke u hrišćanstvu.« (Bliss, p. 282)

U vreme reformacije njeni protivnici su za sva zla fanatizma optuživali upravo one koji su se najodlučnije borili protiv njih. Slično ponašanje uočavano je i kod onih koji su ustajali protiv čekalaca Hristovog dolaska. Nezadovoljni time da samo pogrešno tumače i uveličavaju zablude ekstremista i fanatika, širili su nepovoljne glasine koje nisu imale nikakve sličnosti sa istinom. Te osobe bile su pokretane predrasudama i mržnjom. Propovedanje o blizini Hristovog dolaska narušavalo je njihov mir. Plašili su se da bi se to moglo obistiniti, a nadali su se da neće, i u tome se krio razlog njihove borbe protiv čekalaca Hristovog dolaska i njihove vere.

Činjenica da je nekoliko fanatika uspelo da se uvuče u redove čekalaca Hristovog dolaska ne može da bude razlog za tvrđenje da taj pokret nije od Boga, kao što ni prisutnost fanatika ili varalica u Crkvi Pavlovog ili Luterovog vremena nije bila dovoljan razlog da se osudi njihovo delovanje. Čim se pripadnici Božjeg naroda budu probudili iz sna i budu ozbiljno krenuli u delo pokajanja i reforme; čim budu počeli da pretražuju Pisma u želji da pronađu istinu kakva je u Isusu; čim se budu potpuno posvetili Bogu, imaće dovoljno dokaza da je sotona aktivan i budan! Služeći se svim mogućim prevarama, on će pokazivati svoju snagu, pozivajući u pomoć sve pale anđele kojima vlada.

Objavljivanje drugog dolaska nije izazvalo fanatizam i podelu. Te pojave zapažene su u leto 1844. godine, dakle, u vreme kada su čekaoci bili zbunjeni i nesigurni u svoje stvarno stanovište. Propovedanje vesti prvog anđela i »ponoćnog pokliča« neposredno je bilo upereno protiv fanatizma i podela. Oni koji su učestvovali u tim svečanim poduhvatima bili su složni; njihova srca bila su ispunjena međusobnom ljubavlju i ljubavlju prema Isusu, jer su očekivali da će Ga uskoro videti. Jedna vera, jedna blažena nada, uzdizali su ih iznad vlasti bilo kakvog ljudskog uticaja i služili im kao štit protiv svih sotoninih nasrtaja.

»A budući da ženik odocni, zadremaše sve i pospaše. A u ponoći stade vika: eto ženika gde ide, izlazite mu u susret! Tada ustaše sve devojke one i ukrasiše žiške svoje.« (Matej 25,5-7) U leto 1844. godine, negde polovinom razdoblja između proleća 1844. godine kada se prvi put očekivao kraj razdoblja od 2300 dana i noći, i jeseni iste godine kada je ovo razdoblje, prema kasnijim istraživanjima, zaista prošlo, vest je objavljivana doslovnim rečima Pisma: »Eto ženika gde ide!«

Pojavu ovog novog pokreta uslovilo je otkriće da je Artakserksov dekret o obnavljanju Jerusalima, koji je služio kao početna tačka za izračunavanje trajanja razdoblja od 2300 dana i noći, stupio na snagu tek u jesen 457. godine pre Hrista, a ne početkom iste godine, kao što se u prvim pokušajima tumačenja verovalo. Računajući od jeseni 457. godine, 2300 godina se završava u jesen 1844. godine.

Dokazi koje je pružala starozavetna služba simbola, takođe su ukazivali na jesen kao vreme kada treba da se razvije događaj opisan kao »čišćenje svetilišta«. To je postalo potpuno jasno, kada je pažnja usmerena na način ispunjenja simbola povezanih s Hristovim prvim dolaskom.

Prinošenje pashalnog jagnjeta predstavljalo je Hristovu smrt. Pavle kaže: »Jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos.« (1. Korinćanima 5,7) Snop prvina, koji je u vreme Pashe podizan i obrtan pred Gospodom, predstavljao je Hristovo vaskrsenje. Pavle kaže, govoreći o Gospodnjem vaskrsenju i o vaskrsenju celog Njegovog naroda: »No svaki po svome redu: prvenac Hristos, potom o Njegovu dolasku, oni koji su Hristovi. » (1. Korinćanima 15,23; po prevodu Sinoda SPC) Kao snop koji je podizao i obrtao pred Gospodom i predstavljao prvu zrelu pšenicu prikupljenu pre žetve, Hristos je prvina one besmrtne žetve otkupljenih, koja će prilikom budućeg vaskrsenja biti svezena u Božju žitnicu.

Ovi simboli su se ispunili, ne samo kao događaji, već i u pravo vreme. Četrnaestoga dana prvog jevrejskog meseca, upravo na dan i mesec kada je u razdoblju dugom petnaest stoleća prinošeno pashalno jagnje, Hristos je, pošto je zajedno sa svojim učenicima proslavio Pashu, ustanovio svečanost koja će podsećati na Njegovu smrt kada je kao »Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta«. Te iste noći zločinačke ruke su ga uhvatile i odvele da bude razapet i ubijen. Naš Gospod je, kao ostvarenje podizanog i obrtanog snopa, bio podignut iz smrti trećega dana, kao »prvenac onih koji su umrli«, kao slika svih vaskrslih pravednika, čije će »poniženo telo« biti preobraženo »da bude jednako telu slave njegove«. (1. Korinćanima 5,20; po engleskom originalu; Filibljanima 3,21)

Simboli koji se odnose na drugi Hristov dolazak morali su da se ispune na sličan način, u vreme na koje je ukazivala služba simbola u Svetilištu. U vreme mojsijevskog sistema, čišćenje Svetilišta ili veliki Dan pomirenja, obavljano je desetoga dana sedmog jevrejskog meseca (3. Mojsijeva 16,29-34), kada je prvosveštenik, posle obavljene službe pomirenja za celi Izrailj, uklonivši tako i grehe naroda iz Svetilišta, izlazio i blagosiljao narod. Isto se tako verovalo da će se Hristos, naš Prvosveštenik, pojaviti da očisti Zemlju od razornog delovanja greha i grešnika, i da besmrtnošću blagoslovi svoj narod koji Ga je čekao. Deseti dan sedmoga meseca, veliki Dan pomirenja, vreme čišćenja Svetilišta, koji je 1844. godine trebalo da bude 22. oktobra, proglašen je danom Gospodnjeg dolaska. To je bilo u skladu sa već iznesenim dokazima da se razdoblje od 2300 dana i noći završava u jesen, i taj je zaključak čekaocima Hristovog dolaska izgledao neoboriv.

U kratkoj priči, zapisanoj u Jevanđelju po Mateju, u 25. poglavlju, posle vremena provedenog u čekanju i spavanju, oglašen je dolazak ženika. To je bilo u skladu s upravo iznesenim dokazima, i iz proročanstava i iz simbola. Vernici su bili duboko uvereni u njihovu verodostojnost, i »ponoćni poklič« odjeknuo je iz hiljada grla.

Ovaj pokret je prekrio zemlju. Poklič je odjekivao od grada do grada, od sela do sela, čak i u usamljenim naseljima, sve dok Božji narod koji je čekao Hristov dolazak nije bio potpuno probuđen. Fanatizam je ustuknuo pred ovim objavljivanjem kao što se jutarnja slana topi pred zracima izlazećeg Sunca. Vernici su gledali kako nestaju njihove sumnje i njihova zbunjenost, i kako nada i hrabrost oživljavaju njihovo srce. Delo je oslobođeno svih krajnosti koje se uvek pokazuju kada se razvije ljudsko uzbuđenje nesputano uticajem Božje Reči i Božjega Duha. Ovo delo po svom karakteru je bilo slično onim trenucima poniznosti i vraćanja Gospodu kroz koje je prolazio nekadašnji Izrailj posle ukora koje mu je Bog slao preko svojih slugu. Ono je imalo ista obeležja koja su u svim vremenima obeležavala Božje delo. Bilo je malo ushićenja, ali zato dubokog ispitivanja srca, priznavanja greha i odricanja od sveta. Pripremanje za susret sa Gospodom bilo je osnovni cilj ovih duša koje su se borile da ga dostignu, istrajnim molitvama i neograničenim predanjem Bogu.

Opisujući ovo delo, Miler je rekao: »Nije bilo nekog velikog izražavanja radosti, u stvari, kao da je bila suzbijana i čuvana za buduću priliku kada će celo Nebo i cela Zemlja odjekivati neizrecivom radošću i biti ispunjeni slavom. Nije bilo uzvikivanja; jer je to bilo čuvano za uzvike s Neba. Pevači su ćutali, čekali su da se pridruže anđeoskim četama, nebeskom horu… Nije bilo sukoba osećanja, svi su bili jednoga srca i jedne misli.« (Bliss, pp. 270.271)

Jedan drugi učesnik pokreta je posvedočio: »Na sve strane pokret je dovodio do najdubljeg ispitivanja srca i poniznosti duše pred Bogom nebeskim. Doprinosio je odbacivanju ljubavi prema onome što je svetovno i ovozemaljsko, do prevazilaženja sukoba i neprijateljstava, do priznavanja grešaka, do padanja pred Gospodom, do pokajničkih, žalosnih vapaja Bogu da oprosti krivice i prihvati pokajnike. Nikada kao do tada nije bilo takve poniznosti pred Bogom niti takve pokornosti duše pred Njim. Kao što je Bog zapovedio preko proroka Joila, vernici su zaista razdirali svoja srca, a ne haljine svoje, i obraćali se Bogu postom, plakanjem i tugovanjem. Bog je preko proroka Zaharije, rekao da će se duh blagodati i molitava izliti na Božju decu, da će gledati Onoga koga su proboli i biće velika žalost po svoj Zemlji… Oni koji su tražili Gospoda mučiće duše svoje pred Njime.« (Bliss, Advent Shield and Review, vol. 1, p. 271, januar 1845)

Među svim velikim verskim pokretima još od apostolskih dana, nijedan nije bio toliko oslobođen ljudskog nesavršenstva i sotonskog lukavstva kao onaj iz jeseni 1844. godine. Čak i sada, posle mnogo godina, svi koji su učestvovali u tom pokretu i koji su čvrsto stajali na platformi istine, i dalje osećaju sveti uticaj tog blagoslovenog dela i svedoče da je poticao od Boga.

Na poziv: »Eto ženika gde ide, izlazite mu u susret!« čekaoci su »ustali i pripremili žiške svoje«; proučavali su Božju Reč s do tada neviđenom predanošću. Anđeli su dolazili s Neba da ohrabre one koji su se umorili i da ih pripreme da prihvate vest. Delo nije počivalo na ljudskoj mudrosti i ljudskom znanju, već na Božjoj sili. Božji poziv nisu prvi čuli i prihvatili oni najtalentovaniji, već najskromniji i najodaniji. Farmeri su ostavljali svoju žetvu na poljima, zanatlije su spuštale svoj alat, i sa suzama i velikom radošću izlazile da objave opomenu. Oni koji su nekada vodili pokret, među poslednjima su se pridružili delu. Crkve su uglavnom zatvarale svoja vrata pred porukom, a velike grupe onih koji su je primili izašle su iz njih. Prema Božjem proviđenju, ovo objavljivanje se sjedinilo s porukom drugog anđela i tako ulilo snagu tom delu.

Poruka »Eto ženika gde ide!« nije bila predmet dokazivanja, iako su biblijski dokazi bili jasni i ubedljivi. Ona se odlikovala uverljivošću koja je pokretala duše. Nije bilo sumnje, nije bilo nesigurnosti. Prilikom Hristovog pobedonosnog ulaska u Jerusalim, ljudi okupljeni iz svih krajeva zemlje da proslave praznik, pohrlili su na Maslinsku goru i kada su se pridružili mnoštvu koje je pratilo Isusa i njih je zahvatilo sveopšte oduševljenje, pa su zajedno sa ostalima radosno klicali: »Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!« (Matej 21,9) Slično tome i nevernici koji su u velikom broju dolazili na skupove čekalaca, neki iz radoznalosti, neki samo da se rugaju, osećali su silu osvedočenja koja je pratila vest: »Eto ženika gde ide!«

U to vreme bilo je vere koja je dobijala odgovore na molitvu – vere koja je gledala na obećanu nagradu. Duh blagodati sišao je na sve one koji su ozbiljno istraživali Božju Reč kao pljuskovi kiše koja pada na žednu zemlju. Oni koji su očekivali da se uskoro licem u lice sretnu sa svojim Otkupiteljem, osećali su svetu i neizrecivu radost. Sila Svetoga Duha, koja omekšava i zadobija ljude, svojim blagoslovom koji se u obilnoj meri izlivao na odane i verne, topila je njihova srca.

Veoma odgovorno i svečano su oni koji su prihvatili vest pristupali vremenu kada su se nadali da će sresti svoga Gospoda. Svakoga jutra osećali su da im je prva dužnost da se uvere da li su dostojni da stanu pred Boga. Njihova srca bila su usko sjedinjena, molili su se mnogo jedni s drugima i jedni za druge. Često su se sastajali na usamljenim mestima da razgovaraju sa Bogom, a glasovi posredničkih molitava uzdizali su se k Nebu sa polja i iz šumaraka. Sigurnost u Spasiteljevo odobravanje bila im je važnija od svakodnevne hrane; ako bi neki oblak zamračio njihove vidike nisu počinuli dok ga nisu uklonili. Kada su osetili sigurnost u blagodat oproštenja, čeznuli su da ugledaju Onoga koga ljubi njihova duša.

Međutim, ponovo su morali da dožive razočarenje. Očekivano vreme je prošlo, a njihov Spasitelj nije se pojavio. S nepokolebljivim poverenjem čekali su Njegov dolazak, a sada su se osećali kao nekada Marija koja je došla na Spasiteljev grob, našla ga praznog i onda sa suzama uzviknula: »Uzeše Gospoda mojega i ne znam gde ga metnuše!« (Jovan 20,13)

Osećanje straha, bojazni da bi poruka mogla biti istinita, neko vreme je nevernički svet držalo na odstojanju. Straha nije nestalo ni posle isteka vremena. U početku nisu se usuđivali da likuju nad razočaranima, ali pošto se nikakvi dokazi Božjega gneva nisu pokazivali, oporavili su se od straha i ponovo vratili ukorima i podsmesima. Velika grupa vernika koja je tvrdila da veruje u skori Gospodnji dolazak odrekla se svoje vere. Neki, koji su bili veoma samouvereni, osećali su se tako duboko povređeni u svom ponosu da su poželeli da nestanu sa ovog sveta. Slično Joni, prigovarali su Bogu i više su želeli da umru nego da žive. Oni koji su svoju veru temeljili na mišljenju drugih, a ne na Božjoj Reči, bili su opet spremni da promene mišljenje. Rugači su slabe i plašljive privukli u svoje redove i svi su se sjedinili u izjavama da više ne može biti nikakvog razloga za strahovanja, ali ni očekivanja. Vreme je prošlo, Gospod nije došao, a svet će i dalje, hiljadama godina, moći da ostane nepromenjen.

Ozbiljni, iskreni vernici Hrista radi su se odrekli svega i, kao nikada ranije, zajednički uživali u Njegovoj prisutnosti. Oni su, u skladu sa svojim dubokim uverenjem, objavili svetu svoju poslednju opomenu, i očekujući da će uskoro biti primljeni u zajednicu sa svojim božanskim Učiteljem i nebeskim anđelima, gotovo sasvim povukli iz društva onih koji nisu prihvatili poruku. Molili su se s dubokom čežnjom: »Dođi, Gospode Isuse, dođi skoro!« Ali, On nije došao! A zatim, ponovo prihvatiti teški teret životnih briga i nevolja, izdržati ismejavanje i ruganje sveta, stavljalo je njihovu veru i strpljenje na tešku probu.

Ipak, njihovo razočaranje nije bilo tako veliko kao razočaranje učenika u vreme Hristovog prvog dolaska. Kada je Isus u slavi ujahao u Jerusalim, Njegovi učenici su verovali da će On ubrzo sesti na Davidov presto i izbaviti Izrailja iz ruke njegovih tlačitelja. S velikim nadama i radosnim iščekivanjem takmičili su se u iskazivanju počasti svome Caru. Mnogi su svojim ogtačima prekrili Njegov put ili ga popločavali lisnatim palmovim granama. Ispunjeni oduševljenjem i radošću, sjedinjavali su svoje glasove u veselim pokličima: »Osana sinu Davidovu!« Kada su fariseji, uznemireni i naljućeni ovim izlivima odanosti, zatražili od Isusa da ukori svoje učenike, On je odgovorio: »Ako oni ućute, kamenje će povikati!« (Luka 19,40) Proročanstvo je moralo da se ispuni. Učenici su izvršavali Božju nameru, ali ipak su morali da dožive razočarenje. Samo nekoliko dana posle toga morali su da gledaju Njegovu agoniju i smrt i da Ga polože u grob. Njihova očekivanja ni u najmanjoj pojedinosti nisu se ispunila, a njihove nade su bile pokopane zajedno sa Isusom. Tek kada je njihov Gospod pobedonosno ustao iz groba, shvatili su da je sve to bilo najavljeno rečima starih proroka i da je »trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih«. (Dela 17,3)

Gospod je pet stotina godina pre toga objavio preko proroka Zaharije: »Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magrcu i na magaretu, mladetu magaričinu!« (Zaharija 9,9) Da su učenici znali da će Isus biti odveden na sud i da će umreti, sigurno ne bi ispunili ovo proročanstvo.

Miler i njegovi saradnici na sličan način, ispunili su proročanstvo i propovedali vest za koju je nadahnuta Reč unapred kazala da će biti objavljena svetu, ali koju sigurno ne bi iznosili da su dobro shvatili proročanstva koja su ukazivala na njihovo razočaranje i prenosila drugu poruku koja je morala biti objavljena svim narodima pre Gospodnjeg dolaska. Poruke prvog i drugog anđela bile su objavljene u pravo vreme i završile su delo koje im je Gospod odredio da obave.

Svet se nadao i pretpostavljao, pošto je vreme prošlo i Hristos se nije pojavio, da će ceo sistem nauke o Hristovom dolasku biti odbačen. Međutim, iako su mnogi čekaoci, izloženi teškim iskušenjima, odbacili svoju veru, bilo je i onih koji su ostali čvrsti. Plodovi ovog pokreta čekalaca Hristovog dolaska – duh poniznosti i ispitivanja srca, promene života i odbacivanja svetovnosti, koji su pratili ovo delo, svedočili su da je ono bilo od Boga. Neprijatelji se nisu usuđivali da kažu da sila Svetoga Duha nije podupirala propovedanje poruke o drugom dolasku, ali nisu ni uspevali da ponađu neku grešku u njihovom izračunavanju proročkih razdoblja. Ni najsposobniji protivnici nisu bili u stanju da obore njihov sistem tumačenja proročanstava. Zato se čekaoci nisu mogli odlučiti da bez odgovarajućih biblijskih dokaza odbace saznanja do kojih su došli ozbiljnim, predanim proučavanjem Pisma praćenog molitvom, prosvetljeni Božjim Duhom i srcem koje je plamtelo Njegovom živom snagom; saznanja koja su odolela najoštrijoj kritici i najogorčenijem protivljenju poznatih verskih učitelja i svetovno mudrih ljudi, koja su opstala u borbi protiv sjedinjenih napora učenosti i rečitosti, ali i poruga i kleveta uglednih ali i priprostih.

Istina, bili su u zabludi, jer očekivani događaj nije došao, ali čak ni to nije moglo da pokoleba njihovu veru u Božju reč. Kada je Jona na ulicama Ninive objavljivao da će grad kroz četrdeset dana biti uništen, Gospod je prihvatio pokajanje Ninivljana i produžio im vreme milosti; Jonina vest, ipak, je bila od Boga i Niniva je okušana po Njegovoj volji. Čekaoci Hristovog dolaska verovali su da ih je Bog na sličan način vodio prilikom objavljivanja poruke o sudu. Govorili su: »On je okušao srca svih koji su je čuli, budeći u jednima želju za Gospodnjim dolaskom; dok se kod drugih javljala mržnja, manje ili više primetna ali poznata Bogu, prema Njegovom dolasku. On je povukao granicu… tako da oni koji će ispitivati svoje srce mogu videti na kojoj će se njenoj strani naći ako Gospod bude došao i da li će uskliknuti: ‘Gle, ovo je Bog naš koga čekasmo i izbaviće nas’, ili će pozivati stene i planine da padnu na njih i da ih sakriju od lica Onoga koji sedi na prestolu i od gneva Jagnjetova. Bog je tako, mi verujemo, ispitao svoj narod, okušao njegovu veru, proverio svoju decu, i video hoće li se u vreme nevolje povući sa položaja na koji je našao za dobro da ih postavi, hoće li se odreći sveta i s punim poverenjem osloniti na Njegovu Reč.« (The Advent Herald and Signs of the Times Reporter, vol. 8, No 14, od 13. novembra 1844. godine)

Osećanja onih koji su i dalje verovali da ih je Bog vodio u sticanju iskustava iz prošlosti izrazio je sam Vilijam Miler ovim rečima: »Kada bi trebalo da ponovo proživim svoj život, sa istim dokazima koje sam tada imao, i tada bih ostao pošten pred Bogom i ljudima i učinio isto što sam onda učinio.« »Nadam se da sam oprao svoje haljine od krvi duša. Osećam da sam se, koliko je bilo u mojoj moći, oslobodio svake krivice za njihovu osudu.« Ovaj Božji čovek napisao je i sledeće reči: »Iako sam se dva puta razočarao, nisam još oboren ili obeshrabren… Moja nada u Hristov dolazak je sada isto tako snažna kao i uvek. Učinio sam samo ono što sam posle mnogo godina ozbiljnog razmišljanja smatrao svojom svečanom dužnošću. Ako sam pogrešio, onda je to bilo na strani dobra, na strani ljubavi prema bližnjem, na strani uverenja u svoju dužnost pred Bogom.« »Jedno znam, propovedao sam samo ono što sam verovao i Bog je bio sa mnom; Njegova sila pokazivala se u tom delu, i mnogo dobra je učinjeno.« »Mnoge hiljade, tako izgleda meni kao čoveku, ovim propovedanjem vremena suda bile su pokrenute da proučavaju Pisma, i da se na taj način, verom i kropljenjem krvlju Hristovom, pomire sa Bogom.« (Bliss, pp. 256. 255. 277. 280. 281) »Nikada se nisam trudio da izazovem osmeh oholih, niti sam klonuo kada se svet mrštio. Ni sada neću da kupujem njihovu naklonost, niti ću zanemariti svoju dužnost da ne bih izazivao njihovu mržnju. Nikada neću tražiti svoj život iz njihove ruke, niti ću ustuknuti, nadam se, ako treba da ga izgubim, ako Bog u svom Proviđenju bude tako odredio.« (J. White, Life of William Miller, p. 315)

Bog nije odbacio svoj narod; Njegov Duh je pratio one koji se nisu odrekli svetlosti koju su dobili, koji nisu ustali protiv nade u Hristov dolazak. U Poslanici Jevrejima nalazimo reči ohrabrenja i opomene onim čekaocima koji su u ovoj krizi izdržali probu: »Ne odbacujte, dakle, slobode svoje koja ima veliku platu. Jer vam je trpljenje od potrebe da volju Božju savršivši primite obećanje, jer još malo, vrlo malo, pa će doći onaj koji treba da dođe i neće odocniti. A pravednik živeće od vere, ako li odstupi neće biti po volji duše moje. A mi, braćo, nismo od onih koji odstupaju na pogibao, nego od onih koji veruju da spasu dušu.« (Jevrejima 10,35-39)

Ova opomena upućena je Crkvi poslednjeg vremena i to se očigledno vidi iz reči koje ukazuju na blizinu Gospodnjeg dolaska: »Jer još malo, vrlo malo, pa će doći onaj koji treba da dođe i neće odocniti!« Jasno je nagovešteno da će nastupiti prividno odlaganje i da će izgledati kao da Gospod okleva da dođe. Ovde objavljena pouka posebno prilagođena iskustvu čekalaca ovog vremena. Oni kojima su upućene ove reči bili su u opasnosti da dožive brodolom svoje vere. Oni su ispunili Božju volju, tako što su sledili uputstva Njegovog Duha i Njegove Reči, ali sa iskustvima koja su stekli u prošlosti nisu mogli da shvate Njegovu nameru, niti su mogli da prepoznaju put pred sobom, pa su bili u iskušenju da posumnjaju da li ih Bog zaista vodi. Na to vreme posebno su se odnosile reči: »A pravednik će od vere svoje živ biti.« Kada je blistava svetlost »ponoćnog pokliča« obasjala njihovu stazu, kada su videli kako im otpečaćena proročanstva i znaci koji se brzo ispunjavaju govore da je Hristov dolazak blizu, hodali su, slobodno možemo reći, služeći se samo očima. Međutim, sada oboreni neostvarenim nadama, mogli su da opstanu samo verom u Boga i Njegovu reč. Rugači u svetu su im govorili: »Prevareni ste. Odrecite se svoje vere, priznajte da je sotona pokrenuo pokret čekalaca Hristovog drugog dolaska!« Međutim, Božja Reč ih je opominjala: »Ako li odstupi, neće biti po volji moje duše!« Odbaciti sada svoju veru, odreći da je sila Svetoga Duha pratila propovedanje poruke, značilo bi vratiti se u propast. Reči apostola Pavla ohrabrile su ih da ostanu čvrsti: »Ne odbacujte, dakle, slobode svoje koja ima veliku platu, jer vam je trpljenje od potrebe… jer još malo, vrlo malo, pa će doći onaj koji treba da dođe i neće odocniti!« (Jevrejima 10,35-37) Pred njima je bio jedini siguran put – da se čvrsto uhvate za Božja obećanja, da nastave da istražuju Pisma, i da strpljivo čekaju i straže, dok ne dobiju više svetlosti.