27. Savremeni pokreti za oživljavanje vere

Svuda gde se Božja Reč verno objavljivala, rezultati su svedočili o njenom božanskom poreklu. Božji Duh pratio je poruke Božjih slugu, i Reč je imala silu. Grešnici su osećali kako se budi njihova savest. Svetlost »koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet« rasvetlila je tajne odaje njihove duše i sakrivena dela tame bila su razotkrivana. Duboko osvedočenje obuzimalo je njihovo srce njihov um. Bili su osvedočeni u »greh i u pravdu i u sud« koji će doći. Shvatili su da je Gospod pravedan i užasnuli se mogućnosti da se opterećeni svojom krivicom i uprljani grehom, pojave pred Onim koji ispituje srca. Ispunjeni dubokom strepnjom, uzvikivali su: »Ko će me izbaviti od tela smrti ove?« Bio im je pokazan krst na Golgoti, sa svojom neizmernom Žrtvom za grehe svih ljudi; uvideli su da ništa drugo osim zasluga Hristove žrtve ne može biti dovoljno da okaje njihove prestupe, i da samo to može da pomiri čoveka i Boga. U veri i poniznosti prihvatili su Jagnje Božje koje je uzelo na sebe grehe sveta. Zaslugom Hristove krvi dobili su »oproštenje pređašnjih greha«.

Ove duše donele su rodove dostojne pokajanja. Poverovale su i bile krštene i ustale da »hode u novini života«, kao nova stvorenja u Hristu Isusu; ne da se oblikuju prema svojim nekadašnjim željama, nego da verom u Sina Božjega hode Njegovim stopama, da odražavaju Njegov karakter i da se čiste kao On što je čist. Ono što su nekada mrzele sada su zavolele; ono što su nekada volele, sada su zamrzile. Oholi i nametljivi postali su krotki i ponizna srca. Razmetljivi i naduveni postali su ozbiljni i skromni. Hulnici su postali puni strahopoštovanja, pijanice trezveni, razuzdani neporočni. Odbacili su modnu taštinu sveta. Hrišćani nisu uživali »u pletenju kose, i u udaranju zlata, i oblačenju haljina, nego u tajnome čoveku srca, u jednakosti krotkoga i tihoga duha, što je pred Bogom mnogoceno.« (1. Petrova 3,3.4)

Pokreti za oživljavanje vere doveli su do dubokog istraživanja srca i poniznosti. Obeležavali su ih svečani, ozbiljni pozivi upućeni grešnicima, duboko saučešće prema onima koje je Hristos otkupio svojom krvlju. Ljudi i žene molili su se i borili s Bogom za spasenje duša. Rodovi ovakvih pokreta mogli su se videli u dušama koje se nisu ustezale od samoodricanja i žrtve, već su se radovale što su proglašene dostojnima da pretrpe sramotu i nevolju Hrista radi. Ljudi su zapažali promenu u životu onih koji su priznali Isusovo ime. Društvena zajednica uživala je blagoslove pod njihovim uticajem. Oni su sabirali sa Hristom i sejali u Duhu, da bi požnjeli večni život.

O njima bi se moglo kazati: »Nego se ožalostiste za pokajanje!« »Ali se sada radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu, da od nas ni u čemu ne štetujete, jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nigda ne kaje, a žalost ovoga sveta smrt donosi. Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? Kakvo pravdanje, kakvu nepovoljnost, kakav strah, kakvu želju, kakvu revnost, kakvu osvetu? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.« (2. Korinćanima 7,9-11)

Ovo je ishod delovanja Božjega Duha. Nema nikakvog dokaza istinskog pokajanja ukoliko ono ne omogući reformu. Ukoliko pokajnik obnovi zavet, vrati ono što je oteo, prizna svoje grehe, ako ljubi Boga i svoje bližnje, može biti siguran da je stekao mir sa Bogom. To su bili rezultati koji su ranijih godina pratili okupljanja na kojima je bilo pokrenuto oživljavanje vere, duhovno buđenje. Ako bi bilo ocenjivano po rodovima, videlo bi se da ih je Bog blagosiljao spasavanjem ljudi i uzdizanjem ljudskog roda.

Međutim, mnogi savremeni pokreti za oživljavanje vere izrazito se razlikuju od ispoljavanja božanske blagodati koja su ranijih dana pratila delo Božjih sluga. Istina je da i sada dolazi do sveopšteg buđenja interesovanja, mnogi tvrde da su se obratili, a i mnogobrojni pojedinci pristupaju crkvama; međutim, rezultati nisu takvi da opravdavaju verovanje da je pokrenuto odgovarajuće jačanje stvarnog duhovnog života. Plamen koji se privremeno razgori uskoro se gasi, ostavljajući za sobom još gušću tamu od one koja je ranije vladala.

To oživljavanje vere među ljudima se često pokreće pozivanjem na maštu, buđenjem osećanja, zadovoljavanjem želje za onim što je novo i uzbudljivo. Novi vernici zadobijeni na ovaj način imaju malo želje da slušaju biblijske istine, malo interesovanja za svedočanstva proroka i apostola. Ukoliko bogosluženje ne sadrži nešto uzbudljivo, za njih nije privlačno. Poruka koja se obraća zdravom razumu ne dobija odgovor. Jasna upozorenja Božje Reči, koja se neposredno bave njihovim večnim dobrom, ostaju nezapažena.

Za svaku zaista obraćenu dušu odnos prema Bogu i večnim istinama predstavlja veliku životnu temu. Međutim, da li se u velikim savremenim Crkvama može naći duh posvećenja Bogu? Novi vernici ne odbacuju svoju oholost i ljubav prema svetu. Nisu ništa spremniji da se odreknu sebe, da uzmu svoj krst, i pođu za krotkim i poniznim Isusom nego što su to bili pre obraćenja. Religija je postala razonoda za nevernike i skeptike zato što mnogi koji nose njeno ime ne poznaju njena načela. Sila pobožnosti skoro je nestala iz mnogih crkava. Izleti, crkvene pozorišne predstave, crkveni sajmovi, lepe kuće, lično razmetanje – sve to je potisnulo misli o Bogu. Zemlja, imanja i svetovna zanimanja zaokupljaju misli, a ono što je od večne vrednosti jedva može da privuče prolaznu pažnju.

Uprkos sveopštem opadanju vere i pobožnosti, u tim Crkvama, ipak, ima stvarnih Hristovih sledbenika. Pre nego što božanski sudovi budu konačno pohodili Zemlju, među pripadnicima Gospodnjeg naroda doći će do takvog oživljavanja prvobitne pobožnosti do kakvog nije dolazilo još od apostolskih vremena. Božji Duh i Božja sila izliće se na Božju decu. U to vreme mnogi će se odvojiti od Crkava u kojima je ljubav prema ovome svetu istisnula ljubav prema Bogu i prema Njegovoj Reči. Mnogi među propovednicima i među vernicima, radosno će prihvatiti velike istine koje je Bog dao da budu objavljene u to vreme da bi se ljudi pripremili za Gospodnji drugi dolazak. Neprijatelj duša poželeće da osujeti ovo delo, i pre nego što bude došlo vreme za taj pokret, potrudiće se da ga spreči podizanjem lažnog. I činiće da se na crkvama, koje će uspeti da stavi pod svoju prevarljivu upravu, prividno izlivaju Božji posebni blagoslovi i dolaziće do prividnog viđenja sveopšteg interesovanja prema religiji. Mnoštvo će klicati da Bog na čudesan način radi za njih, iako će to delo poticati od drugog duha. Zaklanjajući se iza maske pobožnosti, sotona će se truditi da u hrišćanskom svetu ojača svoj uticaj.

U mnogim pokretima za oživljavanje vere koji su se pojavili u razdoblju od pedesetak poslednjih godina^[1], bio je na delu isti uticaj, u većoj ili manjoj meri, koji će se pokazivati i u budućim mnogo snažnijim pokretima. Dolazilo je do emocionalnog uzbuđenja, mešanja istinitog s lažnim, što je sve bilo dobro smišljeno da zavede s pravog puta. Ipak, niko ne treba da bude prevaren. U svetlosti Božje Reči nije teško odrediti prirodu tih pokreta. Gde god su ljudi zanemarili svedočanstvo Svetoga pisma, gde god su odbacili njegove jasne istine, koje ispituju dušu i pozivaju na samoodricanje i odvraćanje od sveta, možemo biti sigurni da im Bog neće dati svoj blagoslov. Prema pravilu koje je dao sam Isus: »Po rodovima njihovim poznaćete ih« (Matej 7,16), potpuno je jasno da ti pokreti nisu delo Božjega Duha.

Bog je ljudima otkrio samoga sebe u istinama svoje Reči, i svima koji ih prihvate one postaju štit protiv sotoninih prevara. Upravo je zanemarivanje ovih istina otvorilo vrata zlima koja se sve više šire po religijskom svetu. Ljudi su u velikoj meri izgubili iz vida prirodu i važnost Božjeg zakona. Pogrešno shvatanje karaktera, trajnosti i obaveznosti božanskog zakona dovelo je do zabluda povezanih s obraćenjem i posvećenjem i do snižavanja merila pobožnosti u Crkvi. Upravo ovde se krije odgovor na pitanje zašto savremenim pokretima za oživljavanje vere nedostaje Božjega Duha i Božje sile.

U raznim verskim zajednicama ima ljudi, poznatih po svojoj pobožnosti, koji priznaju ovu činjenicu i žale zbog nje. Profesor Edvard A. Park, objašnjavajući opasnosti kojima je izložena savremena religija, otvoreno kaže: »Jedan od izvora opasnosti je nemarnost sveštenika da sa propovedaonice podrže Božji zakon. Propovedaonica je u ranijim vremenima uvek bila odjek glasa savesti… Naši najistaknutiji propovednici svoja izlaganja iznosili su na dostojanstven i veličanstven, način jer su sledili primer svoga Učitelja i davali prednost Zakonu, njegovim propisima i njegovim pretnjama. Oni su ponavljali dva velika načela, da je Zakon odraz božanskog savršenstva, i da čovek koji ne voli Zakon ne voli ni jevanđelje, jer Zakon, kao i jevanđelje, predstavlja ogledalo koje odslikava istinski Božji karakter. Ova opasnost vodi u drugu, onu koja potiče od potcenjivanja zloćudnosti greha, njegove rasprostranjenosti, njegove neprihvatljivosti. U srazmeri sa opravdanošću zapovesti je i neopravdanost njihovog kršenja…

Povezana sa opasnostima koje smo već spomenuli je i opasnost koju donosi potcenjivanje Božje pravde. Savremeni propovednici su skloni odvajanju božanske pravde od božanske dobrote i blagonaklonosti, i svođenju božanske blagonaklonosti i dobrote na nivo osećanja umesto da ih podignu na nivo načela. Nova teološka prizma rastavlja ono što je Bog spojio. Da li je Božji zakon dobar ili rđav? Svakako da je dobar! Onda je i pravda dobra; jer je to spremnost da Zakon bude primenjen. Od navike da potcenjuje Božji zakon i Njegovu pravdu, veličinu i osudu ljudske neposlušnosti, čovek vrlo lako upadne i u naviku da potcenjuje blagodat koja je omogućila pomirenje za greh.« Tako jevanđelje gubi svoju vrednost i važnost u ljudskom umu i ljudi su uskoro zaista spremni da odbace i samu Bibliju.

Mnogi verski učitelji uporno dokazuju da je Hristos svojom smrću ukinuo Zakon, i da su ljudi od tada slobodni od njegovih zahteva. Ima i onih koji Zakon predstavljaju kao težak jaram, pa kao suprotnost zakonskim okovima objavljuju slobodu koju ćemo uživati pod jevanđeljem.

Međutim, proroci i apostoli nisu tako ocenjivali Božji sveti zakon. David kaže: »Hodiću slobodno, jer tražim zapovesti tvoje!« (Psalam 119,45) Apostol Jakov, koji je pisao posle Hristove smrti, govori o Dekalogu kao o »carskom zakonu« i kao o »savršenom zakonu slobode«. (Jakov 2,8; 1,25) Pisac Otkrivenja, pedesetak godina posle Hristovog raspeća, izriče blagoslov onima koji »tvore zapovesti njegove da im bude vlast na drvo života i da uđu na vrata u grad«. (Otkrivenje 22,14)

Tvrđenje da je Hristos svojom smrću ukinuo Zakon svoga Oca nema Biblijskog temelja. Da je bila moguća promena ili ukidanje Zakona onda ne bi bilo potrebno da Hristos umre i da tako spase čoveka od kazne za greh. Hristova smrt, umesto da ukine Zakon, samo dokazuje njegovu nepromenljivost. Božji Sin došao je da »učini zakon velikim i slavnim«. (Isaija 42,21) On sam je rekao: »Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke«, jer »dokle nebo i zemlja stoji neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona!« (Matej 5,17.18) O samome sebi Spasitelj je rekao: »Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu!« (Psalam 40,8)

Božji zakon je nepromenljiv po samoj svojoj prirodi. On je otkrivenje volje i karaktera svoga Autora. Bog je Ljubav i Njegov zakon je ljubav. Dva njegova velika načela su ljubav prema Bogu i ljubav prema čoveku. »Dakle je ljubav ispunjenje zakona.« (Rimljanima 13,10) Božji karakter je pravednost i istina; a takva je i priroda Njegovog zakona. Psalmista kaže: »Zakon je tvoj istina«, »jer su sve zapovesti tvoje pravedne!« (Psalam 119,142.172) Apostol Pavle izjavljuje: »Tako je, dakle, zakon svet i zapovest sveta, pravedna i dobra.« (Rimljanima 7,12) Takav zakon, kao izraz božanske misli i volje, mora da bude isto toliko trajan kao i njegov Autor.

Obraćenje i posvećenje treba da pomire čoveka sa Bogom, jer ga dovode u sklad sa načelima Njegovog zakona. U početku, čovek je bio stvoren po Božjem obličju. Bio je u savršenom skladu sa prirodom i sa Božjim zakonom; načela pravednosti bila su upisana u njegovo srce. Međutim, greh ga je otuđio od njegovog Stvoritelja. Više nije odsjajivao božanskim obličjem. Njegovo srce objavilo je rat načelima Božjeg zakona. »Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božjemu niti može.« (Rimljanima 8,7) Međutim: »Bogu tako omile svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao« (Jovan 3,16), da bi čovek mogao da se pomiri sa Bogom. Zaslugama Isusa Hrista čovek može da obnovi sklad sa svojim Stvoriteljem. Njegovo srce mora da bude obnovljeno božanskom blagodaću, on odozgo mora da dobije novi život. Ta promena je novorođenje, bez koga, ističe Isus, niko »ne može videti carstva Božjega«.

Osvedočenje u vlastitu grešnost je prvi korak u pomirenju s Bogom. »Greh je bezakonje.« »Jer kroz zakon dolazi poznanje greha.« (1. Jovanova 3,4; Rimljanima 3,20) Da bi uvideo svoju krivicu, grešnik treba da uporedi svoj karakter sa Božjim velikim merilom pravednosti. To je ogledalo koje pokazuje savršenstvo pravednog karaktera i omogućava mu da sagleda mane svog karaktera.

Zakon otkriva čoveku njegove grehe, ali mu ne nudi nikakav lek. Iako obećava život poslušnome, objavljuje da je smrt pala u deo prestupniku. Samo Hristovo jevanđelje može ga osloboditi od osude ili zagađenja grehom. Grešnik mora da se pokaje pred Bogom čiji je Zakon prekršio, i mora da pokaže veru u Hrista, u Njegovu žrtvu pomirenja. Na taj način stiče »oproštenje pređašnjih greha« i udeo u božanskoj prirodi. Dobijajući »duha posinaštva«, kojim viče: »Ava, Oče!«, postaje Božje dete.

Da li je sada slobodan da krši Božji zakon? Pavle kaže: »Kvarimo li, dakle, zakon verom? Bože sačuvaj! Nego ga još utvrđujemo.« »Jer koji umresmo grehu, kako ćemo još živeti u njemu?« Jovan izjavljuje: »Jer je ovo ljubav Božja da zapovesti njegove držimo, a zapovesti njegove nisu teške!« (Rimljanima 3,31; 6,2; 1. Jovanova 5,3) Prilikom novorođenja srce dolazi u sklad sa Božjim zakonom. Kada se ta velika promena dogodi u grešniku, on je prešao iz smrti u život, iz greha u svetost, iz prestupa i buntovništva u poslušnost i odanost. Stari život otuđenosti od Boga se završio, a započeo je novi život pomirenja, vere i ljubavi. I onda će se »pravednost zakona« ispuniti u nama »koji ne živimo po telu nego po duhu«. (Rimljanima 8,4) Tada će jezik naše duše oglašavati: »Kako ljubim zakon tvoj, vas dan mislim o njemu!« (Psalam 119,97)

»Zakon je Gospodnji savršen, krepi dušu!« (Psalam 19,7) Ljudi bez pomoći Zakona ne bi mogli imati pravilan pojam o Božjoj neporočnosti i svetosti ili o svojoj krivici i ukaljanosti grehom. Oni se ne bi osvedočili u svoj greh i ne bi osetili potrebu za pokajanjem. Pošto ne vide da se kao prekršioci Božjeg zakona nalaze u stanju izgubljenosti, ne osećaju ni svoju potrebu za pomiriteljskom Hristovom krvlju. Oni se nadaju spasenju iako nisu doživeli potpunu promenu srca ni reformu života. Tako se umnožavaju površna obraćenja i mnogi ljudi pristupaju Crkvi, iako se nikada nisu sjedinili s Hristom.

Pogrešne teorije o posvećenju, koje polaze od zanemarivanja ili odbacivanja Božjeg zakona, zauzimaju istaknuto mesto u savremenim verskim pokretima. Ove teorije su lažne po nauci i opasne po svojim stvarnim posledicama, a činjenica da nailaze na tako sveopšte odobravanje, samo udvostručuje potrebu da svi jasno shvate šta Biblija uči o tom predmetu.

Istinsko posvećenje je biblijska nauka. U svom pismu Solunjanima, apostol Pavle izjavljuje: »Jer je ovo volja Božja, svetost vaša!« Posle toga se moli: »A sam Bog mira da posveti vas cele u svačemu.« (1. Solunjanima 4,3; 5,22) Biblija jasno uči šta je posvećenje i kako se ono može postići. Spasitelj se molio za svoje učenike: »Posveti ih istinom svojom. Reč je tvoja istina.« (Jovan 17,17) Pavle govori da vernici treba da budu »posvećeni Duhom Svetim«. (Rimljanima 15,16) Kakvu ulogu u tome ima Sveti Duh? Isus je to kazao svojim učenicima: »A kada dođe on, duh istine, uputiće vas na svaku istinu.« (Jovan 16,13) Psalmista dodaje: »Zakon je tvoj istina!« (Psalam 119,142) Božjom Rečju i Njegovim Duhom ljudima su otkrivena velika načela pravednosti koja su sadržana u Njegovom zakonu. I pošto je Božji zakon »svet, pravedan i dobar«, odraz božanskog savršenstva, proizlazi da i karakter, oblikovan poslušnošću tom Zakonu, treba da bude svet. Hristos je savršeni primer takvog karaktera. On kaže: »Ja održah zapovesti oca svojega.« »Ja svagda činim što je njemu ugodno.« (Jovan 15,10; 8,29) Hristovi sledbenici treba da postanu slični Njemu – da Božjom blagodaću oblikuju karakter u skladu s načelima Njegovog svetog zakona. To je biblijsko posvećenje.

Ovo delo se može obaviti samo verom u Hrista, silom Božjega Duha koji boravi u nama. Pavle preporučuje vernicima: »Gradite spasenje svoje sa strahom i drhtanjem. Jer je Bog što čini u vama da hoćete i da učinite kao što mu je ugodno.« (Filibljanima 2,12.13) Hrišćanin će osećati privlačnu silu greha, ali vodiće stalni rat protiv njega. Upravo tu nam je potrebna Hristova pomoć. Kada se ljudska slabost sjedini s božanskom silom, vera uzvikuje: »A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista.« (1. Korinćanima 15,57)

Sveto pismo jasno pokazuje da delo posvećenja postepeno napreduje. Kada grešnik posle obraćenja posredovanjem krvi pomirenja uspostavi mir s Bogom, njegov hrišćanski život tek počinje. Sada treba da se usavršava, da uzraste »do mere rasta visine Hristove«. Apostol Pavle kaže: »Ja još ne mislim da sam dostigao, jedno pak velim: što je ostrag zaboravljam, a za onim što je napred sežem se. I trčim k biljezi, k daru gornjega zvanja Božjega u Hristu Isusu.« (Filibljanima 3,13.14) Petar nabraja korake koje treba preduzeti u naporu za ostvarenje biblijskog posvećenja: »I na samo ovo okrenite sve staranje svoje da pokažete u veri svojoj dobrodetelj, a u dobrodetelji razum, a u razumu uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje, a u trpljenju pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav… jer čineći ovo nećete pogrešiti nikada.« (2. Petrova 1,5-10)

Oni koji steknu iskustvo biblijskog posvećenja pokazaće duh poniznosti. Oni su, kao i Mojsije, ugledali neshvatljivu veličanstvenost svetosti, uvideli svoju nedostojnost u poređenju sa neporočnošću i uzvišenim savršenstvom Beskrajnoga.

Prorok Danilo ostavio nam je primer istinskog posvećenja. Njegov dugi život bio je ispunjen plemenitom službom svome Učitelju. On je zaista bio »mili čovek« (Danilo 10,11) Neba. Ipak, umesto da tvrdi da je neporočan i svet, ovaj ugledni prorok izjednačio se sa stvarno grešnim Izrailjcima dok se molio Bogu za svoj narod: »Jer ne pravde svoje radi nego radi velike milosti tvoje padamo pred tobom moleći te!« »Zgrešismo i bezbožni bismo!« Zatim izjavljuje: »I dok ja još govorah, i moljah se i ispovedah greh svoj i greh naroda svojega!« Kada se Božji Sin kasnije pojavio i poučio ga, Danilo priznaje: »I ne osta snage u meni, lepota mi se nagrdi!« (Danilo 9,18.15.20; 10,8)

Kada je Jov začuo Gospodnji glas iz vihora, uzviknuo je: »Zato poričem i kajem se u prahu i pepelu!« (O Jovu 42,6) Kada je Isaija video Gospodnju slavu i čuo heruvima kako uzvikuje: »Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama«, i on je povikao: »Jaoh, meni, pogiboh!« (Isaija 6,3.5) Pošto je bio odnesen u treće nebo i čuo ono što čoveku nije dozvolio da objavi, apostol Pavle opisuje sebe kao »najmanjega od svih svetih« (2. Korinćanima 12,2-4; Efescima 3,8) Čak je i ljubljeni Jovan, koji je ležao na Isusovim prsima i gledao Njegovu slavu, pao kao mrtav pred noge anđelu (Otkrivenje 1,17).

Oni koji hode u senci krsta na Golgoti ne mogu ni pomišljati na samouzvišenje, na hvalisavu tvrdnju da su slobodni od greha. Oni su svesni da je njihov greh prouzrokovao agoniju koja je slomila srce Božjeg Sina, i ta misao navešće ih na poniznost. Oni koji su se u životu najviše približili Isusu, najjasnije raspoznaju slabost i greh ljudskog roda, i njihova jedina nada su zasluge raspetog i vaskrslog Spasitelja.

Jedna vrsta posvećenja koja danas stiče sve više pristalica u religijskom svetu podiže duh samouzvišenja i nepoštovanja Božjeg zakona, koji ga obeležava kao strano telo u biblijskoj religiji. Njegovi branitelji tvrde da je posvećenje trenutni akt, kojim se, jedino uz pomoć vere, odjednom postiže savršena svetost. Oni govore: »Samo veruj i svi blagoslovi biće tvoji!« Nikakve dalje napore primalac ne treba da ulaže, bar se tako pretpostavlja. U isto vreme, oni odbacuju autoritet Božjeg zakona, jer tvrde da su oslobođeni obaveze da drže zapovesti. Međutim, da li je moguće da čovek bude svet, da bude u skladu sa Božjom voljom i Njegovim karakterom, a da se ne usaglasi s načelima koja predstavljaju izraz Njegove prirode i volje, i koja pokazuju šta Mu je ugodno?

Želja za nekom lakom religijom, religijom koja ne zahteva napor, ne traži samoodricanje, odvraćanje od ludosti sveta, doprinela je da nauka o veri i samo veri postane vrlo omiljena, ali šta o tome kaže Božja Reč? Apostol Jakov pita: »Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru, a dela nema? Zar ga može vera spasti?… Ali, hoćeš li razumeti, o čoveče sujetni, da je vera bez dela mrtva? Avram, otac naš, ne opravda li se delima kada prinese Isaka, sina svojega, na oltar? Vidiš li da vera pomože delima njegovim, i kroz dela savrši se vera?… Vidite li, dakle, da se delima pravda čovek, a ne samom verom?« (Jakov 2,14-24)

Svedočanstvo Božje Reči suproti se toj zavodljivoj nauci o veri bez dela! To nije vera, to je drskost zahtevati naklonost Neba, a ne ispunjavati uslove pod kojima se nudi milost, jer istinska vera utemeljena je na obećanjima i odredbama Pisma!

Neka se niko ne zavarava verujući da može postati svet, iako namerno krši neki Božji zahtev! Svaki svesno učinjeni greh ućutkava glas svedočenja Svetoga Duha i odvaja dušu od Boga. »Greh je prestup zakona.« »Koji god greši (krši zakon) ne vide ga, niti ga pozna!« (1. Jovanova 3,6) Iako se Jovan u svojim poslanicama toliko bavi ljubavlju, ipak ne okleva da otkrije pravi karakter grupe koja tvrdi da je posvećena, iako živi u prestupu Božjeg zakona. »Koji govori poznajem ga, a zapovesti njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema. A koji drži reč njegovu, u njemu je zaista ljubav Božja savršena, po tome poznajemo da smo u njemu.« (1. Jovanova 2,4.5) Ovo je probni kamen ispovedanja vere svakog čoveka! Nijednom čoveku ne možemo priznati svetost ukoliko ga ne uporedimo s jedinim Božjim merilom svetosti i na Nebu i na Zemlji. Ukoliko ljudi ne pridaju važnost moralnom zakonu, ukoliko omalovažavaju ili olako odbacuju Božje propise, ukoliko krše jednu od najmanjih Njegovih zapovesti i tako uče druge, neće imati nikakvog ugleda u očima Neba, i moći ćemo da znamo da su njihova tvrđenja neosnovana.

Već samo tvrđenje da je neko bez greha, predstavlja dokaz da je onaj koji to tvrdi daleko od svetosti. Upravo zato što nema celovit pojam o Božjoj neizmernoj neporočnosti i svetosti, ili o onome šta treba da postignu oni koji žele da budu u skladu s Njegovim karakterom; samo zato što nema pravog pojma o neporočnosti i uzvišenoj nežnosti Isusa Hrista, o zloćudnosti i opakosti greha, čovek može sebe proglasiti svetim. Što je veća udaljenost između čoveka i Hrista, što su izopačeniji njegovi pojmovi o božanskom karakteru i zahtevima, to pravedniji izgleda u svojim očima.

Posvećenje opisano u Bibliji obuhvata celo biće – duh, dušu i telo. Pavle se molio za Solunjane: »I celi vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista!« (1. Solunjanima 5,23) Zatim opet piše vernicima: »Molim vas, dakle, braćo, milosti Božje radi, da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu!« (Rimljanima 12,1) U vreme staroga Izrailja, svaka životinja koja je prinošena na žrtvu Bogu bila je pažljivo pregledana. Ako bi bila otkrivena bilo kakva mana na donesenoj životinji, bila bi odbijena, jer je Bog zapovedio da žrtva treba da bude »bez mane«. Tako su i hrišćani pozvani da prinesu svoje telo »u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu«. Da bi to zaista mogli učiniti, sve svoje sposobnosti morali su da sačuvaju u najboljem mogućem stanju. Svaka navika koja oslabljuje fizičku ili mentalnu snagu, onesposobljava čoveka da služi svom Stvoritelju. Hoće li Bog biti zadovoljan nečim što je manje od najboljega što bismo Mu mogli ponuditi? Hristos je rekao: »Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim!« Oni koji ljube Gospoda svim svojim srcem poželeće da Mu posvete najbolju službu u svom životu, stalno će se truditi da svaku sposobnost svoga bića usklade sa zakonima koji će unaprediti njihovu mogućnost da ispunjavaju Njegovu volju. Oni neće, popuštajući prohtevima ili strastima, slabiti ili poganiti žrtvu koju prinose svom nebeskom Ocu.

Petar kaže: »Ljubazni, molim vas… da se čuvate od telesnih želja koje vojuju na dušu!« (1. Petrova 2,11) Svako grešno zadovoljavanje otupljuje sposobnosti i umrtvljuje umne i duhovne sposobnosti opažanja, tako da Božja Reč ili Božji Duh mogu uticati na srce. Pavle piše Korinćanima: »Da očistimo sebe od svake poganštine tela i duha i da tvorimo svetinju u strahu Božjemu.« (2. Korinćanima 7,1) Tako među plodove Duha – ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotkost«, on ubraja i uzdržanje, odnosno umerenost (Galatima 5,22.23).

Uprkos svim ovim nadahnutim pozivima, koliko takozvanih hrišćana oslabljuje svoje sposobnosti trčeći za dobitkom ili obožavajući modu, koliki unižavaju svoje ljudsko dostojanstvo žderanjem, pijenjem vina, zabranjenim uživanjima? Crkva, umesto da ih ukorava, često podupire zlo pozivajući se na apetit, na želju za dobitkom, ili na ljubav prema uživanjima da bi popunila svoju riznicu, kada ljubav prema Hristu postane preslaba da bi je popunila! Kada bi se Isus pojavio u današnjim crkvama i video svetkovanje i nesveto trgovanje koje se u njima obavlja u ime religije, zar ne bi izagnao te skvrnitelje, kao što je postupio prema menjačima novca u Hramu?

Apostol Jakov izjavljuje da je mudrost koja dolazi odozgo »najpre čista«. Da se susreo s onima koji dragoceno ime Isusa Hrista izgovaraju usnama zaprljanim duvanom, onima čiji su dah i ličnost zagađeni njegovim pokvarenim zadahom, koji zagađuju nebeski vazduh i primoravaju sve oko sebe da udišu taj otrov, da je došao u dodir s običajem, koji se toliko suproti neporočnosti jevanđelja, zar ga ne bi osudio kao »zemaljski, ljudski, đavolski«? Robovi duvana, tvrdeći da uživaju blagoslove potpunog posvećenja, pričaju o svojoj nadi u Nebo, ali Božja Reč otvoreno je objavila da »neće ući u njega ništa pogano«. (Otkrivenje 21,27)

»Ili ne znate da su telesa vaša crkva Svetoga Duha koji živi u vama, kojega imate od Boga, i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo. Proslavite, dakle, Boga u telesima svojim i u dušama svojim, što je Božje.« (1. Korinćanima 6,19.20) Onaj čije je telo hram Svetoga Duha neće biti rob nikakve štetne navike. Njegove snage pripadaju Hristu, koji ga je otkupio svojom krvlju. Njegovo imanje pripada Gospodu. Kako bi mogao biti bez krivice ako rasipa dobro koji mu je povereno? Mnogi takozvani hrišćani godišnje prinose ogromne svote na beskorisna i štetna uživanja, dok duše ginu lišene reči života. Bogu zakidaju desetke i prinose, dok na oltaru razornih strasti troše mnogo više od onoga što daju da pomognu siromašnima ili da podrže propovedanje jevanđelja. Kada bi svi koji tvrde da slede Hrista bili zaista posvećeni, njihova sredstva, umesto da budu potrošena na nepotrebne ili čak štetne navike, bila bi stavljena u Gospodnju riznicu, a hrišćani bi bili primer umerenosti, samoodricanja i samopožrtvovanja. Tada bi bili videlo svetu.

Svet se odao zadovoljavanju svojih prohteva. »Telesna želja, i želja očiju, i ponos života« (1. Jovanova 2,16) vladaju mnoštvom ljudi. Međutim, Hristovi sledbenici imaju svetije zvanje. »Zato izađite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote!« U svetlosti Božje Reči u pravu smo ako kažemo da posvećenje ne može biti istinsko ukoliko nije pokrenulo potpuno odbacivanje grešnih težnji i svetovnih uživanja.

Onima koji su ispunili uslove: »Zato izađite između njih i odvojte se… i ne dohvatajte se do nečistote«, upućeno je Božje obećanje: »I ja ću vas primiti, i biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj!« (2. Korinćanima 6,17.18) Prednost i dužnost svakog hrišćanina je da stekne bogata i obilna iskustva u onome što je Božje. »Ja sam videlo svetu«, rekao je Isus. »Ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života.« (Jovan 8,12) »A put je pravednički kao svetlo videlo koje sve većma svetli dok ne bude pravi dan!« (Priče 4,18) Svaki korak učinjen u veri i poslušnosti dovodi dušu u čvršću vezu sa Videlom sveta, u kome »tame nema nikakve«. Svetli zraci Sunca pravednosti obasjavaju Božje sluge, i oni su dužni da odsjajuju njihovom svetlošću. Kao što nam zvezde govore da negde na nebu postoji velika svetlost čijom slavom i one blistaju, tako i hrišćani treba da pokažu da postoji Bog na prestolu svemira, Bog čiji je karakter dostojan slavljenja i podražavanja. Vrline Njegovog Duha, čistota i svetost Njegovog kataktera, pokazaće se u Njegovim svedocima.

U svojoj Poslanici Kološanima Pavle navodi bogate blagoslove obećane Božjoj deci. On kaže: »Ne prestajemo za vas moliti se Bogu i iskati da se ispunite poznanjem volje njegove u svakoj premudrosti i razumu duhovnome. Da živite pristojno, Bogu na svako ugađanje, i u svakome dobrome delu da budete plodni i da rastete u poznanju Božjemu, jačajući svakom snagom po sili slave njegove i u svakom trpljenju i dugom podnošenju s radošću.« (Kološanima 1,9-11)

On ponovo piše o svojoj želji da braća u Efesu shvate veličinu prednosti koje uživaju kao hrišćani. Najrazumljivijim rečima, otkriva pred njima čudesnu silu i znanje koje bi mogli imati kao sinovi i kćeri Najvišega. Njima je moguće »da se utvrde Duhom njegovim za unutrašnjeg čoveka«, da budu »u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni«, da razumeju »sa svima svetima šta je širina i dužina i dubina i visina«, da upoznaju »pretežniju od razuma ljubav Hristovu«. Međutim, apostolova molitva dostiže vrhunac kada se, govoreći o prednostima, ovako moli: »Da se ispunite svakom puninom Božjom!« (Efescima 3,16-19)

Ovde su nam otkrivena dostignuća do kojih možemo stići verom u obećanja našeg nebeskog Oca, i ukoliko budemo ispunili Njegove zahteve. Hristovim zaslugama imamo pristup prestolu Neizmerne sile. »Koji, dakle, svoga sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s njime sve ne daruje?« (Rimljanima 8,32) Otac je dao svome Sinu svoga Duha bez mere, ali i mi možemo učestvovati u Njegovoj punini. Isus kaže: »Kada, dakle, vi, zli budući, umete dobre dare davati deci svojoj, koliko će više otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ištu u njega?« (Luka 11,13) »I ako što zaištete u ime moje, ja ću učiniti!« (Jovan 14,14) »Ištite u primićete, da radost vaša bude ispunjena!« (Jovan 14,14; 16,24)

Iako život hrišćanina treba da bude obeležen poniznošću, ne treba da bude prožet tugom i samopotcenjivanjem. Svaki od nas može da živi po Božjoj volji i uživa u Njegovim blagoslovima. Naš nebeski Otac ne želi de se osećamo kao da smo pod osudom ili u tami. Ako hodamo oborene glave, dok nam je srce puno sebičnih misli, tako ne dokazujemo istinsku poniznost. Treba da pođemo Isusu da nas On očisti, tako da bez stida i žaljenja možemo stati pred ogledalo Zakona. »Nikakva , dakle, sada nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu.« (Rimljanima 8,1)

Isusovom zaslugom pali Adamovi sinovi su postali »sinovi Božji«. »Jer i onaj koji posvećuje, i oni koji se posvećuju, svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braćom.« (Jevrejima 2,11) Život hrišćanina treba da bude život vere, pobede i radosti u Bogu. »Jer svaki koji je rođen od Boga, pobeđuje svet; i vera je naša ova pobeda koja pobedi svet.« (1. Jovanova 5,4) Dobro je kazao Nemija, Božji sluga: »Jer je radost Gospodnja vaša sila!« (Nemija 8,10) Pavle dodaje: »Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se!« (Filibljanima 4,4) »Radujte se svagda. Molite se Bogu bez prestanka. Na svačemu zahvaljujte, jer je ovo volja Božja u Hristu Isusu od vas.« (1. Solunjanima 5,17.18)

To su, dakle, plodovi biblijskog obraćenja i posvećenja; ali, pošto se hrišćanski svet tako nemarno odnosi prema velikim načelima pravednosti, objavljenim u Božjem zakonu, mi zaista retko imamo priliku da vidimo te plodove. Upravo zato malo zapažamo duboko, trajno delovanje Božjega Duha kojim su u nekadašnja vremena, bili obeleženi pokreti za oživljavanje vere.

Mi se preobražavamo gledanjem. Ali pošto su zanemareni oni sveti propisi u kojima je Bog prikazao ljudima savršenstvo i svetost svoga karaktera, pošto su misli ljudi usmerene na ljudska učenja i teorije, nije čudo što je došlo do opadanja istinske pobožnosti po crkvama. Gospod kaže: »Ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode.« (Jeremija 2,13)

»Blago čoveku koji ne ide na veće bezbožničko… nego mu je omilio zakon Gospodnji, i o zakonu njegovu misli dan i noć. On je kao drvo usađeno kraj potoka, koje rod svoj donosi u svoje vreme i kojemu list ne vene, što god radi, u svemu napreduje.« (Psalam 1,1-3) Tek kada se Božjem zakonu vrati njegovo pravo mesto, može doći do obnavljanja prvobitne vere i pobožnosti među pripadnicima naroda koji sebe smatra Božjim narodom. »Gospod reče ovako: stanite na putevima i pogledajte, i pitajte za stare staze, koji je put dobar, pa idite po njemu, i naći ćete mir duši svojoj.« (Jeremija 6,16)