33. Prva velika prevara

Sotona je još od najranijih dana ljudske istorije, počeo da ulaže napore da prevari naš rod. Onaj isti koji je izazvao pobunu na Nebu poželeo je da nagovori stanovnike Zemlje da mu se pridruže u borbi protiv Božje vladavine. Adam i Eva bili su potpuno srećni u poslušnosti Božjem zakonu i ta činjenica ostala je kao stalno svedočanstvo protiv sotoninog tvrđenja, koje je izrekao dok je bio na Nebu, da je Božji zakon nasilan i da ne doprinosi dobru Njegovih stvorenja. Sotonina zavist se probudila, dok je posmatrao prekrasan dom pripravljen bezgrešnom paru. Odlučio je da ih navede na greh, da bi, kada ih odvoji od Boga i stavi pod svoju vlast, mogao dobiti Zemlju u posed i uspostaviti svoje carstvo nasuprot Svevišnjemu.

Da se sotona pokazao u svojoj pravoj prirodi, bio bi odmah odbačen, jer su Adam i Eva bili upozoreni na ovog opasnog neprijatelja, međutim, on je radio u tami, skrivajući svoje prave namere, da bi uspešnije ostvario svoj cilj. Posluživši se zmijom kao svojim oruđem, stvorenjem koje je tada prekrasno izgledalo, obratio se Evi: »Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?« (1. Mojsijeva 3,1) Da se Eva uzdržala da ne započne raspravu sa kušačem, bila bi sigurna; ali, usudila se da razgovara s njim i pala je kao žrtva njegovog lukavstva. Mnogi i danas bivaju pobeđeni na isti način. Oni sumnjaju, počinju da prigovaraju Božjim zahtevima, i umesto da poslušaju Božje zapovesti, prihvataju ljudske teorije, koje samo prikrivaju sotonine planove.

»A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog: ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi, nećete vi umreti, nego zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.« (1. Mojsijeva 3,2-5) Tvrdio je da će postati slični Bogu, da će imati veću mudrost nego pre i da će se osposobiti za mnogo uzvišenije sfere postojanja. Eva je podlegla iskušenju, i svojim uticajem navela i Adama na greh. Prihvatili su reči koje je izgovorila zmija da Bog nije ozbiljno mislio ono što je rekao, pokazali su nepoverenje prema svom Stvoritelju i uobrazili da im ograničava slobodu i da će, kršeći Njegov zakon, steći veću mudrost i uzvišeniji položaj.

Međutim, šta je Adam posle svoga greha saznao o pravom značenju poruke: »Jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš«? (1. Mojsijeva 2,17) Da li je iz nje shvatio, kako ga je sotona naveo da poveruje da treba da pređe u neke uzvišenije sfere postojanja? U tom slučaju prestup Zakona doneo bi čovečanstvu veliko dobro, a sotona bi postao dobročinitelj ljudskog roda, zar ne? Nažalost, Adam je ustanovio da se božanska presuda ne može protumačiti na taj način. Bog je ustvari izjavio da će čovek, kao kaznu za svoj greh, morati da se vrati u zemlju iz koje je uzet: »Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti!« (1. Mojsijeva 3,19) sotonine reči: »Otvoriće vam se oči«, pokazale su se istinite samo u jednom smislu: Pošto su Adam i Eva postali neposlušni Bogu, njihove oči otvorile su se da shvate svoju nerazumnost, jer su zaista upoznali zlo i okusili gorčinu prestupa.

Usred Edema raslo je i drvo života, čiji rod je imao moć da obnavlja život. Da je Adam ostao poslušan Bogu, i dalje bi imao slobodan pristup ovom drvetu i tako nastavio da večno živi. Međutim, kada je zgrešio, uskraćen mu je pristup drvetu života i postao je podložan smrti. Božanska presuda: »Prah si i u prah ćeš se vratiti«, ukazivala je na potpuno gašenje života.

Besmrtnost, obećana čoveku pod uslovom da ostane poslušan, izgubljena je prestupom. Adam nije mogao da prenese svom potomstvu ono što ni sam nije imao. Za grešni ljudski rod više ne bi bilo nikakve nade da mu Bog, žrtvujući svoga Sina, nije ponovo stavio besmrtnost nadohvat ruke. Iako je »smrt ušla u sve ljude, jer svi sagrešiše«, Hristos je »obasjao život i neraspadljivost jevanđeljem« (Rimljanima 5,12; 2. Timotiju 1,10). Samo preko Hrista može se zadobiti besmrtnost! Isus je rekao: »Ko veruje sina ima život večni, a ko ne veruje sina, neće videti života!« (Jovan 3,36) Svaki čovek može steći ovaj neprocenljivi blagoslov, ukoliko prihvati uslove: »Onima, dakle, koji su trpljenjem dela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni!« (Rimljanima 2,7)

Jedini koji je Adamu u uslovima neposlušnosti obećao život bio je veliki varalica. Izjava koju je zmija uputila Evi u Edemu, »nećete vi umreti«, predstavlja prvu propoved o besmrtnosti duše koja je ikada održana! Međutim, ova izjava, koja počiva isključivo na sotoninom autoritetu, odjekuje s hrišćanskih propovedaonica i kod većine hrišćana, kao i kod naših praroditelja, nailazi na isto tako dobar prijem. Božanska presuda: »Koja duša zgreši, ona će umreti« (Jezekilj 18,20), sada je naizgled dobila novo značenje: Duša koja zgreši neće umreti, nego će živeti večno! Možemo se samo čuditi toj neobičnoj omamljenosti koja navodi ljude da tako olako prihvataju sotonine reči, dok istovremeno odbacuju reči koje je Bog izgovorio!

Da je čoveku posle pada u greh bio dozvoljen slobodan pristup drvetu života, on bi večno živeo, pa bi u skladu sa tim i greh dobio sva obeležja besmrtnosti. Međutim, heruvim i njegov plameni mač čuvali su »put ka drvetu od života« (1. Mojsijeva 3,4), tako nijedan pripadnik Adamove porodice nije mogao da zaobiđe tu prepreku i uzme roda sa životodavnog drveta. Upravo zato nema besmrtnih grešnika.

Međutim, posle pada u greh, sotona je zapovedio svojim anđelima da ulože poseban napor da ljudima uliju misao o čovekovoj urođenoj besmrtnosti; pošto je naveo ljude da prihvate ovu zabludu, pokrenuo ih je da pođu i korak dalje i stvore zaključak da će grešnici morati da trpe večne muke. Tako je knez tame, delujući preko svojih oruđa, predstavio Boga kao osvetoljubivog tiranina, koji baca u pakao sve one koji Mu nisu ugađali da bi ih tokom cele večnosti izlagao vrelini svoga gneva, da bi ih, kao njihov Stvoritelj, dok trpe neizrecive muke i dok se previjaju u večnom plamenu mogao sa zadovoljstvom posmatrati.

Tako je veliki varalica Stvoritelju i Dobročinitelju čovečanstva pripisao svoje karakteristike. Surovost je sotonska osobina. Bog je ljubav, i zato je sve što je On stvorio bilo neporočno, sveto i prijatno, sve dok prvi veliki buntovnik nije uneo greh. Sotona je neprijatelj koji kuša čoveka navodeći ga na greh, a onda ga uništava ako može; kada postane siguran u svoju žrtvu, tada likuje nad propašću koju je prouzrokovao. Kada bi mu bilo dozvoljeno, uhvatio bi ceo ljudski rod u svoju mrežu. Da se božanska sila nije umešala, nijedan Adamov sin i nijedna Adamova kćer ne bi mu utekli.

Sotona se i danas trudi da pobedi ljude, isto onako kako je pobedio naše praroditelje, pokolebavši njihovo poverenje u Stvoritelja, navodeći ih da posumnjaju u mudrost Njegove vladavine i u pravednost Njegovih zakona. Sotona i njegovi izaslanici prikazuju Boga gorim nego što su sami, da bi tako opravdali svoju pokvarenost i buntovništvo. Veliki varalica pokušava da užasnu surovost svoga karaktera pripiše našem nebeskom Ocu, da bi sebe mogao da prikaže kao biće kome je zbacivanjem s Neba učinjena velika nepravda, samo zato što nije mogao da se pokori tako nepravednom gospodaru. Pred svetom ističe slobodu koju bi zemaljski stanovnici mogli uživati pod njegovom blagom vladavinom, suprotno okovima koje bi im nametali strogi Gospodnji nalozi. Tako uspeva da duše odvrati od njihove odanosti Bogu.

Koliko je odbojna svakom osećanju ljubavi i milosti, pa čak i samom smislu za pravednost, nauka da su mrtvi bezakonici izloženi mučenju ognjem i sumporom u nekom večnom paklu, da zbog grehova učinjenih tokom kratkog zemaljskog života treba da trpe patnje sve dok Bog bude postojao! Ipak ova nauka tako se proširila da je uključena u mnoga verovanja u krilu hrišćanstva. Jedan ugledni doktor teologije je rekao: »Pogled na paklene patnje zauvek će pojačavati sreću svetih. Dok budu gledali one koji imaju istu prirodu, koji su rođeni pod istim okolnostima, kako se muče u takvoj bedi, dok su oni tako visoko uzdignuti, postaće svesni koliko su srećni.« Drugi se poslužio ovim rečima: »Dok se odluka o prokletstvu bude večno sprovodila nad sudovima gneva, dim njihovog mučenja večno će se podizati pred očima sudova milosti, koji će, umesto da dele sudbinu ovih bednih bića, govoriti: Amin, aliluja! Hvalite Gospoda!«

Gde se na stranicama Božje Reči može naći takvo učenje? Zar će otkupljeni na Nebu izgubiti svako osećanje sažaljenja i saučešća, čak i prema pripadnicima svoga ljudskog roda? Zar će ih zameniti ravnodušnošću stojika ili divljačkom surovošću? Ne, ne! Božja knjiga tako nešto ne uči! Oni koji iznose gledišta izražena gornjim navodima mogu biti učeni, čak i pošteni ljudi, ali su sigurno zavedeni sotoninim lukavstvima. On ih navodi da izvrću snažne izraze Pisma, da jeziku Pisma pridodaju ogorčenost i zloćudnost koje su svojstven njemu, ali ne i našem Stvoritelju. »Tako ja bio živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih puteva svojih, jer zašto da mrete, dome Izrailjev?« (Jezekilj 33,11)

Kakve bi koristi Bog imao od toga da prihvatimo da uživa u posmatranju neprekidnih patnji; da se naslađuje uzdasima i uzvicima i kletvama napaćenih bića koja drži u paklenom ognju? Mogu li tako strašni zvuci biti muzika u ušima Beskrajne ljubavi? Neki tvrdnje da nametanje beskrajnih muka bezakonicima treba da pokaže Božju mržnju prema grehu kao zlu koje uništava mir i red u svemiru. O, kakvog li užasnog bogohuljenja! Kako Božja mržnja prema grehu može da bude razlog za njegovo ovekovečenje! Prema učenju ovih teologa, trajno mučenje bez ikakve nade u milost, raspaljuje gnev izmučenih žrtava i dok one svoj gnev izražavaju kletvama i bogohuljenjem, tokom cele večnosti povećavaju teret svoje krivice. Božja slava se svakako ne bi mogla uvećavati ovim trajnim i sve većim teretom greha kroz sve beskrajne vekove večnosti.

Snaga ljudskog uma nije u stanju da proceni zla izazvana lažnom naukom o večnim mukama! Religija Biblije, puna ljubavi i dobrote, obilna saosećanjem, potamnjena je sujeverjem i zaogrnuta užasom. Kada razmislimo o tamnim bojama kojima je sotona obojio Božji karakter, zar bi trebalo da se čudimo što se ljudi plaše i užasavaju, pa čak i mrze našeg milostivog Stvoritelja? Zastrašujuća shvatanja o Bogu, koja svetom šire učenja sa propovedaonica stvorila su hiljade, da, čak i milione skeptika i nevernika.

Teorija o večnim mukama je samo jedna od lažnih nauka koje sačinjavaju otrovno vino Vavilona, kojim je on napojio sve narode (Otkrivenje 14,8; 17,2). Zaista je tajna kako su Hristovi propovednici mogli da prihvate takvu jeres i da je objavljuju sa svetog mesta! Oni su je primili od Rima, na isti način kao i lažni dan odmora. Istina, tu nauku širili su i veliki i dobri ljudi, jer svetlost o tom pitanju nije došla do njih kao što je došla do nas. Oni su bili odgovorni samo za svetlost koju su imali u svoje vreme; dok smo mi odgovorni za onu koja blista u naše dane. Ako napustimo svedočenja Božje Reči, ako prihvatimo lažne doktrine samo zato što su ih prihvatali i naši očevi, onda se i na nas odnosi prokletstvo izrečeno nad Vavilonom; jer pijemo otrovno vino njegovog bezakonja!

Mnoštvo onih kojima je doktrina o večnim mukama neprihvatljiva upada u drugu grešku. Oni uviđaju da Biblija predstavlja Boga kao Biće puno ljubavi i saučešća, i zato ne mogu da veruju da će On svoja stvorenja osuditi na večni pakleni oganj. Međutim, smatrajući da je duša po svojoj prirodi besmrtna, stvaraju pogrešan zaključak da će na kraju celokupno čovečanstvo ipak biti spaseno. Mnogi smatraju da se pretnje koje postoje u Bibliji, nikada neće doslovno ispuniti, i da su izrečene samo zato da uplaše ljude i nateraju ih na poslušnost. U skladu sa ovakvim mišljenjem, grešnik može odbaciti Božje zahteve, može se prepuštati svojim sebičnim uživanjima, a ipak očekivati da će na kraju uživati Božju naklonost. Takva doktrina, koja uzdiže Božju milost, a zanemaruje Njegovu pravednost, ugodna je telesnom srcu i ohrabruje grešnike da ostanu u svom bezakonju.

Da bismo pokazali kako ljudi, koji su uvereni u sveopšte spasenje, izvrću Bibliju da bi poduprli svoje razorne dogme, treba samo da navedemo njihove izjave. Na pogrebu jednog mladog nevernika, koji je svoj život iznenada izgubio u nekoj nesreći, univerzalistički propovednik pročitao je tekst koji se inače odnosi na Davida: »Jer se uteši za Amnonom što pogibe!« (2. Samuilova 13,39)

Zatim je nastavio da govori: »Često me pitaju kakva će biti sudbina onih koji napuštaju ovaj svet greha i umiru, možda, u stanju pijanstva, umiru sa crvenim mrljama zločina na svojoj odeći, ili kao što je ovaj mladić umro, nikada ne prihvativši religiju niti stekavši iskustvo sa religijom. Mi smo zadovoljni onim što nam kaže Biblija, njen odgovor razrešiće ovaj strašni problem. Amnon je bio veoma grešan, nije se pokajao, opio se i u stanju pijanstva bio ubijen. David je bio Božji prorok, koji morao znati da li će Amnonu, u svetu koji dolazi, biti dobro ili loše. Šta je osećalo njegovo srce? ‘Potom zažele car David otići Avesalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe.’ (2. Samuilova 13,39)

Kakav bismo se zaključak mogli izvesti na temelju ovih reči? Da beskrajne patnje nisu sačinjavale deo njegovog verovanja, zar ne? To i mi verujemo, a ovde smo otkrili pobedonosni dokaz u prilog jednom mnogo ugodnijem, prosvetljenijem, mnogo plemenitijem shvatanju o konačnoj sveopštoj neporočnosti i miru. Utešio se kada je video da mu je sin mrtav. Kako to? Zato što je svojim proročanskim okom mogao da pogleda u slavnu budućnost i vidi svoga sina daleko od svih iskušenja, oslobođenog i očišćenog od pokvarenosti greha, koji je, pošto je postao dovoljno svet i prosvetljen, primljen u društvo uznesenih i radosnih duhova. Njegova jedina uteha bila je u tome što je njegov ljubljeni sin, uklonjen iz svog sadašnjeg stanja greha i patnji, otišao na mesto na kome će se plemenitije delovanje Svetoga Duha osetiti u njegovoj potamneloj duši, na kome će se njegove misli otvoriti za primanje nebeske mudrosti i svetog uticaja besmrtne ljubavi, i tako pripremiti da u posvećenoj prirodu uživa spokojstvo i društvo nebeskog nasledstva.

Iznoseći ove misli želeli bismo da shvatite da verujemo da nebesko spasenje ne zavisi ni od čega što bismo mogli učiniti u ovom životu, ni od čega u sadašnjem stanju srca, ni od čega u sadašnjem verovanju, ni od čega u sadašnjem ispovedanju religije.«

Tako je ovaj samozvani Hristov propovednik ponovio laž koju je izrekla zmija u Edemu: »Nećete vi umreti!« »Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite od njega otvoriti oči pa ćete postati kao bogovi!« On je izjavio da će i najgori grešnik – ubica, lopov, i preljubočinac – posle smrti biti spreman da uđe u besmrtnu slavu.

Odakle je ovaj izopačitelj Svetoga pisma izvukao svoje zaključke? Iz jedne jedine rečenice kojom je izraženo Davidovo pomirenje s odlukama Proviđenja. Njegova duša poželela je da ode »Avesalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe«. Žestina njegovog bola vremenom je postala nešto ublaženija, njegove misli okrenule su se od mrtvog živom sinu, koji je dobrovoljno otišao u izgnanstvo iz straha od pravedne kazne za svoj zločin. Zar je to mogao da bude dokaz da je rodoskvrnitelj i pijanica Amnon posle smrti bio odmah prenesen u stanove slave, da se tamo očisti i pripremi za druženje sa bezgrešnim anđelima? Ovo je zaista ugodna priča, dobro smišljena da zadovolji telesno srce! To je sotonina nauka, koja vrlo uspešno deluje. Možemo li se onda čuditi što bezakonje preovladava uz ovakvu nauku?

Učenje ovog lažnog učitelja može da posluži kao prikaz učenja mnogih drugih. Nekoliko reči iz Pisma izvukao je iz konteksta koji bi u mnogo slučajeva pokazao da je njihovo značenje potpuno suprotno tumačenju koje im je dato, pa je takve izdvojene tekstove iskrivio i upotrebio kao dokaz u prilog naukama koje nemaju nikakvo utemeljenje u Božjoj Reči. Svedočanstvo navedeno kao dokaz da se pijani Amnon nalazi na Nebu je samo proizvoljni zaključak u potpunoj suprotnosti sa jasnim i određenim rečima Pisma koje kažu da nijedan pijanica neće naslediti Božje carstvo (1. Korinćanima 6,10). Tako sumnjičavi ljudi, nevernici i nepoverljivi pretvaraju istinu u laž i svojim lažnim učenjima doprinose uljuljkivanju mnoštva ljudi u san lažne, telesne sigurnosti.

Kada bi zaista bilo istina da duše svih ljudi prelaze pravo u Nebo u času smrti, tada bismo svakako radije želeli smrt nego li da ostanemo u životu. Mnogi su ovim verovanjem bili navedeni da učine kraj svom postojanju. Kada bi ih zaokupile nevolje, teškoće i razočaranja izgledalo im je lako da prekinu tanku nit života i vinu se pravo u slavu večnoga sveta!

Bog je u svojoj Reči dao jasne dokaze da će kazniti prestupnike svoga Zakona. Oni koji se teše mišlju da je Bog suviše milostiv da bi svoju pravdu izvršio nad grešnikom, treba samo da pogledaju na krst na Golgoti. Smrt bezgrešnog Božjeg Sina svedoči da je »plata za greh smrt«, da svako kršenje Božjeg zakona mora da dobije svoju pravednu kaznu. Bezgrešni Hristos uzeo je čovekove grehe na sebe. Uzeo je na sebe krivicu za prestup, pretrpeo da Otac sakrije svoje lice od Njega, sve dok Mu srce nije prepuklo, i Njegov život prekinuo. Ova Žrtva bila je prinesena da bi grešnik mogao da dobije otkupljenje. Ni na koji drugi način čovek nije mogao da bude oslobođen kazne za greh. I svaka duša koja odbije da učestvuje u tako skupo plaćenom pomirenju, moraće sama da snosi i krivicu i kaznu za prestup.

Da razmotrimo šta Biblija još uči o bezbožnima i nepokajanima, koje univerzalisti stavljaju na Nebo kao svete, srećne anđele!

»Ja ću žednome dati iz izvora žive vode zabadava!« (Otkrivenje 21,6) Ovo obećanje upućeno je samo onima koji su žedni. Niko osim onih koji osećaju svoju potrebu za vodom života, koji je traže bez obzira da li će sve drugo izgubiti, neće biti napojen. »Koji pobedi dobiće sve i biću mu Bog i on će biti moj sin.« (Otkrivenje 21,7) U ovom tekstu navedeni su uslovi! Da bismo sve nasledili, moramo se odupreti grehu i pobediti ga!

Gospod je preko proroka Isaije izjavio: »Recite pravedniku da će mu dobro biti.« »Teško bezbožniku, zlo će mu biti, jer će mu se naplatiti ruke njegove!« (Isaija 3,10.11) Mudri čovek je rekao: »Neka grešnik sto puta čini zlo i odgađa mu se, ja ipak znam da će biti dobro onima koji se boje Boga, koji se boje lica njegova, a bezbožniku neće biti dobro!« (Propovednik, 8,12.13) Pavle svedoči da grešnik »sabira sebi gnev za dan gneva u koji će se pokazati pravedni sud Boga, koji će dati svakome po delima njegovim… nevolja i tuga na svaku dušu koja čini zlo«. (Rimljanima 2,5.6.9)

»Jer ovo da znate da nijedan bludnik ili nečist ili tvrdica (koji je idolopoklonik) neće imati dela u carstvu Hrista i Boga.« (Efescima 5,5) »Mir imajte i svetinju sa svima; bez ovoga niko neće videti Gospoda!« (Jevrejima 12,14) »Blago onima koji tvore zapovesti njegove da im bude vlast na drvo života i da uđu na vrata u grad. A napolju su psi i vračari i bludnici i krvnici i idolopoklonici i svaki koji ljubi i čini laž.« (Otkrivenje 22,14.15)

Bog je ljudima objavio istinu o svom karakteru i svom načinu postupanja prema grehu. »Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev, i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga.« (2. Mojsijeva 34,6.7) »A bezbožnike sve će istrebiti!« »A bezakonika će nestati sa sveta; natražje će se bezakoničko zatrti.« (Psalam 145,20; 37,38) Moć i autoritet božanske vladavine biće upotrebljeni u gušenju pobune; ali će svaka primena kaznene pravde biti potpuno usklađena s karakterom Boga kao milostivog, savršeno strpljivog i dobronamernog.

Bog ne prisiljava ničiju volju ni rasuđivanje. Njemu nije mila ropska poslušnost. On želi da Ga stvorenja koja je načinio svojom rukom vole zato što je dostojan ljubavi. On želi da Mu budu poslušna zato što su razumno zaključila da su Njegova mudrost, pravednost i dobronamernost dostojni poštovanja. Svi koji pravilno shvate ove Njegove vrline voleće Ga, jer će ih divljenje Njegovim osobinama privlačiti Njemu.

Načela ljubaznosti, milosti i ljubavi, koja je naš Spasitelj propovedao i primenjivao u svom životu, predstavljaju odraz Božje volje i Božjeg karaktera. Hristos je izjavio da je propovedao samo ono što je primio od svoga Oca. Načela božanske vladavine u savršenom su skladu sa Spasiteljevim nalogom: »Ljubite svoje neprijatelje!« Bog primenjuje svoju pravdu nad zlima radi dobra svemira, pa čak i radi dobra onih istih koje pohodi svojim sudovima. On bi ih rado učinio srećnima, ukoliko bi to mogao da učini u skladu sa zakonima svoje vladavine i pravednošću svoga karaktera. On ih okružava dokazima svoje ljubavi, osigurava im poznavanje svoga Zakona, i prati ih ponudama svoje milosti; ali oni preziru Njegovu ljubav, ukidaju Njegov zakon, odbacuju Njegovu milost. Iako neprestano primaju Njegove darove, sramote Darodavca; ali oni mrze Boga jer znaju da se On gadi njihovih greha. Gospod dugo trpi njihovu izopačenost, ali će konačno otkucati i sudbonosni čas, kada će biti određena njihova budućnost. Hoće li On tada ove buntovnike lancima privezati uz sebe? Hoće li ih primorati da ispune Njegovu volju?

Oni koji su sotonu izabrali za svoga vođu i dozvolili mu da ih potčini svojoj volji, nisu spremni da stupe u Božju blizinu. Oholost, prevara, razvrat, surovost, ukorenile su se u njihovom karakteru. Hoće li oni ući u Nebo da bi večno boravili s onima koje su prezirali i mrzeli na Zemlji? Istina nikada neće biti prihvatljiva za onoga koji laže, krotkost nikada neće zadovoljiti samopouzdanog i oholog, neporočnost neće odgovarati pokvarenome; nesebična ljubav nikada neće privlačiti sebičnoga. Kakve bi izvore uživanja Nebo moglo da ponudi onima koji su potpuno obuzeti zemaljskim i sebičnim interesima?

Da li bi oni koji su život proveli u pobuni protiv Boga, kada bi iznenada bili preneseni na Nebo da vide uzvišeno, sveto stanje savršenstva koje tamo oduvek vlada – svaka duša ispunjena ljubavlju, svako lice blistavo od radosti, prekrasna muzika koja se melodičnim zvucima uzdiže u slavu Bogu i Jagnjetu, neprekidni zraci svetlosti koji otkupljene obasjavaju s lica Onoga koji sedi na prestolu – da li bi se oni čija su srca ispunjena mržnjom prema Bogu, prema istini i svetosti, mogli pridružiti nebeskom mnoštvu i učestvovati u radosnim pesmama hvale? Da li bi mogli podneti slavu Božju i Jagnjetovu? Godine vremena milosti bile su im poklonjene da bi prema zahtevima Neba mogli oblikovati svoj karakter, ali nikada nisu privoleli svoj um da zavoli neporočnost, nikada nisu naučili jezik Neba, a sada je za to postalo prekasno. Život pobune protiv Boga onesposobio ih je za Nebo. Njegova neporočnost, svetost i mir predstavljali bi mučenje za njih, Božja slava za njih bi bila kao oganj koji spaljuje. Oni bi čeznuli da pobegnu sa tog svetog mesta. Obradovali bi se uništenju samo da bi se mogli sakriti od lica Onoga koji je umro da bi ih otkupio. Sudbina bezakonika određena je njihovom odlukom. Njihovo isključenje s Neba je njihova svesno izražena odluka, ali i pravedno i milostivo postupanje s Božje strane.

Kao vode u vreme Potopa, i oganj na veliki dan suda objaviće božansku presudu da su bezakonici nepopravljivi. Oni nisu pokazali nikakve sklonosti da se pokore božanskom autoritetu. Svoje opredeljenje izrazili su svojom pobunom, a kada im se život bude približio kraju biće prekasno da tok svojih misli preokrenu u suprotnom smeru, prekasno da umesto prestupanja prihvate poslušnost, umesto mržnje ljubav.

Bog je time što je poštedeo život Kainu, ubici, pružio primer svetu svega što će se događati ako grešniku dozvoli da nastavi svojim putem neobuzdanog bezakonja. Pod uticajem Kainovog učenja i primera, mnoštvo njegovih potomaka bilo je navedeno na greh, sve dok »nevaljalstvo ljudsko« nije postalo »veliko na Zemlji«, sve dok »sve misli srca njihova« nisu postale »svagda samo zle«. »I zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja.« (1. Mojsijeva 6,5.11)

Iz milosti prema svetu, Bog je u Nojevo vreme istrebio njegove pokvarene stanovnike. Iz milosti je uništio i pokvarene stanovnike Sodoma. Zahvaljujući zavodničkoj sotoninoj moći oni koji šire bezakonje stiču naklonost i divljenje ljudi, i upravo zato neprestano navode druge na pobunu. Tako je bilo u Kainove i Nojeve dane, tako je to i u naše vreme. Bog će iz milosti prema svemiru konačno uništiti sve one koji su odbacili ponudu Njegove blagodati.

»Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu.« (Rimljanima 6,23) Dok život predstavlja nasledstvo pravednih, smrt je deo koji pripada bezakonicima. Mojsije je objavio Izrailju: »Gle, iznesoh danas preda te život i dobro, smrt i zlo!« (5. Mojsijeva 30,15) Smrt o kojoj govori ovaj tekst nije smrt koja je bila dosuđena Adamu, jer celo čovečanstvo trpi kaznu zbog njegovog prestupa. To je »druga smrt« koja je objavljena kao suprotnost večnom životu.

Kao posledica Adamovog greha, smrt je zavladala celim ljudskim rodom. Svi bez razlike odlaze u grob. Zahvaljujući planu spasenja, svi treba da ustanu iz svojih grobova. »Imajući nadanje u Boga da će biti vaskrsenje mrtvih, i pravednika i grešnika«, »jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti.« (Dela 24,15; 1. Korinćanima 15,22) Međutim, vidi se velika razlika između dve grupe vaskrslih. »Ne divite se ovome jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina čovečjega, i izići će, koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.« (Jovan 5,28.29) Oni koji su proglašeni »dostojnima« vaskrsenja života biće »blagosloveni i sveti«, »nad njima druga smrt nema oblasti«. (Otkrivenje 20,6) Ali, oni koji, pokajanjem i verom, nisu osigurali oproštenje, moraće da prime kaznu za prestup, »platu za greh«. Oni će trpeti kaznu različitu po trajanju i jačini, »po delima svojim«, koja će se konačno završiti drugom smrću. Pošto je Bogu nemoguće da u skladu sa svojom pravednošću i milošću, spase grešnika sa njegovim gresima, On će mu uskratiti postojanje koje je već izgubio svojim prestupom, i koga je postao nedostojan. Jedan nadahnuti pisac ovako piše: »Još malo, pa neće biti bezbožnika, pogledaćeš na mesto njegovo, a njega nema!« A jedan drugi izjavljuje: »I biće kao da ih nije bilo!« (Psalam 37,10; Avdija 16) Ogrezli u sramoti, oni će beznadežno potonuti u večni zaborav.

Tako će biti učinjen kraj grehu, zajedno sa svim patnjama i razaranjima koje je prouzrokovao. Psalmista kaže: »Ubio si bezbožnike, ime si im zatro doveka, za svagda… pogibe spomen njihov.« (Psalam 9,5.6) Apostol Jovan u Otkrivenju, gledajući unapred u blaženu večnost, čuje sveopštu pesmu hvale nepomućenu nijednim neskladnim tonom. On čuje sva stvorenja na Nebu i na Zemlji kako odaju hvalu Bogu (Otkrivenje 5,13). Tamo neće biti nijedne izgubljene duše koja bi hulila na Boga pateći u beskrajnim mukama, neće biti jadnih stvorenja u paklu koji bi svoje jauke pridruživali pesmama spasenih.

Na osnovnoj zabludi o urođenoj besmrtnosti počiva nauka o svesnom stanju mrtvih posle smrti – nauka, koja se kao i ona o večnim mukama, protivi učenjima Pisma, zdravom razumu i našim čovekoljubivim osećanjima. U skladu sa široko prihvaćenim verovanjem, otkupljeni na Nebu upoznati su sa svim događajima na Zemlji, a posebno sa životom svojih prijatelja koje su ostavili na svetu. Međutim, kako bi mrtvi mogli da se raduju što znaju nevolje živih, što moraju da budu svedoci greha koje čine upravo njihovi mili i dragi, što ih gledaju kako trpe sve žalosti, razočaranja i strahovanja u životu? Koliko bi u nebeskom sjaju mogli da uživaju oni koji lebde nad svojim prijateljima na Zemlji? Koliko je užasno verovanje da duša nepokajanih, čim napusti telo, mora da bude bačena u pakleni oganj! U kakve dubine očajanja moraju zapadati oni koji gledaju svoje prijatelje kako nespremni ulaze u grob, kako ulaze u večnost ispunjenu mukama i grehom! Mnoge nesrećnike ove užasne misli oterale su u grob i u ludilo.

Šta Biblija kaže o svemu tome? David tvrdi da čovek nije svestan posle smrti. »Izide iz njega duh i vrati se u zemlju svoju; taj dan propadnu sve pomisli njegove.« (Psalam 146,4) »Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa.« »I ljubavi njihove, i mržnje njihove, i zavisti njihove nestalo je i više nemaju dela nigda ni u čemu što biva pod suncem.« »Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš.« (Propovednik 9,5.6.10)

Kada je, kao odgovor na njegovu molitvu, caru Jezekiji život bio produžen petnaest godina, zahvalni car prineo je Bogu hvalu za Njegovu veliku milost. U svojoj pesmi otkriva razlog zašto se toliko raduje: »Jer neće grob tebe slaviti, neće te smrt hvaliti; i koji siđu u grob ne nadaju se tvojoj istini. Živi, živi, oni će te slaviti kao ja danas, otac će sinovima javljati istinu tvoju.« (Isaija 38,18.19) Popularna teologija uči da se umrli pravednici nalaze na Nebu, da su ušli u slavu i da slave Boga svojim besmrtnim jezikom, ali, car Jezekija ne pripisuje smrti tako blistave posledice. S njegovim rečima se slaže i svedočenje psalmiste: »Jer mrtvi ne spominju tebe; u grobu ko će te slaviti?« »Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se ćuti.« (Psalam 6,5; 115,17)

Apostol Petar je na Dan pedesetnice izjavio: »Neka mi je slobodno kazati vam upravo za starešinu Davida da i umre i ukopan bi i grob je njegov među nama do ovoga časa.« »Jer David ne izađe na nebesa!« (Dela 2, 29. 34) Činjenica da je David ostao u grobu i da čeka vaskrsenje, pokazuje da ni pravednici posle smrti ne idu na Nebo. Jedino zahvaljujući vaskrsenju, zahvaljujući činjenici da je Hristos vaskrsao, David će na kraju, ipak sesti s desne strane Bogu.

Pavle je rekao: »Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša, još ste u gresima svojim. Dakle, i oni koji pomreše u Hristu, izgiboše.« (1. Korinćanima 15,16-18) Ako su u razdoblju od četiri hiljade godina pravednici posle smrti odlazili pravo u Nebo, kako bi onda Pavle mogao da kaže da ukoliko nema vaskrsenja »oni koji pomreše u Hristu, izgiboše«? Tada im vaskrsenje uopšte ne bi ni bilo potrebno!

Mučenik Tindal govoreći o stanju mrtvih, izjavljuje: »Otvoreno priznajem da nisam uveren da su oni već u punoj slavi u kojoj je Hristos, ili u kojoj su izabrani anđeli Božji. Niti je to neka dogma moje vere; jer, ukoliko bi bilo tako, onda vidim da bi svako propovedanje vaskrsenja tela bilo uzaludno!« (William Tyndale, Preface to New Testament, ed. 1534; reprint u British Reformers – Tindal, Frith, Barnes, p. 349)

Svakako je neosporiva činjenica da je nada u besmrtno blaženstvo posle smrti dovela do široko rasprostranjenog zanemarivanja biblijske doktrine o vaskrsenju. Ova činjenica navela je dr Adama Klarka da kaže: »Izgleda da je doktrini o vaskrsenju pridavano daleko više pažnje u primitivnom hrišćanstvu nego što je to sada slučaj. Zašto je to tako? Apostoli su neprestano naglašavali vaskrsenje, i pozivali Božje sledbenike na marljivost, poslušnost i radost upravo zbog vaskrsenja. Tako su apostoli propovedali, a primitivni hrišćani verovali, tako i mi propovedamo i tako naši slušaoci veruju. Nema neke druge doktrine u jevanđelju koja je toliko naglašavana; i nema neke druge doktrine u sadašnjem sistemu propovedanja koja je više zanemarena.« (Commentary, primedbe na 1. Korinćanima 15, paragraf 3)

To se nastavljalo sve dok slavna istina o vaskrsenju nije postala skoro potpuno zaboravljena, izgubljena iz vida u hrišćanskom svetu. Zato vodeći verski pisac, razmatrajući Pavlove reči u 1. Solunjanima 4,13-18. kaže: »Iz svih praktičnih i utešnih razloga doktrina o blaženoj besmrtnosti pravednika zauzela je među nama mesto koje bi trebalo da pripadne nekoj sumnjivoj nauci o Gospodnjem drugom dolasku. Prilikom naše smrti, Gospod dolazi po nas. To je ono što treba da čekamo i za čime treba da težimo. Mrtvi su već prešli u slavu. Oni ne čekaju na trubu da prime sud i blaženstvo.«

Međutim, dok se spremao za rastanak sa svojim učenicima, Isus im nije rekao da će oni uskoro doći k Njemu. Umesto toga objasnio im je: »Idem da vam pripravim mesto, i kada otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja.« (Jovan 14,2.3) Pavle kaže: »Jer će sam Gospod, sa zapovešću i glasom arhanđelovim i trubom Božjom sići s neba i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. A potom mi živi, koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.« A onda nastavlja: »Tako utešavajte jedan drugoga ovim rečima!« (1. Solunjanima 4,16-18) Kolike razlike li postoje između ovih reči utehe i onih reči univerzalističkog propovednika koje smo ranije naveli! On je tešio svoje ožalošćene prijatelje obećanjem da će pokojnik, bez obzira koliko je bio grešan, kada izdahne i prestane da živi ovde, biti primljen među anđele. Pavle ukazuje svojoj braći na budući Gospodnji dolazak, kada će okovi groba biti raskinuti, i »mrtvi u Hristu« biti podignuti u večni život.

Pre nego što iko može ući u stanove blaženih, njegov slučaj mora da bude ispitan, a njegov karakter i njegova dela moraju se pojaviti na sudu pred Bogom. Svima će biti suđeno u skladu s onim što je zapisano u knjigama i svi će biti nagrađeni prema svojim delima. Ovaj sud ne zaseda prilikom smrti. Obratite pažnju na Pavlove reči: »Jer je postavio dan u koji će se suditi vasionome svetu po pravdi preko čoveka kojega odredi i dade svima veru vaskrsnuvši ga iz mrtvih.« (Dela 17,31) Apostol u ovom tekstu jasno tvrdi da je posebno vreme, tada u budućnosti, bilo određeno za sud nad svetom.

Apostol Juda govori o istom tom vremenu: »I anđele koji ne održaše svojega starešinstva nego ostaviše svoj stan čuva u večnim okovima pod mrakom za sud velikoga dana.« I ponovo, navodi reči patrijarha Enoha: »Gle, ide Gospod s hiljadama svetih anđela svojih da učini sud svima, i da pokara sve bezbožnike za sva njihova bezbožna dela kojima bezbožnost činiše.« (Juda 6. 14. 15) Jovan izjavljuje: »I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom i knjige se otvoriše i druga se knjiga otvori koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojima.« (Otkrivenje 20,12)

Međutim, ukoliko mrtvi već uživaju blaženstvo Neba ili se muče u paklenom plamenu, zašto bi im bilo potrebno neko buduće suđenje? Učenja Božje Reči o ovim važnim pitanjima nisu ni sakrivena niti međusobno suprotna; mogu ih razumeti i prosečni umovi. Međutim, koji bi iskreni um mogao videti neku mudrost ili pravednost u ovoj rasprostranjenoj teoriji? Hoće li pravednici, posle ispitivanja njihovog slučaja na sudu, primiti pohvalu: »Dobro slugo dobri i verni… uđi u radost gospodara svojega«, iako su, možda već vekovima boravili u Njegovoj prisutnosti? Hoće li bezakonici biti pozvani sa mesta mučenja da prime presudu Sudije cele Zemlje: »Idite od mene, prokleti, u oganj večni!« (Matej 25,21. 41) Kakvog li strašno zamišljenog ruganja! Kakve li sramne optužbe protiv božanske mudrosti i pravednosti!

Teorija o besmrtnosti duše je jedna od onih lažnih nauka koje je Rim pozajmio od neznaboštva i uklopio u hrišćansku religiju. Martin Luter ju je svrstao među »monstruozne bajke koje sačinjavaju deo rimskog đubrišta dekretalija«. (E. Petavel, The Problem of Immortality, p. 255) Raspravljajući o Solomunovim rečima u Knjizi propovednikovoj da mrtvi ne znaju ništa, reformator je rekao: »Još jedno mesto koje dokazuje da mrtvi nemaju nikakvih… osećanja. Nema, kaže on, tamo nikakve dužnosti, nikakve nauke, nikakvog znanja, nikakve mudrosti. Solomun tvrdi da mrtvi spavaju, i da uopšte ništa ne osećaju. Jer mrtvi leže tamo, ne brojeći ni dane ni godine, ali kada se budu probudili izgledaće im kao da su spavali jedva jedan minut.« (Martin Luther, Exposition of Solomon’s Booke Called Ecclesiastes, p. 152)

Nigde u Svetom pismu ne postoji neki tekst koji govori da pravednici odlaze da prime nagradu ili da bezakonici, prilikom smrti, dobijaju svoju kaznu. Ni patrijarsi ni proroci nisu ostavili nikakvo takvo uveravanje. Hristos i Njegovi apostoli to nisu nagovestili. Biblija jasno tvrdi da mrtvi, neposredno posle smrti, ne idu na Nebo. Ona ih predstavlja kao bića koja spavaju do vaskrsenja (1. Solunjanima 4,14; O Jovu 14,10-12). Upravo u dan kada se prekine srebrna nit i kada se razbije zlatna posuda (Propovednik 12,6), propadaju sve čovekove misli. Oni koji odlaze u grob ostaju nemi. Oni više ništa ne znaju o bilo čemu što se zbiva pod Suncem (O Jovu 14,21). Blaženog li odmora za umorne pravednike! Vreme, bilo dugo ili kratko, za njih je samo trenutak. Oni spavaju, ali probudiće ih Božja truba u slavnu besmrtnost. »Jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi… a kada se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: pobeda proždre smrt!« (1. Korinćanima 15,52-54) Kada umrli pravednici budu probuđeni iz svoga dubokog sna, nastaviće da razmišljaju upravo tamo gde su njihove misli zastale. Poslednje osećanje bilo je samrtna muka, poslednja misao da padaju pod vlast groba. Kada budu ustali iz groba, njihova prva radosna misao biće izražena u pobedonosnom uzviku: »Gde ti je, smrti, žalac, gde ti je, grobe, pobeda?« (1. Korinćanima 15,55)