PORUKA PISMA

Biblija nije istinita zato što su otkrića arheologa potvrdila detalje njenih pripovesti ili zato što je, nasuprot najvećim teškoćama koje se mogu zamisliti, otkriće drevnih manuskripata u poslednjih 200 godina pokazalo da njen tekst nije iskvaren tokom vremena. Ni zato što su, tokom vekova, ljudi spremno rizikovali da budu spaljeni zbog njenog prevođenja, utamničeni zbog njenog čitanja ili odvođeni u logore na prinudni rad zbog njenog umnožavanja.

Arheološka otkrića, sačuvani manuskripti – samo svedoče za veru.

Svetlo je svetlo. Tama je tama. Oni nisu to što jesu zbog hemijskih analiza.

Istina je istina.

I tako je Biblija samopotvrđujuća. Biblija je takva knjiga koju čovek ne bi mogao da napiše kada bi hteo, a ne bi hteo da je napiše kada bi mogao. NJen Sadržaj je takav da ljudi i žene, čitajući je, osećaju i zaključuju da je Bogom nadahnuta.

Izazov glasi: Probajte! Vidite! Čitajte! Otkrijte! Upustite se u istraživanje! Vrlo brzo ćete doživeti ličnu avanturu sa Bogom.

ZAŠTO JE BIBLIJA NAPISANA?

Pre nego što počnemo da čitamo neku knjigu, možda poželimo da saznamo zašto je autor odlučio da je napiše. Šta pokušava da kaže? Da li je on prava osoba da to kaže? Da li to što je rekao ima značaja za savremeni svet?
Znamo da je Bibliju pisalo mnogo različitih autora tokom dugog vremenskog perioda. Nakon mnogo godina istraživanja došli smo do zaključka da se iza ovih autora nalazi jedan božanski Autor, sa jednom sjedinjujućom temom. Otkrili smo da se ovaj Autor potrudio da zaštiti svoju Knjigu da se ne iskvari tokom vekova, i da je, baš na vreme, dozvolio da dokazi izađu na videlo, da bi učvrstili veru onih koji traže istinu.
Ali šta je sa svrhom ili “sjedinjujućom temom”?
Pavle je to jezgrovito izložio u pismu Timotiju: “Od detinjstva svoga znaš Sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenje po veri koja je u Isusu Hristu. Celo je Pismo od Boga nadahnuto i korisno za učenje, za uveravanje, za poprav­ljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji i sposoban za svako dobro delo.” (2. Timotiju 3:15-17, u prevodu L. Bakotića).
Poreklo Knjige: “Od Boga nadahnuta”. Svrha Knjige: “Korisna” za ljudska bića.

Pre svega, trebalo bi bolje da ispitamo šta znači izraz “Od Boga nadahnuta”. Šta je Bog želeo da postigne sa Biblijom? Takođe, želimo da ispitamo na koji način ona može biti “korisna”.

1. Šta je Bog želeo da postigne Biblijom?

Pavle je želeo da Timotije zna da je Pismo nadahnuo Bog. Pod njegovim nadahnućem pisali su i govorili mnogi i različiti pisci. Drugim rečima, Bog nije diktirao Bibliju. On je inspirisao umove njenih autora, ostavljujući ih da izraze svoju inspiraciju svojim sopstvenim rečima i formama misli.

Došli smo do razloga pisanja Biblije: Bog je saopštavao svoje mišljenje. Biblija je čudesan način koji je smislio Bog čuda da bi saopštio svoje mišljenje, svoju nameru i samoga sebe svojoj deci, nama ljudima. Biblija je Božja Reč kroz reči ljudi. Bog nije želeo da diktira ljudima. Dopustio je ljudskim autorima da se izraze terminima koji odgovoraju njihovoj kulturi. Dozvolio je da izgrade svoju sopstvenu sintaksu, rečnik i literarni stil. Bog je govorio kroz ljude; ljudi su pisali nadahnuti od Boga. Biblija, na neki način, ima dvostruko autorstvo. To je ono što se podrazumeva pod “od Boga nadahnuta”.

2. Korisnost Biblije.

Pavle je povezao tri reči sa korisnošću Biblije: “spasenje”, “Hristos” i “vera”.

Tako je prva svrha Biblije, kaže Pavle Timotiju, da pouči čitaoce o spasenju. Spasenje počinje kada čovek shvati svoju potrebu; dok god misli da može da deluje potpuno nezavisno, čovek zatvara vrata Bogu. Kada shvati svoju grešnost on će posegnuti za Silom van sebe. To “posezanje” može da se nazove pokajanje.
Božja namera u Starom zavetu je da nagovesti plan koji bi trebalo primeniti u praksi da bi se rešio problem greha. Greh je osuđen. Kazna za greh je zacrtana. Rešenje za greh je predočeno, nagovešteno na više različitih načina.

Rešenje problema greha je istaknuto u drugoj reči: “Hristos”. Na stranicama Starog zaveta nagovešten je Onaj koji treba da dođe… Onaj koji će biti, u isto vreme, “moćni Bog” i “Sluga koji pati”. Onaj koji će biti kao jagnje prineseno na oltar, “bez mane”, “svet, bezazlen, neuprljan”. I dok pokajnik bude ispovedao svoje grehe nad glavom nevinog jagnjeta koje treba da bude zaklano, Bog će poslati svoje sopstveno Jagnje. “Jagnje Božje” – u svemu savršeno, bez mane – umreće za grehe palog roda. Problem greha će se rešiti kroz smrt Božjeg sina.

Detaljna predskazanja načinjena u Starom zavetu, vekovima pre rođenja Isusa Hrista, ispunila su se u njegovom životu, smrti i vaskrsenju.

Pisci jevanđelja predstavljaju Hrista kao savršenu žrtvu za greh. Pavle u svojim poslanicama daje teološka objašnjenja: Kada je umro na krstu na Golgoti, Isus je bio Predstavnik ili Zamena za grešnog čoveka. Identifikacijom sa umirućim Spasiteljem, pokajnik doživljava smrt svojih greha. Kroz Hristov pogreb simbolično je sahranjen greh. Vaskrsenje simboliše pristup grešnika novom životu, njegovo novo rođenje. Novozavetno otkrivanje Hrista dostiže svoj vrhunac u poslednjoj od šezdeset šest knjiga Biblije. U Otkrivenju je u simbolima predstavljen celukupan plan za spasenje ljudi, od pada u greh prvog čoveka Adama, kroz otkup koji je doneo drugi Adam (Isus), do konačnog obnavljanja svih stvari, kada će Božje večno carstvo biti uspostavljeno, u vreme drugog Hristovog dolaska.

Treća reč koju Pavle koristi da bi objasnio zašto je Biblija “korisna” za ljudska bića je vera.

Pavle je na drugom mestu objasnio da Pismo može “umudriti na spasenje po veri koja je u Isusu Hristu”. Ukratko: Središnja namera Biblije je da nas dovede Isusu Hristu, koji nam tada donosi spasenje; ali, svrha Pisma, koje nas usmerava na Hrista, nije da nas prosto snabde informacijama o njemu i da nas osposobi da ga razumemo i da mu se divimo. “Pismo svedoči o Hristu, ne da bi zadovoljilo našu znatiželju, nego da bi u nama podstaklo odgovor vere.”

Pojmovi vera i poverenje su sinonimi u Novom zavetu. Svrha Pisma je da prikaže Isusa kao apsolutno vrednog našeg poverenja, da nam pruži svaki razlog da razvijemo bez­uslovnu veru u njega i njegovu žrtvu za greh.
Kako vernik prima ovaj važan dar vere/poverenja? “Tako dakle vera biva od slušanja propovedi, a propoved od reči Hristove.” (Rimljanima 10:17, Bakotić).
Centralna namera Pisma je da svedoči za Isusa Hrista, da bi pobudila veru u njega, da bi donela spasenje čoveku koji veruje.

Isus Hristos je centralna ličnost u Pismu. Stari zavet ga nagoveštava od početnog do završnog poglavlja. Novi zavet, u četiri jevanđelja, opisuje njegov život, službu, smrt i vaskrsenje. I u slučaju da je neko propustio da shvati poentu, poslanice Pavla, Jovana, Petra i Jakova, zajedno sa Jovanovom knjigom Otkrivenja, čine značaj Isusovog života, smrti i vaskrsenja kristalno jasnim. Poslanica Rimljanima, naročito, iznosi suštinu teologije Novog zaveta.

Za vernike, glavna svrha Pisma bi mogla da se sažme u rečima kojim je apostol Jovan opisao cilj svog jevanđelja: “Da verujete da Isus jeste Hristos, sin Božji, i da verujući imate život u ime njegovo.” (Jovan 20:31).