VELIKA CARSTVA ISTOKA

Od 1865. godine, vrata sveta Biblije bila su otvorena.
Drevni jezici su dešifrovani. Natpisi su preneli svoje tajne.
Kada je shvaćeno – u to isto vreme – da se tel sastoji od slojeva punih tragova iz prošlosti, veliko doba biblijske arheologije moglo je da otpočne.
U Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj i Sjedinjenim Državama stvarani su fondovi za finansiranje arheoloških ekspedicija. Uskoro su arheološki nalazi postali senzacionalne vesti sa naslovnih strana novina.
Imena egipatskih faraona, mrtvih tri i po milenijuma, postala su opšte poznata. Diskusija je počela: Koji faraon je porobio Izraelce? Ko je bio faraon u vreme izlaska Jevreja iz ropstva? Kada se izlazak dogodio?
Izrezbarene slike asirskih tirana, koji se pominju u Bibliji, pronađene su na zidovima njihovih palata, sa slikama njihovih vojnika i njihovih ratnih zarobljenika.
Veliki carevi Persije počeli su da govore preko svojih spisa.
Kada su telovi Palestine i Iraka bili iskopani, pronađeni su dokazi koji potvrđuju biblijske zapise i dodaju im neke nove detalje.
Istorijske knjige Starog zaveta su oživele!
Ser Henri Lajard (Henry Layard), Hormuz Rasam (Hormuz Rassam) i Pol Emil Bota (Paul Emile Botta) otkrili su davno zaboravljene gradove Nineviju i Vavilon.

VAVILON: ZLATNI GRAD

Vekovima je Vavilon bio glavna metropola Mesopotamije – zemlje između reka Tigra i Eufrata, gde se danas nalazi država Irak. Vavilon je cvetao skoro 2000 godina dok ga nije osvojio Aleksandar Veliki 331. godine p.n.e. Slavni carevi, kao što su Hamurabi i Navuhodonosor, vladali su u danima njegove slave. Grci ga pamte kao zemlju koja ima dva od sedam svetskih čuda drevnog sveta.
Na vrhuncu vavilonskog sjaja jevrejski prorok Isaija je pisao: “Vavilon, ukras među carstvima, i dika slavi haldejskoj, biće kao Sodom i Gomor kad ih je Bog zatro.” (Isaija 13:19).
Klaudius Rič (Claudius Rich) – koji je razumeo arapski, sirijski, hebrejski i persijski – postao je 1807. godine predstavnik Istočnoindijske kompanije u Bagdadu. Prvi put je posetio Vavilon 1811. godine. Postavio je ljude da iskopavaju ploče sa natpisima, zapečaćene posude i ukrašene zidove. NJegov izveštaj i skice, objavljeni kao Memoari ruševina Vavilona, opisuju Vavilon po rečima Isai­jinog proročanstva. “Neće tamo Arapin razapeti svoj šator, niti će tamo pastir odmarati svoja stada. Nego će pustinjska stvorenja ležati tamo, šakali će puniti njegove kuće…” (Isaija 13:20, 21).
Mada je to mesto bilo prava pustinja, nastavljalo je da opčinjava stručnjake zbog njegovog značaja u starozavetnoj istoriji i novozavetnoj simbolici. Glavna iskopavanja započeta su 1899. godine. Arheolog Robert Koldevej (Robert Koldeway) dobio je značajna sredstva od carske Nemačke. Otkriveni su gradski zidovi, hramovi, palate i kuće. Mnoš­tvo grnčarije i velika količina stena izrezbarenih klinastim natpisima odneti su na istraživanje. Skoro sve je bilo iz perioda od 626. do 539. godine p.n.e. iz perioda vladavine Navuhodonosora. Izveštaji su otkrili zapise o Navuhodonosorovim pobedonosnim pohodima protiv Asiraca i Egipćana, i zapise o aneksiji Judeje. Vavilonski natpisi su se slagali sa biblijskim izveštajem.
Nakon otkrića u Vavilonu bilo je moguće saznati nešto više o slavi i veličanstvenoj lepoti ovog grada sa njegovim visećim vrtovima. Fascinantne rukotvorine koje su ovde pronađene izložene su u Britanskom muzeju i Državnom muzeju u Berlinu.
Grčki istoričar Herodot rekao je da je car Vavilona zlatom obložio zidove svog velikog hrama, i da je postavio veliki zlatom obložen odar i presto za svog boga. Tamo su se nalazila dva zlatna kipa Marduka; jedan kip je predstavljao Marduka u sedećem, a drugi kip u uspravnom položaju. Oko dvadeset tona zlata je iskorišćeno za hram i njegovu opremu. “Ti si ona glava zlatna”, rekao je Danilo Navuhodonosoru kada mu je objašnjavao značenje lika iz njegove vizije (Danilo 2:38).
Veliki drum delio je Vavilon na pola. Na kamenim pločama i ciglama bio je izgraviran zapis: “Ja sam Navuhodonosor, car Vavilona, sin Nabopolasara, cara Vavilona.” Navuhodonosor je želeo da ljudi koji su tada živeli, ali i buduće generacije, znaju čijom slavom i silom je ovaj veličanstveni grad sazidan. NJegovo divljenje samome sebi zapisano je u Bibliji: “Nije li to Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom svojom da je stolica carska mom veličanstvu?” (Danilo 4:30).
NJegovo postignuće je bilo veliko, ali iz istorijske perspektive njegovo hvalisanje zvuči prazno. NJegov grad je hiljadama godina ostao u ruševinama. I ne samo to, kritičari Biblije su se smejali priči o Navuhodonosoru i njegovom unuku Valtazaru kao mitskim ličnostima.
Sve dok ih Koldevejeva otkrića nisu naterala da ućute.

DUG PUT DO NINEVIJE

Klaudius Rič nije imao teškoća u identifikovanju Vavilona. Uzvišenje u ruševinama u Donjoj Mesopotamiji još uvek se zvalo Tel Babil.
Ali, šta je sa Ninevijom, prestonicom moćnog Asirskog carstva? Ninevija, čiju moć je trebalo oboriti da bi se utro put za Vavilon.
Izgledalo je da je informacija o položaju Ninevije bila potpuno izgubljena. Neko je 1836. godine objavio Ričove izveštaje. Izgledalo je da je blizu Mosula pronašao lokalitet nazvan Tel Nebi Junus, “Uzvišenje proroka Jone”. Zbog Jonine povezanosti sa Ninevijom, neki su, pre arheoloških istraživanja, požurili sa zaključkom da su dva uzvišenja, Tel Nebi Junus i Kujundžik, na reci Tigru naspram modernog Mosula – obeležavala položaj drevne asirske prestonice.
Pol Emil Bota je sa finansijskom podrškom francuske vlade započeo iskopavanja 1842. godine. Međutim, pre nego što je dešifrovano klinasto pismo, radio je u mraku, nesposoban da proceni značaj svojih otkrića.
Dok je Botina vojska kopača radila, jedan čovek iz sela Korsabad, koji je povremeno prolazio pored njih, počeo je da se interesuje. Ako su natpisi i kipovi ono što oni traže, rekao im je, bilo bi dobro da posete Korsabad. NJegovo rodno selo bilo je sagrađeno na vrhu brežuljka (na telu) i meštani tamo stalno nailaze na ispisane ploče od krečnjaka.
Bota je poslao par svojih iskusnijih ljudi da provere stvar. U Korsabadu su za samo nekoliko minuta od svog dolaska iskopali izvestan broj velikih i prelepo isklesanih kamenih ploča. U roku od mesec dana, Bota je preselio celu svoju grupu na novi tel.
Rad u Korsabadu započeo je 1843. godine. U toku dve godine Botina otkrića su punila novinske naslove. Iskopana je ogromna palata asirskog cara. Kog asirskog cara, oni nisu znali, jer nisu mogli da čitaju klinaste natpise. Ali Bota je bio siguran da je to bila Ninevija. I to je saoštio javnosti. Prilično dugo su mu verovali. Koji drugi grad je mogao da ima tako ogromne bareljefe koji predstavljaju likove lavova i bikova sa velikim krilima i ljudskim glavama – kao i obilje natpisa, umetničkih predmeta i oružja?
Tek kada je ser Henri Rolinson potpuno dešifrovao behistunski natpis, bilo je moguće sa sigurnošću reći da je Bota pogrešio.
Ipak, Bota je sakupio ogromnu kolekciju natpisa. Rolinson i njegovi studenti bili su u mogućnosti da doznaju šta je to Bota pronašao.
Grad ispod Korsabada i palata koja se u njemu nalazila, uskoro su identifikovani. Bila je to palata Sargona II, Senahirimovog oca. Sargon je bio osvajač Samarije, prestonice Severnog carstva Izraela. On je ostavio detaljan opis ovog svog osvajanja u klinastom pismu: “Ja sam opseo i osvojio Samariju i odveo kao plen 27.290 njegovih stanovnika.” Ono što Sargon nije objasnio bilo je da je pohod vodio pod okriljem Salmanasara V (ili Šalmanasara) u vreme tri pohoda protiv Samarije (Videti 2. knjigu o carevima 18. poglavlje). Zato, u svojim letopisima, Salmanasar takođe tvrdi da je osvojio Samariju!
Otkriće svega ovoga ostavlja “bez teksta” one koji su skep­tični prema Bibliji. Do ovih otkrića, imena Sargona i Salmanasara – kao i imena Navuhodonosora i Valtazara – nisu se pominjala u izvorima van Biblije. “Mitske ličnosti”, govorili su skeptici. Bota nije pronašao Nineviju, ali je “pronašao” Sargona i Sargonovu palatu, zajedno sa detaljnim zapisom osvajanja koji potkrepljuje biblijski izveštaj. A uskoro je pronašao i dokaze o postojanju Salmanasara!
Iz Botinih nalaza, Rolinson je izvukao prve veze prema carevima Izraela. Na Izrael se upućuje kao na “Omrijevu zemlju”. Omrije ili Amrije, bio je osnivač jake dinastije koja je uključivala i Ahava, i bio je severni car odgovoran za premeštanje prestonice u Samariju.
Korsabad je bio sazidan na pravoj riznici arheoloških nalaza iz koje još može da se crpi. Sargonova palata sa krilatim bikovima sada je potpuno iskopana. Na njenim zidovima su reljefi bitaka i prizori pompe i sjaja, zajedno sa opsežnom listom careva Asirije (koja je veoma bitna za arheologe).
Tražeći Nineviju, biblijski arheolozi su usput došli do nekih drugih dragocenih otkrića. Međutim, gde je Ninevija?
Henri Lajard je, tražeći Nineviju, otkrio grad Nimrud (grad koji je sazidao Nimrod), koji je u Bibliji poznat kao Halah (1. Mojsijeva 10:11). Opet su zapisi na klinastom pismu pokazali da to nije Ninevija. Lajard ipak nije radio uzalud. U vekovnim ruševinama otkrio je gigantski spomenik, i uprkos protivljenju turskih vlasti otpremio ga u Britanski muzej. Tamo sada prebiva u sjaju: veliki krilati lav sa ljudskom glavom; još jedan pokazatelj sjaja carstva kome je Ninevija bila prestonica.
To je bilo samo jedno od uzbudljivih otkrića u Nimrudu.
Lajard je otkrio Crni obelisk Salmanasara III (sada je u Britanskom muzeju) – pet odeljaka reljefa i natpisa isklesanih u tvrdom crnom kamenu. Uz Rolinsonovu pomoć pronađena je veza sa još jednim jevrejskim carem: “Jehu, sin Omrijev”. Obližnji reljef oslikava Jehua, među drugim potčinjenim carevima, kako plaća danak jednom asirskom zvaničniku.
Lajardovi kopači nastavili su iskopavanje Nimruda i otkrili ruševine palata, velike stambene kuće i administrativne zgrade ovog naprednog grada. Krilate životinje, karakteristične za asirske skulpture, ispunjavale su zidove. Nakon Lajardovih radova, otkriveni su spomenici velikim asirskim carevima, zajedno sa velikim brojem izrezbarenih ukrasnih ploča od slonovače. Ova slonovača je pobudila veliko zanimanje. U jednom biblijskom izveštaju pominje se Ahavova palata koja je bila “obložena slonovačom” (1. O carevima 22:39). Arheolozi su pretpostavili da je slonovača pronađena u palati Nimruda mogla biti deo plena donetog iz Samarije posle njenog pada. Tokom iskopavanja gospođe Ketlin Kenjon, u Samariji su pronađeni predmeti od slonovače identični onima koji su otkriveni godinama ranije u Nimrudu u Iraku.
Godine 1989. u Nimrudu je pronađeno još blaga, uključujući ogromno bogatstvo dragulja i grob kćerke kralja Sargona II.

ALI GDE JE BILA NINEVIJA? ZAŠTO JE BILO TAKO TEŠKO PRONAĆI DOKAZE O NJENOM POSTOJANJU?

Dešifrovanje klinastog pisma omogućilo je stručnjacima da ucrtaju lokaciju Ninevije. Ona leži nasuprot današnjeg Mosula. Bota je načinio pogrešnu procenu kada je dozvolio da bude namamljen od dvostrukog uzvišenja Kujundžika i Nebi Junusa ka riznici u Korsabadu. Pod ovim dvostrukim uzvišenjem nalazili su se ostaci palata i hramova Ninevije.
Ispod uzvišenja Kujundžika otkrivena je Asurbanipalova biblioteka. Desetine hiljada dokumenata pisanih klinastim pismom, neki istorijski a neki književni, pružili su uvid u moć i raskoš ove civilizacije.
Konačno je Ninevija bila otkrivena. Kakvog li otkrića! Širom civilizovanog sveta novine su 1854. godine donele priču da je Rasam u Nineviji pronašao zapis drevne vavilonske legende o Stvaranju – zapis Epa o Gilgamešu – koji veoma podseća na biblijski izveštaj iz 1. knjige Mojsijeve. Ninevija se ponovo našla u novinskim naslovima 1871. godine, kada je DŽordž Smit (George Smith), novinar zaposlen u Dejli telegrafu, objavio još jedan zapis Epa o Gilgamešu koji opisuje Potop, takođe paralelan priči iz 1. knjige Mojsijeve.
Na pločama Asurbanipalove biblioteke u Nineviji pronađena su imena više biblijskih ličnosti, uključujući Ahava, Jezekiju, Senahirima, Sargona i mnogih drugih.
Među otkrićima je bio i jedan opis drevne Ninevije: četvorougaona, površine 150 x 90 stadija (tj. oko 27 h 16 km) sa obimom od ukupno 480 stadija ili oko 90 kilometara! Zato iskopavanja još nisu završena! Među zidinama utvrđenja otriven je jedan zid dugačak oko 13 kilometara. Jasno je da se Ninevija pružala mnogo dalje od uzvišenja Kujundžika i Nebi Junusa. Dve kapije su iskopane i delimično restaurirane. Iskopana je carska palata.
Biblijski zapis ukazuje da je, na vrhuncu svoje moći, Ninevija imala oko 120.000 stanovnika (Jona 4:11). Praveći upoređenje između površine koju je zauzimala drevna Ninevija sa onom koju pokriva moderni Mosul, koji ima 100.000 stanovnika, nalazimo da biblijske brojke izgledaju sasvim realno.
Ninevija je pala pred združenim snagama Miđana i Vavilonjana 612. godine p.n.e. Utvrđenja su porušena, a palate i hramovi razoreni. Veliki deo stanovništva je pobijen bez milosti.
Potpuno uništenje Ninevije je predskazano u biblijskom proročanstvu (Naum 3:1-3, 5-7, 19.).
Dvesta godina posle pada Ninevije, grčki istoričar i vojskovođa Ksenofon, sa vojskom od 10.000 ljudi, marširao je duž reke Tigar posle bitke kod Kunakse. Ugledao je razbacane ruševine Ninevije i zapitao za ime ovog velikog starog grada. LJudi koji su živeli u blizini tog mesta rekli su da je ime tog grada potpuno zaboravljeno.