TRAŽI SE KLJUČ ZA DREVNI SVET

Već od trećeg veka zemlje Bliskog i Srednjeg istoka bile su magnet za hodočasnike.
U milenijumu pre Hrista, civilizacije su ostavile tragove o svom postojanju i ispisale svoje priče – na kamenu. Međutim, te priče nisu pročitane vekovima kasnije.Ipak, u 18. veku mnogi pustolovi sa Zapada su došli na Istok u potrazi za tajnama davno nestalih civilizacija i počeli da pretražuju – u želji za novčanom dobitkom.
Među uzbudljivim otkrićima na koja su slučajno naišli bili su gradovi Balbek, Palmira i Petra. U Egiptu su imali najviše sreće. Međutim, njihovi fantastični izveštaji o piramidama, hramovima i oslikanim grobnicama često nisu bili ništa više od pustolovnih priča.
Traži se: Ključ koji će otključati vrata drev­nog sveta, ključ za razumevanje egipatskog slikovnog jezika (hijeroglifa).
Mnogi su sumnjali da takav ključ uopšte postoji.
U međuvremenu, stručnjaci iz vremena prosvetiteljstva osporavali su Bibliju. NJihove tvrdnje izgledale su otprilike ovako:
Stari zavet je potpuno nepouzdan izvor istorijskih podataka. Avram i njegova porodica nisu mogli da započnu lozu patrijaraha; oni su živeli u vreme izraelskih careva – ili čak kasnije. Takozvani “Mojsijevi zakoni” nemaju veze sa Mojsijem, nego su ih napisali sveštenici u vreme izgnanstva… Hetitski narod koji se toliko mnogo pominje u starozavetnim pričama nikada nije postojao; to je bilo skoro opšte mišljenje. U postojanje asirskih i vavilonskih careva o kojima govori Stari zavet može se verovati sa zadrškom. Ne bi bilo čudno da su svi oni plod bujne mašte jevrejskih pisaca.
“Eksperti” su bili dezinformisani i loše su procenjivali vreme. Ubrzo nakon ovakvog osporavanja Biblije, otkriven je prvi ključ za tajne drevnog sveta.

KAMEN IZ ROZETE

Kamen iz Rozete bio je ključ za tajne drevnog Egipta, koje su onda, jedna za drugom, bacile veliku svetlost na istoriju drugih nacija – kao i na biblijski izveštaj.
Kada je Napoleon napao Egipat 1798. godine, poveo je sa sobom 175 francuskih naučnika. Bio je svestan da je Egipat riznica ostataka iz prošlosti. Pre bitke za piramide on je rekao svojim komandirima: “Četrdeset vekova gledaju na vas!”
Napoleonovi stručnjaci su načinili mape i krenuli u potragu za blagom koje će biti prebačeno u Francusku. Blizu Rozete na Nilu pronađen je jedan očaravajući kamen. Mnogo kasnije otkriveno je da sadrži zapis dekreta kralja Ptolomeja V na tri jezika: hijeroglifima (na vrhu), narodnim pismom (u sredini) i grčkim jezikom (na dnu).
Brodove koje su iznajmili Napoleonovi stručnjaci, natovareni drevnim rukotvorinama uključujući i kamen iz Rozete, presrela je Britanska flota pre nego što su stigli u Francusku. Veći deo plena je završio u Britanskom muzeju, gde se još uvek nalazi.
Francuski naučnici su načinili gipsani odliv kamena iz Rozete. U godinama nakon pohoda na Egipat, stručnjaci i u Londonu i u Parizu proučavali su ovaj natpis na tri jezika.
Čitanje grčkog je bilo lako. Kada je utvrđeno da sva tri tek­sta sadrže identičan dekret, uz pomoć grčkog je dešifrovano narodno pismo. Najteži deo, međutim, bilo je shvatanje hijeroglifskog pisma.
Žan-Fransoa Šampolion (Jean-Francois Champollion) naj­­zaslužniji je za dešifrovanje egipatskih hijeroglifa. Paž­lji­­vo je posmatrao mnoge hijeroglifske natpise u različitim delovima Egipta i bio zadiv­ljen. Na kamenu iz Rozete prvi natpis je bio na ovom pismu. Razumevanje hijeroglifa pos­ta­la mu je opsesija. Godine 1822. shvatio je nešto od vitalnog značaja: hijeroglifi nisu bili prosti simboli ili slo­va – oni su predstavljali glasove i cele reči. Tako je prevazišao najveću prepreku u razumevanju i, čineći to, bio spreman da otključa istoriju egipatske nacije koja prolazi pravo kroz Stari zavet.
Drevni spomenici Egipta prekriveni hi­­je­roglifima su progovorili.
Kad su se predstavnici novorođene nauke – arheologije – usmeri­li ka Egiptu da čitaju zapis o njegovoj prošlosti, bili su svesni da arheologija ne može “dokazati” ili “opovrgnuti” Boga, kao ni da li je Bog govorio preko Mojsija ili Isaije ili bilo kog drugog biblijskog proroka. Međutim, takođe su znali da će, ako pronađu dokaze o postojanju određenih ličnosti ili naroda čije su postojanje poricali “eksperti”, i ako utvrde da je tačna hronologija biblijskog izveštaja – koju ovi “eksperti” poriču – dospeti u položaj sa kog mogu da se suprot­stave školi mišljenja koja je imala za cilj da kompromituje Bibliju. Ili, u najmanju ruku, da ih navedu da unesu malo skromnosti u neke svoje izjave.

BEHISTUNSKA STENA

Razumevanje egipatskih hijeroglifa predstavljalo je samo jedan od ključeva za otkrivanje tajni drevnog sveta.
Jedan drugi oblik pisanja koji se koristio u mnogim delovima Bliskog istoka nazvan je klinasto pismo. Ovako se naziva zbog klinastog oblika znakova.
Klinasto pismo je naširoko korišćeno u istočnom svetu preko 3000 godina. Razvili su ga prvobitni sumerski stanovnici Vavilona. Bilo je uobičajeno u početku ere patrijaraha. Veruje se da je Avram izašao iz Ura otprilike u vreme Hamurabija (oko 1850. god. p.n.e.). Hiljadu godina pre Hamurabija, Sumeri su počeli da koriste klinasto pismo.
Na početku arheoloških iskopavanja, glinene ploče sa klinastim pismom su pronalažene širom Bliskog istoka. One su opčinjavale naučnike. Zaključili su da je klinasto pismo razvijeno iz iste vrste slikovnog pisma kao i hijero­glifi. Gotovo potpuno odsustvo stena u vavilonskom carstvu prisililo je pisare da koriste glinu. Verovatno su najpre pokušali da na glini urezuju crteže. Međutim, uskoro su pisari otkrili da je mnogo zgodnije da samo pritisnu ivicom četvrtastog štapa ili igle za pisanje na mekoj glini. Tako je razvijen sistem trougaonih ili klinastih znakova.
Klinasto pismo je pronađeno u Egiptu, ali nije zamenilo hijeroglife. Avram je imao priliku da ga vidi u Uru, a takođe i u Egiptu. Na ovo pismo se moglo naići duž celog trgovačkog puta severozapadno od Sirije, pa jugozapadno preko Hanana. Vrlo je verovatno da je, vekovima kasnije, Mojsije “naučen svoj mudrosti egipatskoj”, bio u mogućnosti da čita i reprodukuje i hijeroglife i klinasto pismo. Ploče iz Tel el Amarne, ispisane otprilike u Mojsijevo doba, ukazuju na to da su čak i hananski narodi umeli da pišu klinastim pismom. U svetlu najnovijih istraživanja, ne samo da se više ne osporava verovatnoća da je Mojsije umeo da piše, već se pretpostavlja da se do njegovog vremena daleko napredovalo, od nezgrapnih slogovnih znakova do alfabetskog pisma, koje se nije razlikovalo od hebrejskog iz kasnijeg doba.
Shvatanje različitih varijacija klinastog pisma bio je drugi ključ koji je otvarao vrata u istoriju drevnog sveta.
Priča o tome kako su stručnjaci konačno odgonetnuli klinasto pismo vezana je za behistunsku stenu.
Vekovima su putnici između Teherana i Bagdada morali da prelaze preko masivnih stena Behistuna. Oko 100 metara iznad nivoa puta mogu se videti detaljne rezbarije – brojne isklesane ljudske figure i velika uglačana površina koja okružuje sve to.
Tokom godina su se planinari izlagali opasnosti da bi ovo mogli izbliza da pogledaju. Mogli su da uoče znakove izrezane u uglačanoj steni. Rezbarije su bile sačinjene od znakova, a stručnjaci su ih uporno proučavali – ali nisu našli nikakav smisao u njima.
Karsten Nibur (Carsten Niebuhr), stručnjak za arapski, bio je verovatno prvi koji je pokušao da dešifruje šta je pisalo u ovim zapisima. Primetio je da su postojale tri različite vrste znakova. Nemački profesor, Georg Grotefend (George Grotefend), bio je sledeći koji je pokušao da odgonetne tekst na behistunskoj steni. On je uspeo da prepoz­na imena Darija i Kserksa. Međutim, proteklo je još mnogo godina pre nego što su behistunski zapisi dobili značenje dešifrovanjem persijskog klinastog pisma. To je bilo dostignuće Engleza Henrija Rolinsona (Henry Rawlinson).
Rolinson je započeo rad na behistunskim tekstovima 1836. godine. Posao po velikoj vrućini na vrhu merdevina nije bio lak. Povremeno je sedeo na ivici širokoj manje od pola metra. Do sledeće godine je prepisao 200 redova. Uz pomoć njegovog prepisa persijsko klinasto pismo je dešifrovano u roku od deset godina. Rolinson je na behistunskoj litici identifikovao i neke druge tipove klinastog pisma. Jedno od njih je imalo u sebi preko hiljadu znakova, što je previše za alfabet. Nakon mnogo godina proučavanja i pomoći stručnjaka zaposlenih u Kraljevskom azijskom društvu, dešifrovao je elamitsko klinasto pismo, 1855. godine.
Međutim, kao i kod kamena iz Rozete, postojala su tri jezika na behistunskoj steni. Rolinson je posvetio svoju pažnju trećem. Imao je preko potrebnu pomoć jednog anglikanskog sveštenika, Edvarda Hinksa (Edward Hincks), i jednog mladog Kurda koji se svakodnevno izlagao opasnosti i rizikovao život da bi uzeo otiske sa teško dostupnih delova površine stene. Ispostavilo se da je ovo asirsko ili vavilonsko klinasto pismo. Ono je identifikovano i dešifrovano 1857. godine.
Kao ključ za prošlost, treći jezik behistunskog natpisa je važniji od ostalih. Više od 2500 godina zapisi Asirije i Vavilona su bili nemi. Zahvaljujući Rolinsonu i njegovim pomoćnicima, sada su mogli da progovore.
Stari zavet sadrži veliku količinu detaljnih informacija i o Asiriji i o Vavilonu. Kada je vavilonsko klinasto pismo bilo dešifrovano, arheolozi su bili u prilici da otkriju da li su to bile činjenice ili izmišljotine.

BLAGO TELOVA

Treći ključ koji otvara svet Biblije bili su bliskoistočni telovi.
Tel je brežuljak zaravnjen na vrhu, bez značaja za neobaveštene. Za savremene arheologe je sreća da su telovi bili neinteresantni tokom mnogih vekova. Sačuvani tel je grad sa netaknutom istorijom koja čeka na arheologa i njegov tim da je pročita. NJegova istorija može da se proteže unazad i do tri ili četiri hiljade godina. Tel se uvek nalazio blizu izvora vode. U dalekoj prošlosti sakupljene porodice bi odlučile da izgrade zajednicu, često na nekom položaju koji se lako brani. Oko svojih naselja oni bi gradili bedeme od blata ili opeke.
Tokom vekova njihov grad bi uništili neprijatelji. Porodice bi onda, na istom mestu (iz istih razloga zbog kojih je naselje bilo postavljeno tu prvi put), ponovo gradile građevine preko ruševina prvog naselja. U zavisnosti od razmere uništenja, moglo je biti dugih perioda tokom kojih bi naselje bilo napušteno. U tom slučaju bi kiša, nošena pretežno zapadnim vetrom, spirala ostatke kućnih zidova i krovova sa tog mesta, dok bi nastavak erozije usporio dolazak drugog skupa porodica i ponovno građenje utvrđenja i naselja.
Pošto su uzastopne okupacije sledile jedna drugu, tel bi se postepeno razvijao. Svaka okupacija bi bila obeležena svojim sopstvenim slojem, kao što torta ima slojeve. Sa svakim novim naseljem gornja površina bi se lagano smanjivala, a grad bi bio izgrađen na višem nivou od zemlje. Vremenom bi tel dostigao značajnu visinu. Na primer, tel Bet-Šana je visok oko dvadeset metara.
Broj slojeva varira od jednog tela do drugog. Površina tela varira od 2,5 jutra do 13 jutara. Tel Hazor, severno od Galileje ima površinu od 100 jutara.
Svaki sloj sadrži ne samo zidane građevine, nego i grnčariju raznih vrsta. Obilje grnčarije u bliskoistočnim telovima omogućilo je arheolozima da datiraju svaki sloj, preciznije nego upotrebom metode ugljenika-14. Često su nalažene amajlije. Stela (pločica) pokrivena hijeroglifima, ili zapečaćeni cilindar, ili ploče sa klinastim pismom – predstavljaju dragocene nalaze.
U početku su arheolozi radili metodom otkopavanja “naniže”. Počinjali su sa najvišim slojem, raščišćavajući rastresite ruševine dok se ne pojave zidovi, sobe i rukotvorine. Kada završe sa jednim slojem, uklanjali su zidove i prelazili na sledeći sloj. Ovo otkopavanje naniže arheolozima je poznato kao Rajsner-Fišerova tehnika.
Od 1952. do 1958. godine, Ketlin Kenjon (Kathleen Kenyon) je pri iskopavanju Jerihona primenila rovovski metod ser Mortimera Vilera (Mortimer Wheeler). Rezultati su bili tako dobri da je kopanje rovova postalo standardna praksa (sada poznata kao Viler-Kenjonova tehnika, koja dopunjuje ali ne zamenjuje Rajsner-Fišerovu tehniku). Pre samih iskopavanja probija se rov kroz sve slojeve uzvišenja. Pažljivo ispitivanje putem rovova pomaže da se dobije tačna predstava o slojevima pre početka iskopavanja u toj oblasti, nakon čega se kopaju dodatni rovovi pod pravim uglom u odnosu na zidove koji se raščišćavaju. Kada se završi iskopavanje, materijal se priprema za objavljivanje; sve se precizno zapisuje, crta i fotografiše.
Otkriće prirode telova i razvoj raznih tehnika za tumačenje njihovog sadržaja obezbedili su ogromnu količinu informacija o gradovima koji se pominju u biblijska vremena. Vavilon, Ninevija, Suza, Ur, Jerihon, Megido (tj. Megidon, u prevodu Đure Daničića – prim. ured.), Samarija i Hazor su samo neki od biblijskih gradova koji su, nakon vekova ćutanja, izneli svoje tajne brojnim arheolozima, a preko njih i svima nama.
Vrata drevnog sveta su otključana. Možemo da zavirimo unatrag kroz vekove – da gledamo vojske Cezara, Aleksandra, Kira i Senahirima. U daljini možemo videti patrijarhe i faraone, proroke i careve. Dok pratimo kako arheološki ašovi otkopavaju nove dokaze koji potvrđuju ovu knjigu uvek iznova, doživljavamo ushićenje. I više od toga. Mnogo više. Shvatamo da je Biblija mnogo više od najdetaljnije i najtačnije knjige drevne istorije.