NA PUTU KA VERZIJI KING DŽEJMS

Pre nego što je Tindal udavljen i spaljen, njegovom neka­dašnjem neprijatelju, ser Tomasu Moru, odsečena je glava. NJegova savest mu nije dozvolila da sledi kralja u politici razvoda od svoje kraljice i odvajanja od Rima. Mor i Tindal, divovi svog vremena, proveli su godine u raspravi, napadajući i braneći se u ratu pamfletima. Sada su obojica bili mrtvi.
Na položaju kancelara, Mora je zamenio Tomas Kromvel. Bio je tvorac tjudorske države, vešt političar, i naklonjen reformaciji. Engleska Biblija dobila je svoje poluzvanično izdanje, a sastavio ju je Tindalov učenik, Majls Koverdejl. Koverdejla je neposredno štitio Tomas Kromvel.

KOVERDEJLOVA BIBLIJA

Decembra 1534. godine Tomas Kranmer (Thomas Cranmer), kanterberijski nadbiskup, za vreme sabora u Kanterberiju podneo je peticiju kralju da donese dekret “da Svete spise na narodni engleski jezik prevede pouzdano čestit i učen čovek koji će biti imenovan po naredbi najslavnijeg Kralja”.
Koverdejlova Biblija se pojavila samo dvanaest meseci nakon Kranmerove peticije. Bila je to prva potpuna engleska Biblija i, iako nije potpuno “odobrena”, posvećena je Hen­riju VIII. Štampana je u Cirihu.
Koverdejl je završio Bibliju u žurbi. Majls Koverdejl (1488-1568) bio je mnogo popustljivija ličnost od Tindala. U svom uvodu on navodi prevodioce kojima duguje zahvalnost, ali sve do izdanja iz 1550. godine nije imao hrabrosti da imenuje Vilijama Tindala kao jednog od njih. Ipak, svima je bilo jasno. Tindalov stil je bio tako karakterističan. Koverdejl je koristio sav Tindalov rad koji mu je došao do ruku, a ostalo je dopunio svojim prevodom iz nemačke i latinske Biblije.
Drugo izdanje Koverdejlove Biblije pojavilo se 1537. godine. Štampano je u Engleskoj, a kralj ga je odobrio. Tokom sledećih sedamdeset pet godina nije se prestajalo sa poslom. “Tindalov rad je stvorio osnovu. U autorizovanoj verziji Biblije, mnogo više nego bilo ko drugi, Tindal je utvrdio ritam i oblikovao jezik koji nam je tako blizak.”

“METJUOVA BIBLIJA”

Kao što je bilo sa prvim izdanjem Koverdejlove Biblije iz 1535. godine, “Metjuova Biblija” iz 1537. godine pojavila se kao rezultat udruženih napora Tomasa Kromvela i Tomasa Kranmera. Dobila je kraljevsku dozvolu.
NJen narodni naziv izveden je iz činjenice da se ime Tomasa Metjua (Thomas Matthew) pojavljuje u predgovoru. Verovatno je da takva osoba nije ni postojala i da je DŽon Rodžers (John Rogers), koji je objavio “Metjuovu Bibliju”, koristio lažno ime da prikrije svoje tragove u slučaju da kralj još jednom promeni svoje mišljenje o Bibliji na narodnom jeziku. Po jednoj drugoj teoriji, ime Tomas Metju bilo je Tindalov pseudonim, jer je Tindalovo ime na dvoru još uvek bilo pod anatemom. Izvesno je da je Metjuova Biblija bila najbliže povezana sa Tindalom. U nju je prećutno ubačen Tindalov neobjavljeni prevod istorijskih knjiga Starog zaveta. Ubačeno je i više Tindalovih provokativnih predgovora i komentara, što možda nije bilo mudro.
Ustvari, Rodžers je načinio sintezu. Petoknjižje, istorijske knjige od Knjige Isusa Navina do 2. Dnevnika i ceo Novi zavet su bili Tindalovi; ostatak teksta je uglavnom bio Koverdejlovo delo.
Nijedno od dva izdanja iz 1537. godine nije potpuno zadovoljavalo. Koverdejlova Biblija bila je čitljivo štivo, ali delovi koje je on sam preveo bili su prilično udaljeni od originalnih tekstova. “Metjuova Biblija”, sa Tindalovim provokativnim komentarima, bila je previše kontroverzna.

VELIKA BIBLIJA

Krajem 1537. godine Tomas Kromvel je dao zadatak Koverdejlu da “očisti” i revidira “Metjuovu Bibliju”. Tako je počeo rad na Velikoj Bibliji koja se pojavila 1539. godine i istisnula ranije verzije.
S ciljem otvaranja puta za njeno objavljivanje, sveštenstvu je 5. septembra 1538. godine naloženo: “Obezbedite do sledećeg praznika Svih svetih jednu celokupnu Bibliju najvećeg formata na engleskom jeziku, i istu postavite na neko pogodno mesto unutar crkve koja je u vašoj nadležnosti, tako da vaši parohijani mogu veoma jednostavno da dođu do nje i čitaju je.”
Stoga, kada se velika Biblija pojavila 1539. godine, bila je to prva službeno odobrena Biblija za javnu upotrebu. Tomas Kranmer je napisao predgovor, ali se u osnovi radilo o Koverdejlovoj reviziji Metjuove Biblije koja je pak bila Rodžerova prerađena verzija Tindalove Biblije.
Odmah je doživela uspeh. Velike mase su se okupile oko šest primeraka koji su postavljeni u Katedrali svetog Pavla. Za dve godine štampano je sedam izdanja.
Poslednjih godina svoje vladavine – od 1540. do 1547. – Henri VIII delovao je protiv kretanja u smeru reformacije. Tomas Kromvel je pogubljen. Ipak, u Engleskoj se više nije moglo ugušiti oduševljenje za Bibliju. Neki su smatrali da je Velika Biblija tako divna da su je naglas čitali tokom bogosluženja. Kralj je izdao proglas protiv ove prakse da bi sveštenik mogao da čuje samog sebe!
Pod vlašću Edvarda VI, izdanja Tindalove, Koverdejlove i Velike Biblije su neprestano izlazila iz štamparskih mašina. Kada je 1553. godine na vlast došla kraljica Meri, prekinula je ovo. Tomas Kranmer, Hju Latimer (Hugh Latimer) i DŽon Rodžers platili su punu cenu za svoje oduševljenje reformisanom verom i Biblijom na engleskom jeziku.

ŽENEVSKA BIBLIJA

Za vreme vladavine kraljice Meri, mnogi zaljubljenici u englesku Bibliju pronašli su utočište u Ženevi. Tamo je nastavljeno prevođenje Biblije. Ženevski prevodioci bili su zadovoljni Tindalovim prevodom Novog zaveta i dela Starog zaveta. Zato su prevodili onaj deo Starog zaveta koji Tindal, zbog hapšenja i utamničenja, nije stigao da uradi. Ženevski Novi zavet objavljen je 1557. godine, a potpuna Ženevska Biblija 1560. godine. Najveći doprinos Ženevske Biblije je Stari zavet potpuno preveden sa hebrejskog jezika.
Sa savremene tačke gledišta, najveći nedostatak Ženevske Biblije je mnoštvo beleški koje su bile otvoreno kalvinističke i koje su iritirale, između ostalih, budućeg DŽejmsa I. Ipak, tokom pola veka narod Engleske i Škotske čitao je Ženevsku Bibliju više nego bilo koju drugu verziju i učio teologiju iz dodatih beleški.
Tekst Ženevske Biblije bio je podeljen na stihove. Hebrejski Stari zavet je prvi put podelio na stihove rabin Natan (Rabbi Nathan) 1448. godine. Prva Biblija koja je imala sadašnju podelu na stihove u oba Zaveta bila je Stefanusova Vulgata iz 1555. godine. Ženevska Biblija je jednostavno sledila ovu podelu stihova.
Ženevska Biblija postala je kućna Biblija protestanata koji su govorili engleskim jezikom i u Škotskoj i u Engleskoj. Kako je DŽon Noks (John Knox) bio jedan od ženevskih izgnanika pre nego što je poveo škotsku reformaciju, bilo je prirodno da Ženevska Biblija bude određena da se čita u škotskim crkvama.
Čak i kada su došle druge Biblije, uključujući King DŽejms verziju iz 1611. godine, Ženevska Biblija je sačuvala naklonost mnogih i u Engleskoj i u Škotskoj. Kada je “Novi vojni model” Olivera Kromvela (Oliver Cromwell) zaživeo u bitkama engleskih građanskih ratova četrdesetih godina 17. veka, svaki vojnik je kod sebe imao primerak Vojničke džepne Biblije (Ženevske Biblije pod novim nazivom).

BISKUPSKA BIBLIJA

Do vremena pogubljenja Tomasa Kromvela 1540. godine, bio je u toku projekat za pripremu Biblije na narodnom jeziku pod neposrednim nadzorom engleskih biskupa. Međutim, od toga nije bilo ništa. Kanterberijski nadbiskup Elizabete I, Metju Parker (Mattew Parker), oživeo je ovu ideju 1561. godine. On je biskupima izneo predlog da bi trebalo revidirati Veliku Bibliju.
Kao učenjak znatnog ugleda, Parker je bio ovlašćen za glav­nog urednika. Međutim, sam posao prevođenja ugovoren je sa brojnim učenjacima, biskupima ili budućim biskupima.
“Biskupska Biblija” bila je završena za sedam godina, a primerci su poslati kraljici 22. septembra 1568. godine. Sabor u Kanterberiju poručio je da se, koliko je to moguće, koristi u svim katedralama i crkvama.

KING DŽEJMS VERZIJA

DŽejms I, koji je stupio na vlast 1603. godine, težio je donekle da postane biblijski stručnjak. Dok je još bio kralj Škotske DŽejms VI, napisao je Parafrazu Otkrivenja svetog Jovana i preveo psalme koristeći metričke strukture.
Ipak, DŽejms je imao predrasude prema ženevskoj verziji. To je bila prva Biblija štampana u Škotskoj (1579. godine), bila je njemu posvećena, a to je takođe bila i verzija koju je navodio u svojim spisima; stoga ove njegove predrasude iznenađuju. Gotovo je sigurno da su razlog tome komentari na marginama.
Januara 1604. godine, ubrzo nakon preuzimanja kraljevske vlasti, sazvan je skup u Hempton Kortu. Dr DŽon Rejnolds (John Reynolds), predsednik Korpus Kristi koledža u Oksfordu i vođa puritanskog krila Engleske crkve, predložio je da se načini novi prevod Biblije.
Predlog koji je prošao bio je “da se načini prevod cele Biblije, što saglasnije originalnom hebrejskom i grč­kom; da bude bez ikakavih beležaka na marginama i da se jedino ta Biblija koristi u svim crkvama Engleske za vreme bogosluženja”.
Kralj je bio oduševljen. Odredba koja se ticala beležaka na marginama nesumnjivo je dodata na njegovo insistiranje. “Želim da se ulože posebni napori za nastanak jednog jednoobraznog prevoda”, kazao je, “da ga urade najučeniji ljudi sa oba univerziteta, onda da ga razmotre biskupi, da se predstavi državnom savetu, i na kraju da ga ratifikuje kraljevska vlast – da bi bio čitan u celoj crkvi, on i nijedan drugi.”
Sam kralj je uzeo vodeću ulogu u organizovanju posla prevođenja. Šest grupa prevodilaca (četrdeset sedam ljudi ukupno) podelili su posao među sobom. Tri grupe su bile odgovorne za Stari zavet, dve za Novi i jedna za apokrife. Dve grupe su se sastale u Oksfordu, dve u Kembridžu, a dve u Vestminsteru. Kada su grupe završile svoj rad, nacrt prevoda je pregledala manja grupa od dvanaest ljudi, po dvojica iz svake grupe, pre nego što je delo odneto u štampariju.
Novčana nagrada koju su dobili prevodioci bila je veoma mala, ali im je DŽejms obećao svešteničke povlastice.
Kralj je sam sastavio proceduralna pravila za prevodioce. Biskupska Biblija je služila kao osnova za novi prevod. Beleške na marginama su korišćene samo da bi objasnile hebrejske i grčke reči, da skrenu pažnju na paralelne stihove i da smisao učine jasnijim. Reči koje su bile neophodne da upotpune smisao, štampane su kosim slovima. Zadržana je postojeća podela na poglavlja i stihove.
Ova Autorizovana (“ovlašćena”) verzija pojavila se 1611. godine i doživela tri izdanja u toku te godine. U određenom smislu, ona je predstavljala ostvarenje Tindalovog sna. Profesor DŽ. Isaks (J. Isaacs) je napisao: “Tindalovo poštenje, iskrenost i velika čestitost, njegova neposrednost, njegova magična jednostavnost fraza, njegova skromna melodija – dali su važnost njegovom načinu izražavanja koji se nametao svim kasnijim verzijama. I pored svih ‘doterivanja’ kojima je podvrgnut engleski Novi zavet, Tindalova verzija je ostala osnova za formulisanje, izražavanje, rečnik i ritam… Devet desetina Autorizovanog Novog zaveta Tindalovo je delo; ono najbolje je njegovo.”