MUČENIŠTVO

Tindal i Roj su u skladištima na Kelnskom pristaništu čekali da padne noć. Zatim su izašli iz svog skrovišta i ukrcali se na brod koji je plovio uz Rajnu.

KRIJUMČARENJE U ENGLESKU

Putovali su rekom verovatno nekoliko dana. Prošli su Bon, Koblenc i Majnc, dok je Rajna vijugala kroz strme tesnace prekrivene vinogradima i brežuljke pune zamkova.
Tindal se iskrcao u Vormsu, protestantskom gradu. Bio je oktobar. Tamo je pronašao štampara Petera Šefera (Peter Schoeffer) i ubrzo su njegove mašine počele da štampaju engleske Nove zavete.
Spalatin, sekretar izbornog kneza Saksonije, ručao je sa Bushiusom (Buschius), dobro poznatim renesansnim učenjakom, nakon čega je u svom dnevniku zapisao sledeće: “Bushius nam je rekao da je odštampano 6000 primeraka Novog zaveta na engleskom. Prevodilac je Englez i boravi ovde sa dva druga Britanca. On poznaje sedam jezika – hebrejski, grčki, latinski, italijanski, španski, engleski i francuski – toliko dobro da biste za svaki pomislili da mu je maternji.”
Tindal je ostao u Nemačkoj dve godine. Za to vreme je 6000 primeraka Novog zaveta na engleskom bilo odštampano na mašinama u Vormsu. Bilo je vreme da Monmut i njegovi prijatelji trgovci odigraju svoju ulogu i u engleske luke otpreme Nove zavete sakrivene u njihovom tovaru. Sakriveni pod balama platna, brašnom i drugom robom, na hiljade Novih zaveta prokrijumčareno je u Englesku.
Dva primerka iz Vormsa, štampani na osmini tabaka, sačuvani su do danas: jedan se nalazi u Baptističkom koledžu u Bristolu, a drugi u biblioteci katedrale Svetog Pavla.
Uprkos najvećim naporima kardinala Vulzija, ova trgovina je cvetala. U Engleskoj su “agencije za distribuciju” već bile spremne da se aktiviraju. Novi zaveti na engleskom, pristigli preko Lamanša, uskoro su našli željne kupce.

SPALJIVANJE BIBLIJE

Tanstol i njegove kolege biskupi bili su razjareni. Pokrenuta je nova hajka na Tindala i Roja. Potrebno je da se prikriju. U avgustu 1526. godine, u Engleskoj, biskupi su na tajnom sastanku odlučili da “spale sve neistinite prevode Pisma”, i postavili Tanstola da udari u središte distribucije – London.
Uskoro je Tanstol, uz huku plamenova koji su proždirali prve primerke, grmeo svoje čuvene propovedi iz crkve Krsta svetog Pavla. Malo je njih slušalo propoved, ali su plamenovi brzo gutali papir.
Dok je Tanstol bio zauzet spaljivanjem Biblija kod Krsta svetog Pavla, ostali biskupi su otkupljivali sve primerke koje su mogli da nabave. U jednom slučaju je 70 funti bilo potrošeno samo na jednu isporuku. Ova revna potražnja neprijatelja Biblije i njihova spremnost da plate dobru cenu, pokretala je štampare da ulože nove napore, i uskoro su Biblije u još većim količinama preplavile englesku obalu. Tindalov prevod je nekoliko puta bio bespravno štampan u Holandiji, što je doprinelo povećanju količina koje su stizale u Englesku.
Engleska je 1529. godine potpisala ugovor u Antverpenu. Tanstol je bio poslan da predstavlja vladu. Znajući da je Antverpen bio važan centar distribucije Tindalovih Novih zaveta, pokrenuo je tajnu istragu među trgovcima koji su bili izvori snabdevanja. Tamo se susreo sa londonskim trgovcem Avgustinom Pekingtonom (Augustin Packington). Pekington je bio spreman da sklopi posao i Tanstol je otkrio svoj plan da otkupi Zavete. Činilo se da je Pekington u odličnoj prilici da otkupi Tindalove Nove zavete; tvrdio je da želi i može da se upozna sa biskupovim planovima “ukoliko bude imao sredstava”. Biskup je likovao. Konačno će “jeretički” Zaveti biti uklonjeni iz opticaja. Manje bi likovao da je znao da je Pekington, Tindalov dobar prijatelj, ključna ličnost u planu krijumčarenja Novih zaveta u Englesku.
Pekington nije gubio vreme i odmah je Tindala upoznao sa svojom “pogodbom sa biskupom”. “Doveo sam ti trgovca”, rekao je, “koji će gotovim novcem otkupiti sve zalihe!”
“Ko je taj trgovac”, pitao je Tindal.
“Londonski biskup!”
“Londonski biskup?!”
Tindal je bio ushićen. NJegovi dugovi će biti plaćeni, a rad na revidiranom izdanju Novog zaveta pokrenut. Pogodba je sklopljena.
Kada se, kasnije, Tanstol žalio oštroumnom Pekingtonu da priliv Biblija u Englesku ne prestaje, Pekington je rekao da je on uradio svoj deo, ali ako biskup hoće da zaustavi taj priliv, moraće da otkupi mašine za štampanje. Tanstol je shvatio da je pogodba imala najgori mogući kraj.
Novi kancelar Engleske, ser Tomas Mor, konačno je izvukao istinu od čoveka koji se zvao DŽordž Konstantin (George Constantine). “Gospodaru moj”, rekao je Konstantin, “želite li da vam kažem istinu? Londonski biskup je taj koji nam je pomogao, jer nam je on dao mnogo novca…”

U BEKSTVU

Dok je Tindalov opasan poduhvat napredovao, njegovi neprijatelji su shvatali da su bili izazvani i nadmudreni; zato je rad na njegovom hapšenju ubrzan.
Između 1527. i 1530. godine, njegovo mesto boravka skrivano je u velikoj tajnosti. U maju 1527. godine, Vulzijev agent u Antverpenu, Heket (Hackett), izveštavao je da neko prevodi Stari zavet na engleski jezik. Nakon objavljivanja Novog zaveta, verovatno je Tindal ostao neko vreme u Vormsu gde je imao pristup hebrejskim manuskriptima. Tokom ovog perioda on se odvojio konačno, i voljno, od svog saradnika Roja. Zbog obnavljanja progona u Engleskoj trebalo je da ostane skriven.
Bilo je opasno biti protestant, a kamoli protestant reformističkih shvatanja, pa još i prevodilac Biblije. U Engleskoj je ser Tomas Mor zapalio vatre Smitfilda, i mnogo protestanata je bilo spaljeno. Tindal je živeo sa stalnom svešću da bi svakog dana, svakog trenutka, njegovo prebivalište i identitet mogao otkriti neki engleski ili carski agent, što bi dodalo još ljudskog goriva plamenu.

BRODOLOM

U tom periodu Tindal je preživeo još jednu veliku opasnost. U Marburgu je nastavio prevođenje prvih pet knjiga Starog zaveta. Kada je postalo očigledno da ga neprijateljski agenti prate u Marburgu, jedne noći je pobegao u Ant­verpen. Otišao je peške, sam, noseći jedino svoje knjige i rukopise. Mogao je da putuje jedino noću, a čak i tada je izbegavao glavne puteve i pogranične gradove kad god je to bilo moguće.
Dugo pre toga nije bio u Antverpenu; ni tamo za njega nije bilo bezbedno. Ovoga puta ukrcao se na brod za Hamburg, gde se nadao da će objaviti svoj prevod Petoknjižja. Međutim, blizu holandske obale brod je potonuo i on je izgubio sve svoje knjige, spise i rukopise, i tako bio prisiljen da počne iznova! Više od godinu dana rada bilo je uništeno! Ali, on je ostao živ. Kako, ne znamo. Znamo samo da je nakon svog povratka u Antverpen odmah ponovo otplovio za Hamburg. Sa teškoćama se suočavao i ranije. Ovo nije bilo vreme za očajanje.
U Hamburgu je sreo Majlsa Koverdejla (Miles Coverdale), koji je nedavno stigao iz Kembridža. Sa Koverdejlovom pomoći počeo je posao ponovnog prevođenja prvih pet knjiga Biblije. Rad je bio najzad gotov, a objavljen je u Antverpenu 17. januara 1530. godine.
Narednih meseci preveo je Knjigu proroka Jone, veoma omiljenu u to vreme. Takođe je preveo, ali nije objavio, istorijske knjige Starog zaveta (od Knjige Isusa Navina do 2. knjige Dnevnika). U toku naredne godine, ponovo je u Antverpenu objavio Petoknjižje.

SIGURAN PROLAZ ZA ENGLESKU?

U međuvremenu su u Engleskoj nastupile promene. Da bi dobio razvod od Katarine Aragonske (Catherina of Aragon), i da bi mogao da se oženi sa Anom Bolen (Anne Boleyn), Hen­ri VIII je odvojio Englesku crkvu od Rimske. Čineći to, on je sebe proglasio glavom Engleske crkve. Ova promena u Engleskoj takođe je promenila stav Engleske prema Tindalu. Da li je njegovo moćno pero ponovo moglo da posluži? Uprkos Tindalovoj osudi razvoda, Tomas Kromvel (Thomas Cromwell) je nagovorio kralja Henrija da mu ponudi pismenu garanciju za dolazak u Englesku.
Delikatan zadatak uspostavljanja veze sa Tindalom poveren je trgovcu Stivenu Vonu (Stephen Vaughan). Pokušaji su ponovljeni, ali bez uspeha. I dalje se nije znalo gde je.
Tindalovi prijatelji govorili su mu o Vonovoj misiji. Posle kratkog vremena Vonu se na ulici približio jedan čovek i obavestio ga da je neko voljan da se sretne sa njim. Von je odgovorio: “Ko je taj vaš prijatelj i gde je on?”
“NJegovo ime ne znam, ali, ako želite da odete do njega, me­­ni će biti drago da vas tamo odvedem”, odgovorio je vesnik.
Von je bio vođen kroz jedan od najgorih delova Antverpena, i na kraju su stigli do ivice grada. Izvan gradske kapije Vonov vodič je otišao. Gledajući oko sebe Von nije video nikoga, dok se, kada je sve postalo tiho, mršav lik nije pojavio iz senki gradskog zida.
“Moje ime je Tindal…”
Tindal je odmahivao glavom na priču o garancijama za ulazak U Englesku. NJegov posao još nije bio završen, a trenutne prilike u Engleskoj još su bile suviše nestabilne. Mršava Tindalova figura nestala je u mraku. Vonu je ostala samo poruka za kralja Henrija:
“Ako bi bilo po volji NJegovog Veličanstva da odobri da se samo mali deo teksta Pisma iznese među njegov narod… i to bude prevod bilo koje osobe koja će se svideti NJegovom Veličanstvu, ja ću odmah svečano obećati da nikada više neću da pišem, niti ću ostati dva dana u ovom poslu; nego ću se odmah uputiti njegovom kraljevstvu i ponizno se pokloniti pred nogama NJegovog Kraljevskog Veličanstva, nudeći svoje telo da trpi bilo kakav bol ili mučenje; o da, kakvu god smrt bi njegova milost poželela, da bi se ovo ostvarilo.”
Von je otišao sa scene. Ubeđivanje je opet zamenjeno silom, a engleski ambasador u Holandiji istupio je sa uputstvom koje je trebalo sprovesti: “Uhvatiti Tindala, mrtvog ili živog!”

ZATVARANJE MREŽE

Međutim, Tindal je nestao. Negde je radio na reviziji svog prevoda Novog zaveta, ali gde – niko nije znao. NJegova revidirana izdanja objavljena su 1534. i 1535. godine. Vatre Smitfilda žestoko su gorele. U njihovom plamenu Tindal je izgubio neke od svojih najboljih prijatelja.
Na kraju 1534. godine, Tindal je živeo u kući jednog engleskog trgovca u Antverpenu čije ime je bilo Tomas Poinc (Thomas Poyntz). Priveo je kraju svoju konačnu verziju Novog zaveta. Napolju su se skupljali olujni oblaci. Car Karlo V odlučio je da uništi “jeres” u Holandiji.
Tindalov kraj nastupio je nakon serije događaja koju je pokrenuo Tanstolov naslednik na mestu londonskog biskupa. Usmrtile su ga ruke carske vlasti.
Na Tindalov put je u leto 1535. godine pala tamna senka čoveka koji se znao Henri Filips (Henry Phillips). Kockar, našao se u Londonu u teškim vremenima. Da bi povratio svoje blagostanje, postao je tajni agent. NJegova misija je bila da omogući hapšenje Tindala.
Tindal je bio potpuno obmanut kada se Filips prvi put predstavio u kući Tomasa Poinca. Pozvao ga je u kuću i čak mu omogućio prenoćište i pokazao mu svoj prevod. Ali Poinca nije bilo tako lako obmanuti i Filips je uskoro shvatio.
Filipsova šansa se ukazala kada je Poinc otišao na šestonedeljno poslovno putovanje. Pozvao je Tindala na večeru. Tindal je prihvatio. Filips je kuću opkolio stražarima, po dvojicim sa svake strane. Trebalo je da uhvate Tindala, koji ništa nije sumnjao, čim se pojavi. Prolaz koji je vodio do vrata Poincove kuće bio je tako uzan da dva čoveka nisu mogla da se mimoiđu, i Filips je Tindala pustio napred. Pošto je bio viši od Tindala, Filips je, kako tvrdi jedan očevidac, “sa visine pokazao prstom na Tindala da bi vojnici mogli da uhvate pravog čoveka”. Na nekoliko koraka od vrata, Tindal je video španske vojnike i stao, ali bilo je prekasno. Filips je izgurao ovog niskog čoveka prema vratima.

VILVORD

Kasnije tog dana pokretni most zamka Vilvord zatvorio se za Tindalom. Zbog ogromnih zidina Vilvorda, sloboda se činila hiljadama milja daleko. Spolja su im se suprotstav­ljale slabe Poincove ruke. Činjeni su očajnički pokušaji da se pomogne Tindalu, ali zli duh Henri Filips umešao se u postupak pa je Poinc jedva izbegao hapšenje.
Tindal je uhapšen maja 1535. godine. Narednih osamnaest meseci potrošeno je na pisanje njegove odbrane, ali se, zapravo, pokretni most zatvorio zauvek. Od oktobra 1535. godine, hladnoća je počela da se oseća u vazduhu. Ćelije Vilvorda su postale još tamnije i sumornije. Pred kraj godine Tindal je napisao pismo nadležnima moleći za “topliju kapu”. Pisao je: “Do krajnosti patim zbog hladnoće po glavi, mučen stalnim nazebom”. Takođe je tražio i topliji kaput, zakrpe za gamašne i, iznad svega, Bibliju na hebrejskom i hebrejsku gramatiku da može da prevodi. Ne znamo da li ih je dobio.
NJegove molbe bile su slične molbama iz pisma koje je Pavle poslao Timotiju iz svoje rimske tamnice. On je, takođe, želeo svoje “svitke i pergamente” – i teški zimski kaput da izdrži zimu. Kao i Tindal, Pavle je za sobom imao život ispunjen bekstvima, hapšenjima i brodolomima.
Kada se Tindal sledeći put pojavio na svetlu dana, bio je 6. oktobar 1536. godine. Vodili su ga do centra ograđenog prostora u Vilvordu, male platforme na kojoj je bio masivni drveni krst. Oko njegovog grla visila je omča, a oko njegovog vrata i stopala bili su gvozdeni okovi. Na signal koji je dao oficir konopac je zategnut.
Kada su plamenovi počeli da ližu njegovu odeću, Tindal je već bio mrtav. Njegove poslednje reči bile su: “Gospode, otvori oči kralju Engleske!”
Ako Tindalov samrtni poklič odražava njegovu molbu upućenu Henriju VIII preko Vona, odgovor je stigao pre nego što ga je izustio. Pre kraja 1535. godine, Biblija, koju je Tindal toliko voleo, doživela je svoje prvo poluzvanično pojavljivanje u Engleskoj. Uskoro je ona dobila potpis “Henri Tjudor”. Stil ove Biblije, kao i mnogih posle nje, bio je Tindalov stil. Uspomena na Tindala: Biblija na engleskom.