BIBLIJA ZA NAROD

Sumorno crkveno dvorište u Lutervortu, u Lesterširu. Mračan, hladan dan na početku 1385. godine. Mala grupa ljudi stoji oko otvorenog groba – neki u mantijama crne ili crvenkastomrke boje, a ostali sa otrcanim šalovima čvrsto pripijenim oko ramena. Bujica reči na latinskom prati spuštanje kovčega.Džon Viklif je najzad siguran od svojih neprijatelja…
Viklif je umro poslednjeg dana 1384. godine. Više godina nakon njegove sahrane primitivne ruke su otkopale njegov kovčeg, spalile njegov sadržaj i, po zapovestima biskupa u Linkolnu, rasejali njegov pepeo u reku Svift.

FORMIRANJE VIKLIFA

Viklifov dvostruki zločin bilo je obelodanjivanje iskvarenosti crkve njegovog vremena i to što je, sa grupom učenjaka, preveo Jeronimovu 1000 godina staru latinsku Bibliju na engleski jezik.
DŽon od Viklifa je bio rođen u selu Viklif u Jorkširu oko 1320. godine. Bio je vlastelinski sin.
Izgleda da je DŽon Viklif napustio svoje rodno selo u 14. godini, za razliku od njegovog starijeg brata koji je bio zadovoljan mestom parohijskog sveštenika.
DŽon Viklif je postao student na Baliol koledžu u Oksfordu i, više godina kasnije, izabran za dekana na njemu. Istakao se kao naučnik i stekao je neke ugledne prijatelje, među njima i DŽona od Gonta, kraljevog sina. Postoji izveštaj da je postavljen za kraljevog kapelana i da mu je dodeljena titula doktora teologije.
Od tada se, međutim, njegovo prijateljstvo sa DŽonom od Gonta (koji je upravljao feudima u severnim pokrajinama) pokazalo za njega kao stvar života i smrti. DŽon od Gonta je vladao iz zamka u Ričmondu, nedaleko od mesta Viklifovog rođenja. Međutim, njegova moć se proširila na jug do sela Filingam (Linkolnšir) i Lutervort (Lesteršir), gde će Viklif postati sveštenik, kao i do Oksforda, gde je on, praktično, proveo najveći deo svog radnog veka. Viklifov jedini izlazak van njegove domovine, 1374. godine, bio je u društvu DŽona od Gonta. Obojica su posetili Briž u Flandriji, današnjoj Belgiji. DŽon od Gonta je tamo sa Francuzima pregovarao o miru. DŽon od Viklifa je bio deo istražne komisije koju je Parlament postavio da se raspita za broj plaćenih svešteničkih pozicija u Engleskoj koje zauzimaju stranci. Viklifovo razočaranje crkvom i papstvom datira od njegove posete Brižu. Iz Briža se vratio kao reformator. Uskoro je postao obeležen čovek i meta papskih bula. Samo su mu intervencije DŽona od Gonta omogućile da mirno umre.
Mada je provodio najveći deo svog vremena u Oksfordu, do proleća 1381. godine, godine 1361. mu je određeno da živi u Filingamu. U Filingamu je počela njegova zavada sa monasima prosjacima. Monasi prosjaci, koji su zapo­čeli reforme monaškog sistema, postali su, do tog vremena, mnogo iskvareniji nego sistem koji su želeli da menjaju. Verovatno je u toku svoje borbe sa monasima prosjacima Viklif dobio ideju o prevođenju Biblije, da bi razotkrio prevaru i pohlepu monaha prosjaka, kao i sistema koji su oni predstavljali.

JAVNE RASPRAVE

Viklifove srednje godine života bile su obeležene učešćima u javnim raspravama. Ogromni finansijski troš­kovi dugih ratova sa Francuskom, papski zahtevi za novcem i razmetljiva imućnost visokih dostojanstvenika crkve koji su podupirali ove papske zahteve – raspirivali su nezadovoljstvo u engleskom društvu. Viklifove rasprave i propovedi protiv ovog nereda nisu bile ono što ga je obeležilo kao prvorazrednog reformatora. Ono što ga je držalo van te kvalifikacije bile su njegove aristokratske veze i činjenica da mu je Oksford otvorio put do mnogih javnih tribina sa kojih je propovedao. NJegov uticaj je bio takav da je do 1371. godine dospeo u prvi plan verskih i društvenih nemira.
Oksford je podržavao DŽona Viklifa do 1380. godine, kada je zbog svojih oštrih istupanja tu postao nepoželjan. Čak se i DŽon od Gonta, koji je iz svojih razloga želeo da obuzda crkvu, osećao obaveznim da na kraju odstupi.
U svojoj raspravi Prigovori monasima, Viklif je pružio jake argumente protiv prodaje indulgencija, onako kako će to činiti Luter vek i po kasnije.
Iz istih razloga kojima je na sebe navukao neprijateljstvo crkvenih autoriteta, Viklif je stekao pristalice u običnom narodu. Uskoro su počeli da ga doživljavaju kao zaštitnika. Za vreme poslednjih pet godina svog života privukao je znatan broj pristalica među “siromašnim sveštenicima”. Ovi “lolardi” su išli naokolo i propovedali običnom narodu.
Uskoro je papa uputio tri bule protiv Viklifa. Jedna je bila poslana nadbiskupu Kanterberija, druga Oksfordskom univerzitetu, a treća kralju. Sve su DŽona Viklifa optuživale za “najporočnije i najgnusnije jeresi”. Ustvari, biskupi su pokrenuli sudske postupke i pre nego što su stigle papske bule. Februara 1377. godine, Viklifu je naređeno da se pojavi u Bogorodičinoj kapeli crkve Svetog Pavla, da bi se suočio sa posledicama svojih reči i dela.
Način na koji je Viklifa primilo stanovništvo Londona mora da je podiglo njegov duh. Samo uz veliki trud, on i njegovi zaštitnici – DŽon od Gonta, vojvoda od Lankastera, kao i lord Persi – uspeli su da prokrče put kroz ovo veliko mnoštvo koje je okruživalo zdanje Svetog Pavla.
I Viklifu i njegovim zaštitnicima bilo je jasno da je pred njim suđenje.
Ubrzo, međutim, suđenje je bio prekinuto.
Masa ljudi je provalila unutra. Nastao je metež.
Viklif nije čekao drugo saslušanje, nego se vratio u Oksford.
Nedugo zatim je omiljenost njegovih stanovišta ponovo postala očigledna. NJegovi argumenti podstakli su Parlament da okonča oticanje prihoda u kase papskog sistema.
Međutim, nakon iskustva u crkvi Svetog Pavla, biskupi su bili još odlučniji da reformatora pozovu na odgovornost. Ovoga puta je Viklif pozvan u palatu Lambet. Otišao je sam; njegova “jeretička” istupanja zbunjivala su čak i DŽona od Gonta. To, međutim, nije smetalo mnoštvu koje je, ponovo, u velikom broju stalo na stranu svog zaštitnika. Kapela u kojoj su ga ispitivali bila je krcata. Pre nego što je postupak odmakao, stigao je izaslanik sa dvora. Nosio je garantno pismo koje je potpisala Kraljica majka. Ona je zabranjivala svaku osudu Viklifa.
Biskupi su znali da su pobeđeni.
Gomila je bila ushićena dok je Viklif pobedonosno izlazio na slobodu.
Kada se vratio u Lutervort, napisao je i objavio delo O papskoj šizmi u kojem je otvoreno izneo svoje protivljenje papskom autoritetu. U drugom pamfletu O istini i značenju Pisma dokazivao je da je autoritet Svetog pisma neprikosnoven u stvarima koje se tiču doktrine.

VIKLIF PREVODILAC

Još uvek se ne zna tačno kada je Viklif započeo prevođenje Biblije. Međutim, sigurno je da je do vremena papske šizme – 1378. godine – već bio uradio dobar deo posla.
Na vrhuncu polemika oko reformacije u 16. veku, ser Tomas Mor (Sir Thomas More), u sporu sa Vilijamom Tindalom, reći će da je video englesku Bibliju stariju od Viklifove. Ovaj učenjak možda upućuje na delimičan prevod koji je načinio Ričard Rol (Richard Roll) koji je umro 1349. godine. Još verovatnije je, međutim, da Mor nije bio svestan da su dva prevoda bila vezana za ime DŽona Viklifa. Ako je ovo tačno, očigledno je da je video onaj stariji.
Viklif je prvo preveo poslednju knjigu Biblije, Otkri­ve­nje. Sledila je Harmonija jevanđelja, opis Hristovog života načinjen veštim spajanjem tekstova iz sva četiri jevanđelja.
Viklifov prvi Novi zavet bio je završen 1380. godine. Cela Biblija je bila dovršena 1384. godine. To je ono što je postalo poznato kao “prva Viklifova Biblija”. U stalnoj vezi i sa Oksfordom i sa Londonom, Viklif je sa latinskog na engleski prevodio u Lutervortu. Bez sumnje, imao je pomoć drugih stručnjaka. Čak ni Novi zavet nije u potpunosti njegov rad, a sigurno je da je veći deo Starog zaveta preveo Nikolas Hirford (Nicholas Hereford), kolega i prijatelj sa Oksforda.
Izgleda da je u ovom periodu Viklif bio van domašaja crkvenih moćnika. Hirford nije. Hirford je 1382. godine pozvan u London; bio je ekskomuniciran. Da bi sačuvao svoj život, pobegao je u kontinentalni deo Evrope.
U vreme Hirfordovog bekstva, Stari zavet nije bio potpuno završen. Jedan od Viklifovih pomoćnika završio je ovaj posao. Tako je cela Biblija bila završena baš pre Viklifove smrti, krajem 1384. godine.
Proučavanje teksta ovog prevoda Biblije jasno pokazuje gde se Viklifov prevod prekida, a Hirfordov počinje. Hir­­ford je koristio pedantan, prevodilački engleski. Viklifov stil je, nasuprot tome, bio slobodan i govorni. “Ne može biti sumnje”, piše ser Frederik Kenjon, “da je imao na umu običan narod, kome je njegova verzija posebno bila namenjena.”
“Druga Viklifova Biblija” pojavljuje se nakon njegove smrti. Ona predstavlja reviziju ranijeg prevoda. Ova Biblija je dovršena 1388. godine. Opšta je pretpostavka da je DŽon Parvej (John Purvey), jedan od Viklifovih najbližih prijatelja, načinio ovu reviziju. Još uvek postoji oko 170 primeraka ove verzije.
Na ovim Biblijama nisu postojali bilo kakvi ukrasi. Na prvom mestu one su bile za ličnu upotrebu, namenjene onima koji nisu mogli da čitaju latinski. Niko nije pomišljao da Viklifova Biblija može zameniti Vulgatu za stručnu upotrebu. U nastanku ovog prevoda nisu konsultovani originalni biblijski jezici, grčki i hebrejski.
Uprkos pokušajima biskupa da zaplene i spale Viklifove Biblije, one su umnožavane tokom petnaestog veka. Viklifova reformatorska gledišta takođe su ga nadživela tokom mnogih godina. Ustvari, nakon njegove smrti siromašni propovednici (lolardi) čak su postali aktivniji nego ranije. Viklifove ideje su podstakle druge reformatorske pokrete na drugim mestima; i Jeronim iz Praga i Jan Hus iz Češke odali su zahvalnost engleskom reformatoru.

PREPOROD

Sredinom petnaestog veka zbila su se dva događaja čije su posledice revolucionarno promenile istoriju Biblije. Prvi je bio pad Konstantinopolja, maja 1453. godine, koji su zauzeli Turci. Drugi je bio pronalazak štamparske mašine, novembra 1454. godine.
Pad Istočnog rimskog carstva prisilio je mnoge učenjake Zapadnog carstva da nauče i grčki i hebrejski. Ovi jezici su bili skoro zaboravljeni u Zapadnoj Evropi. Kada su se konstantinopoljski učenjaci smestili u Italiju i na drugim mestima, podstakli su renesansni duh istraživanja i oduševljenje za čitanje klasičnih dela – uključujući Bibliju – na njihovim originalnim jezicima. Uskoro, na univerzitetima u Italiji, Flandriji i Engleskoj, grčki i hebrejski su ponovo oživeli. Otvorio se put za nastanak tačnih prevoda Biblije na govornim jezicima, zasnovanih na najstarijim manuskriptima koji su bili dostupni na originalnim biblijskim jezicima.
Johan Gutenberg iz Majnca (oko 1398. do 1468.) izumeo je tehniku štampanja. Avgusta 1456. godine objavio je svoju prvu Bibliju: Jeronimovu latinsku Vulgatu.
Pronalazak štampanja nije samo učinio mogućim širenje Pisma, već je pomogao da se obezbedi njegova tačnost. Ostvarenje Viklifove vizije, mogućnost da svaki čovek poseduje Bibliju, postalo je moguće.
Najranije štampane Biblije na narodnim jezicima pret­hodile su reformaciji. Nemačka Biblija štampana je u Strazburgu 1466. godine. Osamnaest ostalih biće objav­ljeno pre pojave prvih Luterovih prevoda 1522. godine. Italijanska Biblija štampana je u Veneciji 1471. godine, holandska Biblija 1477. godine, francuska Biblija u Lionu 1478. godine i druga oko 1487. godine. Kakstonova (Caxton) Zlatna legenda (1483. godine) bila je engleska Biblija najbliža govornom jeziku objavljena tokom petnaestog veka; obuhvatala je delove biblijskih izveštaja na engleskom jeziku. Međutim, ona nije bacila u zasenak delo DŽona Viklifa.

UOČI REFORMACIJE

Ideje DŽona Viklifa i njegovih istomišljenika najav­ljuju mnoge ključne doktrine reformacije, 150 godina ranije. “Dosledni um Severne zemlje obdaren suptilnošću oksfordskih škola” ustanovio je načelo koje se sve više usvajalo: svima dostupna Biblija kao jedini temelj i put do istine. Takođe, Viklif je odgovornost za reformu crkve stavio na pleća svetovnih vladara. Nekoliko godina posle njegove smrti, njegova učenja su postala “sveopšti poziv stanovnicima gradova, trgovcima, gospodskom staležu, pa i onima među nižim sveštenstvom”.
U toku petnaestog veka, progonstva su naterala lolarde da deluju tajno. Tokom svog života, Viklif je imao moćne zaštitnike, ali posle njegove smrti njegovi zaštitnici su se ogradili od pokreta koji je on začeo. Pored svega, “duhovni vođa engleske ‘jeresi’ bio je prvenstveno Viklif, bar negde do 1530. godine”. Mnoštvo lolarda i lolardskih Biblija biće spaljivano sve do engleske reformacije.