ČOVEK U KNJIZI

Isus Hristos je centralna ličnost Biblije.
Isti stručnjaci iz devetnaestog veka koji su tvrdili da su novozavetne knjige nastale u drugom veku ili kasnije (a kako se konačno pokazalo, nisu bili u pravu) tvrdili su i da je Isus samo jedan nadahnuti učitelj. Arheološki nalazi i spominjanje Hrista i hrišćanstva u nezavisnim (i neprijateljskim) izvorima, čine neodrživim ovo gledište iz devetnaestog veka.

ISUS U ISTORIJI

Skeptici devetnaestog veka su sumnjali u postojanje Isusa i datiranje perioda uspona ranog hrišćanstva, ali su njihovi stavovi opovrgnuti pronalaženjem značajnog broja izveštaja o Hristu i hrišćanstvu u delima rimskih istoričara i u dokumentima iz tog vremena.
Dr Rendel Haris (Rendel Harris) je 1889. godine u Svetoj Katarini na Sinaju pronašao sirijski prevod odbrane hriš­ćanstva koju je 140. godine jedan atinski filozof uputio caru Antoniju Piju. To je bacilo mnogo svetlosti na ranu istoriju i verovanja hrišćana.
Proučavanje rimskih dokumenata bilo je veoma korisno. Od vaskrsenja do Konstantinovog krštenja, svi rimski carevi su bili uznemireni zbog “hrišćanskog pitanja”.
Gaj Plinije Drugi (“Plinije Mlađi”), guverner provincije Bitinije u Maloj Aziji, pisao je 108. godine caru Trajanu o svojim problemima. Postojao je religijski nemir. LJudi su napuštali hramove, a u nekim slučajevima služba u njima je bila prekinuta. Osećala se recesija u poljopriv­redi jer narod nije više kupovao životinje za žrtvovanje u istom obimu kao ranije. Krivci su neki ljudi koji se nazivaju “hrišćani” i čija je lojalnost veoma sumnjiva, jer odbijaju da prinose žrtve caru-bogu. On je doveo mnoge hrišćane na sud, ali nije uspeo da nađe dokaze o kriminalnim aktivnostima. Sve za šta je mogao da ih optuži je bilo “ponižavajuće i nerazumno praznoverje”. Oni su se sastajali da pevaju himne Isusu “kao Bogu” i obavezali se svečanom zakletvom da drže moralni zakon: da ne pljačkaju, ne kradu, ne čine preljubu i da ne varaju. Nakon službe su imali ritualni zajednički obrok. Sve je spolja izgledalo neškodljivo, ali zbog njihovog stava prema caru, tvrdio je Plinije, krajnje su sumnjivi (Plinije, Prepiska sa Trajanom, pisma 96 i 97).
Kornelije Tacit je 112. godine napisao Istoriju careva Rima. Za vreme Neronove vladavine, kaže on, desio se veliki požar koji je opustošio Rim. Da bi se skrenula pažnja sa poluludog cara – za kog su mnogi verovali da je podmetnuo požar – rimske vlasti su odabrale hrišćane kao “žrtvenog jarca”. Hrišćani, objašnjava Tacit svojim čitaocima, bili su skoro opšte omraženi u Rimu i osumnjičeni za razne vrste naopakih, tajnih religijskih obreda. Ogroman broj hrišćana bio je uhapšen. Mučenja kojima su bili podvrgnuti i jeziva smrt kojom su umirali – okrenuli su rimsko mnjenje u njihovu korist.
Tacit je jasno istakao da ne veruje da su hrišćani palikuće. Međutim, smatrao je da je osnivač njihove vere bio kriminalac kog je pogubio Pontije Pilat, namesnik Judeje, oko trideset godina ranije. Smrt predvodnika, rekao je Tacit, nije zaustavilo ovo “zarazno sujeverje”, nego mu je dalo podsticaj za brzi rast. Do vremena Tacitovog pisanja, Isusove pristalice su predstavljale “veliko mnoštvo”.
Upućujući na Tacita, profesor K. H. Dod (C. H. Dodd) je rekao: “Ovde konačno, od uvaženog rimskog istoričara, imamo izveštaj o počecima hrišćanstva u kasnim dvadesetim godinama ili ranim tridesetim godinama prvog veka.”
I Plinije i Tacit, koji nisu bili naklonjeni hrišćanstvu, daju nezavisnu potvrdu o njegovom brzom rastu i razvoju u početku. Tako čini i jevrejski Talmud. U eri podela i razdora u prvoj polovini prvog veka, kaže Talmud, “oni su obesili Isusa iz Nazareta uoči praznika Pashe. On je, očigledno, zavodio Izrael”.
Postoje i drugi izvori iz tog vremena ili neposredno nakon njega, koji daju dosta informacija o postojanju Isusa, i (indirektno) o uticaju njegovog vaskrsenja na eksplozivan rast hrišćanske crkve. F. F. Brus je sakupio ove stare dokumente i objavio ih u knjizi Isus i hrišćanski počeci van Novog zaveta. Među autorima koji su citirani su Josif Flavije (jevrejski istoričar koji je bio savremenik Isusa i njegovih učenika), Lukijan iz Samosate (satiričar iz drugog veka), Svetonije (rimski istoričar iz ranog drugog veka), a tu su i spisi crkvenih otaca, Polikarpa, Jevsevija, Irineja, Ignacija, Justina, Origena, Tertulijana i drugih.
U 15. izdanju Enciklopedije Britanike, u 3. tomu, na 145. strani, posle rezimea referenci o Hristu u prvobitnim izvorima van Novog zaveta, autori zaključuju: “Ovi nezavis­ni izveštaji dokazuju da u stara vremena čak ni protivnici hrišćanstva nikada nisu sumnjali u postojanje Isusa, koje su, na neadekvatnim osnovama, osporavali neki autori na kraju osamnaestog, tokom devetnaestog i na početku dvadesetog veka.”

ISUS U JEVANĐELJIMA

Svakako, glavni izvor informacija o Isusu su četiri jevanđelja.
Dobro mesto za početak čitanja Biblije je Jevanđelje po Marku. Marko je najverovatnije prenosio Petrova sećanja. Kako je, onda, fascinantno to da od sva četiri pisca jevanđelja, Marko najdetaljnije opisuje Petrove promašaje i nedostatke! Markova otvorenost pleni.
Postoje mnogi detalji u opisima iz četiri jevanđelja koji ne bi bili pomenuti u sekularnim biografijama iz tog vremena. Jovan Krstitelj je na jednom mestu opisan kao onaj koji u određenoj meri sumnja da je Isus zaista Mesija. On je Isusu poslao poruku: “Jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?”
Kao dobar izveštač, Jovan opisuje negativnu reakciju onih koji su slušali propoved zapisanu u 6. poglavlju (stihovi 41, 42, 43, 52, 60, 61). Isusov gubitak velikog broja sledbenika otvoreno je saopšten (Jovan 6:66). Luka je bio spreman da saopšti reči nevernika koji su smatrali da je hrišćanstvo sujeverje (Dela 25:18,19).
Ne trudeći se da ulepšaju Isusovu reputaciju, pisci jevanđelja nam stalno iznova iznose primere koji pokazuju da im je tačno izveštavanje bilo važnije od stvaranja dobrog utiska. U svojim poslanicama, Pavle je pokazao istu sklonost – nije ulepšavao svoju reputaciju. U prvom poglavlju poslanice Galatima on priznaje da je bio progonitelj Isusovih učenika. Autobiografski detalji koje daje u poslanici Filibljanima, u 3. pogavlju, u stihovima 4 do 10, daleko su od hvalisanja. Sa dozom humora, opisuje osionost koju je imao ranije i priznaje da je religija za koju se ranije zalagao sa takvom strašću bezvredna; da je ceo njegov život bio bezvredan – odvojen od spasavajuće Isusove sile.
Pisci jevanđelja su otvoreno iznosili Isusove tvrdnje da je Hristos, tj. Mesija, Sin Božji. Isus je jedini Čovek koji je ikada živeo i tvrdio za sebe da je Bog, a koga su ipak njegovi najmudriji savremenici smatrali duševno zdravim. Konfučije nije tvrdio da je Bog, niti Zaratustra, niti Buda, niti Muhamed. K. S. Luis je bio u pravu u odnosu na Isusove izjave o sebi. On je rekao da neko ko iznosi takve tvrdnje, morao da je lud, loš ili – Bog. Niko, očigledno, ne tvrdi da je Isus bio lud ili loš. Međutim, mnogi smatraju da je on jednostavno bio “veliki učitelj”. Ali kako je mogao to biti – ako tako nešto govori o sebi? Ne, Isus nam definitivno nije ostavio taj izbor; on ne može biti samo veliki učitelj.

HRISTOS I U STAROM I U NOVOM ZAVETU

Mnoštvo proročanstava u Starom zavetu ispunilo se u životu i ličnosti Isusa iz Nazareta. Hristos ujedinjuje Stari i Novi zavet. Svih šezdeset šest knjiga govore o njemu. Glavni likovi, ustanove i istorijski događaji predočavaju njega.
Krst je kao Drvo života usred pustoši Zemlje; to je nagovešteno u Edemu. U Jovanovom jevanđelju je jasno da Hristos u sebi vidi ispunjenje onoga što je predočeno preko Jakov­ljevih lestvi, mane koja je hranila Izrael u pustinji, stene koja je udarena da bi dala vodu, vatrenog stuba koji je išao pred narodom, podignute zmije koja je donela isceljenje.
U Edemu, na Adama, rodonačelnika ljudske rase, pušten je san da bi njegova nevesta mogla biti stvorena od njegovog rebra. Na krstu je Isus, drugi Adam, zaspao na smrt; a tokom spavanja, koplje je otvorilo njegov bok da bi se rodila njegova nevesta, Crkva. (U Novom zavetu nevesta je simbol Crkve.)
Adam nije jedina starozavetna ličnost koja ukazuje na Hrista. Tu je Josif, očev najvoljeniji sin, koga su izdala njegova braća za malo srebrnika. Tu je Mojsije, zakonodavac, osloboditelj, koji je ostavio palatu da bi spasio svoj narod iz ropstva i bio spreman da se žrtvuje zbog greha svog naroda. Tu je David, ratnik koji nikada nije izgubio bitku kada je predvodio Božji narod i čije ime znači “Voljeni”, koji je rođen u Vitlejemu i koji je, kao mladić, nadvladao zlog diva Golijata.
Od početka do kraja, svuda nailazimo na središnju ličnost Pisma, Isusa Hrista. Mnoga proročanstva su se doslovno ispunila u ličnosti Isusa Hrista. Matematička verovatnoća da se sva ova proročanstva ispune u jednoj osobi praktično je ravna nuli.

NJEGOVO UČENJE

Nijedna druga osoba nije u tolikoj meri uticala na tok istorije, bila tako voljena i tako prezirana, tako omražena i tako poštovana, tako sposobna da okrene loše u dobro, ružno u lepo – kao Isus iz Nazareta.
Gde god je išao, ljudi su žagorili: “Kakav je ovo neobičan čovek? Ko je on?” Što više posmatramo Isusovu ličnost, to više shvatamo da je nemoguće povezati ga sa ostalim verskim vođama koje su se pojavile na istorijskoj pozornici.
LJudima koji su slušali Isusa zastajao je dah. On je govorio sa izuzetnim autoritetom. Kada bi se dotakao velikih pitanja kao što su život i smrt, Bog i čovek – pričao bi kao konačni neosporni autoritet. Ipak, bio je izrazito skroman, blag i ponizan.
Radio je sa istim autoritetom sa kojim je i govorio. Bolest je nestajala u njegovom prisustvu. Demoni su vrištali i komešali se. Smrt se povlačila pred svojim žrtvama. Gomila koja je u Nazaretu nameravala da ga gurne sa litice, ustuknula je pred njegovim vladalačkim držanjem. I sami stražari iz hrama koji su poslani da ga uhapse, u prvom trenutku su zbunjeno ustuknuli; čak i tamo, čak i tada, on je kontrolisao situaciju.
Oko Isusa su se okupljali različiti ljudi: neobrazovani ribari, vatreni rodoljubi, onaj koji će ga izdati; ljudi impulsivni, slabi, pesimistični, ljubomorni, u svakom smislu pogrešivi. On je u njima video sposobnosti koje su se potpuno mogle ostvariti tek nakon njegove smrti i vas­krsenja. Ipak, čak i za vreme njegovog ljudskog veka, dešavala su se čuda u njihovim odnosima. Da je Simon Zelot sreo Mateja carinika u bilo kojoj drugoj situaciji osim u Isusovom prisustvu, on bi bio u iskušenju da prereže njegov grkljan. LJudi puni mržnje u Isusovom prisustvu učili su da vole.
Ono zbog čega nam zastaje dah nisu samo Isusova čuda ili njegovo propovedanje, već njegov čist karakter. On nije bio nekakav “profesionalni” sveti čovek, asketa sa pobožnom “fasadom”. Verskim vođama njegovog vremena on je izgledao tako obično da su se našli uvređeni kada je prezreo neke od njihovih verskih običaja. “Zar je on Mesija? Nije li on drvodeljin sin? I ne samo to; on se meša sa grešnicima i običnim narodom.” Kada ne bismo znali ništa o Isusu osim onoga šta su o njemu rekli njegovi protivnici, on bi još uvek izgledao kao najljubaznije biće koje je ikada hodalo površinom ove planete. Svakome je pokazivao ljubav; nisu postojali izuzeci. Usamljenog, prezrenog, izgnanog, prostitutku, lopova, gubavca – svakoga je voleo. Ženama koje su bile prezrene i prema kojima se loše postupalo ukazivao je poštovanje. Isus je i deci, kao i ženama, davao mnogo bolji društveni značaj od onog koji su imali. Više nego bilo ko drugi u istoriji, postavio je načelo svetosti ljudskog života.
NJegovo učenje bilo je neposredno i britko. Nepogrešivo je razotkrivao sebičnost, pohlepu, oholost, licemerstvo, slavoljubivost. Ukazivao je ljudima na jedan potpuno nov način života. Ohrabrivao ih je da prihvate novi sistem vrednosti. Propoved na Gori je započeo rečima: “Blago siromašnima duhom… Blago krotkima…” Međutim, svet njegovog vremena, kao i našeg, govorio je: Budi prvi! Radi samouvereno! Insistiraj na svojim pravima! Čuvaj sopstvena leđa! Ne mešaj se ni u šta! Drži se dalje od nevolje! Koga je uopšte briga?
Suprotno tome, Isusova poruka je bila: Prepusti svoje brige Bogu. Pokaži da ti je žao zbog greha. Predaj svoj život Bogu. Traži prvo njegovo carstvo, njegovu pravednost. Povređen si? Oprosti onima koji su te povredili! Stvaraj mir na Zemlji! Veruj Bogu u svakoj situaciji.
Sa istorijske tačke gledišta, ko može reći da je Isus grešio? NJegovo učenje zadovoljava najdublje želje i potrebe ljudi i žena svih kultura i svih uzrasta. On je svetlost u našoj tami; smisao u inače besmislenom životu; značenje u inače beznačajnom ljudskom postojanju.

ZNAČENJE RASPEĆA

Hristos je središnja ličnost Pisma.

Krst je središnji simbol. Celo Pismo i (prema Pismu) cela istorija – u njegovoj su senci.
Sedmica koja se završava Hristovim raspećem veoma je naglašena u sva četiri jevanđelja. Izveštaji Mateja, Marka, Luke i Jovana opisuju samo jedan kraći period Isusovog života, ali zapis o događajima poslednjih sedam dana zauzima jednu trećinu jevanđeoskih izveštaja.
Zašto? Zato što se na Krstu najjasnija otkrilo Božje srce i um. Krst nam govori o čoveku i o Bogu, o dobru i o zlu, o Zemlji i o Nebu. On nam govori o svetosti, zakonu, pravednosti, oproštenju, milosti, miru i ljubavi.
U tajni Krsta sve ostale tajne postaju jasne. Krst bi mogao da bude najmračnija mrlja u istoriji postojanja, ali kada ga gledamo kao otkrivanje Boga, on postaje snop svetlosti koji prodire kroz najgušći mrak i najtamniju tragediju. Krst je svetlo koje obasjava put za večnost.
U njemu je odgovor na pitanje zašto Bog oprašta grešnicima. U njemu je odgovor zašto se njegov zakon mora posmatrati kao večan. Na njemu se vidi beskrajna dubina zla. U njemu se vide dimenzije nebeske pravednosti i širina nebeske milosti. U njemu je podsticaj za veru, nadu i ljubav. U njemu je razlika između hrišćanstva i drugih religija i filozofija. Događaj na Golgoti može da probudi veru, nadu i ljubav. Jedino ovakvi podsticaji mogu da promene upropašćen život. Jedino Osoba koja je visila na krstu može to da uradi. Nije dovoljno znati šta je ispravno. LJudima nije potrebna samo informacija o tome šta treba da urade, već i motivacija da to i učine.
A u Veliki petak – na dan raspeća – šta smo videli?
Zarobljenika sa “krunom” od spletenog trnja, snažno zabijenom u njegovo čelo. Strašno izderana leđa. Bič je na vrhovima imao eksere i komadiće kostiju, a njime je vitlao vojnik snažan poput bacača kugle.
Jeziva sprava za sporu i bolnu egzekuciju – krst. Veliki rimski klinovi, četvrtastog oblika, zabijeni su kroz ručne zglobove i stopala ovog Zarobljenika.
Čitava grozna naprava za mučenje i pogubljenje, sa Zarobljenikom na njoj, podignuta je u vazduh i grubo zabijena na unapred pripremljeno mesto. Bolni krik. Žestok, nepodnošljivi bol, uzrokovan delimičnim prekidanjem nerava klinovima koji su prolazili kroz ruke, pulsirala je kroz telo kao da će izazvati eksploziju u mozgu… Grčenje, uvijanje, traženje manje bolnog položaja i olakšanja od ovog napada na čula…
I, posle dužeg vremena, glasni uzvik snažnog čoveka: “Svrši se.”
Bilo je 3 sata posle podne na dan praznika Pashe. U toku petnaest vekova, na taj dan Izraelci su ubijali svoje pas­halne jaganjce. Isus je umro u vreme Pashe, istog meseca i dana. Mnogo pre toga, pashalno jagnje je spasilo prvorođene u Izraelu. Na Veliki petak Prvorođeni sa Neba postao je pas­halno jagnje kroz koga je svet mogao naći svoje otkupljenje.
Ovde je smisao i svrha Pisma.
Preko Hristovog krsta Bog govori čoveku: Trebalo je da ti budeš tamo. Isus, moj Sin, visi tamo na tvom mestu. NJegova tragedija je tragedija tvog života. Ti si buntovnik koji treba da visi na vešalima. Ali stani; ovo su tvoje lestve do neba. Ovo je mesto tvog spasenja. Možeš da me sretneš na Krstu poistovećujući se sa Onim na Krstu. Tamo mogu da se sretnem sa tobom, govoreći tebi ono što kažem njemu: “Moj voljeni sin.”
NJegovo čelo je izbodeno trnjem zbog zlih misli tvog uma. NJegove ruke su probijene klinovima zbog zlih dela tvojih ruku. NJegova stopala su probodena zbog pogrešnih puteva kojima su lutale tvoje noge.
Mi smo bili tamo, naša uzdignuta lica su se grčila u mržnji i preziru, naše duše bile su obuzete grehom. Mi smo zamahnuli čekićem. Mi smo zabili klinove. Mi smo ga razapeli. NJegove reči: “Oče, oprosti im”, upućene su da bismo ih mi čuli i prihvatili.
Prihvatili verom. Verom koja dolazi kroz slušanje Božje Reči.