ISTORIJA IZRAELA U ARHEOLOŠKIM ISKOPINAMA

U vreme izlaska Jevreja iz Egipta, jezgro Egipatskog carstva izgledalo je stabilnije nego ikada. Njegova periferija, međutim, počela je da pokazuje znakove raspadanja, u vreme dok je, prepuna raskoši, napredovala vladavina faraona Amenhotepa Veličanstvenog.Pismo vavilonskom caru Burna-Buriašu, oko 1380. godine p.n.e., govori o nelojalnosti među vazalnim carevima Hanana u vreme vladavine njegovog oca (što uključuje period od 1410. do 1400. godine p.n.e.). Pločice iz Tel el Amarne opisuju burne prilike oko 1400. godine.

Tel el Amarna se nalazi u području Gornjeg Nila. Godine 1887. neko ko je živeo tamo preturao je po gomili ruševina i otkrio zbirku ispisanih glinenih pločica. U mesecima koji su sledili, stotine ovakvih pločica uništili su neuki i pohlepni “kopači”.
Stručnjaci su stigli na vreme da spasu 300 pločica. Pos­le obimnog istraživanja, pokazalo se da su ove pločice bile zapisi iz nekadašnje carske prestonice Aknatona. Ustvari, pločice su bile pisma i izveštaji koji su slati egipatskom dvoru u periodu od 1380. do 1360. godine p.n.e. Većinu su napisali vladari hananskih gradova imenovanih u Bibliji – uključujući i vladara Jerusalima – a upućene su faraonima.
Sve ove pločice bile su ispisane vavilonskim klinastim pismom. Pošto su i Hananci i Egipćani imali dobro razvijen sopstveni jezik i alfabet, pokazalo se da su koristili ovaj oblik klinastog pisma kao diplomatski jezik.
Pisma su pokazala da je Hanan, provincija Egipatskog carstva, bio u stanju krajnjeg meteža. Vazalni carevi su slali očajničke pozive faraonima: bila im je potrebna pomoć! Opasni osvajači nadirali su i sa severa i sa istoka.
Osvajači sa severa su bili nemirni Hetiti. Međutim, sa pločica iz Tel el Amarne može da se vidi da se sa strahom očekivana invazija Hetita na srce Hanana nikada nije ostvarila. Događaji u drugom delu njihovog severnog carstva odvratili su pažnju Hetita i njihove snage su se povuk­le – ostavljajući Hanan širom otvoren za Izraelce koji su napadali sa istoka.
Među pločicama iz Tel el Amarne su pisma Arad-Hiba, cara Jerusalima, koji se žalio faraonu na osvajačko nadiranje naroda Habiru. Na drugom mestu u zapisu iz Tel el Amarne piše: “Habiru su sada zauzeli faraonova utvrđenja. Ni jedan jedini upravitelj nije ostao mom gospodaru Caru: svi su poginuli… Careva zemlja je izgubljena i sada pripada narodu Habiru…”
Habiru su identifikovani – to su bili Jevreji. Na to ukazuju okolnosti Habiru invazije: datum, geografske lokacije, rezultati itd.
Pločice iz Tel el Amarne oslikavaju događaje iz hananskog ugla posmatranja, kao što ih i istoričar biblijskih knjiga (Knjiga Isusa Navina i Knjiga o sudijama), oslikava iz jevrejskog ugla. Međutim, postoji jedna poteškoća povezana sa pločicama iz Tel el Amarne. Gotovo je nemoguće na osnovu konteksta identifikovati imena ispisana klinastim pismom. Stoga razočarava, na prvi pogled, što se ne može sa sigurnošću utvrditi da se u njima pominje ime neke biblijske ličnosti. Takođe je nesporno da pločice potiču iz perioda neposredno nakon početnog upada Isusa Navina u Hanan. Stoga bi one u velikoj meri morale da govore o bitkama u kojima su učestvovali njegovi naslednici.

PAD JERIHONA

Prvi hananski grad koji je osvojila vojska Isusa Navina bio je Jerihon. Biblijski izveštaj nam prenosi da su pali jerihonski zidovi i da je posle toga grad spaljen.
Jerihon predstavlja jedan od najimpresivnijih telova u Palestini. Arheolozi su otkrili da su najuspešniji dani Jerihona bili prošli davno pre nego što su ga opkolile izraelske armije.
Tel Jerihona je dva puta detaljno iskopavan i proučavan.
Prvo iskopavanje je preduzeo profesor DŽon Garstang (John Garstang) sa svojim timom, između 1930. i 1936. godine. Garstangova otkrića su dospela na novinske naslovne strane. NJegovi nalazi su uzdrmali kritičare. Na mnogim mestima u telu je pronašao patrljke zidova, što je jasan dokaz da se glavni deo zidina srušio. Dok su se kritičari smejali, Garstang i njegov tim su nastavili sa radom. Otkrivena su dva paralelna zida sa prostorom od oko četiri i po metra među njima. Građevine su ležale preko vrhova ova dva zida. Veliki požar je zahvatio grad i potpuno ga uništio. Garstang je procenio da se požar dogodio oko 1400. god. p.n.e. Do ovog datuma je došao otkrićem egipatskih skarabeja (tzv. “svetih buba balegara”) u grobovima koje je otkrio oko Jerihona. To se slaže sa “ranim datumom” izlaska Jevreja iz Egipta i osvajanja Hanana.
Drugo iskopavanje Jerihona predvodila je dr Ketlin Kenjon, između 1952. i 1958. godine. Verovala je, kao i mnogi drugi, da su Garstangova otkrića “previše dobra da bi bila istinita”. Ona je na Jerihonu primenila svoj rovovski sistem iskopavanja i, posle nekoliko godina istraživanja, počela da objavljuje svoja otkrića.
Odmah su urednici u popularnim listovima, koji su “namirisali” dobru priču, suprotstavili nalaze Garstanga i Kenjonove. Pisali su da je Kenjonova datirala okrnjene zidove na period pre osvajanja Izraelaca i tvrdila da je erozija onemogućila pronalaženje ostataka Jerihona iz vremena Isusa Navina.
Izvesno je da je gospođa Kenjon bila mnogo uzdržanija nego Garstang. Ipak, u svojoj knjizi Arheologija u Svetoj zemlji, ona priznaje da je Jerihon uništen vatrom, da je postojao rasprostranjen dokaz za to – vatrom oprljeni ostaci zidova na koje je upućivao Garstang i činjenica da je uništenje obuhvatilo oblast od oko 18 metara sa 7 metara. Pored toga, pronašla je dokaz o postojanju poduhvata delimične obnove Jerihona koji je preduzet – ako prihvatimo “rani datum” osvajanja Hanana – posle uništenja grada. Uprkos tome, potpuno je jasno da u najnovijoj reviziji svoje knjige Biblija i savremena arheologija dr Kenjon nije povezala ono što je pronašla sa biblijskim izveštajem.
Gospođa Kenjon je pronašla dokaze o uništenju više gradova u Palestini, koje se dogodilo skoro istovremeno. Neki od tih gradova međusobno su veoma udaljeni, kao na primer Asor, koji je na severu Galileje, i Lahis, koji je južno od Jerusalima. Kenjonova je pretpostavila da su ove gradove uništili azijski narod Hiksi i Egipćani, koji su u dva navrata pokušali da povrate vlast nad Hananom. Međutim, sasvim je moguće da je tačan biblijski izveštaj po kome su ove gradove uništili Izraelci koji su zauzimali Hanan.
Američki arheolog profesor Brajant Vud (Bryant Wood) saopštio je 1990. godine nove i važne informacije o razo­renju Jerihona. On je proučavao izveštaje sa iskopavanja gospođe Kenjon, koji su objavljeni nakon njene smrti. Otkrio je da je ona pogrešno datirala grnčariju iz Jerihona. Ona je ocenila da se radi o 1550. godini p.n.e., pošto nije pronašla inostranu, oslikanu grnčariju. Nije prepoznala danas bolje poznatu lokalnu grnčariju koje je bilo u obilju u poslednjem uništenom sloju tela. Osim toga, profesor Vud je pronašao nešto od oslikane grnčarije u Garstangovim vrećama sa grnčarijom u Luvru, koje je Kenjonova propustila. Vudova otkrića objavljena su u Biblijskom arheološkom pregledu za 1990. godinu. Tu se nalazi iz Jerihona slažu sa biblijskim izveštajem, čak bolje nego što je to iko ranije uočavao. Sve ukazuje na to da je datum uništenja Jerihona 1400. godina p.n.e.
Profesor Garstang je verovao da postoji značajan arheološki dokaz koji potvrđuje da su do 1360. godine p.n.e. Hanan naselili Izraelci. Od tada do vremena dolaska Filisteja prošlo je oko 200 godina. O tom periodu nije ostalo mnogo tragova. Čak i Biblija nam daje vrlo malo detalja o tom vremenu.
Pločice otkrivene u Bet-šanu 1923. godine pružaju dokaz o napadu Hetita na Asor – grad koji je Isus Navin označio kao ključnu stratešku tačku za kontrolu severnih teritorija, a sadrži i prvi egipatski pokušaj reprodukovanja imena Habiru.

IZRAELSKA STELA

Izraelsku stelu otkrio je ser Flinders Petri (Flinders Petrie) 1896. godine. Ona sama otkriva vreme svog nastanka: “treća godina Merenptaha” (1223. godina p.n.e.).
Izraelska stela sadrži mnogo značajnih informacija koje potvrđuju biblijski izveštaj. Pored toga, to je prvi “dokument” van Biblije na kojem se pojavljuje ime Izrael.
Očigledno je da su do 13. veka p.n.e. Izraelci u potpunosti naselili Hanan i da su bili poznati okolnim narodima kao vladari Hanana.

FILISTEJI

Kenjonova je pisala: “Oko 1200. godine p.n.e. došlo je do kastrofalnog prekida u civilizaciji celog istočnog Mediterana, koji je doveo do ‘mračnog veka’, veoma nalik onom u Evropi 1600 godina kasnije, nakon pada Rimskog carstva, a koji je prouzrokovan sličnim događajima – upadima varvarskih grupa.”
Varvari su došli sa mora i umalo oteli Obećanu zemlju od Izraelaca. Veruje se da su Filisteji došli sa Egejskih ostrva preko Krita. Napali su Egipat, Palestinu i zemlju Hetita. Iako nisu uspeli da se probiju u Egipat, uspešno su se smestili u priobalnom pojasu Palestine.
Dokazi o Filistejskom osvajanju iskopani su u Askalonu, Ašdodu i Ekronu.

STARI JERUSALIM

Iskopavanja starog Jerusalima pokrenula je Palestinska istraživačka fondacija 1865. godine. Grad Jerusalim se izvorno nalazio na brdu Ofelu, ogranku koji se spušta južno od brda na kom se nalazi hram. Dr Kenjon je, međutim, tvrdila da se deo starozavetnog Jerusalima nalazi ispod današnjeg Starog grada. Ona je predvidela da će ljudi, kopajući ispod svojih domova, iskopavati ostatke iz drevne prošlosti. Pokazalo se da je to tačno.
Ipak, iskopavanje je usmereno naročito na brdo Ofel, koje se graniči sa strmim kosinama doline Kedron na istoku i doline Tiropeon na zapadu. Ove strme doline, zajedno sa izvorom Gion u blizini, smatraju se prvobitnim naseljem.
Radnici Palestinske istraživačke fondacije pronašli su tragove prvobitnog osvajanja koje je datirano na 3000. godinu p.n.e. Okružen zidovima, Ofel je izgleda utvrđen neposredno pre 2000. godine p.n.e.
Između 1923. i 1925. godine, iskopan je deo zida na istoč­nom vrhu Ofela. Pre nego što ga je David osvojio, ime grada je bilo Jevus. Jevusejski zidovi i znaci proboja nakon Davidovog napada na to mesto, mogu se još uvek videti. Još je zanimljivije da je otkriven sistem tunela koji je sadržao i vertikalni rov. To je Jevusejima omogućavalo pristup vodi. Vertikalni otvor omogućio je Joavu i njegovim ljudima da se uzveru braniocima iza leđa, a Davidu da uzme grad koji su Jevuseji smatrali neosvojivim (1. Dnevnika 11:5,6). Ovaj otvor je poznat kao Vorenovo okno, po imenu čoveka koji ga je otkrio.
Šezdesetih godina dvadesetog veka, Britanska škola arheologije pokrenula je nastavak iskopavanja. Otkriveno je još zidova, neki su poticali iz jevusejskog perioda, a drugi iz Davidovog perioda. Primećuju se razlike između grubog i užurbanog zidanja iz Davidovog vremena i mnogo pažljivijeg ređanja kamenja iz doba Solomuna.
Na brdu na kojem se nalazio hram – na brdu Moriji, kako se zvalo u ranijoj biblijskoj istoriji – Solomun je sagradio svoju palatu i ogroman hram. U kasnijem periodu, Irod Veliki je celu oblast pokrio ogromnim platformama tj. zaravnima, koje su sada zauzete muslimanskim svetilištima. Tako su onemogućena značajna iskopavanja, mada je nekoliko soba, štala i rezervoara otkriveno ispod popločane oblasti. Nema pouzdanih tragova palate i hrama.

PODELJENA CARSTVA

Nakon smrti Solomuna – oko 970. godine p.n.e. – došlo je do podele carstva. Severna plemena pobunila su se protiv raskoši i obilja Solomunovog Jerusalima i onda, ironično, načinila svoje Severno carstvo, Izrael, po uzoru na Solomunovu vladavinu. U Južnom carstvu, Judeji, uključujući Jerusalim u kojem su se pojavili raskoš i neumerenost, usledila je reakcija. Južno carstvo se vratilo jednostavnosti ranijeg perioda.
Solomun je bio utvrdio severni grad Megido (1. knjiga o carevima 9:15). Tragovi njegove veličine mogu se videti na Tel Megidu. Da bismo otkrili znake raskoši u periodu posle Solomunove smrti, moramo ih tražiti isključivo severno od granice između Judeje i Izraela.
Prvi carevi na severu nisu imali utvrđene palate. NJihova prva prestonica bio je grad Sihem (Nablus). Onda je prestonica premeštena u Tirsu (u vreme Vase, trećeg cara). Oko 885. godine p.n.e. Amrije je opseo Tirsu, zauzeo je i oteo vlast uzurpatoru Zimriju, pa načinio planove da sagradi novu prestonicu na drugom mestu. Iskopavanja koja je izvršila Ecole Biblique (“Biblijska škola”) identifikovala su Tel el Fara kao Tirsu. Dokaza o Amrijevom razaranju i tu ima u izobilju.
Arheolozi zapažaju da je, nakon tragova iz ovog perioda, moguće pronaći samo tragove jevrejske istorije. Prepoznajemo poznata biblijska imena i mesta u nezavisnim zapisima koje su napisali savremenici Ilije, Amosa i Isaije. Zapise na kamenu ili glini sastavili su vladari, s namerom da ih ostave potomstvu ili da proslave sebe. Ovi zapisi su izvor mnogih značajnih podataka.
Amrije, car Izraela od 886. do 874. god. p.n.e., bio je prvi jevrejski car čije se ime pojavljuje na antičkim spomenicima. NJegovo ime isklesano je na Mešinom kamenu i zapisano klinastim pismom u asirskim izveštajima. To je znak da je svet počeo da uviđa značaj Jevreja. Amrijeva vladavina je veoma kratko opisana u Bibliji (1. knjiga o carevima 16:23-28), ali nezavisni zapisi pokazuju da utisak koji je on ostavio na svoje savremenike nije nipošto bio zanemarljiv.
Car Amrije premestio je prestonicu Izraela iz Tirse u Samariju (1. knjiga o carevima 16:24). Ketlin Kenjon na osnovu zapisa sa grnčarije kaže da “Samarija počinje tamo gde se Tel el Fara završava”. Ona je pronašla dokaz da je Amrije premestio svoj dvor, ali i sve stanovnike, sa njihovom celokupnom imovinom.
Zasluga za iskopavanje Samarije pripada harvardskoj ekspediciji iz 1909. godine, pod vođstvom Rajsnera, i jednoj britanskoj ekspediciji koja je radila pod vođstvom Krofuta tridesetih godina dvadesetog veka. Amrije je imao velike planove u vezi sa Samarijom. Iskopane građevine i projekat prestonice rečito to pokazuju. Grad je imao dobar strateški položaj, ležeći duž glavnog puta sever-jug, tako da je imao dobru vezu sa Fenikijom i bio u položaju da spreči bilo kakav napad iz Judeje. Da bi olakšao trgovinu, Amrije je oženio svog sina Ahava Jezaveljom iz Tira.
“Iskopavanja potvrđuju biblijski izveštaj da je Amrije osnovao svoj grad na netaknutom terenu”, piše Kenjonova, koja je radila kao asistent Krofutu. Samarija je osnovana kao novi grad kojim je dominirala carska četvrt. U tome je ličila na Solomunov Jerusalim. Carska četvrt izgrađena je na “najvišoj visoravni”, iznad nivoa ostatka grada. Građenje grada je nastavio i završio Ahav, koji je nasledio oca šest godina nakon premeštanja u novu prestonicu.
Asirska pretnja nazirala se tokom vladavine Amrija i Ahava. Zapis klinastim pismom na Salmanasarovom monolitu opisuje asirsku pobedu u bici kod Karkara, a takođe je značajno da pominje Ahava, cara Izraela, Amrijevog sina. “Kuća od slonovače” koju je sagradio Ahav, pominje se u 1. knjizi o carevima 22:39. Iskopavanja pokazuju da je Ahav proširio palatu koju je sagradio njegov otac i dodao izuzetno jak dvostruki zid, koji ju je potpuno okruživao, kao i ogromnu carsku riznicu sa sistemom skladišnih odaja. Ukrasne zidne ploče od slonovače iskopane su 1933. godine u Ahavovoj palati u Samariji. Iste ploče od slonovače su već ranije bile otkrivene u Sargonovoj palati u Nimrudu, a odnete su tamo nakon pada Samarije u ruke Asiraca.
Amrijeva-Ahavova palata izgrađena je u feničanskom stilu. NJegova žena je bila Jezavelja, pa je Ahav verovatno unajmio feničanske majstore.
Moavski kamen, otkriven 1868. godine, sadrži carski zapis na hebrejskom jeziku. Visok preko jednog metra, širok i debeo oko šezdeset centimetara, Moavski kamen sa svojim natpisom neizmerno je značajan. On opisuje istorijsku situaciju u kojoj Amrije trijumfuje nad Moavom “mnogo dana” pre svoje smrti, a Ahav nasleđuje danak koji je plaćao Moav (2. knjiga o carevima 3:4).
Odsečeni od bogosluženja u hramu u Jerusalimu, severni carevi postavili su verske centre na krajnjem severu i jugu svog carstva: u Danu i Vetilju. Iskopavanja na Tel Danu pokazala su isti graditeljski stil kao i u Samariji. Iskopana je pravougaona “visina” (svetilište na uzvišenju), kojoj se prilazilo stepenicama. Mnogo velikih javnih zgrada u Megidu izgrađeno je za vreme Ahavove vladavine. Među njima je južna palata. Iz vremena Ahavove vladavine takođe je i veliko okno za vodu u Megidu, značajan objekat koji je grad snabdevao vodom. Čine ga 35 metara dubok vertikalni otvor i horizontalni tunel dugačak 63 metra. Još upečat­ljiviji vodovodni sistem u Asoru takođe pripada vremenu Ahavove vladavine. U Asoru, kao i u Megidu i Samariji, carsko-administrativna četvrt, odvojena od stambenih četvrti, sagrađena je tokom Ahavove vladavine.
Dok je Ahav bio zauzet ambicioznim građevinskim projektima, Asirija je neumoljivo napredovala ka Severnom carstvu. Nakon dolaska na vlast Tiglat-Pilesera III u Nineviji, napredovanje Asirije bilo je nezaustavljivo. Mnogi pronađeni natpisi potvrđuju zapis biblijskih knjiga O carevima i knjiga Dnevnika, kao što to čine i arheološka otkrića Ketlin Kenjon. Završetak Sloja IV u Megidu pruža dokaze o razaranju koje je prouzrokovao asirski napad oko 734. godine p.n.e. Tragove razornog asirskog napada pronalazimo i u Sloju V. Gospođa Ketlin je napisala: “Na većini arheoloških lokacija na tom mestu postoje dokazi o nasilnim događajima iz tog perioda.”

PAD JUŽNOG CARSTVA

Pad Severnog carstva ostavio je jak utisak na Jerusalim. Usledila je Jezekijina reforma i povećani uticaj proročkih škola u diplomatskim poslovima. U jednom periodu prorok Isaija je snažno uticao na politiku svog cara. On je jasno video da sve zavisi od odnosa Asirije i Egipta i da je jedina nada da Judeja izbegne razaranje bila da ostane neutralna. Isaijin opis Sargonovog pohoda protiv Ašdoda (Isaija 20:1) potvrđen je i proširen natpisom iz Korsabada, a takođe i Sargonovim valjkom otkrivenim u Asurbanipalovoj biblioteci u Nineviji.
Senahirim je 705. godine p.n.e. započeo pustošenje Judeje. Lahis je osvojen i opljačkan; Biblija to opisuje, a arheologija potvrđuje. Jerusalim je bio pod opsadom, ali je odoleo. Jezekija je odvratio Asirce plaćanjem danka. Judeja je dobila na vremenu, ali je, ustvari, dospela u poluvazalni odnos prema Asircima. Dr Kenjon piše: “Na brojnim nalazištima pronađeni su arheološki tragovi ovih događaja. Gotovo da ne može biti sumnje u podudaranje arheoloških i istorijskih (biblijskih) dokaza.”
Mada Jerusalim nije pao Asircima u ruke, nalazio se u velikoj neprilici. Jezekija i njegovi zidari su se aktivirali i obnovili gradske zidove. On i njegovi inženjeri uradili su još neke važne poslove. Do tog vremena grad je zavisio od izvora van zidina i od kamenih rezervoara za kišnicu, ali je onda Jezekija “načinio jezero, i vodu doveo u grad” (2. knjiga o carevima 20:20).
Jezekijini inženjeri izgradili su 550 metara dugačak tunel, od izvora van zidina grada do Siloamskog bazena (izvora unutar grada). Bilo je to od vitalnog značaja za preživljavanje opsade. Ovaj podvig se pominje nekoliko puta u 2. knjizi o carevima i 2. Dnevnika.
Jezekijin tunel bio je poznat tokom dugog perioda, a 1808. godine, dok je dr Konrad Šik (Conrad Schick) gazio kroz vodovodni tunel ispod zidova starog Jerusalima, otkrio je Siloamski natpis. Tunel su izgradile dve grupe radnika. Oni su probijali tunel sa obe strane, a natpis beleži njihovo uzbuđenje kada su se susreli ispod središta brda Ofel. U iskopavanju koje je trajalo od 1909. do 1911. godine, ceo tunel je raščišćen.
Asirsko carstvo je 621. godine p.n.e. ustupilo prevlast Vavilonskom carstvu. Vavilon je osvojio asirske teritorije, a u pohodima 598. i od 589. do 587. godine p.n.e. vavilonski car Navuhodonosor je konačno osvojio Judeju. “Arheologija potpuno podupire biblijske zapise o poraznim posledicama vavilonskog pohoda. Veliki broj gradova bio je uništen i nikada više naseljen. Tel Beit Mirsim i Bet-Šemeš su tipični primeri.” Beeršeba je još jedan. Tačan datum pada ovih gradova u naletu vavilonske vojske može se odrediti uz pomoć pronađene grnčarije.
Sedekijina pobuna protiv Navuhodonosora vodila je konačnom razorenju Jerusalima 586. godine p.n.e. (2. knjiga o carevima 24:17-25). Navuhodonosor je isklesao zapise (koji su sačuvani do našeg vremena) koji potvrđuju biblijske izveštaje. Iskopavanja Jerusalima preduzeta između 1961. i 1967. godine otkrila su dokaze o nasilnom uništavanju.

POVRATAK IZ IZGNANSTVA

Vavilonsko carstvo su 540. godine p.n.e. osvojili Persijanci, koje je predvodio Kir. Persijsko carstvo je sprovodilo politiku tolerancije prema nacionalnim kulturama i religijama. Dokaz za to je pronađen na Kirovom valjku koji potiče iz 536. godine p.n.e.
Jedan za drugim, jevrejske vođe vodile su u Jerusalim grupe povratnika. Zorovavelj je 520. godine p.n.e. obnovio hram (bledu kopiju veličanstvene Solomunove građevine). Nemija i njegovi zidari su 444. god. p.n.e. obnovili zidove grada. Neko novo carstvo nije moglo da izraste oko delimično obnovljenog Jerusalima. Mnogi Jevreji su ostali u Vavilonu i Persiji, a oni koji su se vratili bili su u neprekidnoj zavadi sa okolnim narodima, koje je Nemija zvao “narodima zemaljskim”. Izgnanici koji su se vratili prezirali su one ljude koji su bili mešane krvi. Tako je počeo tzv. samarjanski raskol. Povod mu je bilo to što je Nemija oterao Manasiju, unuka prvosveštenika Elijasiva, koji je bio u mešovitom braku. Sanavalat, namesnik u Samariji, izgradio je hram na Garizimu da bude pandan hramu u Jerusalimu.
Uprkos brižljivom iskopavanju između 1961. i 1967. godine, pronađeno je malo ostataka Zorovaveljevog, drugog hrama, osim jugoistočnog ugla platforme hrama. Nemijini zidovi su, međutim, mnogo bolje sačuvani. Za zid na vrhu Ofela, za koji se smatralo da je iz ranijeg perioda, utvrđeno je da potiče iz perioda Nemijine obnove.
Od Zorovaveljevog hrama veoma je malo toga sačuvano do danas, jer je Irod zaravnio ovaj predeo i sagradio na njemu mnogo veličanstvenije zdanje.