KO JE OD BIBLIJE NAPRAVIO SVETO PISMO

U naučnim krugovima poslednjih pedeset godina zahuktala se diskusija povodom pitanja biblijskog kanona. Delom zbog otkrića svitaka kumranskih spisa i vanbiblijskih crkvenih dokumenata, a delom zbog dovođenja u pitanje dotadašnjeg kritičkog konsenzusa. Diskusija se još uvek vodi nesmanjenom žestinom, a po rečima Gerharda Hazela, “novi konsenzus je u izgradnji“.Kakav je odnos koncepata “kanona” i “Pisma”? Da li su Sveta pisma oduvek bila kanon ili su to postala? Po kojim kriterijumima? Odlukom ljudi (rabina, koncila, verskih zajednica)?

Pre nekoliko godina je u jednom palestinskom manastiru pronađen komad spisa za koji se smatra da je deo kopije pisma Klementa iz Aleksandrije. Pretpostavimo da se negde na Bliskom istoku pronađe neki izgubljeni drevni dokument za koji se naučno utvrdi da je pripadao nekoj izgubljenoj apostolskoj poslanici (recimo Pavlovoj poslanici Laodikeji, ili proto Korinćanima). Da li bi on bio pridodat ostalim kanonskim spisima? Po kom kriterijumu? Čijim sudom? Ekumenskog saveta, Biblijskog društva, pape?

Kanon: funkcija i forma. Traženje odgovora vodi nas u analizu pojmova kanona i kanonizacije. Osnovno značenje reči kanon je šablon, perfektna forma u arhitekturi, ili štap za odbranu i merenje. U metaforičnom smislu: pravilo, standard, nepogrešivi kriterijum merenja. U Novom zavetu se koristi četiri puta (Gal 6,16; 2 Kor 10,13-16; po nekim manuskriptima i Fil 3,16) i u svim slučajevima ima značenje pravila, norme, vrednosnih standarda. “I koliko ih god po ovom pravilu (kanonu) žive…”, (Gal 6,16). U ranoj crkvenoj literaturi, kanon je označavao “biblijski zakon, idealnog čoveka, pravilo vere, doktrine”. U poslezavetnim spisima sredinom drugog veka, kanonom se smatralo merilo suda istinitosti. I uvek je Biblija bila kanon, u smislu standarda kojim se hrišćanski život i učenje moraju regulisati. U pismu Grigorija iz Nise stoji: “Prihvatili smo Sveto pismo pravilom i merom svakog načela… odobravamo samo ono što se može uskladiti sa namerom ovih spisa”.

Od četvrtog veka termin kanon je primenjivan i za listu spisa koji pripadaju autoritativnom Pismu i grade njegovo telo. Tako se u pismu aleksandrijskog biskupa Atanasija iz 367. godine nabrajaju ’’knjige koje su kanonizovane i nama predane, a za koje se veruje da su božanske’’. Uz normativnu upotrebu, funkciju, uvodi se i formativna, oblik. Možemo reći da se u kasnohrišćanskom kontekstu kanon definiše i kao “lista spisa koje Crkva prepoznaje kao dokumenta božanskog nadahnuća”. Istorijski gledano, ranija upotreba termina kanon odnosila se na autoritativnu funkciju (norma normens) Svetog Pisma, a kasnije i na njegovu formu, oblik (norma normata). Sama Biblija pod kanonom podrazumeva raniju upotrebu termina, u smislu funkcije, norme, pravila vere.

Autoritativni skup knjiga ili skup autoritativnih knjiga?

U Hristovo vreme postojale su tri zbirke dokumenata, koje su se zbog svog nadahnuća u jevrejskoj zajednici smatrane autoritetima: “Zakon”, “Proroci” i “Pisma”. Nadahnuće i autoritet sva tri dela Starog zaveta potvrdili su i Isus (Lk 24,27; Jn 5,38.39) i apostoli (2 Tim 3:, 6), a predstavljali su Bibliju prve Crkve. U Starom zavetu se spominju knjige koje danas ne postoje. Razlog za to se opet traži na formalnom odnosno funkcionalnom nivou. Otuda jedni tvrde da nisu sačuvane zato što nisu unesene u zbornik svetih jevrejskih knjiga, a drugi, raspravljajući oko njihove nadahnutosti, poput Avgustina, smatraju da je nemoguće da se nadahnuti spis izgubi, odnosno, poput Zlatoustog, dozvoljavaju tu mogućnost. Mi na ovom mestu zaključujemo samo to da niko nije “isključio” ove knjige iz Starog zaveta.

Hrišćanska crkva je, s vremenom ,telu Starog zaveta dodala i spise Novog. U pomenutoj Atanasijevoj listi se, pored knjiga Starog, nabraja i 27 knjiga Novog zaveta. Crkva je tako formirala novozavetni kanon (izvršila kanonizaciju), ali je Novi zavet, zbog svog nadahnuća, već funkcionisao kao kanon (posedovao kanoničnost, 2 Pet 1,19-21; 3,16; Jev 1,1; Gal 1,11.12; Ef 3,4.5; Ot 22,10.18.19…). Novi Zavet je nadahnuti izveštaj apostolskog svedočenja. Kako su tokom godina jedan za drugim apostoli umirali, njihovi spisi su postali jedini autentični oblik njihovog svedočanstva. Zbog toga je bilo prirodno da Crkva njihove spise zaodene autoritetom. Ovo pokazuje da je biblijski autoritet iznad autoriteta Crkve. To što je Crkva oformila kanon (izvršila kanonizaciju), ne znači da je od Biblije načinila Sveto pismo, a još manje da Crkva ima vlast nad Biblijom. Crkva nije nasumično dodeljivala autoritet spisima, već je samo prepoznala i priznala autoritet koji su ovi spisi već imali u sebi po svome Bogom nadahnutom poreklu. Ko ovo osporava ne dolazi u sukob sa dogmom već sa istorijom. Blaženi Teofilakt je pisao: ’’Hristos je isprva sam lično besedio sa apostolima i poslao im za učitelja blagodat Svetog Duha. Ali pošto je Gospod predvideo da će se kasnije pojaviti jeresi i naše naravi iskvariti, to je blagovoleo, da Jevanđelja budu napisana, da bi se mi, učeći se iz njih istini, oduprli jeretičkoj laži i da se naše naravi ne bi iskvarile sasvim’’.

Upravo svest da ovi spisi imaju vlast nad Crkvom (poseduju funkciju kanona), naveli su je da otpočne sa kanonizacijom, (oblikovanjem biblijskog kanona). Utvrđivanjem biblijskog kanona, Crkva je povukla granicu između Reči Božje i glasova ljudi, apostolske predaje i crkvene tradicije. U suprotnom, kanonizovanje bi bilo bez svrhe. Jovan Zlatousti će reći: ’’Kada su se, po isteku mnogog vremena, jedni udaljili od pravog učenja, a drugi od čistote života i naravstvenosti, tada je opet nastalo pismeno poučavanje’’.

Hvala Crkvi što je sačuvala Bibliju kroz vekove, ali da nije ona, sačuvao bi je neko drugi. Da je neko uništio Bibliju, Bog bi je ponovo napisao. Za to mu nisu potrebni ni koncili, ni crkve, ni hrišćanstvo, nego NJegovo nepresušno razumevanje za potrebe ljudskog roda.

Dakle, jedan spis postaje Sveti spis (kanon) ako ima za autora Duha Svetog, a ne ako to neko versko telo odluči (izvrši kanonizaciju). Prvo (nadahnućem od Boga) postaje kanon, a potom (prepoznavanjem od ljudi) ulazi u kanon. Na pitanje ko je od Biblije načinio Sveto pismo jasno odgovaramo – Gospod Bog. I zbog toga što je nadahnuta Božja Reč, ona predstavlja kanon – autoritativno, potpuno i nepogrešivo pravilo vere i života. Pravilo za svakoga, svuda i uvek. “I koliko ih god po ovom pravilu žive na njima biće mir i milost” (Gal 6,16).