OPSTANAK KROZ VEKOVE

Videli smo kako je Biblija napisana i otprilike kada. Istraživali smo o ljudima koji su je pisali i letimično smo sagledali razloge zbog kojih je napisana. Pratili smo proces kojim je šezdeset i šest knjiga prihvaćeno kao sveta Biblija.
Poslednja knjiga Biblije završena je krajem prvog veka nove ere.
Postavlja se pitanje kako je šezdeset i šest knjiga opstalo kroz vekove, naročito vekove pre Johana Gutenberga (Johann Gutenberg) iz Majnca koji je izmislio mašinu za štampanje 1430. godine?
Odgovor glasi: Generacije prepisivača su je mukotrpnim ručnim radom prepisivale hiljadama puta.
Iz ovoga sledi očigledan zaključak: Pošto se taj proces odvijao više od hiljadu godina pre izuma štampe, sigurno je ceo tekst morao biti izrešetan greškama i netačnostima. A te greške i netačnosti su mogle da budu ovekovečene kada je Biblija počela da se štampa.

STARI ZAVET POD VATROM

Neslaganje oko pouzdanosti i tačnosti Biblije dostiglo je vrhunac u 18. veku, u doba racionalizma. Pažnju je naročito privukao Stari zavet. Jevrejski tekst Starog zaveta bio je zasnovan na sačuvanim rukopisima (prepisima) od kojih su najraniji poznati načinjeni oko devetog veka n.e.
Mnogi stručnjaci su bili nepopustljivi – Bibliji se ne može verovati. Nemac Fridrih Delič (Friedrich Delitzsch) govorio je u ime mnoštva stručnjaka osamnaestog, devetnaestog i dvadesetog veka kada je, 1921. godine, napisao da je biblijski tekst “iskvaren više nego što možemo i da zamislimo”.
Do 40-ih godina dvadesetog veka takva gledišta su bila uobičajena. Direktor Britanskog muzeja i autoritet za stare manuskripte ser Frederik Kenjon (Sir Frederic Kenyon) je pisao 1939. godine o Masoretima koji su se, tokom mnogih vekova, bavili prepisivanjem Pisma. NJihov najstariji manuskript datiran je na oko 900. godinu. Bilo je, rekao je on, za najveće žaljenje što su generacije jevrejskih rabina, više od hiljadu godina, gledali u kopije svetih spisa sa takvim sujevernim poštovanjem da su ih, kad su ove postale stare ili izlizane, s puno poštovanja spaljivali. Otuda odsustvo bilo kakvih starozavetnih spisa koji bi prethodili masoretskim tekstovima iz 9. veka. Za razliku od njih, mnogi najraniji manuskripti Novog zaveta su preživeli i na njih se može osloniti. “Veliko i svevažno pitanje” bilo je ovo: “Da li jevrejski tekst (Starog zaveta), koji mi zovemo masoretskim i koji prikazujemo da potiče od tekstova sastavljenih oko 100. godine n.e., verno predstavlja izvorni jevrejski tekst koji su napisali autori Starog zaveta?”
Kenjon je bio milosrdan. Bar je sve stavio u formu pitanja. Većina stručnjaka je na to pitanje odgovorila slično kao Fridrih Delič: U periodu od 1300 godina, od pisanja Knjige proroka Malahije do najstarijeg sačuvanog masoretskog teksta, Stari zavet je izobličen do neprepoznavanja.
Šta jevrejski i hrišćanski stručnjaci mogu da odgovore na ovo?
Šta je poznato o ovim prepisivačima, Masoretima, o njihovim navikama, njihovoj tačnosti?

MASORETI

Priča o Masoretima je zapanjujuća.
Kada je 70. godine rimski general Tit ostavio Jerusalim u ruševinama, mogao je da pretpostavi da je masovni po­kolj koji je pratio pad Jerusalima – kao i masovni pokolj koji mu je prethodio u pohodu na Galileju – ugušio judaizam zauvek.
Kada je rimski general Silva, posle opsade od 70. do 73. godine, ušao u zelotsko planinsko utvrđenje na Masadi i pronašao tela Eleazara i njegovih pristalica koji su izvršili kolektivno samoubistvo, mogao je da pretpostavi da je bio svedok poslednjeg uporišta judaizma.
Kada je rimski car Hadrijan poravnao stari Jerusalim i 135. godine na njegovim osnovama sagradio rimski grad Eliu Kapitolinu (Aelia Capitolina), znao je da su uplašene grupe Jevreja mogle biti pronađene u Palestini i bilo gde drug­de; ali ih nije smatrao značajnim.
Razorenjem hrama 70. godine, jevrejska religija se uga­sila.
Ili nije?
Judaizam je postojao i dalje, bez hrama i njegovog žrtvenog sistema.
Judaizam je postao religija svetih spisa – i učenjaka čiji je posao bio da ih očuvaju, umnože i protumače.
Johanan ben Zakaj je predsedavao Jamnijskim saborom 110. godine. Rabin Akiba ben Josif (55-137. god.) bio je njegov najistaknutiji član. On je odrastao kao nepismeno sirotinjsko pastirče, a ben Zakaj je razvio njegov snažan intelekt u rabinskoj školi u Jamniji. Akiba je želeo da svoje rasejane sunarodnike okupi oko svetih spisa. Oni su bili sve što je ostalo od izabranog naroda.
Akiba je u Tiverijadi, gradu u Galileji, radio na standardizaciji jevrejskog teksta. Sve sledeće kopije i prevodi bili su zasnovani na Akibinim standardizovanim tekstovima.
Grupa učenjaka okupila se oko Akibe u Tiverijadi. Slična grupa rabina je u Vaviloniji radila na sličnim projektima. I jedni i drugi radili su na prevođenju i tumačenju Pisma.
NJihovo glavno interesovanje bila je Tora (Zakon), pet knjiga Mojsijevih. Trudili su se da usvoje široka načela Zakona i da ih primene na razne složene situacije života. Kao rezultat rada tiverijadskih učenjaka stvorena je Mišna. Rabini u Vaviloniji stvorili su Gemaru. Oko 500. godine Mišna i Gemara su objedinjene u knjigu Talmud.
Dosta pre tog vremena, grupe jevrejskih učenjaka u Tiverijadi i Vaviloniji razvile su visoki standard (tradiciju, masorah) da bi očuvali tačnost biblijskih manuskripata (tj. rukopisa) koje su umnožavali. Smislili su komplikovan sistem zaštite od grešaka. Mada su uvek ostali blizu Akibine standardizacije teksta, oni su, s vremena na vreme, “razmatrali alternativna štiva pronađena u manuskriptima koje su imali na raspolaganju”.
Postojalo je široko rasprostranjeno poštovanje masoretskog teksta Starog zaveta, koje je navelo biblijske stručnjake (koji su živeli vekovima nakon što su Masoreti završili svoj posao) da budu potpuno zadovoljni njegovom autentičnošću.
Masoreti su bili fanatici u svojoj strasti za tačnošću i revno posvećeni tradiciji koja se prenosila s kolena na koleno. Oni su vekovima prepisivali svete manuskripte sa najvećim mogućim stepenom tačnosti.
Poslednja masoretska porodica bila je porodica ben Ašera iz Tiverijade. Ona je verovatno odgovorna za masoretski Kodeks proroka koji je sačuvan u Lenjingradu (Sankt Peterburgu).

“SVEVAŽNO PITANJE”

Uprkos reputaciji Masoreta, kada je ser Frederik Kenjon 1939. godine završio četvrto izdanje dela Naša Biblija i stari manuskripti, veliko svevažno pitanje bilo je: mogu li moderni biblijski stručnjaci stvarno verovati da su Masoreti očuvali 39 knjiga Starog zaveta bez grešaka tokom osam vekova umnožavanja?

Većina je odgovorila: “Ne”. Veći deo priče o Masoretima shvaćen je kao mit. Daleko verovatnije – a i mnogo popularnije – izgledalo je gledište koje je izneo Fridrih Delič da je biblijski tekst iskvaren “više od naših najsmelijih pretpostavki”.
Jednog dana 1947. godine ovo gledište bilo je nepobitno.
Već sledećeg dana ono se srušilo.
Oborio ga je kamen koji je bacio mladi beduin u blizini Mrtvog mora.