POD OSUDOM ZAKONA

Ono što je prevod Bilije učinilo i potrebnim i spornim jeste reformacija.
Reformatori su verovali da je najdelotvorniji način da se slomi autoritet Rimske crkve – da ljudima daju Bibliju koju će moći da čitaju sami.U Nemačkoj – kolevci reformnog pokreta – Luter je pripremio verziju Biblije na narodnom jeziku, uz prećutni pristanak lokalnog kneza. U Engleskoj će prevođenje Biblije biti preduzeto uprkos otporu i crkve i kneza. To je trebalo da bude delo mnogih ruku, ali iznad svega: Vilijema Tindala.

ZABRANJENA KNJIGA

Više od jednog veka ranije (1408. godine), reagujući na omiljenost Viklifove Biblije, vlasti su izdale zabranu “da niko na svoju sopstvenu inicijativu ne sme da prevodi na engleski jezik bilo kakav tekst Svetih spisa”.
Viklif je Englezima dao predstavu o Pismu koju ni zabrana ni vreme nisu mogli umanjiti. Ipak, Viklifova Biblija je imala dva nedostatka. Prvi: pošto je nastala na osnovu latinskog prevoda, nije bila sasvim tačna. Drugi: zbog svoje nezakonitosti, nikada nije bila štampana. Pokret reformacije stvorio je potrebu za jednim novim engleskim prevodom koji bi iskoristio nauku i tehnologiju renesanse.
Prevod Vilijema Tindala zasniva se na grčkom Novom zavetu koji je 1516. godine objavio renesansni učenjak Erazmo.
Međutim, šta mu je dalo viziju?
Tindalova priča ima sve osobine jednog uzbudljivog trilera. Strast jednog čoveka prema Zabranjenoj knjizi. Agenti i dvostruki agenti. Kraljevi, pape i kardinali. Stalna opasnost i progonstvo. Spasavanje u zadnji čas pod okriljem tame. Zlikovci i izdajnici. I junak sa beskrajnom hrabrošću.

ODLUKA U VELIKOM HOLU

Tindal je rođen u Glosterširu. Uprkos ulozi koju mu je život namenio, on je bio, po instinktu, skroman i tih učenjak. Pošto je proveo pet godina na Oksfordu i tri na Kembridžu, ostavio je univerzitet i uputio se u jedno selo koje je bilo smešteno uz kosine kostvoldskih brežuljaka, blizu njegovog rodnog mesta. Narednih osamnaest meseci proveo je kod vlastelina Litl Sodberija, ser DŽona Volša (John Walsh). Radio je kao kućni učitelj njegove dece. U velikom holu plemićke kuće u Litl Sodberiju načinio je konačni izbor svog životnog puta.
Ser DŽon je bio lokalni dostojanstvenik. Veliki hol njegove plemićke kuće primao je mnoge istaknute goste. U dugim zimskim večerima, razni značajni ljudi sedeli su za dugačkim hrastovim stolom ser DŽona, uključujući i jednog čudnog biskupa. Ovi važni ljudi diskutovali su o značajnim temama tog vremena. Revolucionarno propovedanje Lutera iz Vitenberga je bilo u centru rasprave.
Kao školovan čovek, Tin­dal je uzeo učešća u njiho­vim diskusijama. Ustvari, on je često bio u samom središtu rasprave. U reli­gij­skim pitanjima bio je sklon da se suprotstavi ostalim gostima. Poznavao je Bibliju toliko dobro da je često pobijao njihove sta­­vove svojim argumentima.
Jedne večeri kada se dis­kusija naročito usijala, je­­­­dan učenjak, nadvladan Tin­­­dalovim argumentima, povikao je: “Bolje je da budemo bez Božjih zakona, nego bez papskih!” Polako i obazrivo, Tindal je odgovorio sudbonosnom izjavom: “Izazivam papu i sve njegove zakone. Ako Bog poštedi moj život, za ne tako mnogo godina, učiniću da dečak za plugom zna više o Svetom pismu nego što vi znate!”

ZA LONDON

Nekoliko dana kasnije, Tindal se po prvi put sukobio sa vlastima. Propovedao je u Koledž Grinu, u Bristolu, i izazvao bes lokalnih sveštenika. Pred lokalnim sudom je optužen za jeres. Da bi ispunio svoju ambiciju da prevede Novi zavet na engleski, a shvatajući da ne bi dugo mogao da ostane slobodan čovek u tom delu zemlje, Tindal je krenuo na svoje dugačko putovanje u daleki London.
London je imao štamparske mašine. Takođe je imao, kako je Tindal verovao, jednog prosvećenog biskupa. Katbert Tanstol (Cuthbert Tunstall) bio je učenjak i Erazmov prijatelj. “Tada sam mislio: kada bih mogao da dobijem službu kod tog čoveka, bio bih srećan”, pisao je Tindal kasnije. “Tako sam otišao u London.”
Stigao je sredinom leta 1523. godine. U svom džepu je nosio preporuku od sera DŽona Volša namenjenu nadzorniku Kraljevske kuće. U svom srcu nosio je nadu da bi nekako mogao da udesi razgovor sa biskupom Tanstolom i osigura njegovu podršku za svoj plan prevođenja Novog zaveta, a na kraju i cele Biblije, na engleski jezik kojim se tada govorilo. Novčana i moralna podrška londonskog biskupa mogla je da podrži njegove planove.

NEPOŽELJAN U CELOJ ENGLESKOJ!

Nakon mnogo sedmica dobio je priliku da razgovara sa biskupom. Ušao je u dvorište biskupove palate i povukao zvono. Uskoro je sedeo u odaji za prijem. Svetlost zalazećeg sunca prolazila je kroz rešetkaste prozore praveći kvad­rate na tamnoj odeći londonskog biskupa. Uskoro se tama zauvek nadvila nad Tindalovom srećom u Engleskoj.
Biskup nije mnogo govorio. Imao je veliku naklonost na dvoru. Poduhvat je bio riskantan. Tindal je shvatio da su njegove nade osujećene. U Nemačkoj je Martin Luter stvaranjem nemačke Biblije predvodio otpor Katoličkoj crkvi. Biskup se plašio da Tindal namerava da učini isto u Engleskoj. I tako, pisao je Tindal: “Odgovorio mi je da je njegova kuća puna i posavetovao me da se raspitam u Londonu, gde ću, rekao je, sigurno pronaći službu.” Tanstol je bio, po Tindalovoj proceni, “licemer koji je izbegavao probleme”.
Kako su senke noći postajale dublje, mučno je hodao tamnim ulicama, a njegove nade i snovi bili su srušeni. Novac koji je dobio od ser DŽona bio je potrošen. Ostao je bez ­prebijene pare. Ipak, Tindal je verovao da mu je Bog dao zadatak koji treba da obavi. Stoga se usudio da veruje da će mu Bog dati i sredstva da to ostvari. To je i našao u domu Hamfrija Monmuta (Humphrey Monmouth), bogatog trgovca tekstilom u Barkingu, ali i iskusnog i širokogrudog čoveka.
Kada ga je čuo kako propoveda, Monmut je primio Tindala. Kasnije će posvedočiti: “Živeo je u mojoj kući pola godine, i tu je radio kao dobar sveštenik… Bavio se izučavanjem u toku većeg dela dana i noći.”
Tindal je, zapravo, radio na prvom nacrtu svog Novog zaveta. Znao je, međutim, da mora da traži drugu državu ako želi da njegov rad ikada bude objavljen. U kući Monmuta sreo je mnoge bogate trgovce koji su obezbedili ključnu pomoć za buduće dane. Oni su bili deo međunarodnog luteranskog pokreta i, prema A. G. Dikensu, “bili su povezani sa ljudima lolardskog opredeljenja”. Na jednom od njihovih brodova, uskoro je za sobom ostavio obale Engleske. Da bi njegov posao prevođenja mogao da bude završen i objavljen, morao je da traži druge obale, više naklonjene njegovoj zamisli. U maju 1524. godine plovio je prema Hamburgu.
“Ne samo da za prevođenje Pisma nije bilo mesta u londonskoj palati moga gospodara”, rekao je, “nego ni u celoj Engleskoj!”

SKRIVANJE

Trgovački brod je pristao u Hamburgu; Tindal se iskrcao. Kretao se u tajnosti. NJegova priča je još više počela da poprima izgled modernog špijunskog trilera: tajni dolasci i odlas­ci, tajni sastanci, bekstva u poslednji čas, špijuni, agenti i izdajnik na vratima. Tindal i njegovi saradnici bili su u stalnom strahu da će biti otkriveni i ubijeni. Čudno, naročito kada se uzme u obzir šta su pokušavali da urade – da prevedu i objave Bibliju na engleskom jeziku.
Tindalovi neprijatelji su tvrdili da se on upisao na Vitenberški univerzitet 27. maja 1524. godine. Uprkos činjenici da je svrha ove tvrdnje bilo dovođenje u vezu Tindala i Lutera, bilo je za očekivati da Tindal ode u Vitenberg. Luterova Biblija na nemačkom već je bila objavljena. Vitenberški profesor grčkog jezika bio je Filip Melanhton (Philip Melanchthon), a profesor hebrejskog jezika Aurogalus (Aurogallus). Mada je Tindal već poznavao oba jezika, savet takvih stručnjaka i pristup njihovim bibliotekama bili bi od ogromnog značaja. Sigurno će Tindal u Vitenbergu naći odgovarajuću atmosferu za posao prevođenja.
Dok je bio u Vitenbergu, uposlio je odbeglog monaha Vilijama Roja (William Roye) kao sekretara i “menadžera”. Po Tindalovom opisu, Roj je bio neka vrsta probisveta, ali mu je njegova sposobnost dala preimućstvo.
Do proleća 1525. godine, Novi zavet je bio preveden na engleski jezik. Prvi deo posla bio je završen. Sledio je drugi deo: Gde da se štampa i ko bi ga štampao? Sve što je dolazilo iz Vitenberga bilo je sumnjivo. Keln je, s druge strane, imao dosta štampara i bio je u daleko boljem položaju za otpremanje štampanog materijala za Englesku. Uz ognjište Hamfrija Monmuta u Barkingu, Tindal je skovao plan sa simpatičnim trgovcima. NJegove Biblije, skrivene u balama štofa i u drugoj robi, biće prokrijumčarene u Englesku. Keln je bio kao stvoren za primenu ovog plana.
Avgusta 1525. godine stigao je u Keln, i dalje praćen svojim korisnim, iako ne sasvim časnim saradnikom Rojem. U ovom gradu visokih tornjeva i kupola, koji se spušta prema Rajni, imali su male poteškoće u pronalaženju štampara. Peter Kventel (Peter Quentel) bio je voljan da u strogoj tajnosti preduzme ovaj opasan poduhvat. Slog je postavljen i izvršene su pripreme za štampanje 3000 primeraka.

IZDAJNIK

Tokom ovog perioda priprema, Tindal je bio u stalnoj napetosti. Ovo je bila ključna etapa. Bilo je dovoljno da neko izvesti vlasti, i život i delo bi bili izgubljeni. Iz Engleske su stigle vesti o novim lomačama. Car Karlo V bio je željan da suzbije “jeres” u Nemačkoj. NJegovi agenti bili su svuda.
Bio je to veliki rizik. Hoće li se isplatiti? Srca su snažno lupala kada su prve stranice izlazile iz mašine. Prva dva jevanđelja su bila skoro završena kada su se začule reči: “Zaustavite posao!”
Gromki glas je pripadao oficiru koji se pojavio na ulazu štamparije. Iza njega se moglo videti svetlucanje čelika.
Sila od koje je Tindal pobegao iz Engleske nije spavala. Dojavljivač je bio Johanes Kohleus (Johannes Cochläus), fanatik koji se zavetovao da će uništiti sve što je zvučalo kao reformacija, ne birajući sredstva. On je pratio Tindala i Roja od Vitenberga do Kelna i našao je način da se ubaci u Kventelovu štampariju i zadobije poverenje štampara. Na poslu su malo pričali o projektu na kojem su radili, ali bi im se uveče u kelnskim pivnicama jezici razvezali. Bez obzira da li kralj Henri (Henry) i kardinal Vulzi (Wolsey) žele to ili ne, Engleska će uskoro imati reformaciju! On je slušao sve pažljivije. Kako je veče prolazilo i tajna šaputanja se pretvarala u glasan žagor, on je saznao još. Dva Engleza vična jeziku… Novi zavet na engleskom…! On je želeo da sazna još više. “Ti Englezi, ko su oni?” Ali onda su se usta zatvorila kao mengele. Žagor se stišao; zurili su u njega s nepoverenjem. Špijun je nestao u tamnoj noći.
Međutim, Kohleus se nije predavao. Pretvarajući se da nadgleda drugi štamparski posao, on je opet pristupio Kventelovoj štampariji. Upoznao se sa nekim glavnim majstorima i pozvao ih u svoj stan. Popilo se mnogo piva i jezici su se razvezali. Po Kohleusovim rečima, “jedan od njih otkrio mi je u privatnom razgovoru tajnu kako se Engleska može pridobiti za Luterovu stranu.” Biblije na engleskom jeziku su već odštampane. Troškove su pokrivali bogati londonski trgovci koji su nameravali da ih potom prokrijumčare u Englesku i rašire ih po celoj zemlji pre nego što ih kralj i kardinal otkriju ili zabrane. Nemajući više koristi od svojih gostiju, Kohleus ih je ostavio i odmah obavestio gradskog senatora Hermana Rinka (Herman Rinck). Rink je bio dobro poznat Caru i engleskom kralju. Međutim, kako Rink nije imao poverenja u Kohleusa, ubacio je drugog špijuna u štampariju i od njega dobio informacije koje su potvrđivale priču. I tako se, po naredbi Senata grada Kelna, začuo onaj gromki glas koji je zapovedio da se zaustavi posao štampanja.

BEKSTVO

Tindal i Roj su odmah shvatili opasnost. Nisu samo štam­pane strane bile ono čega je senator želeo da se domogne! Žurno, pre nego što su vojnici ušli, Tindal je zgrabio već odštampanih deset stranica, a par ispustio kraj zadnjeg izlaza koji je vodio prema reci. Fragment Tindalovog Novog zaveta odštampan u Kventelovoj štampariji (iz Jevanđelja po Mateju, poglavlja 1-22) nalazi se u Britanskom muzeju.
Po drugi put su Tindalove nade srušene, a njegovi planovi osujećeni. Izdajnik je uradio svoj posao. Trebalo je da brzo napravi nove planove! Ako žele da sačuvaju živote i rukopise, moraju da beže!
U međuvremenu, Rink i Kohleus su sastavili pisma Hen­riju VIII i kardinalu Vulziju. “Poročni poduhvat” Tindala i njegovih prijatelja je otkriven, a engleskim lukama je dato upozorenje da preduzmu mere predostrožnosti protiv ulaska ove “opasne robe”.